Natrag

Do koske

Zločinačka Vučićeva strahovlada potpuno je obespravila zaposlene

Ustajte, vi Vučićevo roblje

Poziv na uzbunu, izražen u stihovima proleterske himne "ustajte, vi, zemaljsko roblje i vi, sužnji koje mori glad", danas nikome ništa ne znači. Radnici u Srbiji, najsiromašnijoj državi u Evropi, ne pružaju otpor robovlasničkom sistemu. Ginu na gradilištima i u fabrikama, razboljevaju se od bolesti koje su u civilizovanom svetu iskorenjene krajem pretprošlog veka, u očajanju dižu ruku na sebe... Umiru u tišini, bez snage i volje da se suprotstave političarima i tajkunima koji su ih opljačkali.

Milica Grabež

Marko Kosovac, radnik Javnog komunalnog preduzeća Čistoća iz Kraljeva, 9. septembra doživeo je nesreću na radu. Pao je s traktorske prikolice na kojoj je slagao seno. Dok je ležao u komi, na kućnu adresu dobio je obaveštenje o otkazu. Kosovac je podlegao povredama, a Ivica Blagojević, direktor JKP Čistoća, porodici je izjavio saučešće, uz objašnjenja da je "ugovor o privremeno-povremenim poslovima morao da raskine po automatizmu, jer je samo poštovao zakon".

Radnici Čistoće, kao ni bilo kog drugo preduzeća ili sindikata, nisu protestovali zbog neljudskog postupka poslodavca. Prošle godine je na gradilištima poginulo 87, a ove 53 radnika. Ne zna se broj onih koji su pretrpeli povrede, nisu ih prijavili jer rade na crno, bez zdravstvenog osiguranja.

Zaposleni u kruševačkoj fabrici deterdženata se žale da su vlasnici naredili da se u pogonima, kako bi štedeli električnu energiju, isključuje ventilacija, iako se u proizvodnji upotrebljavaju hemijska sredstva opasna po zdravlje.

Nemačka kompanija Kromberg i Šubert u Kruševcu je otvorila fabriku za proizvodnju kablova za autoindustriju. Radnici tvrde da im je zdravlje ugroženo otrovima kojima se, zbog pacova, prskaju kablovi. Otpadaju im nokti i kosa, ali niko od njih nema dovoljno hrabrosti da pozove inspekciju. Još je teže stanje u smederevskoj železari, koja se nalazi u vlasništvu kineske kompanije Hestil.

Zaposleni u fabrici, ali i svi stanovnici tog kraja, izloženi su zagađenju sumporom i drugim štetnim materijama. U poslednja dva meseca u Smederevu je čak 20 puta izmereno petostruko veće zagađenje PM čestica od dozvoljenog. U Agenciji za zaštitu životne sredine kažu da to nije izazvala Železara, nego povećanje saobraćaja.

Ceo kraj je prekriven crvenim prahom, koji uništava prirodu i ljudsko zdravlje, kao nekad u Černobilju. Kineski investitori su ukinuli filtere u dimnjacima, sklonili su merne stanice i prekinuli saradnju s lokalnom samoupravom, ponašaju se kao njihove korejske kolege u leskovačkoj kompaniji "Jura", koje su u Srbiju donele robovlasnički sistem. Seksualno zlostavljanje i ostali oblici mobinga predstavljaju svakodnevicu na radnim mestima, ali radnike nema ko da zaštiti.

Aleksandar Vučić tvrdi da su Srbi lenji lezilebovići. Muškarci nemaju radne navike, nisu obrazovani i posvećeni poslu, a žene, kaže on, mogu konju rep da iščupaju, ali neće da rade, više vole da rađaju decu i da iz državnog budžeta uzimaju novac na ime dečjeg dodatka.

Kad su poginula dva radnika na gradilištu u "Beogradu na vodi", Vučić je rekao: "Pa, šta? I u drugim, mnogo razvijenijim zemljama, svakog dana ginu radnici na gradištu. U Americi svakih deset sekundi pogine po jedan perač prozora, pa niko za to ne optužuje vlast..."

- Za vlast Aleksandra Vučića smrt radnika je nesrećan slučaj, a ne posledica koruptivne želje vlastodržaca za mitom i zaradom dok omogućavaju poslodavcima, koji su bliski partijskoj, gradskoj ili državnoj vlasti da krše postojeće propise i time ugrožavaju živote radnika. Ova vlast je omogućila ropski položaj zaposlenih. Radnicima sleduju sve "beneficije" ropskog položaja; male i povremene plate, prekovremeni rad, bez prava na sindikalnu zaštitu, na bolovanje i godišnji odmor. Vlast gazi ionako krhka radnička prava i čini to svesno, jer zna da se u siromaštvu najlakše vlada strahom i ucenama - navodi se u saopštenju Građanskog fronta.

Vučić ne mari za to, nikad u životu nije radio ništa izvan politike, pa ne čudi takav njegov stav o proleterima, koji je preneo i na sve svoje saradnike.

Premijerka Ana Brnabić ponosna je na uspehe svoje Vlade, koja je "kao niko nikad ranije popravila položaj radnika". Premijerka i ministar ekonomije Siniša Mali nedavno su prekinuli pregovore između predstavnika sindikata i poslodavaca i odredili da minimalna plata od sledeće godine, sa sadašnji 27.022 dinara bude povećana na 30.022 dinara.

- Ovo je najveće apsolutno povećanje minimalne zarade ikad u Srbiji - pohvalio se Mali, čije of šor komapnije s Devičanskih i sličnih ostrva ne plaćaju porez u državi kojom on vlada.

I s tim povećanjem, minimalac će ostati niži od cene potrošačke korpe, koja trenutno iznosi 36.000 dinara. U praksi, to znači da tročlana porodica može da svakog meseca kupi tri kilograma mesa, dva sapuna, dve paste za zube, jednu čokoladu. U potrošačku korpu nisu ubačeni troškovi stanovanja, letovanja i ostalog luksuza. Na takav život, s mesečnim primanjima do 230 evra, prinuđeno je oko 350.000 porodica u Srbiji.

- S platom od 20.000 dinara može sasvim lepo da se živi u Srbiji - rekla je premijerka Brnabić, koja je kupila stan za 448.000 evra, odnosno 1.956 minimalaca, za koje bi morala da radi 163 godine.

Stavovi kojima Vučić, Brnabićka i Mali ponižavaju i vređaju radnike pretočeni su u zakone, kao i način odnosa državnih institucija. Umesto prava zaposlenih, sve inspekcije i sudovi štite interese poslodavaca, naročito tzv. stranih investitora. Interese radnika ne štite ni njihovi sindikati.

Kad je Vlada prekratila pregovore s poslodavcima oko utvrđivanja visine povećanja minimalne zarade, predstavnici sindikata slegnuli su ramenima, rekli "jebi ga, šteta", dali nekoliko izjava za medije, u kojima su istakli nadu da će sledeće godine imati više uspeha.

U Srbiji je registrovano više od 24.000 sindikalnih organizacija, ali njedna nije pozvala radnike na ulicu.

Umesto da rešava probleme, vlast lažima sakriva surovu istinu. Ministar Mali je najavio rasterećenje privrede, koji očekuje usled povećanja neoporezivog dela dohotka za hiljadu dinara. Premijerka Brnabić i predsednik Vučić tvrde da će do kraja godine prosečna plata dostići nivo od 500 evra. Naravno, to nije moguće. Prosečna plata trenutno iznosi 460 evra. U javnom sektoru je zaposleno oko 600.000 radnika, što nije ni četvrtina ukupnog broja zaposlenih. Najavljeno povećanje plata u javnom sektoru od 8 do 15 odsto, kad se raspodeli na sve zaposlene, iznosiće manje od pet odsto, odnosno oko 20 evra, što znači da ni to neće moći da podigne prosečnu platu na 500 evra.

Još je brutalnija manipulacija stopom nezaposlenosti. Vlast se hvali podatkom koji pokazuje da u Srbiji ima samo 10,4 odsto nezaposlenih, a sakriva razloge koji su doveli do toga.

U poslednjih sedam godina Srbiju je napustilo više od 600.000 radno sposobnih ljudi. Samo u prvom kvartalu ove godine u inostranstvo je otišlo 42.000 stanovnika. Uz mlade i obrazovane, odlaze i stariji građani, ne samo lekari, nego i vodoinstalateri, šoferi, varioci, sve zanatlije.

Ne samo privatne klinike, već ni Vojno-medicinska akademija nema dovoljno lekara i medicinskih sestara. U još težem stanju nalaze se mala preduzeća, koja ne mogu da nađu ni fizičke radnike. Plate od 300 evra više nisu dovoljne, što dokazuju oglasi za zapošljavanje u Nacionalnom zavodu, ali i na banderama i autobuskim stanicama.

- Srbija je bila pred bankrotom, sad više nema straha od siromaštva - kaže Vučić, a Brnabićka se hvali da je "iskorenjeno siromaštvo".

Podaci iz realnog života demantuju izjave vlasti. U Srbiji ima oko pola miliona građana koji žive s manje od sto evra mesečno. Organizacija Evropska mreža protiv siromaštva pozvala je režim u Srbiji da hitno pripremi i počne da primenjuje mere zaštite građana koji su već u opasnosti da postanu siromašni.

U izveštaju "Oprez, siromaštvo" naročito se upozorava na probleme starijeg dela populacije. Stanovništvo Srbije je među najstarijima u svetu, prosečna starost je skoro 43 godine. Stopa rizika od siromaštva je 48,7 odsto, a kod starijih od 65 godina taj procenat ide do čak 82,3. Raste i stopa rizika siromaštva zaposlenih, ali vlast nema nikakvu zvaničnu strategiju za suzbijanje tog problema.

Država bez institucija, opterećena partijskim zapošljavanjem i političkim klijentizmom stvorila je društvo u kome jedan odsto povlašćenih ostvaruje mesečne prihode iznad 10.000 evra, dok 72 odsto zaposlenih zarađuje do 230 evra, pa za život ima manje od jednog evra dnevno. U takvim uslovima nastali su apatija i defetizam, koji su uništili solidarnost i nadu da može biti bolje.

Cenu političkih i ekonomskih eksperimenata, koji su omogućili Aleksandru Vučiću da postane najbogatiji državnik u Evropi, plaćaju radnici koji balansiraju na ivici egzistencije. Rešenje je na ulici. Do toga će doći, ali ne kad radnici izađu da prose, nego da protestuju protiv zločinačke vlasti. Dok ne ustane zemaljsko, Vučićevo roblje i svi sužnji koje mori glad, njihov novac završavaće u džepovima braće, kumova, stranačkih i ostalih parazita.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane