Natrag

REHABILITACIJA

Književnik Ivan Ivanvić opisuje rehabilitacije osudjenih, streljanih i mučenih intelektualaca (6)

Ekonomska moć države i naknada štete

O rehabilitaciji političkih osuđenika u komunizmu u nas se mnogo pisalo posle pada ovog sistema, najviše su pisali pravnici, kojima je ta tema najbliža. Veliki doprinos rasvetljavanju ovog fenomena dao je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Jovica Trkulja, sa više članaka i nekoliko knjiga. Kako se jedna od njegovih knjiga („Uspon i pad Ivana Ivanovića", sa podnaslovom Anatomija progona jednog pisca), objavljena 2014. godine, direktno odnosi na moj slučaj, podrazumeva se da sam veoma zainteresovan za njegov rad.

Ivan Ivanović

U međuvremenu je sudija završio posao za taj dan. Rekao je da je predvideo za okončanje ovog slučaja, koji je inače njemu apsolutno nepoznat, jer ga dosad nije bilo u sudskoj praksi, rok od godinu i po dana i šest ročišta. Sledeće ročište je zakazo za 10. jul, jer je to prvi njegov slobodan termin. Računam da je na taj način prihvatio tužbu i da će po njoj suditi. Možemo da idemo. (O sudiji ću, inače, moći da sudim tek kad napiše presudu.)

Dok sam ja spremao razbacane papire, obe advokatice su odjurile na neki drugi posao. Onda mi se sudija Ivan Jovičić obratio: Da li mogu da mu nabavim Crvenog kralja, red je da pročita roman o kojem sad sudi. On bi ga kupio, ali zabranjene knjige se ne prodaju! (Crveni kralj je odonda doživeo još pet izdanja, ali to ću pokušati da objasnim 10. jula.)

Izgubio sam volju za pivom u nekoj narodnoj kafani na Crvenom krstu. Čekajući autobus, pokušao sam da sredim razbacane misli u glavi. Da li su sudije pročitale bar jednu moju knjigu? Zar je moguće da sam za pola veka delanja na srpskoj književnoj sceni ostao potpuno anoniman? Zar nisam ušao u svest i pamćenje savremenika?

Na kraju, ako je Država rešila da me još jednom ponizi, zašto nije za svoju zastupnicu poslala neku obrazovanu osobu koja zna bar toliko da se pravo na pisanje ne vadi u nekom državnom uredu? Zašto nisu poslali nekog postmodernističkog kritičara da me proglasi seljakom iz Južne Srbije, pa da mogu bar da mu odgovorim? Ovako, ostalo mi je da se iščuđavam, što činim evo već pola veka u 45 knjiga (u međuvremenu ih je 56).

7.

Pošto je Sud od mene tražio da se opredelim po tužbi koju sam podneo, odlučio sam da to učinim pismenim putem. Evo tog iskaza.

Poštovani Sude,

Iz podnete tužbe se vidi koje sam sve napore uložio i šta sam sve činio da do ovog suđenja ne dođe. Pošto je Zakonodavna vlast (Narodna skupština Republike Srbije) donela Zakon o rehabilitaciji, i pošto sam na osnovu tog Zakona sudski rehabilitovan, obratio sam se Izvršnoj vlasti (Vladi Republike Srbije) za dogovor o naknadi štete koju sam pretrpeo kao nepravedno i nepravno osuđivan. Činilo mi se da na to imam pravo pošto Zakon o rehabilitaciji iz 2006. predviđa a Zakon iz 2011. precizira materijalno obeštećenje. Budući da me izvršna vlast nije udostojila odgovora, obratio sam se Zaštitniku građana da mi pomogne da ostvarim svoja prava. No ni to nije dalo rezultat. Ostalo mi je još jedino da se obratim Sudskoj vlasti, pa je tako došlo do ove tužbe.

U zahtevu za materijalno obeštećenje jednostavno sam izračunao koliko sam materijalno izgubio zbog političkih i sudskih progona. To je matematika, prosta računica. Da nisam proganjan, ja bih ostvario dobit naveden u tužbi, koliko su ostvarili svi profesori koji su u radnom odnosu dočekali kraj svog radnog veka. Ponovo sam ponudio poravnanje, ali se država još jednom oglušila.

Tek nakon podnošenja tužbe, dobio sam odgovore, najpre od Javnog pravobranilaštva, a potom od Ministarstva pravde Republike Srbije. Valjda je trebalo da bude obrnuto?

Zamenica pravobranioca Ivanka Spahović odgovorila je da je moj tužbeni zahtev neosnovan i predlaže da ga sud odbije. Ne osporava tužbeni zahtev u celini, nego osporava njegov iznos. Pri tom mi drži lekciju iz etike, kao da sam ja naneo štetu državi a ne ona meni! "Naknada štete predstavlja samo jedan način ublažavanja posledica osuđenosti, a ne način da se pogoduje materijalnim težnjama tužioca i uvećanju imovine."

Takođe se kaže da sud prilikom odmeravanja visine naknade mora da uzme u obzir "ekonomsku moć države". Drugim rečima, siromašna država, kakva je Srbija, ima pravo da nezakonito progoni ljude, ali nije u obavezi da im nadoknadi štetu. Stav o nekakvom mom "uvećanju imovine" deluje cinično i uvredljivo. Čovek koga je komunistička država opljačkala, oduzela mu posao, sprečila mu normalan rad... koji ima penziju od 24.000 RSD, sad, podnoseći tužbu, nastoji da uveća svoju imovinu!

Postavljam pitanje zašto zamenica Republičkog javnog pravobranioca nije prihvatila moj poziv na poravnanje van sudskog procesa i zašto nije istupila sa svojim predlogom o "ublažavanju posledica osuđenosti" i nije rekla koliko može "siromašna država" da mi nadoknadi štetu? Napominjem da se u Zakonu pominje pravična nadokanada a ne ublažavajuća i ne ističe se imovno stanje države.

Ministarstvo pravde i državne uprave je u potpunosti odbacilo moj zahtev. Pri tom se državni sekretar dr Danilo Nikolić pozvao na član 26. Zakona o rehabilitaciji, koji, navodno isključuje moje pravo na obeštećenje. Razlog je taj što nisam bio u zatvoru.

Da analiziram taj famozni član 26, kojim se predviđa materijalno obeštećenje za rehabilitovana lica. Član ima tri stava. Prvi se odnosi na naknadu štete zbog povrede ljudskih prava, drugi na vraćanje naplaćenih novčanih kazni i treći na pretrpljeni duševni bol.

Prvi stav člana 26. Zakona o rehabilitaciji je jasan i ne može se pročitati drugačije nego što piše: rehabilitaciono obeštećenje je predviđeno za sva lica kojima su povređena prava i slobode: "Rehabilitovano lice ima pravo na obeštećenje za materijalnu štetu nastalu zbog povrede prava i sloboda, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi." Prosta lingvistička analiza kaže da su pojmovi pravo i sloboda upotrebljeni u pluralu a ne singularu.

Dakle, postoji više prava i više sloboda, ne samo jedna, kako je pročitao državni sekretar Ministarstva za pravdu. Nigde se ovde ne pominje zatvor, ne kaže se da obeštećenje sleduje samo onom licu koje je bilo osuđeno na zatvorsku kaznu. To državni sekretar u Zakonu nije mogao da pročita.

U drugom stavu se govori o pravu rehabilitovanog lica na vraćanje naplaćenih novčanih kazni i troškova sudskog postupka. Na prvi pogled, ja ovde nemam šta da tražim. Nikakvu novčanu kaznu nisam platio, a nisam platio ni troškove suđenja. Međutim, to je uprošćeno gledanje.

Kad mi je zabranjena knjiga, milicija mi je oduzela celokupan tiraž. To je svakako novčana kazna, jer te knjige su imale novčanu protivvrednost. Kad je pokrenut sudski postupak protiv mene, propali su svi ugovori za snimanje filma, televizijske serije, izvođenje pozorišne predstave. To je takođe novčana kazna, u ugovoru se precizira kolika bih sredstva dobio od tog posla. Konačno, nezakonitim otpuštanjem s posla, prestao sam da primam platu, što znači da sam debelo novčano kažnjen.

Moguće je da po trećem stavu člana 26. nemam osnova na obeštećenje. On glasi: "Rehabilitovano lice ima pravo na naknadu materijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode." Ministarstvo pravde je u pravu kad kaže da ja nisam lišen slobode, pa otuda izvlači zaključak da nisam pretrpeo nikakav duševni bol.

