Natrag

(P)likovi

Od načina na koji će se okončati tiranija, mnogo je važnija dekontaminacija države i društva od naprednjačke pošasti.

Kontinuitet strave i užasa

Ne zna se kakav će biti kraj zlu koje je zadesilo Srbiju, a čiji simbol je Aleksandar Vučić. Hapšenje, bekstvo, vešanje... Moguće su sve opcije. Od načina na koji će se okončati tiranija, mnogo je važnija dekontaminacija države i društva od naprednjačke pošasti. Da se zlo ne ponovi. O uzrocima koji su doprineli nastanku ovog zla piše zamenik odgovornog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada bliski Vučićev saradnik i prijatelj.

Predrag Popović

Zašto nam se desio Vučić? Kako je uspeo da osvoji vlast i zavede diktaturu? Zašto državne institucije nisu pružile otpor njegovoj samovolji? Zašto ga podržavaju intelektualci, radnici i penzioneri, kad je očigledno da su svi oni žrtve njegove štetočinske politike?

Ta i takva pitanja postavljaju mnogi lideri opozicije, pojedini politički analitičari i tzv. nezavisni novinari. Tačan odgovor svi znaju, ali malo ko je spreman da ga pomene, jer bi istina izazvala potrebu za preisipitivanjem vlastitih odluka i preuzimanje odgovornosti za njih.

Vučić, ovakav kakav je danas, nije ništa drugo nego odraz u ogledalu Demokratske stranke, njenih partnera iz DOS-a i stranih sponzora.

Posle petooktobarskog puča, nova vlast, pod patronatom moćnika iz Vašingtona i Brisela, redefinisala je političku scenu Srbije.

Bez po muke uništen je JUL, interesno udruženje Mire Marković. Posle hapšenja i izručenja Haškom tribunalu Slobodana Miloševića, njegova Socijalistička partija Srbije, ucenama i podmićivanjem, razbijena je u nekoliko frakcija.

Isti recept primenjen je na Srpskoj radikalnoj stranci. Zoran Đinđić je znao otkud preti opasnost, zato je molio Karlu del Ponte da u Hag odvede i ne vraća Vojislava Šešelja.

Međutim, radikali su ostali jedinstveni. Umesto da se, kao što se očekivalo, pocepaju i posvađaju, u skladu sa srpskom tradicijom, sačekali su da klatno opet krene na njihovu stranu, pogurano izneverenim nadama u DOS i haosom koji je nastao posle ubistva Đinđića.

Prvi plan je propao, pa je napravljen drugi, stoput gori. Genijalci iz Lenglija pokušali su da u Srbiji primene recept za politički inženjering koji je uspeo u Hrvatskoj.

Političku scenu u lijepoj njihovoj trajno su promenili pacifikacijom HDZ-a, pandana SRS-a. Tamo su za naslednika Franje Tuđmana izabrali Ivu Sanadera, beznačajnog i nejakog splitskog pozorišnog intendanta, koji je mnogo više interesovanja pokazao za poslovne kombinacije nego za nacionalistički ekstremizam.

Presađivanje tog rešenja na radikalsko trulo tkivo nije imao šanse. Fatalna greška je napravljena pri izboru izvođača radova. Za razliku od Sanadera, koji se zadovoljio uzimanjem masnih provizija od prodaje INA i drugih preduzeća i banaka, Vučić je hteo mnogo više, hteo je sve. To je i dobio.

Engleska spisateljica Meri Šepi objavila je 1918. godine roman "Frankenštajn ili moderni Prometej".

Tužna priča prati mladog naučnika Viktora Frankenštajna, koji je našao način kako da oživi mrtvu materiju. Od raznih delova leševa, napravio je živu kreaturu, odvratnu, unakaženu i preveliku. Vremenom, čudovište počinje da progoni svog tvorca, ubija mu verenicu, brata i najboljeg prijatelja. Na kraju, naučnik umire, a čudovište odlazi svojim putem.

Po tom scenariju, Miodrag Miki Rakić i Vilijem Montgomeri napravili su Vučića. Kad su počeli da rade na projektu, Vučić je bio politički mrtvac.

Još 1999, odmah posle bombardovanja, iako još na funkciji ministra informisanja, privremeno je napustio Šešelja. Dilemu da li da ode u političku penziju ili u Demokratsku stranku razrešio je tako što se vratio u radikalsko jato.

Posle 5. oktobra 2000, opet je upao u krizu identiteta. Kad je pao s vlasti, pristao je da zadrži poslanički mandat samo da bi lakše sačuvao stan, koji je dobio u vreme vlasti.

Poslednji, bar mu se tako činilo, trzaj imao je 2004. u kampanji za gradonačelnika Beograda. Poraz ga je povukao u tešku depresiju. Pokunjen, obavestio je Šešelja i ostale sestre radikalke i sestre radikale da se više nikad neće kandidovati ni za kakvu funkciju.

U stanju obamrlosti, našao ga je Miki Rakić i udahnuo mu život. Kao dr Frankeštajn, dr Rakić se našao u šoku kad je video šta je napravio: odvratnu, unakaženu i preveliku kreaturu. No, bilo je kasno za kajanje. Rakića više nema, a čudovište se razgoropadilo, radi šta hoće.

U suštini, Vučić radi isto što i njegovi prethodnici. Bez ikakve ideologije, želje da zaštiti nacionalne i državne interese, brine samo za vlastite lukrativne interese. Verno kopira sve što je video i naučio, od odnosa prema Kosovu i Metohiji, dnevnopolitičkih poteza, unutarstranačkog uređenja, kidnapovanjem institucija, strogom kontrolom pravosuđa i medija, kao i kriminalnih klanova.

U drugačijim okolnostima, ali s istom namerom, Milošević je trgovao Kosovom. "Kolevka srpstva" za njega je imala ulogu monete za potkusurivanje sa zapadnim centrima moći i nepresušni rezervoar biračkih glasova, koji su mu omogućavali pobedu na svim izborima.

U mirnodopskim uslovima, Boris Tadić se na isti način odnosio prema Kosovu. I za njega, ono je imalo upotrebnu vrednost isključivo u borbi za vlast.

tome svedoče depeše američkih ambasadora, za koje je Srbija saznala tek uz pomoć Vikiliksa, u kojima je opisano kako je Tadić molio Kamerona Mantera da utiče na albansku vlast u Prištini, da ne proglase nezavisnost pre izbora 2008, jer bi to loše uticalo na njegov izborni rezultat. Kad osvoji novi mandat, neka rade šta hoće, nije mu važno.

Obaveze prema Amerikancima i za Vojislava Koštunicu su bile jače od brige za Kosmetom. Koštunica je pretio proglašenjem okupacije i stvaranjem koalicione vlade s radikalima, ali uvek je popuštao. Majkl Polt je zabeležio kako mu je Koštunica obećao da će "održati reč" i neće ispuniti nijednu od tih pretnji, kojima samo plaši Tadića kako bi dobio mesto premijera i tipovane ministarske resore.

Oba lidera DOS-ovog restla na kraju su ispali iz igre, ali ne svojom voljom, kao što sad pričaju, već zbog procene američkih stratega da im se više ne isplati da investiraju u njih.

Nije tačno da je Tadić odbio da prizna nezavisnost albanske države na teritoriji južne srpske pokrajine. Za njegove vlasti, Tadić je ispunio sve što se od njega tražilo. Koštunica, takođe.

Gde su oni stali, nastavio je Vučić. Tadić je kreirao incidente na granici Srbije i Kosova, od milja nazvanom "administrativna linija", koji su služili samo za prikupljanje političkih poena kod patriotskih glasača. To danas radi Vučić, čak i sa istim ljudima, Zvonkom Veselinovićem i njegovim ortacima iz kosovskog ganga. Koštunici su usta bila putna Kosova, najskuplje srpske reči, od koje su se obogatili državni koordinatori finansijske i robne pomoći koja je upućivana srpskim enklavama i paradržavni šverceri nafte, cigareta i svega ostalog.

Srpsku spoljnu politiku, poput Tadića i Koštunice, Vučić vodi u istom stilu, kao predstavnik kolonijalnih sila. Prethodna vlast je milost stranih mentora osvajala političkom kapitulacijom i rasprodajom imovine.

Kao izborni adut, tajnim ugovorom, doveden je Fijat, a do danas se nije otkrilo koliko je to koštalo Srbiju. Ne zna se ni visina štete koja je nastala pristajanjem na potpis onakvog Sporazuma o saradnji i pridruživanju s Evropskom unijom.

Bivša vlast je podršku braće s Istoka obezbedila prodajom NIS-a po bagatelnoj ceni. Po tom šablonu, radi i Vučić. Zapadnim gazdama omogućio je sve što žele.

Američki Behtel poželeo je da gradi Moravski koridor, dobio je i to po 300 miliona dolara većoj ceni od realne. Francuzi su dobili beogradski aerodrom "Nikola Tesla", plus kontrolu nad kompletnim avio-saobraćajem u i nad Srbijom.

Nemci su se zadovoljili astronomskim subvencijama u IT sektoru, a od pre neki dan njihova kompanija Feniks preuzela je sve novosadske apoteke. Rusi su podmireni novcem od prodaje rashodovanih Migova i maketa raketnih sistema S-300 i S-400. Prilikom nedavne posete Dmitrija Medvedeva Beogradu najavljena je i ruska investicija u izgradnju nuklearne elektrane u Srbiji. Ako je budu gradili naprednjački stručnjaci, koji su se proslavili infrastrukturalnim poslovima i rekonstrukcija, kakva je ona na beogradskom Trgu Republike, nuklearka će zaista biti pravi - bum, bum

Kakvo je stanje u spoljnoj, takvo je i u unutrašnoj politici. Kao što je Tadić, bez ikakvog političkog rezona, na zahtev stranaca u koaliciji držao večne parazite bez uticaja i glasača, to radi i Vučić.

Rasim Ljajić, Vuk Drašković, Nenad Čanak, Čedomir Jovanović i slične aveti prošlosti i danas, na različitim nivoima, participiraju u vlasti. Iz senke, da sve ostane isto, finansijskim tokovima upravljaju kadrovi Mlađana Dinkića.

Kritičari naprednjačkog kartela svesno, tendenciozno i maliciozno optužuju Vučića da je u vrh podigao radikalsko dno. Sva vlast koju imaju "lečeni radikali" Maja Gojković, Aleksandar Martinović, Jorgovanka Tabaković, Jadranka Joksimović i svi ostali konvertiti, stasali pod Šešeljevom suknjom, nemaju ni jedan promil moći i uticaja kakvim raspolažu "žuti lopovi" Goran Vesić, Siniša Mali, Zorana Mihajlović i mnogi drugi.

Vajni opozicionari vrlo duhovito se rugaju šeferima, poput Zorana Đorđevića, kome je Vučić udelio funkciju ministra, ali glasno ćute o Dragoslavu Zeku Božoviću, Đinđićevom šoferu, koji je u vreme vlasti DS-a stekao imovinu o kakvoj svi naprednjački ministri mogu samo da maštaju.

Za Marjana Rističević govore da je plaćenik Predraga Rankovića Peconija, ali niko iz opozicije ne sme ni da pomene Gorana Ješića. Oba Sremca vire iz džepa gazde Peconija, ali on samo jednog kinji i šamara. Ne Rističevića.

Ta vrsta licemerja prisutana je i u zahtevima za oduzimanjem lažnih doktorata Malom i Nebojši Stefanoviću i ingorisanju činjenice da je Aleksandar Šapić postao doktor od Nambije upravo u vreme dok je bio potpredsednik Demokratske stranke. Usput, u ono vreme Šapić je radio isto što danas radi Andrej Vučić.

Poseban krug žutog pakla namenjen je za sve funkcionere DS-a koji su podržali potpisivanje deklaracije o istorijskom pomirenju sa SPS-om, a sad kritikuju Ivicu Dačića. Sve što mogu da mu stave na teret - saradnju s klanom Darka Šarića i Rodoljuba Radulovića, zvanog Miša Banana, pa do pljačke državnih preduzeća Dunav Osiguranje i Srbijagas - sve ide na teret svih iz DS-a. Tobože, birali su manje zlo. Koliko su pametno izabrali vidi se po posledicama.

Dok se Vesić, Mihajlovićka i ekipa braće Mali i braće Brnabić bave zgrtanjem i pranjem novca, Đinđićev konsiljere Popović sve kapacitete svog destruktivnog karaktera i talenta stavio je na raspolaganje novom privremenom vođi, Vučiću. Kao nekad, uz pomoć svog druga Željka Mitrovića, Popović preko Pinka hipnotiše Srbiju, optužuje i preti, širi laži i nasilje.

Kad je to radio u interesu DS-a, Popovićeve prljave kampanje su prihvaćene kao legitimno sredstvo za uništavanje svakoga ko smeta. Osvestili su se tek kad je njegova močuga počela da udara po njihovim glavama.

Popović je, vođen instančanim osećajem za profit, među prvim simbolima Đinđićevog sistema prešao u Vučićev zagrljaj.

Dočekan je raširirenih ruku, kao moralni dvojnik. Malo ko od njegovih petooktobarskih saboraca se usuđivao da ga pomene. S tihim mrmljanjem propraćeno je njegovog gostovanje u Utisku nedelje, posle kojeg je s B92 najurena Olja Bećković.

Tek povremeno, neko bi se ohrabrio da pomene kako i Popovićev Institut za javnu politiku dobija apanažu iz budžeta.

Neki Bebini bivši saradnici i saborci izbegavali su da ga pominju kako ne bi osvežavali uspomene na zajedničke zločinačke avanture, drugi su ga se stideli kao mentalno poremećenog rođaka, a najviše je onih koji ga se i danas plaše.

Njih treba razumeti, strah od jurodivog Popovića je opravdan. U to su se svi uverili posle promocije knjige Gorana Vesića, na kojoj je Popović bio u društvu Ksenije Vučić, prve zvanične supruge aktuelnog gospodara.

Fotografija njih dvoje, nasmejanih i opuštenih, šokirala je žuti deo javnosti na Tviteru. Bolje upućeni pojedinci upozorili su da nema mesta čuđenju, Popović se na isti način, preko žene, približio ciljanom objektu, vladaru.

Dok je bio u Đinđićevoj ekipi, s njegovom suprugom Ružicom nije se zbližio preko politike, nego praktičnijim temama. Svedoci pričaju da joj je Beba preporučivao isti lak za nokte i istu vrstu antirida koji i sam koristi, pomagao joj je u nabavci frižidera, pratio ju je na društvene događaje i nesebično komplementirao.

Mnogi su pretpostavljali da je takvo ponašanje izazvano potrebom da se, kao latentni homoseksualac, snađe u ženskom okruženju. No, Beba je imao mnogo veće, ozbiljnije interese. Preko first lady sticao je poverenje vladara.

Kao svaki iluzionista, trikove je izvodio u polutami, koristeći igru senki. Prvi put, u vreme DOS-a, na videlo ga je isterao arhineprijatelj Aleksandar Tijanić. Sad je to uradio Aleksandar Vučić.

U strahu, svestan da se bliži kraj vladavine, Vučić na front tera sve svoje saradnike. Mnogima je ispunio i najintimnije snove, obezbedio im funkcije, novac i sve ostalo, a oni bi hteli da sad, kad je dogorelo do nokata, ostanu po strani, na bezbednoj udaljenosti. E, Vučić to ne dozvoljava.

Na njegovom Titaniku nema čamaca za spasavanje, svi putnici moraju da potonu zajedno. To važi i za Popovića. Zato mu je Vučić utrapio svoju bivšu suprugu, pa ih isturio pred kamere, da ih svi vide.

Kad je već bio prinuđen da se autuje, Beba je to uradio na svoj način, prljavo i agresivno. Svom snagom udario je po medijskim neprijateljima njegovog vođe.

U tekstu, koji je potpisao izvesni Ištvan Kaić, prepoznatljivim rukopisom sklepan je pamflet pun brutalnih laži, kompromitujućih poluistina i opskurnih uvreda.

Nije propustio priliku da, u jednoj skromnoj rečenici, izvređa i autora ovog teksta, ali svu težinu udara usmerio je na svoje dojučerašnje najamnike, saradnike i simpatizere, na iste one koji su godinama, kao korisni idioti, širili tračeve formirane u njegovim psihozama.

Glavna meta je bio Jugoslav Ćosić, urednik Televizije N1. Uz standardne metode defamacije, kao aktuelni alkoholičar i bivši delikvent i ozbiljni narkoman, Ćosić je optužen za umiljavanje nacionalistima, čime je "osvežio uspomene sopstvenog radikalnog srbovanja iz mlađih dana".

Miodrag Sovilj, novinar N1, opisan je kao lažni profesionalac s "nehigijenskom prošlošću". Snežana Čongradin, novinarka lista Danas, osumnjičena je za simpatije prema agresivnom Jovi Bakiću, ali i za to da je bila zavisnik od heroina. Vuk Cvijić, novinar NIN-a, etiketiran je kao "Papajin delikvent", kome je nedavno nagradu za etiku i hrabrost "Dušan Bogavac" dodelio žiri od petoro novinara u kome se nalazilo "najmanje tri osvedočena narkomana".

Drogeraš je i Nemanja Rujević, saradnik nemačke medijske kuće Dojče Vele. Na tapetu su se našli i Jovana Gligorijević, urednica u nedeljniku Vreme, Tamara Spaić, kao i Gordana Igrić i Slobodan Georgiev iz BIRN-a.

Popovićeva artiljerija je pogodila metu. Pogođeni ciljevi zakukali su do neba, do Vučića, od koga su zahtevali da se javno poliž Bebine izlučevine. Neki od njih svim srcem su podržavali Popovića kad je takvim salvama laži i uvreda gruvao po drugim nepodobnim novinarima, od kojih je branio svakog trenutnog gazdu.

Još juče su i sami vodili slične hajke protiv neistomišljenika, kao što je Zoran Ćirjaković, koji je ostao bez profesorskog mesta u privatnom Univerzitetu Singidunum, pod pritiskom N1 i Jovane Gligorijević. Sad, šokirani, pitaju - zašto nam se desio Vučić.

Vučić je počeo da nam se dešava kad su samozvani nezavisni mediji podelili kriminalce na "naše" i "njihove". Kad se sudi "njihovom" Legiji, onda je sve dozvoljeno, nema potrebe da se javnost obaveštava o kriminalu "naših" Gorana Kljajevića ili Nate Mesarović.

Profesionalci iz lista Danas i sličnih redakcija branili su Mesarevićevu i od sramne uloge koju je imala u sudskom progonu Slavka Ćuruvije, a naročito u katastrofalnoj reformi pravosuđa, čije posledice nemaju rok trajanja. Bivša vlast je ponizila sudije i ceo pravni poredak, ostavljajući Vučiću slobodan teren za sve vrste zloupotreba, kako bi sebe i svoje ortake štitio od zakona i progonio protivnike.

- Postoji ta, za dve sekunde proverljiva laž, koju plasiraju neki "opozicionari", da je Zagorka Dolovac moja kuma. Budaletine. Valjda misle da je to lako zalepiti, pošto je i ona iz Novog Sada, Po toj logici mi je i Maja Gojković kuma - tvrdi Bojan Pajtić, bivši predsednik Demokratske stranke.

Zaista, nije bitno da li su Pajtić i Dolovac u kumovskom odnosu. Od toga, mnogo je važnija činjenica da su budaletine iz DS-a upravo njoj poverile da rukovodi Javnim tužilaštvom. Kako je to radila u njihovom interesu, tako danas radi za naprednjački kartel.

U nasledstvo, Vučić je dobio i slobodu da otvoreno sarađuje s kriminalcima. Đinđića su, pre nego što se iz stana na Studentskom trgu preselio u rezidenciju na Dedinje, osim pripadnika MUP-a čuvali i kriminalci iz surčinsko-zemunskog klana, koje mu je dodelio Milorad Ulemek Legija.

tome je javno govorio Milan Veruović, Đinđićev telohranitelj, koji je ranjen 12. marta 2003. Veruović je detaljno opisao kako se odvijala komunikacija između premijera i kriminalaca.

- Premijer Đinđić je hitno zvao Čedu, da zove Kezu, pa da će preko Keze Čeda ostvariti kontakt s Legijom i tim ljudima. Dakle, on zove Čedu, Čeda zove Kezu, a on Peru, Žiku, koga već... - opisao je Veruović sistem koji i danas postoji, samo što sad Alek zove Andreja, pa Andrej Panu ili Zvonka, a on Zelju ili nekog drugog komandira naprednjačkih gangova,

Nema razlike ni u primenjenoj praksi. Kao što su u Miloševićevo i Đinđićevo vreme kriminalci sprovodili istrage i hajke, to rade i danas, samo za novog vladara. Tom mrežom prekrivena je cela Srbija.

Iznad nje nalazi se samo mreža Vučićevih tajkuna, takođe nasleđenih. Svaki od njih razvija svoj biznis, plaća reket i strepi za goli život. Ranije se dešavalo da poneki od njih, poput Miroslava Miškovića i Milije Babovića, bude kidnapovan. Otmice su izašle iz mode, sad se konkurencija smanjuje atentatima kakav je bio onaj neuspešni na Milana Beka ili ovaj, od pre mesec dana, kad je ubijen Dragan Amidžić.

Projekat, koji su smislili majstori iz Lenglija, a realizovali Montgomeri i Rakić, oteo se kontroli. Transplantacija mrtvaca na život tkivo Srbije nije uspela, čudovište ne može da se smiri. Pohlepa ga vuče dalje, u nove napade i borbe protiv svakoga ko pokuša da mu se suprotstavi.

Vučić sve radi sa istim motivom kao i njegovi prethodnici, ali jače, brže i bolje. Tadić je od svojih saradnika, parazita s tajkunskim apetitom, uzimao proviziju od po dve-tri hiljade evra. Skromni Tadić je za sitne pare prihvatao odgovornost za poslove na kojima su pametniji od njega zgrtali milione evra. Vučić primenjuje suprotnu taktiku, on uzima ceo plen, saradnicima daje samo mrvice.

U pravu su svi koji nariču nad "šestim oktobrom", koji nikad nije osvanuo, jer su demokratski revolucionari naprasno shvatili da ne sme biti revanšizma. Iz tog tla nikao je pelcer u koji je zarasla današnja politička scena Srbije.

Prihvatanjem devize "nije bitno kako je zarađen prvi milion", stvoreni su uslovi u kojima se širi naprednjačka pošast, u kojima Vučić nije izolovani incident, greška prirode ili naopakog naučnog eksperimenta, nego konačan rezultat kontinuiteta užasa.

Za formiranje naprednjačkog užasa, čiji simbol je Aleksandar Vučić, nije kriva samo Demokratska, Srpska radikalna ili bilo koja treća stranka. Odgovornost snose svi građani, pa i oni koji su se suprotstavljali.

Pred svim normalnim građanima sad se nalazi obaveza borbe za oslobođenje iz kandži tog čudovišta. Kakva god bila, koliko god kostura da ima u ormaru i đubreta pod tepihom, treba priznati da je DS mirno predala vlast nakon izbornog poraza.

Uz određeni otpor, ali ipak bez nasilja, s vlasti su otišle i SPS i SRS. Od SNS, kao najgoreg i najopasnijeg zla, to ne može da se očekuje. Borba za slobodu neće biti laka, ali unapred je osuđena na pobedu. Nikad nijedan diktator nije bio jači od naroda željnog istine i pravde, pa neće ni ovaj nesrećni kukavac.

Posle toga, sledi komplikovaniji zadatak - promena naopakog sistema, koji je i omogućio uspon Vučića i njegovog kartela.

Samo na taj način može da se stvori normalna pravna država u kojoj će braća Vučić, njihovi kumovi, Beba Popović i ostali opskurni saradnici biti smešteni gde im je mesto, na dno. Samo tako može da se prekine kontinuitet užasa, čiji je najstrašniji simbol Aleksandar Vučić.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane