Natrag

Razaranja

Kako je svečano proslavljen odlazak najveće pančevačke štetočine u penziju

LAKŠE SE DIŠE, NIKOLE NEMA VIŠE

Kako je namaknuta publika za svečani ispraćaj u penziju Nikole Vlajića? Kakva je međusobna veza tako značajne manifestacije sa Zmaj Jovinom Pačijom školom? Kakva je bila Vlajićeva profesionalna karijera? Šta je sve uništeno tokom njegovog direktorovanja pančevačkim zavodom za urnisanje spomenika? Kakvi su sve skeleti ispadali iz ormana nakon njegove smene? Kakva je bila kadrovska politika zavoda i kakvi su sve bizarni likovi zaposleni u njemu? Kako je Vlajić pretvorio Zavod u servis za ispunjavanje najluđih želja investitora? Kakvi su bili Vlajićevi muzeološki dometi, kako je sađen travnjak na parketu i ko je postao eksponat?

Stanislav Živkov

A 19. septembar ove godine ostaće zapamćen po zaista nezamislivom događaju, a to je bio svečani ispraćaj najveće pančevačke konzervatorske štetočine Nikole Vlajića u penziju. To se već ranije očekivalo pa se prošlog meseca pojavila i izreka lakše se diše, Nikole nema više a svečani zalazak Nikole Vlajića održan je u ostacima Narodnog muzeja Pančevo čiji su zaposleni nalogom o radnoj obavezi bili primorani da prisustvuju ovako svečanoj manifestaciji, koja je u najmanju ruku podsećala na Zmaj Jovinu Pačiju školu:

Svi pačići došli, na skamijama stoje, stari patak Nikola metno, naočari svoje i potom zakreketao poput starog ocvalog žapca čas krekećući normalnim glasom čas u falsetu trtljajući po ko zna koji put pričicu o etnologu Jovanu Erdeljanoviću da bi na kraju ovog spektakla Vlajić dobio svojevrsnu sikter kafu u vidu nekakve slike škrabotine nepoznatog autora koju su mu poklonile kolege iz pančevačkog Zavoda za urnisanje spomenika sa željom da mu napokon vide leđa pošto je u vreme Vlajičevog direktorovanja od kraja 2005. pa sve do kraja 2009. godine, zavod prerastao u jedinstveni zavod za urnisanje spomenika!

Priča o Nikoli Vlajiću je primer tužne priče o nesrećnoj ljudskoj sudbini.

Ovaj mučenik, rođen u Pančevu 1955. godine, u Beogradu je najpre završio srednju bibliotekarsku školu, a tamo je i diplomirao etnologiju, i u nemogućnosti da nađe zaposlenje zbog svojih nekvaliteta, godine 1978. po partijskoj liniji uvalio se u tadašnji Narodni muzej na upražnjeno mesto. Tokom decenija svog štetočinskog rada Nikola Vlajić je najviše viđan kako sedi u parku ispred Muzeja i vodi čapraz divan dok su mu muzejska biblioteka, a pogotovu etnologija, bile poslednja rupa na svirali - pošto je Vlajić najveću pažnju usmerio na partijsku aktivnost te je postao sekretar partijske organizacije u Muzeju.

Pošto su se nerad i nesposobnost uveliko tolerisali, posle par godina nerada Nikola Vlajić "zasluženo" je napredovao i od bibliotekara naprasno postao konzervator, jer je sindrom komunizma i dalje bio veoma prisutan a sam Vlajić se kasnije politički okretao kako su vetrovi duvali, samo potvrđujući pravilo po kojem radna mesta u državnim organima postoje ne da bi se obavljali za društvo korisni poslovi, već da bi se udomljavali nesposobni neradnici. Kao jedan od glavnih dokaza o svom "stručnom" delovanju Vlajić je pri konkursu za direktora pančevačkog Zavoda naveo upravo inventarisanje 4.000 knjiga za biblioteku!

Za njegov nerad najbolji dokaz predstavlja i njegova bibliografija u elektronskom katalogu Narodne biblioteke Srbije koja pokazuje samo to da je Vlajiću jedini zaista obiman i ozbiljan rad bio njegov diplomski rad, koji je pod drugim naslovom objavio tek 2002., dakle 25 godina nakon diplomiranja, i to samo zato jer mu je tadašnja sekretarica pančevačkog Zavoda besplatno prekucala diplomski rad. A o njegovom "konzervatorskom" delovanju na terenu najbolje svedoče četiri lokala koje je otvorio u svojoj kući koja je pod zaštitom, kao i upropašćena graditeljska baština čitavog južnog Banata!

Dolazak Nikole Vlajića na mesto direktora Zavoda rezultirao je doslovnim nestankom više značajnih objekata. Tako je od novembra 2005. do novembra 2009. sistematski urušavana služba zaštite, a istovremeno su daleko efikasnije urušavani i sami spomenici kulture i pošto je Vlajić, u skladu sa svojom politikom dodvoravanja svima i svakome, izlazio u susret svim željama, kako investitora, tako i neformalne urbanističke mafije okupljene oko demokratske stranke.

Nije bilo toga što se nije moglo uraditi pod Vlajićevim izgovorom da funkcija čuva baštinu. ubrzo je konstatovano da je kompletan enterijer secesijske palate Aleksić-Smederevac u potpunosti uništen, iako je taj predmet vodila arhitekta Zavoda Vesna Potpara koja pola godine nije ušla u objekat da vrši konzervatorski nadzor.

Crna serija nastavljena je 28. aprila 2007. godine, kada je u podmetnutom požaru izgoreo najveći deo ostatka zgrade stare sinagoge u ulici dr. Kasapinovića, od koje su ostali samo goli zidovi. Vlajić je nemilice davao saglasnost da se u dvorani Svetosavskog doma ukrašenoj skupocenim slikama organizuju DJ žurke i slične bahanalije, te doček 2008. godine sa živom svirkom i pijankom!

Tokom svog štetočinskog mandata Vlajić se svesrdno angažovao kako bi se po liniji žutog preduzeća po svaku cenu izišlo u susret pančevačkom ugostitelju poznatom po svojoj grobljanskoj kafani i ozakonila gradnja polivalentnog objekta "Pančeva na Tamišu" sa podzemnom garažom, sportskom halom i šoping centrom, opet na zelenoj površini, odnosno u zaštićenoj okolini spomenika kulture .

Zavodu se 2006. godine obraća SPCO u Pančevu sa zahtevom da se u kapeli Svetog Đorđa na Starom pravoslavnom groblju hitno uradi novi živopis kao diplomski rad nekog studenta Crkvene likovne akademije, s tim da se prebojeni živopis Milana Butozana skine sa zidova i postavi u gipsane ramove. Vlajić je dozvolio SPCO u Pančevu da bez ikakvih ispitivačkih radova preboji enterijer kapele, pri čemu je zapravo sprečeno ispitivanje i prezentacija starijeg živopisa u kapeli a uz to i uništenje čitavog niza fasada i čitavih objekata: rušenje ambijentalno vredne kuće Todorović, rekonstrukciju palate suda i isecanje delova fasade dijamantskom testerom radi probijanja vrata.

Takođe je odobrio radove na Većnici Kazimira Ostrogovića, za koju je lično Vlajić izjavio da nikoga u Zavodu ne interesuje, a koja je uvršćena u dve enciklopedije, monografiju i katalog izložbe.

Vlajić apsolutno nije ništa preduzeo kako bi sprečio rušenje crkve u Kačarevu, čijim ciglama i gredama je sagrađena birtija na obližnjem jezeru. Među svim "skeletima" koji se kriju u prepunom ormanu "slučajeva" Nikole Vlajića sigurno je najživopisniji slučaj "Nikolić", od kojeg već više od 10 godina svi zaposleni u ustanovama koje službeno moraju imati neke veze s njim u najmanju ruku dobijaju firciger, ili im se diže kosa na glavi.

Sve je počelo volšebnom kupovinom stana u mezaninu koji su po pola kupili izvesni Ljubiša Nikolić i advokat škrtica Slobodan Reža, inače vlasnik bespravnog objekta u istom dvorištu.

Uglavnom Nikoliću je palo na pamet da sruši zajedničko stepenište kako bi proširio stan što se do kraja 2005. stalno odbijalo pošto bi rušenjem stepeništa bio onemogućen prilaz stanu Vesne Marinković na prvom spratu.

Nikolić potom danima nije izbijao iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Novom Sadu, koji je, kako bi skinuo bedu sa glave, odnosno otkačio Nikolića, 5. marta kao nenadležan izdao neobavezujuće mišljenje da bi dvorišni deo objekta trebalo brisati iz registra kulturnih dobara, a istovremeno konstatovao kako je Zavod u Pančevu više puta prekoračio zakonska ovlašćenja- na primer odlučivao je o pitanju smetanja poseda, kuhinjskom nameštaju i drugom, što uopšte nije ni najmanje čudno pošto je baktanje svime osim onim bitnim oduvek bio trajni zaštitni znak kako Vlajića tako i zavodskih arhitekata, pre svega Vlajićeve omiljene saradnice Vesne Potpare.

Nikola Vlajić, je za 180 stepeni preokrenuo politiku Zavoda koja je postala politika izvršenja raznoraznih želja investitora, jer je Vlajić smatrao da funkcija čuva baštinu a u skladu sa politikom slugeranjstva Nikole Vlajića, u ponovljenom postupku Zavod naprasno izdaje rešenje br. 111-7 od 28. decembra 2007. kojim se dozvoljava rušenje dela zajedničkog stepeništa samo zato jer je u vreme prethodne direktorke Tamare Tasić Zavod zabranio rušenje.

Sve ovo je na najbolji mogući način pokazalo da je politika Zavoda postala politika slugeranjstva i dodvoravanja, i teranja maka na konac! Pa tako Vesna Potpara 11. juna 2007. izdaje skandalozno mišljenje kojim se sa stanovišta zaštite dozvoljava ukidanje dela stepenišnog kraka u delu prizemlja ukoliko se sa time slože korisnici i ako je to u skladu sa važećim propisima.

Međutim, obrazloženje je kontradiktorno samo sebi, jer Potpara dalje navodi da ukoliko se korisnici slože sa rušenjem stepeništa, zaštita će biti na strani investitora, a ukoliko je to u suprotnosti sa propisima, zaštita će biti na strani struke, što sasvim jasno potvrđuje od ranije poznatu činjenicu da se u to vreme pančevački Zavod uopšte nije bavio strukom, već njenim derogiranjem radi Vlajićevih i Potparinih privatnih dilova!

Naravno, na kraju od svega nije bilo ništa, stepenište je ostalo na svom mestu ali je zato zbog Vlajićevih marifetluka vođeno dvadesetak sudskih sporova!

Nikome do kraja nije bilo jasno čime se u Zavodu zapravo bavi Nikola Vlajić, kada je sa zaštitom ruralne arhitekture imao veze kao sa lanjskim snegom jer se bavio svime osim etnologijom za šta je jedino stručan, dok u isto to vreme očito leči okasneli klimaks zamišljajući da mu se naprasno kao bogoslovu ukazao Bog i skrenuo mu pažnju da mu je zapravo prava vokacija istorija umetnosti, čime je samo potvrđena stara poslovica „spram sveca i tropar", a onako usput je potpuno sludeo sopstvenu ženu koja je takođe postala verski fanatik!

Tokom direktorovanja Nikole Vlajića, u periodu od novembra 2005. do novembra 2009. sistematski je urušavana služba zaštite, a istovremeno su daleko efikasnije urušavani i sami spomenici kulture i uništavana urbanistička matrica grada, pošto je Vlajić, u skladu sa svojom politikom dodvoravanja svima i svakome, izlazio u susret svim željama, kako investitora, tako i neformalne urbanističke mafije, pri čemu nije bilo toga što se nije moglo uraditi.

Kako bi se ovo realizovalo prethodno su odlukama SO Pančevo van snage stavljeni detaljni urbanistički planovi za veći deo grada i kao privremeno rešenje započela je primena Generalnog urbanističkog plana, čime je otvorena rupa u zakonu koju je opštinska uprava i te kako iskoristila kako bi nezakonito izdavala brojne građevinske dozvole i legalizovala objekte koji su nezakonito sagrađeni, poput pančevačkog Skadra na Tamišu, tzv. poslovnog centra "Panuka", ili raznoraznih stambenih zgradurina koje je sagradilo preduzeće "Kutko", čiji je vlasnik slučajno školski drug arhitekte konzervatora Vesne Potpare, koja je, opet slučajno, uvek izdavala konzervatorske uslove za sve objekte ovog investitora.

Inače, Potpara se proslavila izjavom da joj za tako malu platu ne pada na pamet da izrađuje projekte za rekonstrukciju spomenika kulture, već se, zajedno sa svim ostalim nekompetentnim arhitektima Zavoda, prvenstveno posvetila pisanju kontradiktornih rešenja o davanju saglasnosti, pri čemu je "viđenim" investitorima bilo dozvoljeno ama baš sve, dok se "običnim" građanima maksimalno otezalo i onemogućavalo izvođenje radova.

Kada se ustanovilo da je zahvaljujući stupidnom rešenju o zaštiti pančevačkoj Gimnaziji onemogućena svaka dogradnja nedostajućeg prostora, Vlajić je mrtav hladan izjavio da on sa tim rešenjem nema ništa, jer se u Zavodu svi predmeti obrađuju komisijski, iz čega je proizašlo ili da Vlajić uopšte nije čitao odluke koje potpisuje, ili, mnogo verovatnije, da je on zapravo naređivao podređenima šta treba da napišu.

Inače u samom Zavodu radi nekoliko podjednako nekompetentnih arhitekata, koji su podelili teren te već pomenuta Vesna Potpara pokriva grad Pančevo, Snežana Večanski Vršac, a izvesni Dimitrije Marinković uopšte ne zna da li je arhitekta-konzervator ili privatni projektant nakaznih crkava.

tome koliko je ovo društvance dobro uigrana ekipa štetočina najbolje svedoči svojevremeni slučaj kada su za sedam potpuno različitih graditeljskih spomenika kao na geštetneru naštancovali potpuno ista rešenja kojima se nalaže očuvanje izvornog izgleda spoljašnje arhitekture i enterijera, horizontalnog i vertikalnog gabarita, oblika i nagiba krova, svih konstruktivnih i dekorativnih elemenata, originalnih materijala, funkcionalnih karakteristika i originalnih natpisa.

Ipak kao najbolji dokaz nerada zavodskih arhitekata do pre par godina usred grada stajala je monumentalna ruševina kupleraja „Štuka" koja je tek nedavno uklonjena!

tome koliko se arhitekti predvođeni Vlajićem nisu mešali u svoj posao svedoči i čitav niz skandaloznih devastacija. Tako na zgradi Doma omladine namerno nije obnovljena raskošna fasada iako su njeni tragovi pronađeni prilikom obijanja, dok je na susednoj zgradi Arhiva to urađeno!

Devastiran je enterijer Kuće Smederevac a da o tome stručnjaci Zavoda pojma nemaju, jer se nadležni konzervator Vesna Potpara pola godine nije pojavila na gradilištu, iako je svakodnevno prolazila pored njega idući na posao! Vlajić nije preduzeo ama baš nikakve mere tehničke zaštite pa su izgoreli Sinagoga, magacin u Oslobođenja i deo industrijskog kompleksa Slavina.

Kakve je mere tehničke zaštite Zavod preduzeo na zaštiti izgorele pivare osim što je tražio od Ministarstva kulture i opštine Pančevo milion i po dinara za lasersko snimanje izgorelog dela objekta i idejni projekat rekonstrukcije, iako sam Zavod za arhitektonsko snimanje ima svu potrebnu opremu i stručno osoblje koje za svoj posao tehničkog snimanja prima platu?

Što se industrijske baštine tiče, Vlajić je odmah po stupanju na mesto direktora sprečio svaki dalji rad na njenoj zaštiti, jer, po njemu, ona praktično ne postoji, ali je zato kasnije u saradnji sa svojim satrapima iz Zavoda čak organizovao i savetovanje kako bi se izvukao novac od EU! Vlajić je uspeo da utroši 2.000.000 dinara koje mu je obezbedila SO Pančevo za konzervaciju svetionika na ušću Tamiša u Dunav, a na kojima se nije pomakla ni jedna jedina cigla, a obaloutvrda je toliko loše sanirana da ponovo puca i raspada se pod dejstvom talasa i mraza.

Pokušavajući po svaku cenu da ostane direktor, Vlajić je straćio pozamašnu sumu novca na najobičnije kićenje tuđim perjem u specijalnoj publikaciji koja podseća na podgrejanu kafu skuvanu deseti put na istom socu a Vlajić je kao etnolog pisao o istorijskom razvoju svetionika, o čemu ne postoji stručna literatura na srpskom jeziku i samo se postavlja pitanje kako je uopšte podatke pročitao na internetu kada ne govori nijedan svetski jezik?

Nekako se ipak desilo čudo pa nešto ipak nije moglo, i to na veliku žalost kako Vlajića, tako i izvesnog investititora, čija je želja da u prostoru nekadašnjeg Art kluba u podrumu nekadašnjeg hotela Trubač otvori ekskluzivni disko klub sa cajkama neslavno propala, jer se slučajno iznad nalazi reprezentativan privatan stan u vlasništvu porodice Dragičević, koja sigurno nije nimalo bila oduševljena idejom da se u podzemlju njihovog stana otvori ovako eminentno mesto. Ispostavilo se da je pomenuti Dragičević u vrlo bliskom srodstvu sa Stanojem Momčilovićem, srpskim ambasadorom u Etiopiji, koji je slučajno bliski prijatelj sa Borisom Tadićem te je zahvaljujući njihovoj direktnoj intervenciji otvaranje Art kluba propalo.

Po Vlajićevom nalogu pravljene su prave kadrovske akrobacije, muljaže sa sistematizacijom i kršenje Zakona o kulturnim dobrima kako bi se po svaku cenu u Zavod dovukli raznorazni opskurni likovi, a Zavod postao ispostava pančevačkih popova.

Najpre je u Zavod doveden izvesni Nebojša Borković koji se na ovaj način ukotvio kao Vlajićev čovek za pravne akrobacije, i postao siva eminencija pančevačkog Zavoda i odmah nakon toga doveo u Zavod svog drugara iz pančevačkog crkvenog hora, bogobojažljivog istoričara umetnosti Damira Prašnikara, koji je na samom fakultetu od brojnih profesora ostao zapamćen kao lenština i retko ljigav i nesposoban student, ali kao takav baš najpodobniji da dobro šeni Nikoli Vlajiću. Na Borkovićevu preporuku, Prašnikar se naprosto pojavio u Zavodu i podneo zahtev da tu volontira, a u isto to vreme uopšte nije dolazio na posao u Zavod, jer je sređivao note za crkveni hor u Istorijskom arhivu u Pančevu, posle čega ga je Vlajić rasporedio na upražnjeno radno mesto šofera Zavoda, za koje je dobijao platu, a usput je Vlajić doslovno reketirao nosioce svih drugih zavodskih projekata i nenamenski trošio novac na isplatu honorara Prašnikaru i drugim podobnim likovima.

Preko Prašnikara Vlajić je sabotirao i ispitivačke radove u sv. Đorđa na Pravoslavnom groblju koji su započeti na intervenciju Pokrajinskog sekretarijata za kulturu kojom je naloženo je da se ispitivački radovi moraju izvesti, te je Vlajić to nevoljno morao da organizuje. U međuvremenu je započeo inspekcijski nadzor tako da razne inspekcije danima nisu izlazile iz Zavoda pa je, pored ostalog, ustanovljeno da je Vlajić odobrio nenamensko trošenje novca na taj način što je od sredstava namenjenih za izvođenje ispitivačkih radova na živopisu u crkvi sv. Đorđa na Pravoslavnom groblju u Pančevu, 30.000 dinara prenamenio i to bez saglasnosti davaoca sredstava kako bi taj novac isplatio kao honorar Prašnikaru, kojeg je delegirao da bude saradnik tokom ispitivačkih radova.

Međutim, Prašnikar je, umesto da svakodnevno asistira pri izvođenju ispitivačkih radova, otišao na neplaćeno odsustvo kako bi se bavio veštačkom oplodnjom sopstvene žene.

Takođe je veoma karakterističan slučaj radnog mesta akademskog vajara konzervatora čije finansiranje je obezbeđeno prvenstveno zalaganjem osnivača, tj. SO Pančevo, kojem je bilo stalo da se Zavod napokon stručno ekipira. Vlajić je po svaku cenu pokušavao da u Zavod dovede izvesnog bogomoljca Dragana Novakovića, koji je dugogodišnji saradnik u svim mutnim radnjama, a izbegavao da dovede stručnog konzervatora.

Očito je da je Vlajiću daleko važnije bilo da se što više uliže crkvi dovlačeći ljude prema crkvenoj pripadnosti, nego profesionalizacija rada Zavoda. "Ljudski kvaliteti" Nikole Vlajića su se pokazali i u odnosu prema Jeleni Milutinov, koja je više od osam godina radila na određeno u Zavodu, da bi na kraju dobila otkaz.

Još jedan skandal desio se nakon inspekcijskog nadzora kojim je ustanovljena pljačka uljanih slika iz dvorca u Kačarevu, iz čije svečane sale je pre nekoliko godina kompletna slikana dekoracija u tehnici ulja na platnu odneta na restauraciju i konzervaciju kod pančevačkog propalog slikara Mileta Mazala, koji je sve samo ne kompetentan konzervator i restaurator štafelajnog slikarstva.

Mazalo je nekako premazao nekoliko slika i vratio ih u Kačarevo, ali je dekorativni friz nestao bez traga i godinama se govorilo da je na restauraciji, sve dok nedavno friz slučajno nije pronađen u privatnoj zbirci ozloglašenog pančevačkog gerontofila i kolekcionara umetnina sumnjivog porekla kome je Vlajić hitno telefonski javio o dolasku inspekcije!

Tokom jednog od brojnih inspekcijskih nadzora ustanovljeno je da je Vlajić započeo projekat izrade opskurne monografije Pančeva, za šta je Zavodu doznačeno 800.000 dinara, pri čemu su stručnjaci Zavoda pisali odgovarajuća poglavlja, a Prašnikara je Vlajić odredio za neku vrstu koordinatora projekta, za šta mu je mesecima isplaćivan honorar od namenski doznačenih sredstava za štampu monografije, a da na njoj nije uradio ama baš ništa, tako da je na kraju Vlajić preostali novac morao vratiti u budžet.

Vlajić je godinama koristio zavodsko službeno vozilo, uglavnom za privatne posliće umesto za službene potrebe, te je florida Zavoda uglavnom bila parkirana ispred njegovog privatnog poslovnog centra odnosno nekadašnjeg kulturnog dobra, sa kojega je Vlajić skinuo zaštitu kako bi u istoj kući (zbog koje već godinama ne govori sa bratom) otvorio četiri lokala koje papreno izdaje.

Godinama je nedeljom, dakle neradnim danom, službeno vozilo pančevačkog Zavoda viđano na relacijima Pančevo-Bavanište i Pančevo-Vojlovica, jer je Vlajić sa suprugom Vesnom odlazio na ručkove, koji su priređivani u manastirima i kući nosio pun gepek šerpi i lonaca sa ponudama.

tome da je Vlajić bio spreman na sve samo da bi dobio i drugi mandat svedoči organizovano sakupljanje potpisa za peticiju kojom se zahtevalo da mu se produži mandat. Istodobno je i u samom pančevačkom DS-u angažovao opskurne ljude kako bi za njega agitovali, ali srećom bez uspeha.

Pokazalo se da su napori ostali bezuspešni i nije prošla ideja o njegovom reizboru. Vlajić je pokušao još jedan manevar kako bi se održao na vlasti te je po Zavodu išao od jednog do drugog zaposlenog i zahtevao da mu potpišu pismo o lojalnosti i predlog za njegov reizbor, ali najveći deo kolega bio je dovoljno priseban da to ne potpiše, jer nisu želeli da se kompromituju dajući podršku takvoj štetočini koji je bio samo svojevrstan servis za lupanje pečata na saglasnosti.

I pored svega ovoga Vlajić više ni sam ne zna šta je jer se petlja u istoriju umetnosti sa kojom nema veze, istoriju koju poznaje na nivou rekla kazala ali ipak njegovo apsolutno nepoznavanje muzeologije u svom sjaju se pokazalo 2014. godine kada je po parketu muzeja sadio busenje trave kako bi scenografski doterao dva kamena krsta teška po tonu koje je pomerao za 15 metara samo da bi svoje muzeološko monstr čedo proglasio izložbom.

Odlaskom u penziju sada je i sam postao eksponat!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane