O tome se ćuti

Ko je Albancima u Bujanovcu, Preševu i Medveđi dao prava koje Srbi u Albaniji mogu samo da sanjaju

Albanski se barjak vije, na jugu Srbije

Aleksandar Vučić, sin Fahri Musliua iz Prizrena, po svemu sudeći, svesno radi na ostvarivanju albanskog cilja - Velika Albanija. O tome govore i njegovi srdačni odnosi sa Edi Ramom, Hašimom Tačijem, Isom Mustafom, a njegov brat Andrej je u dilu sa Tačijem u trgovini narkotika. Vučić u Briselu ne pominje prava Srba u Albanija, ali priča o tome kako će Srbija da sagradi auto put kojim će se povezati svi albanski etnički prostori, od Bujanovca, Preševa i Medveđe, pa do albanske obale kod Drača. Jasno je da on radi za albansku stvar a protiv Srbije, ali, jasno je i šta u susret ovim izborima Srbija treba da uradi sa njim!

Nikola Vlahović

Kad je 7. marta ove godine, albanski predsednik Bujar Nišani došao u posetu opštinama Bujanovac i Preševo, nigde nije bilo ni srpskih državnih obeležja, ni srpske zastave, ni srpske himne, ali je zato na stotine državnih zastava Albanije bilo istaknuto na svakoj kući i na svakom mestu. Nišani je razgovarao sa građanima albanske narodnosti kao da je kod kuće, jer je, da poniženje za Srbiju bude veće, on došao na poziv lokalne samouprave u Bujanovcu! Bila je to prva poseta jednog predsednika Albanije od 1948. godine kada je poslednji put posetio Beograd tadašnji albanski predsednik Enver Hodža. Uprkos tome, nije bilo ni srpskih političara ni srpske državne simbolike, protokola ili bilo čega sličnog.

Da li je to Vučić hteo da pokaže Albaniji koliko je velikodušan? Da li je ovim gestom pokazao spremnost da još pomogne velikoalbanski projekat?

A, samo dve nedelje ranije, ministar kulture i informisanja Srbije, Vladan Vukosavljević, prilikom posete Tirani, nije mogao da se sretne sa predsednikom Nacionalnog saveta Srba u Albaniji (jar mu je bilo zabranjeno i zaprećeno!), niti da razmotri da li se u potpunosti poštuju prava koje Srbi imaju prema zakonu o nacionalnim manjinama. Takva vrsta demokratije koju albanski narod uživa u Srbiji, u Albaniji (i ne samo u Albaniji), jednostavno ne postoji. Koliko je Vučiću stalo do Srba u Albaniji pokazao je i sledećim gestom. Naime, u Skadru, gde je najveća koncentracija Srba, bila je jednom nedeljno na privatnoj televiziji emisija na srpskom jeziku, ali je ugašena jer je prestalo finansiranje iz Srbije. Vučić je ovaj trošak smatrao nepotrebnim.

Ustav Albanije predviđa isključivo službenu upotrebu albanskog jezika, to znači da nema ni ustavnog osnova za donošenje zakona. A to opet znači da nema službene upotrebe drugog jezika osim albanskog, da nema škola na srpskom jeziku, medija na srpskom. Srpski jezik sveden je na upotrebu u krugu porodice. Takođe, Ustav Albanije definisao tu državu isključivo kao državu albanskog naroda, da je Albanija, verovatno, jedina država na svetu koja nema zakon o nacionalnim manjinama iako je Parlamentarna skupština Saveta Evrope to od njih tražila.

U međuvremenu, tri opštine na jugu Srbije, Bujanovac, Preševo i Medveđa, više od 15 godina predstavljaju zonu najvišeg rizika za svaku vlast u Srbiji, uprkos svim pravima koje albanska narodnost u Srbiji uživa. Ali, tek sa dolaskom Aleksandra Vučića na mesto predsednika vlade, te tri opštine u kojima dominira albanska manjina, postale su "država u državi", u kojima je samovlašće lokalne albanske administracije dostiglo razmere neviđene drskosti.

Sa jedne strane, uz pomoć separatističke vlade samoproglašene države Kosovo i direktnog angažovanja Albanije, akcija otimanja i ovog dela Srbije ušla je u završnu fazu. Nesebičnu pomoć albanskim političkim mešetarima u ove tri opštine, ponudio je i Aleksandar Vučić, nudeći i ono što od njega niko ne traži. Zahvaljujući njemu i politici njegove vlade, danas je moguće da političari iz Tirane marširaju po ulicama Bujanovca, Preševa i Medveđe, kao da su u Albaniji, postavljaju albansku državnu zastavu bez srpske državne zastave, sviraju himnu Albanije i raspravljaju kako da pripoje i ovo područje takozvanoj državi Kosovo, a kad dođe vreme i takozvanoj velikoj Albaniji.

Ovako nešto je javno predlagao pre nekoliko godina i predsednik opštine Preševo, Ragmi Mustafa, rekavši da bi opštine Bujanovac, Preševo i Medveđa trebalo da budu pripojene Kosovu, a sever Kosova Srbiji. Ova stara "etnička" mapa svih Albanaca, tačnije velikoalbanska mapa, stoji na zidu većine ministara u Tirani i Prištini.

Stanje u ove tri srpske opštine je otišlo predaleko. Toliko daleko, da su čak i udžbenici za osnovnu školu na albanskom jeziku, štampani u Tirani i nalaze se u zvaničnoj upotrebi u sred Srbije. Da skandal bude veći, istinu o albanskim udžbenicima u Srbiji razotkrio je poslanik Partije za demokratsko delovanje (PDD) u Skupštini Srbije, Fatmir Hasani, koji se pohvalio da je do uvoza udžbenika iz Albanije, došlo na osnovu sporazuma ministarstava prosvete Srbije i Albanije, a na inicijativu Aleksandra Vučića!

Poređenja radi, Srbi u Albaniji nemaju pravo da službeno koriste svoj jezik i ne postoji nijedan medij na srpskom. Njihova imena su nasilno albanizovana, a u pokušaju da vrate svoja izvorna imena susreću se sa visokim taksama i administrativnim preprekama.

U Bujanovcu, Preševu i Medveđi na jugu Srbije, u srednjim školama koriste se udžbenici iz Albanije i sa Kosova. A, kako posla nema, Vučić je u nekoliko navrata dolazio u posetu ovom regionu obećavajući albanskoj omladini zapošljavanje, samo da glasaju za njega.

U međuvremenu je u ovom delu juga Srbije procvetao i kriminal, pa se Vučićevo podzemlje povezalo sa albanskim. Tako su Bujanovac, Preševo i Medveđa danas najpoznatiji po tranzitu migranata, ali i trgovini belim robljem, drogom i oružjem. Sve evropske institucije i sve njihove bezbednosne službe znaju za ovo. Ruske službe bezbednosti takođe. I jedni i drugi tvrde da je veza lokalnih kriminalnih klanova, opštinskih vlasti i raznih neformalnih albanskih grupa, koje se bave, malo politikom, malo nelegalnim poslovima, postala toliko moćna, da Srbija kao država više nema nimalo svojih ingerencija na ovom terenu. Suspendovan je suverenitet države, a uticaj Albanije i samoproglašenog Kosova postao je dominantan.

Posle završetka rata na Kosovu i Metohiji, 1999. godine, zapadne sile su stvorile takozvanu sigurnu zona dužine oko 5 kilometara u dubinu teritorije Srbije. Prema takozvanom Kumanovskom sporazumu, Vojska Jugoslavije je dobila zadatak da održava red u toj oblasti. Zona je obuhvatala selo Dobrosin sa većinskim albanskim stanovništvom, ali ne i gradove Preševo, Bujanovac i Medveđu.

Međutim, bivši teroristi i vođe zločinačke OVK, ubrzo su ubrzo formirali baze u razoružanoj zoni i srpska policija je morala da prestane sa patrolama. Napadi su takođe sprovođeni protiv onih albanskih političara koji su se suprotstavljali Oslobodilačkoj Vojsci Kosova. Potpredsednik ogranka Socijalističke partije Srbije u Bujanovcu, Albanac Zemail Mustafi je ubijen od strane ovdašnjeg ogranka OVK.

Terorizam na jugu Srbije finansirale su islamske zemlje koje su posredstvom islamske humanitarne organizacije El hilali slale novac albanskim teroristima, a sredstva su se prikupljala i oduzimanjem novca od sunarodnika. I danas, 2017. godine, novac iz pojedinih islamskih zemalja stiže u ruke albanskih krijumčara, koji se bave ilegalnim transportom migranata, i to onih koji su do nedavno ratovali u uniformama takozvane Islamske države.

Nekadašnji ilegalni centar ekstremista iz ogranka OVK, bio je Veliki Trnovac (inače, najveće albansko selo u Srbiji), i danas je prepuno bunkera sa oružjem i predstavlja svojevrsno skladište narkotika. Ma koliko to neverovatno zvučalo, ispred nosa srpskim vlastima, Veliki Trnovac je i danas baza za ideološku i versku indoktrinaciju mladih Albanaca, odakle su potekli i mnogi teroristi koji su učestvovali na ratištima od Sirije do Iraka.

Bujanovac, Medveđa, Preševo i preševska dolina, uključujući i sva okolna albanska sela, predstavljaju stalni bezbednosni problem. Ali, voljom Aleksandra Vučića, državni organi se drže podalje od ovog područja, kao da nije u pitanju deo Republike Srbije.

Sa druge strane, red je napraviti poređenje: ako se u međunarodnom pravu primenjuje princip reciprociteta, onda bi Republika Srbija na svakom mestu morala da ističe kakva sve prava ima albanska manjina na teritoriji Srbije, počev od zakonske regulative, pa nadalje. Postoji Nacionalni savet Albanaca, jezik, pismo, školovanje na albanskom jeziku, od osnovne škole do poslediplomskih studija, mediji, ravnopravno učešće u javnom, kulturnom i političkom životu, predstavljanju u parlamentu, lokalnim samoupravama. Ništa od toga srpska manjina nema u Albaniji. Njih preko 200 hiljada, decenijama ćute i ne smeju ni reč van kuće na srpskom da progovore.

O ovome Vučić ne priča u Briselu, Vašingtonu i Berlinu. On priča o tome kako će Srbija da sagradi auto put kojim će se povezati svi albanski etnički prostori, od Bujanovca, Preševa i Medveđe, pa do albanske obale kod Drača. Jasno je da on radi za albansku stvar a protiv Srbije, ali, jasno je i šta u susret ovim izborima Srbija treba da uradi sa njim!