Mislim da je i ovo uprošćeno čitanje Zakona. Kad je podneta krivična prijava protiv mene, Služba državne bezbednosti je došla u školu (Gimnazija u Kuršumliji), digla me sa časa i privela u Stanicu milicije na saslušanje. Cela škola i čitav grad su samo o tome govorili, jer privođenje profesora dignutog sa časa u Miliciju je za mali grad prvorazredan događaj. Potom su me radnici DB sproveli u stan, gde su izvršili pretres. Odneli su mi sve rukopise, papire... od kojih mi neke nisu vratili.

U isto vreme DB iz Prokuplja je izvršila pretres u kući moje majke u Žitnom Potoku i zaplenila moje knjige i očeve fotografije. To mi nikad nije vraćeno. Tom prilikom nisam uhapšen, ali mi je oduzet pasoš i stavljen sam u kućni pritvor. Sve dok sam ostao u Kuršumliji ispred mog stana dežurala su milicijska kola. Nisam dobio nikakvo rešenje o pritvoru, ali sam defakto bio u njemu. Za to vreme je u školi održan postupak za moje otpuštanje s posla i ja sam trajno udaljen iz nastave. Da li ovo proizvodi duševni bol?

Ne znam šta državni sekretar Ministarstva pravde podrazumeva pod ljudskim pravima, ja se pozivam na važeći Ustav Republike Srbije kao najviši državni pravni akt. Naime, celo jedno poglavlje u Ustavu je posvećeno zaštiti ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Mene ovde interesuju tri člana koja jemče ova prava.

Član 32 Ustava jemči građanima pravo na pravično suđenje. Valjda se pod pravičnim suđenjem podrazumeva suđenje na osnovu zakona. Sva moja suđenja u vreme komunizma bila su nezakonita i nepravna. 1. Zabrana "Crvenog kralja" u Okružnom sudu u Pančevu 1972. godine. Pošto suđenje umetničkom delu nije bilo predviđeno zakonom, Sud u Pančevu je moj roman proglasio publicističkim delom i zabranio ga po zakonu o štampi. 2. Otpuštanje s posla u Kuršumliji 1973. godine. Škola nije imala pravo da me otpusti s posla, jer u to vreme nije postojao famozni Zakon o moralno-političkoj podobnosti.

Pisanje romana se nije moglo uzeti kao radni prekršaj. 3. Presuda na dve godine zatvora u Okružnom sudu u Prokuplju 1974. godine. Suđenje u Okružnom sudu u Prokuplju bilo je do te mere političko, da je Vrhovni sud morao da poništi i preinači presudu u oslobađajuću.

Član 60 Ustava garantuje svim građanima pravo na rad. Ja sam to pravo bio ostvario kad sam završio fakultet i zaposlio se kao srednjoškolski profesor. Nezakonitim otpuštanjem s posla meni je to pravo ukinuto i više nisam mogao da ga ostvarim. Već 1973. godine došao je Zakon o moralno-političkoj podobnosti, što znači da u školi nije mogao da radi niko ko nije član Komunističke partije.

Kako je zabrana "Crvenog kralja" odjeknula, nije bilo škole koja je htela da me primi na posao. Takođe nisam mogao da se zaposlim ni u sredstvima informisanja, jer je i tu važio isti zakon. Nisam mogao ni da objavljujem, jer nijedna izdavačka kuća nije smela da objavi pisca čiji je roman zabranjen. Tek 1982. godine uspeo sam da objavim u BIGZ-u roman "Arizani".

Pošto sam izgubio svaku mogućnost da se ponovo zaposlim, bio sam prinuđen da odem 1981. godine u invalidsku penziju. Napominjem da je penzionisanje nepodobnih pisaca bilo politička odluka. Iznos ove penzije bio je na minimumu. Kad sam dobio posao pomoćnika Ministra kulture 2004. godine, ista ustanova koja me je 1981. godine proglasila invalidom rada, sad je rekla da sam radno sposoban. Novo penzionisanje (starosna penzija) povećala je iznos na nivo prosečne penzije od 24.000 RSD.

Član 73 Ustava garantuje slobodu umetničkog stvaranja. Nezakonitom zabranom "Crvenog kralja" meni je ta sloboda bila uskraćena. Otad sam stalno guran u stranu i marginalizovan. Dogod su komunisti bili na vlasti, znači do 2000. godine, tretiran sam kao neprijatelj države.

Ne može se poreći da sam bio žrtva komunističkog terora i da su u komunizmu moja ljudska prava i slobode bili ukinuti. Presuda Okružnog suda u Beogradu iz 2009. godine kojom sam rehabilitovan je to u potpunosti potvrdila. Dakle, svi moji procesi bili su političke i ideološke prirode i kao takvi poništeni.

Poštovani Sude,

Sudbina je htela da dobar deo života provedem po sudovima. Moram da kažem da mi je lakše bilo kad me je Država gonila, nego sad kad ja tužim Državu. Nažalost, nemam drugog izbora.

U Beogradu 20. marta 2014. godine

Ivan Ivanović

8.

Na drugo ročište sam došao iz Žitnog Potoka, gde provodim odmor. Tamo sam od predaka nasledio staru porodičnu kuću, dve godine stariju od mene. U selu sam odrastao, tu sam se formirao, upečatio u svest "Arizane".

Inače, posle prvog ročišta spakovao sam tri knjige i poslao ih sudiji Ivanu Jovičiću: "Crvenog kralja", "Arizane" i "Slučaj Crveni kralj" od Jovice Trkulje i Dragoljuba Todorovića. U propratnom pismu sam rekao da mu šaljem knjige kao čitaocu a ne kao sudiji koji treba da presudi po mojoj tužbi. Ujedno sam napisao Iskaz o mom predstojećem svedočenju, odnosno precizirao sam ono što imam da kažem. Isto sam tako postupio i u procesu moje rehabilitacije pred Okružnim sudom u Beogradu, poslao sam sudiji Nataliji Bobot ekstrakt "Slučaja Crveni kralj". Natalija Bobot je ovaj Iskaz uvrstila u predmet, ne znam šta je učinio Ivan Jovičić?

Ispred sudnice čekalo me je iznenađenje: na oglasnoj tabli nije upisano moje ročište. Prepao sam se da je ročište otkazano, potegao sam put iz sela radi njega.Pošto sam u sudnici čuo neki razgovor, ušao sam da pitam o čemu se radi.

Za sudijskim stolom sedeo je sudija Ivan Jovičić. Čim me je video, prišao mi je da se pozdravi! Zahvalio mi je na poslatim knjigama i rekao da je moje knjige pročitao sa osobitim zadovoljstvom. "Crveni kralj" je izuzetna knjiga, a "Arizani" su remek delo! Još mi je rekao da je mene gonila fudbalska mafija! (To mi je rekao i advokat Milivoje Perović kad me je branio na suđenjima sedamdesetih godina.) Kroz sličnu golgotu je prošao i on sam, naime, njega su u provinciji takođe gonili i nije mogao da sudi neko vreme. Nije bio podoban da bude sudija.

Pošto smo bili u sudnici, nisam mogao imenjaku da postavim nikakvo pitanje. Rekao mi je da mu je predmet oduzet i da je dodeljen drugom sudiji. Daktilografkinja mi je objasnila u koju sudnicu treba da se javim.

Još jednom sam bio zbunjen. Nemoguće je ne postaviti pitanje Zašto je sudija promenjen? Da li je to tehnička ili politička stvar? Ako je Jovičić još nekom pričao ono što je rekao meni, ako je to doprlo do predsednika suda koji odlučuje kojem sudiji se dodeljuju predmeti, onda je moguće da se tu nešto muti. Nažalost, isuviše toga mi se desilo da u svemu vidim neku zadnju nameru. Srbija je daleko od pravne države!

Pred novom sudnicom čekala me je advokatica Mira Tapušković, koja je nešto živo razgovarala sa zastupnicom Javnog pravobranilaštva. U hodniku sam primetio poznatog tajkuna Milana Beka, koji kod istog sudije tuži list Kurir zbog klevete.

Novi sudija se zove Vladimir Vrhovšek. Ne znam da li se upoznao sa predmetom, u zapisnik je ušlo da jeste. Odmah mi je palo u oči da me uvažava kao književnika, da me ne tretira kao otimača državnih para, što je stav Ministarstva pravde i Državnog pravobranilaštva. Postavljao mi je opšta pitanja, kako sam se osećao u vreme progona. Ne vidim zašto je to važno, nisam mogao da budem srećan što me država progoni.

Sudija je novo ročište zakazao kroz četiri meseca! Jasno mi je da će ovom dinamikom proces da traje odavde do večnosti (naslov izuzetnog romana Džemsa Džonsa). A ja sam u dobi kad nemam više vremena (pesma Desanke Maksimović).

Odlučio sam da se više ne pojavljujem na ročištima, ceo postupak sam prepustio advokatici Miri Tapušković. Složio sam se da Sud odredi veštaka koga hoće, prihvatiću njegov nalaz ma kakav bio, neću uložiti nikakav prigovor. (U stvari, i da sam hteo ne bih mogao, jer opet je potrebna visoka taksa (oko 800 evra!), a ja sam ispraznio i ono malo što sam imao na štednoj knjižici od rada u Ministarstvu.)

Tako je to suđenje skroz neravnopravno. Država je oslobođena takse, pa njena zastupnica može da igra svoje igrice do mile volje, a ja moram sve živo da plaćam, taksu za tužbu, honorar za veštaka, naravno i honorar za branioca. Narod bi rekao, ostao sam go kao crkveni miš!

9.

U međuvremenu je list Blic, u okviru projekta Da li je pravda dostupna građanima, koji finansira Evropska Unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz program Jačanje medijske slobode u Srbiji, pisao i o mom slučaju. Projekat su vodili novinari R. Pivljanin, B. Anđelić, D. Nišavić, M. Ilić, a tekst je napisala Danijela Nišavić i objavila ga u Blicu 12. jula 2014. godine, kao i na sajtu.

Novinarka je nabrojala veliki broj slučajeva nepravnog progonjenja ljudi i ustanovila da u sistemu nadoknade štete vlada pravni haos. Veliki je nesklad između zahteva oštećenih i isplaćene nadoknade. Pao mi je u oči slučaj Vuka Draškovića, koji je dobio odštetu za atentate na Ibarskoj magistrali i u Budvi. Drašković je u svom odštetnom zahtevu tražio 600.000 evra a dobio 19.000.000 dinara, što je višestruko umanjeni iznos.

Ima tu i politike, pa je tako Aco Tomić, penzionisani general i savetnik tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice, za sto dana provedenih u pritvoru tokom akcije Sablja dobio odštetu od šest miliona dinara. Tomić je bio uhapšen zbog sumnje da je učestvovao u zaveri koja je dovela do ubistva premijera Zorana Đinđića, bila je podignuta i optužnica, ali je postupak obustavljen uz obrazloženje da je hapšenje bilo politički motivisano i da je nezakonito pritvoren.

Državu za odštetu tuže i vojnici iz ratova devedesetih godina, kao i porodice stradalih, odštetu potražuju i porodice vojnika koji su život izgubili na redovnom odsluženju vojnog roka, a prošle godine je udruženje vojnih penzionera najavilo tužbu protiv države pred sudom u Strazburu zbog neisplaćene razlike u penzijama za 2008.

Po tom osnovu pravo na isplatu povećanja od 11,06 odsto, što im je potvrdio i naš Ustavni sud, ima oko 40.000 penzionera i računica kaže da je ovo potraživanje od države teško oko 12 milijardi dinara.

Inače, Srbija se po broju predstavki, koje su protiv nje podneli građani pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, nalazi na neslavnom četvrtom mestu: tamo se našlo preko 17.000 predstavki, a u toku je više od 11.000 postupaka.

Na kraju, država se našla na udaru i sopstvenih pravosudnih vlasti: tuže je oko hiljadu sudija i tužilaca koji nisu izabrani u reformi pravosuđa 2009. godine, a potom su odlukom Ustavnog suda vraćeni na posao.

Za mene je Danijela Nišavić napisala: Književnik Ivan Ivanović bori se za pravo i pravdu više od četiri decenije i ne gubi nadu da će ih dočekati U komunizmu, 1973. godine, zbog knjige "Crveni kralj" ostao je bez posla profesora Srpskohrvatskog jezika u gimnaziji u Kuršumliji. Godinu dana kasnije, Okružni sud u Prokuplju osudio ga je na dve godine zatvora, a kao razlog navodi krivično delo povrede ugleda države njenih organa i predstavnika koje je počinio objavljujući roman. Vrhovni sud Srbije ga je, međutim, 1975. oslobodio optužbe. Ali to nije bilo dovoljno - sve to uticalo je na tok njegovog života i da on nikad više nije mogao da se zaposli. Okarakterisan kao moralno-politički nepodoban, od 1981. godine je u invalidskoj penziji. Poslednje četiri godine pokušava da naplati odštetu od države u visini od 150.000 evra, a sudski proces i dalje traje.

Novinarka je još napravila Hronologiju pokušaja Ivana Ivanovića da dobije obeštećenje: Zakon o rehabilitaciji 17.04.2006. ; Zahtev za rehabilitaciju 21.11.2006. ; Rešenje o rehabilitaciji (pozitivno) 08.06.2009. ; Objava u Službenom glasniku 11.12.2009. ; Zahtev za naknadu štete 18.03.2010. ; Odgovor ministarstva pravde (negativan)

15.02.2011. ; Novi zakon o rehabilitaciji 07.12.2011. ; Obnovljen zahtev za naknadu štete (bez odgovora) 26.03.2012. ; Pismo Javnom pravobranilaštvu (bez odgovora) 12.12.2012. ; Tužba višem sudu u Beogradu 11.04.2013. ; Odgovor Republičkog javnog pravobranilaštva (negativan) 14.05.2013. ; Odgovor Ministarstva pravde (negativan) 14.06.2013. ; Prvo ročište u Višem sudu u Beogradu 20.03.2014. ; Drugo ročište u Višem sudu u Beogradu 10.07.2014. ; Treće ročište zakazano za novembar 2014. novembar.

Moje je da nastavim i dovršim ovu hronologiju.

Viši sud u Beogradu je vodio proces od 2013. do 2018. godine. Sudsko veće kojim je predsedavao sudija Vladimir Vrhovšek je odredilo veštaka koji je obračunao nadoknadu odštete. Ovaj obračun je trostruko manji od mog zahteva, ali ja sam se s njim unapred složio. Sud je uvažio ovaj nalaz i doneo presudu po njemu, da mi država isplati oko 5.000.000 dinara. Država se na to žalila Apelacionom sudu. Apelacioni sud je uvažio žalbu i vratio Višem sudu na ponovno odlučivanje. Iz ovoga je izuzeta suma od 400.000 dinara koja se odnosila na zabranu knjige. Tu sumu sam prinudno naplatio od države. U ponovnom odlučivanju, uz dopunu veštačenja, Viši sud je ponovo odlučio kao prvi put. Država se opet žalila Apelacionom sudu. Apelacioni sud je odbacio žalbu Države i prihvatio presudu Višeg suda.

To bi trebalo da bude kraj. Presuda je konačna, nema više suđenja. Na Republici Srbiji je da mi nadoknadi štetu, ako neće milom a ono silom, odnosno prinudnom naplatom. Za to opet moram da platim taksu.

Ali nije kraj. Država Srbija, koja bi trebalo da bude moja država jer druge nemam, tera svoj resentiment do kraja. Pošto je iscrpila redovna sredstva da me izbaci iz pravnog sistema, pribegla je vanrednim: traži od Kasacionog suda da izvrši reviziju mog procesa. To može da traji duže od mene. A i Država može da donese neki nov zakon, leks specijalis, neku uredbu, da se obustave sve isplate licima rehabilitovanim od strane sudova. Izvršna vlast je jača od sudske!

Šta da kažem na ovo? Ako Kasacioni sud uvaži reviziju, biću u prilici da proslavim pola veka gonjenja od vlasti države Srbije, bilo da je ta vlast komunistička, kvazi demokratska, ili fašistička. Stoga se pitam je li to sistemska logika, kako misli moja advokatica, ili je lična osveta, kako je tvrdio takođe moj advokat Milivoje Perović? Da li se na mom slučaju iživljava državna birokratija, umnožena po Marfijevom zakonu, ili neki komunistički vampiri „ćeraju" svog Savu Savanovića?

Tako, bio sam svedok Trkuljine istorije progona intelektualaca. U ovom tekstu sam rekao šta sam video i šta sam doživeo, a da li sam umeo da vidim, jebem li mu mater! (Tako se završava „Crveni kralj", to je poslednja rečenica mog romana.) Na Jovici Trkulji je da izvrši reviziju svog teksta iz 2010. godine i dopiše mu nove stranice. Sem ako nije odustao od borbe za ljudska prava, rezigniran što se ta prava ne ostvaruju.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane