Natrag

Dežurna

Vode li nas kineski krediti u dužničko ropstvo

Svileni gajtan na putu svile

Kinezi rado ulažu pare u Srbiju, ali ne kao direktne inveticije, već kao kredite koje će vraćati naredne generacije. Ovi zajmovi su i skuplji i nepovoljniji od onih koje daju međunarodni finansijski instituti, ali to našu vlast ne interesuje, jer je u njih zaračunat i mito. Alelsandar Vučić zbog toga najavljuje novih 10 milijardi evra kineskih „investicija" za koje i Ana Brnabić priznaje da su obični krediti.

Milan Malenović

Kada god treba podići raspoloženje u narodu vlast izlazi sa najavama novih stranih investicija u vrednosti od nekoliko milijardi evra. Ranije su to bile „investicije" iz arapskih zemalja, u poslednje vreme sve se češće kao investitor pominje Kina. „Blagodati" arapskih nazovi investicija već smo dobro osetili, bolje rečeno nismo ih ni primetili, osim što se gradi „Beograd na vodi" za koji, međutim, i mnogi strani mediji tvrde da se finansira od naših para koje su samo prošle kroz račune na Bliskom Istoku kako bi im se sakrilo poreklo.

Kina je sigurno jedna od vodećih ekonomija na svetu, rame uz rame sa Sjedinjenim Američkim Državama. Bankari procenjuju da je u ovom trenutku kineski kapital koji kruži svetom vredan oko šest biliona dolara, odnosno šest hiljada milijardi dolara. To je zastrašujuće velika suma.

Iza tog kapitala uglavnom stoje samo dve institucije: kineska Izvozno - uvozna banka (Eksim) i Kineska razvojna banka. Iza obe banke stoji kineska vlada koja je u svakom trenutku obaveštena o razvoju poslova i po potrebi vrši politički pritisak na zemlje u koje je taj kapital plasiran.

U najvećem broju slučajeva ne radi se o investicijama, već o kreditima koji su najčešće nepovoljniji od onih koje daju međunarodni monetarni instituti, iako iz novinskih članaka to ne može da se zaključi. Tako je i sa kapitalom plasiranim u Srbiju.

Predsednik Aleksandar Vučić i predsednica vlade Ana Brnabić letos su se utrkivali ko će dati bombastičniju najavu novih kineskih „investicija" u našu zemlju. Vučić je tvrdio kako mu je iz Pekinga potvrđeno da će u kratkom roku doći deset milijardi evra (u pojedinim izjavama 10 milijardi dolara) novih investicija.

Brnabićka je bila malo skromnija, pa je tvrdila kako će sa novim „investicijama" kinesko ulaganje u Srbiju narasti na ukupno 10 milijardi evra, računajući tu i već uložene dve milijarde evra. Upravo je ova njena izjava ključ za razumevanje o kakvim se to „investicijama" radi.

Iz Kine je do sada u Srbiju pristiglo oko dve milijarde evra, ali je tek nešto više od četvrtine te sume ono što pravi ekonomisti nazivaju investicijama, odnosno oko 600 miliona evra, najviše potrošenih na železaru u Smederevu i RTB Bor. Ostalo su krediti, koje niko, osim naših političara, ne smatra investicijom, već zajmom.

Nemački nedeljnik „Der Spiegel" krajem juna je objavio opširan članak o karakteru kineskih „investicija", odnosno kredita, u celom svetu, pa tako i u Srbiji. Iz više stručnih studija, koje je ovaj list citirao, proizilazi kako su kineski krediti u suštini nepovoljniji od onih koje daju međunarodne finansijske organizacije, pa čak i poslovne banke.

Glavni mamac koji koriste kineski kreditori je takozvani grejs period u kome se ili uopšte ne vraća pozajmljeni novac, ili se plaća samo kamata. Ova pauza je liderima siromašnih zemalja, koji su u većini slučajeva kao i ovdašnji režim, autokrate odgovara iz razloga što veruju kako oni neće ostati toliko dugo na vlasti dok se ne pojave prvi problemi sa otplatom.

Jedna od država koje su se tako zaletele i zadužile u Kini je i Šri Lanka. Globalna televizija „Al Jazeera" je još 2013. hvalila saradnju ove dve zemlje koja je već tada bila tradicionalno dobra. Tada je i najavljeno novo ulaganje Kine i to u izgradnju najmodernije luke u Šri Lanci.

Niko tada nije govorio da se radi o običnom kreditu. U međuvremenu je ova azijska ostrvska država zapala u finansijske teškoće i nije bila u stanju da, po isteku grejs perioda, servisira kredit, pa su Kinezi aktivirali zaštitnu klauzulu koja im je garantovala da u tom slučaju mogu da preuzmu izgrađenu luku.

Tako su danas kineske kompanije (u suštini vlada u Pekingu) te koje odlučuju šta će se i pod kojim uslovima preko pomenute luke uvoziti u Šri Lanku, tako da je ova država danas faktički ekonomska kolonija Kine.

Isto se desilo i sa Ekvadorom koji je, da bi dobio kredit za izgradnju jedne hidro-elektrane, Kinezima prepustio 80 odsto svoje proizvodnje nafte.

Takvih primera verovatno ima još, ali je Kina veoma vešta u prikrivanju puteva svojih para, što izaziva oštre kritike Zapada i međunarodnih finansijskih institucija. Dobar deo novca se ne prikazuje u bilansima i ide direktno kineskim kompanijama angažovanim na projektima koji su kreditirani.

Naime, osnovni uslov da bi se dobio kineski kredit je da glavni izvođači budu iz te zemlje, kao i da se potrebni materijal iz nje uvozi. Tako se stvara zatvoreni sistem u kome kineska država preko svojih banaka daje novac svojim preduzećima, ali kredit vraća zemlja korisnik i to sa sve kamatama. Na taj način Kinezi mogu da odlučuju i o ceni materijala i radne snage koja je, po pravilu, veća od one koja bi bila plaćena na slobodnom tržištu.

Dobar primer za ovo kako je kineski kredit nepovoljniji od kredita drugih zemalja ili međunarodnih institucija jeste obnova pruge Beograd - Novi Sad - Subotica.

Iz ruskog kredita finansira se izgradnja pruge na potezu Beograd - Novi Sad i to nas košta 597,5 miliona evra. Drugi deo, onaj od Novog Sada do Subotice, platiće se iz kineskog kredita i glavni izvođači biće iz ove zemlje. Ta deonica nas košta za 50 odsto viđše od one prve, tačnije 943 miliona evra. Kineski radnici i novac su skuplji od para dobijenih iz Rusije i naših radnika uposlenih na tom projektu?Ekonomisti, a posebno stručnjaci iz Međunarodnog monetarnog fonda, upozoravaju nas na još jedan posao koji je dogovoren sa Kinom - izgradnju nove termoelektrane u Kostolcu. Političari nas ubeđuju kako je to izvanredan projekat, jer kapaciteti EPS-a odavno nisu povećavani, a u Kostolcu će biti izgrađen novi deo snage 350 megavata.

Ono što javnost ne zna, jeste da je prilikom prodaje Železare i RTB-a kineskim kompanijama ugovorom unapred definisana cena struje koje ove dve kompanije troše u ogromnim količinama, a koja je niža od proseka koji plaća privreda u Srbiji.

Dakle, Kina nam daje kredit od 700 miliona evra, koji mora da bude vraćen (izvori iz MMF-a tvrde da je kao garancija data opcija preuzimanja termoelektrane od strane Kineza), a kojim će biti izgrađeni kapaciteti za proizvodnju struje koja će po dampinškim cenama biti prodavana kineskim kompanijama koje posluju u Srbiji.

Kada se sve ovo zna, uopšte ne treba nikoga da čudi što Kinezi grle i ljube Vučića kada god ga sretnu.

Kristina Lagard, predsednica Međunarodnog monetarnog fonda, oštri je kritičar aranžmana sa Kinom. Ona upozorava da je u zemljama okupljenim oko najmnogoljudnije zemlje na svetu na vlasti najčešće diktatorski režim, a „sipajući novac u tu represivnu mašinu Kina je podmazuje - i bukvalno i figurativno, visokom korupcijom - podržava je i održava u životu odlažući neophodan remont".

Ovo je jedan od najvažnijih razloga zbog koga ovdašnji režim oberučke prihvata kineske kredite ne pitajući koliko će to (narod) da košta.

Za razliku od Međunarodnog monetarnog fonda, Evropske banke za obnovu i razvoj i privatnih banaka, kineski zajmodavci uopšte ne insistiraju na vladavini prava i istim tržišnim uslovima za sve učesnike. Na protiv.

I u samoj Kini je na vlasti represivni aparat jedine dozvoljene partije, Komunističke partije Kine, tako da njeni političari nemaju grižu savesti kada sarađuju sa kolegama diktatorima iz drugih zemalja. Njima je čak jednostavnije da posluju u takvom ambijentu gde sve odluke donosi jedan čovek ili uzak krug ljudi koje je lako podmititi iz enormno velikog fonda za ulaganja u inostranstvu, teškog šest hiljada milijardi dolara.

Lagard je u pravu kada tvrdi kako se na ovaj način odlažu neophodne političke reforme u zemljama koje uzimaju novac od Kineza, a to se odnosi i na Srbiju.

Ono što ovdašnja vlast pokušava da sakrije od domaće javnosti jeste činjenica poznata u celom svetu, a to je da naša zemlja za velike infrastrukturne projekte, koji treba da budu finansirani kineskim parama ne može da dobije kredite od MMF-a i EBRD-a. Ove dve međunarodne institucije su, međutim, i stvorene kako bi kreditirale upravo takve projekte za koje privatni bankari, po pravilu, nisu zainteresovani.

U slučaju Srbije traži se, međutim, odlučna i duboka reforma na prvom mestu pravosuđa i državnog aparata. Kako tvrde strani izvori, MMF ocenjuje kako politički ambijent u Srbiji odgovara jedino koruptivnom poslovanju, a u tako nešto ova institucija ne želi da ulaže novac. Kinezi nemaju te skrupule.

Međunarodne institucije, na prvom mestu MMF, EBRD i Evropska Unija kao jedan od generatora korupcije u Srbiji imenuju način dodele subvencija za strane investitore. I u drugim, pa i zapadnim zemljama, postoje subvencije čija je dodela, međutim, strogo određena zakonima. U Srbiji sve zavisi od toga ko će najužem krugu oko Aleksandra Vučića ponuditi veći procenat od subvencija dobijenih od naše države. Tako se dešava da Srbija finansira skoro celokupni projekat nekog „stranog investitora".

Kada pogledamo spisak zemalja iz kojih nam je prošle godino došlo najviše direktnih investicija, jasno nam postaje da tu nešto nije u redu.

Na prvom mestu je Francuska sa 710,7 miliona evra, ali je od toga 500 miliona evra plaćeno za koncesiju za aerodrom „Nikola Tesla". Na drugom mestu je Hong Kong sa 434,5 miliona evra, a to je kineski kapital. Na trećem mestu je Holandija sa 317,5 miliona evra, međutim, pošto niko ne može da se seti bilo kakve holandske firme koja proizvodi nešto u Srbiji, ovde se radi o domaćem kapitalu "opranom" preko nekog od poreskih rajeva koji se ubrajaju u Holandiju.

Pošto domaća statistika ovakve „investicije" uračunava u bruto domaći proizvod, stvara se lažna slika o niskoj zaduženosti naše zemlje. MMF i drugi kreditori, međutim, naš BDP procenjuju na 36,5 milijardi evra, što je za oko 10 milijardi evra manje od domaćih podataka. Na taj način se dobija prava slika o kreditnoj sposobnosti Srbije, što je, pored visoke korupcije, drugi najvažniji razlog zbog koga MMF i EBRD ne žele da pomognu finansiranje infrastrukturnih projekta, pa srpske vlasti moraju da se obrate Kinezima.

Ako se kod njih zadužimo još 10 milijardi evra, kako najavljuje Vučiić, Srbija će neminovno dospeti u dužničko ropstvo. Vlastodršci se, međutim, nadaju da će do tada uspeti da pobegnu u neku od zemalja koja nema sporazum o izručenju potpisan sa Srbijom.

A1:

Kina samo obećava

„American Enterprise Institute" (AEI) potvrdio je proletos da će ukupne planirane kineske aktivnosti u Srbiji vredeti 10 milijardi dolara. Radi se o 23 projekta, najviše u oblasti proizvodnje čelika, vojnoj industriji i izgradnji pametne infrastrukture. Na drugom od 16 mesta je Mađarska sa ukupno očekivanim ulaganjima od četiri milijarde dolara, a zatim Poljska (tri milijarde dolara). AEI naš bruto domaći proizvod procenjuje na 41,4 milijardi dolara, što je blizu procene Međunarodnog monetarnog fonda i dosta ispod onoga što tvrdi naše Ministarstvo finansija. o Dokumenti koji su prezentovani na ovogodišnjoj međunarodnoj Konferenciji o bezbednosti u Minhenu pokazuju da Kina više obećava, nego što zaista ulaže u zemlje takozvane Grupe 16 („Novi put svile"). Tako je Bosni i Hercegovini obećano ukupno 2,244 milijarde evra, a stiglo je samo 614 miliona. o Kod Srbije je obrnuto: bilo je ispregovarano 850 miliona evra, a uloženo je 1,662 milijarde evra. Razlog za duplo veće investicije od dogovorenih su hitni krediti koji su postali neophodni kada su MMF i drugi međunarodni instituti odbili da dalje kreditiraju režim u Beogradu.

A 2:

Velike prevare Kineza u Boru

Rudarsko topioničarski basen Bor je prodat kineskoj kompaniji „Zijin" za svotu koja ne bi bila dovoljna ni da se kupi četvrtina procenjenih zaliha bakra, a tu su još srebro i zlato. Ni to kineskom „partneru" nije bilo dovoljno.

U međuvremenu u RTB nije zaposlen ni jedan jedini radnik iz Srbije, a dosta njih je iz različitih razloga napustilo kompaniju. Na rukovodeća mesta Kinezi su od početka dovodili svoje ljude, što se, na neki način, i očekivalo. Sada i za obične rudare angažuju svoje ljude i to - robijaše.

Kako tvrdi jedan izvor iz Bora koji je insistirao na anonimnosti, iz Kine je nedavno pristigao kontigent od 200 osuđenih lica na izdržavanju višegodišnje kazne zatvora. Sa njima su došli i čuvari koji će naoružani voditi računa o tome da nijedan osuđenik ne pobegne.

Ove osobe su, po našem izvoru, angažovane na najtežim poslovima proširenja podzemnih kopova na kojima niko normalan, pa čak ni kineski radnici, ne bi pristao da radi i to bez odgovarajuće mehanizacije i zaštitne opreme. Osuđenici, osim toga, uopšte ne primaju platu, već samo imaju besplatni boravak u grupnim spavaonama, jelo i metak u slučaju pokušaja bekstva.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane