Natrag

Razaranje

Kako je odbornicima grada Pančeva na usvajanje podmetnut skaradni plan rada Narodnog Muzeja

Zabranjena ljubav u prisustvu vlasti

Kako su kustosi Narodnog muzeja lepo isplanirali da sa državnim novcem finansiraju svoje privatne posliće, kakav se jubilej slavi naredne godine, kada je zabeležena prva muzejska švaleracija, ko je skakao kroz prozor, ko je trgovao veštačkim đubrivom i ko je preko svinjskih polutki finansirao štampanje časopisa? Šta se sve planira u arheološkom odeljenju, ko je muzejski fotograf i kakve su njegove profesionalne kvalifikacije, ko misli glavom Vesne Marjanović i u kakvom su stanju i zbog čega muzejske zbirke? Da li bi možda najbolje bio ukinuti ovaj muzej i izvršiti egorcizam, pita se Stanislav Živkov, istraživač Magazina Tabloid.

Stanislav Živkov

Sudeći prema onome šta je 22 avgusta pod izgovorom plana rada Narodnog Muzeja Pančevo za 2018. godinu podmetnuto na usvajanje odbornicima Skupštine grada Pančeva, i to bez saglasnosti resornog većnika za kulturu, sve više postaje jasno da se taj muzej ubrzano priprema za svečanu proslavu pedesetogodišnjice svog propadanja čiji početak se vezuje za imenovanje izvesnog S. Bekića za direktora a najpoznatiji događaj iz vremena njegovog direktorovanja svakako je prva detaljno dokumentovana švaleracija u Muzeju i to između tadašnjeg muzejskog sekretara Branka Bukatarevića i izvesne Ružice Basarić zbog čega je Bekić organizovao pravu zasedu u svojoj kancelariji gde je golupčiće in flagranti uhvatio izvesni pandur Aca Pištolj.

Naravno, ovo je samo bio putokaz kojim su krenuli brojni zaposleni u Muzeju, pa su se razne švaleracije najčešće odražavale na to ko sa kime ne govori. Ipak, najspektakularnija je bila dramska scena koju je 1980. godine napravila buduća direktorka Muzeja Rosa Svirčević koja je urlala sa prvog sprata svom ljubavniku u dvorištu da će skočiti kroz prozor ako je ovaj ostavi, a dotični je hladno rekao: ko te jebe Roso, skoči dole!

Naravno sve ovakve veze i svađe odražavale su se i na muzejski rad pa stoga ni najmanje ne čudi stanje u kakvom se ono što je ostalo od muzejskih zbirki danas nalazi. Ali o tome malko kasnije. Kada se pogleda plan rada za 2018. godinu, čovek naprosto ne zna da li da se smeje ili da plače iz glasa pošto tamo recimo stoji da će stručne aktivnosti, shodno zakonu, stručnim standardima i realnim mogućnostima biti realizovane u više različitih pravaca: revizija zbirki pa se kasnije nastavlja da ako se tokom 2017 godine ne dovrše započete revizije muzejskih zbirki iz čega se vide dve stvari: da je dobar deo plana rada za 2018. godinu drugarica direktorka naprosto kopipejstovala samu sebe a osim toga i činjenica da je njeno zaklinjanje u zakon o kulturnim dobrima već u prvom pasusu lažno jer umesto da se još 2013. godine naložena revizija izvrši po podzakonsskim aktima, ona se vrši od strane jednočlanih komisija što je valjda jedinstven slučaj u srpskoj muzeologiji.

Naravno ima tu još kapitalnih budalaština koje su sve odreda u domenu nagađanja pa se recimo navodi da će akcenat biti stavljen na razdvajanje zbirki po odeljenjima iz čega proizilazi da zapravo vlada potpuni haos jer su predmeti svih odeljenja međusobno izmešani a da se dugo očekivana rekonstrukcija depoa očito ne nazire na vidiku pa se zato planira uređenje prostora koji služe kao privremeni depo pri čemu jedino nije jasno ako su depoi van funkcije, gde će onda biti izmešteni predmeti iz privremenih depoa za vreme radova na njihovom uređenju, možda u muzejskim poslovnim apartmanima. Umesto da se nastavi započeto izlaganje o problematici stanja zgrade, odjednom se u izveštaju skače na nekakav nekrofilni međunarodni projekat koji je i dalje pod upitnikom i koji ama baš nikakve veze sa zgradom nema.

Međutim nakon svega četiri godine iz izveštaja se napokon doznaje da para za rekonstrukciju muzeja zapravo ni nema pošto se kao jedan od glavnih ciljeva u 2018. godini navodi potpisivanje ugovora o saradnji sa odgovarajućom institucijom u Rumuniji (muzej, institut, univerzitet) koju tek treba tražiti kako bi se zajednički konkurisalo za dobijanje sredstava iz IPA fondova kako bi se modernizovao i rekonstruisao Muzej, pa se stoga ovde opravdano postavlja pitanje odgovornosti svih onih koji su uspešno opstruisali rekonstrukciju zgrade muzeja planiranu za period 2012-2016 a za šta je za isti period bilo planirano 160 miliona dinara koje je pojela maca. Podsećanja radi, čitava opstrukcija skovana je u krugu Demokratske stranke u Pančevu sa ciljem da se na taj način preotme direktorsko mesto u korist DS-a i za žutu bulumentu osnuje alternativni kulturni centar pošto nestranačka članica DS-a Jasmina Večanski više nije imala kontrolu nad kulturnim centrom a izvršioc je bila tadašnja najbolja prijateljica Jasmine Večanski, smenjena drugarica direktorka Svetlana Mesicki uz svesrdnu pomoć još nekih persona koje su sprečavale izdavanje građevinskih dozvola i druge dokumentacije. Takođe se postavlja pitanje odgovornosti same drugarice direktorke za nepotrebno arčenje novca pošto je zbog njenih ćefova odbačen već završen projekat rekonstrukcije iz 2012 godine da bi potom lično ona sa svojom prijateljicom Duškom Mrvoš pravila projektni zadatak po kome se smanjuje površina radnih i izložbenih prostorija ali se zato prave saloon za svečane prijeme i kafana, zatim dilkarnica za decu od 100 kvadrata te dva poslovna apartmana površine skoro 80 kvadrata što srećom nikada nije realizovano!

Međutim, kada se pogledaju planovi rada pojedinih kustosa jasno se vidi da se sve zapravo svodi na poslove koji nemaju nikakve veze sa Narodnim muzejem Pančevo koji u slučaju arheologije jedino služi da se dobija plata kako bi se u radno vreme i na radnom mestu i sa muzejskim resursima završavali privatni poslovi o čemu najbolje govori činjenica da se radi o radu na pripremi izdanja Muzeja Vojvodine i Pokrajinskog zavoda za urnisanje spomenika iz Novog Sada.

Tako viši kustos mr Vojislav Đorđević za 2018. godinu najavljuje pripremu monografije i rukopisa spomenika Arheološka topografija Banata arheološka nalazišta na području opštine Pančevo u kojoj će biti prikazana arheološka nalazišta s područja katastarskih općina Banatski Brestovac, Omoljica, Starčevo, Ivanovo i Vojlovica. Izvršavanje dužnosti urednika (zajedno s kolegom, višim kustosom Jelenom Đorđević) treće sveske unutar serijske monografije Arheološka topografija Banata-Koordinacija na pripremi monografskih doprinosa, u kojoj sudeluju saradnici iz Muzeja Vojvodine, Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture Novog Sada, Filozofski Fakulteti u Beogradu, Arheološki institut u Beogradu i Gradski muzej u Vršcu.

Takođe bi bilo jako zanimljivo videti kakve veze sa Narodnim Muzejem Pančevo ima planirano učešće na arheološkim iskopavanjima i istraživanjima drugoh srodnih ustanova zaštite u Srbiji po pozivu, osim što muzej za vreme takvih istraživanja daje platu da bi neko na račun muzeja išao na tuđ teren i terevenčenje!

Međutim posebno je zanimljiv nastavak u kome se planira izrada digitalnih fotografija arheoloških predmeta iz Zbirke metala, antičke zbirke i seobe naroda, unos podataka u inventar i Ispunjavanje glavnih kartica inventara i to iz dva razloga: prvi je činjenica da je Đorđević doslovce uzurpirao arheološku zbirku što se ogleda u tome da već 15 godina ne dozvoljava pristup i obradu materijala mr Aleksandri Golubov koja je arheolog antičar ali je zato isti taj materijal ustupao svom pajtašu Stanku Trifunoviću iz Muzeja Vojvodine, a da bi stvar bila kompletna Đorđević je išao dotle da je koleginicu Golubov prijavljivao Ministatrstvu kulture i Srpskom arheološkom društvu za svašta i koješta , a da bi ubrzo nakon smenjivanja drugarice direktorke BMW Mesicki Svetlane opet išao i u Ministarstvo i u Srpsko arheološko društvo da kaže da sve to što je rekao zapravo nije tačno.

Nikakve veze sa njegovim radnim odnosom ni radnim vremenom nema ni njegova najava za pisanje doktorske disertacije pa ostaje nejasno šta to uopšte traži u planu rada Narodnog muzeja Pančevo, baš kao i urednički poslovi za Glasnik Srpskog arheološkog društva!

Što se tiče stanja istorijske zbirke muzeja, stanje je katastrofalno jer je njen sadašnji rukovodilac svojevremeno bio primoran da na đuture izvrši primopredaju sa već spominjanom bivšom diretorkom Rosom Svirčević koja je tokom svog predirektorksog radnog staža u muzej dovukla pravu gomilu budalaština poput starih pečata propalih i drugih firmi, zatim kubike originalnog oružja iz kragujevačke fabrike, desetine crno belih fotografija kojekakvih komunističkih kriminalaca, zatim raznorazne proglase KPJ; SKOJA i AV(GNOJA) sve redom prefotografisano i reprodukovano u istoj razmeri i nekada davno uokvireno pa potom razramljeno i kaširano na šper ploču a srećom zahvaljujući prethodnom direktorku ta socrealistička budalaština je napokon uklonjena.

Naravno ima tu i drugih kapitalnosti poput originalne spomen knjige u koju su se upivali građani Pančeva povodom smrti Jovana Veselinova Žarka a naravno ista takva knjiga je postojala i za Broza pošto je 1980. godine direktor bio izvesni Ljubomir Reljić (isti onaj iz Etnografskog muzeja) koji je ostao zapamćen po tome što je svim kustosima sam pravio godišnje planove rada a takođe je ostao zapamćen i po nikada razjašnjenim pljačkama prirodnjačke, numizmatičke i dela likovne zbirke muzeja koje su se dešavala upravo u vreme Reljićevog direktorovanja oko 1978. godine a tokom preseljenja muzejskih depoa u druge delove zgrade nakon iseljenja Gradske biblioteke i Istorijskog arhiva!

Uglavnom, istorijska zbirka je u takvom stanju kakvom je ne krivicom sadašnjeg kustosa a stvari postaju jasnije ako se zna da je direktorka Svirčevićka ostala zapamćena i po aferi „veštačko đubrivo" odnosno finansijskim akrobacijama i ugovorima o cesiji sa firmom Kremen videopan koja je trgovala veštačkim đubrivom a lova bila uplačivana na račun Muzeja koji uopšte nije bio registrovan za trgovinu veštačkim đubrivom zbog čega je Svirčevićka pothitno uz krivičnu prijavu zbrisala u penziju. Ostao je zabeležen još jedan biser Svirčevićkine sposobnosti, a to je slučaj sponzorstva za štampu muzejskog glasnika kada su u muzej kao sponzorstvo donete svinjske polutke!

Ipak najveću štetu Svirčevićka je načinila kada je na nepostojeće radno mesto po direktivi JULa primila smenjenu drugaricu direktorku Mesicki BMW Svetlanu koja se pokazala najpre kao neverovatan folirant neradnik i diletant a kao direktor kao neverovatna štetočina. Po sistemu puj pike ne važi, dotična je za sledeću godinu sročila neverovatno stupidan navodni projekat koji se manje više sveo na njen svakodnevni odlazak u Preobraženjsku crvu u Pančevu, verovatno radi okajavanja greha prema svemu i svakome ne bi li naknadno postala nekakva reinkarnacija Marije Magdalene 21. veka što je ravno naučnoj fantastici pošto je od preterane upotrebe došlo do zamora materijala.

Postavlja se pitanje kakve veze sa etnologijom i etnološkim odeljenjem ima stupidarija poput ove nebuloze Svetlane BMW Mesicki koja je umislila da pošto se 2019. godine navršava 800 godina autokefalnosti SPC i prekorednog naimenovanja Rastka Nemanjića za arhiepiskopa potrebno je da prikuplja naučnu građu za izložbu u 2019. godini a dotična izložba bi kao trebala da ima za cilj da predstavi značaj svetosavlja kao pravoslavno hrišćanskog srpskog stila i iskustva kako na ličnoj tako i u istorijskoj životnoj stvarnosti srpskog naroda, što sve zajedno u prevodu predstavlja još jedan dokaz da BMW Mesici po običaju pojma nema o čemu govori a to iz prostog razloga jer je termin „Svetosavlje" još jedna u nizu podvala nastalih u SPC tridesetih godina kada se život i delo jednog raskalašnog lokalnog velmože i moralno krajnje upitnog nasilnika, za koga se zna da je imao život koji je bio daleko od svetačkog (više u tekstu U slavu Sodome i gomore (Magazin Tabloid), i koji svakako nikada nije bio nikakav prosvetitelj, po svaku cenu nametnuo po čitavoj tadašnjoj državi kao pripomoć velikosrpskom ludilu dinastije Karađorđević. Naravno pošto se drugarica direktorka bavi svime i svačime osim svojom strukom , planirala je i „kapitalnu" izložbu „Kič etika ili estetika" za koju je planirala prikupljanje stručne građe i materijala, što je zapravo posao od sat vremena pošto bi za takvu kapitalnost najlakše bilo samo napraviti retrospektivu budalašina koje je ona organizovala, počevši od pijanki u dvorištu, pesniških večeri članica kluba pančevačkih raspuštenica, etno muzikalija i ostalih sranja koje je pravila njena najbliža saradnica vrhunska konzervatorka Gordana Stojakov Đurađević sa svojim dragim Aleksandrom Alimpićem, kao i kojekakve drame monodrame i monosranja koja su takođe priređivana u Muzeju!

Doduše, postoji jedan kapitalan problem sa kojim bi drugarica direktorka trebala da se što pre pozabavi a to je terenski rad u Velikom Laolu kraj Petrovca na Mlavi sa ciljem ustanovljenja porekla jednog ciganskog siročeta koje je svojedobno osvanulo u Pančevu! Naravno tu priči nije kraj pošto je drugarica direktorka najavila da će kao rukovodilac zbirke tekstila nastaviti sa radom na preventivnoj konzervaciji i davanju predloga za preduzimanje konzervatorkih radova prema prioritetima ali je pritom zaboravila na šta su se njeni radovi na preventivnoj konzervaciji zapravo svodili: na desetogodišnje držanje predmeta u zamrzivaću iako je data preporuka da predmete treba izvaditi, zatim ribanje pirotskih ćilima četkom pod šmrkom u muzejskom dvorištu te slanje belog veza i čipke u vešeraj, pa se stoga postavlja pitanje šta je zapravo od zbirke tekstila uopšte sačuvano nakon svih ovih tretmana a šta je u više navrata drugarica direktorka vozila kombijem sa svojom kolegnicom Aleksandrom Jakovljević na deponiju.

Što se tiče koleginice Jakovljević ona je nekada bila jedan od vodećih vojvođanskih etnologa, ali joj je očito slava udarila u glavu pošto je u poslednje vreme uglavnom prestala da misli svojom glavom te je zajedno sa BMW Mesicki Svetlanom pakovala otkaz drugoj koleginici kojoj je nakon smene BMW Svetlane, rekla da je to tako moralo da bude (verovatno da bi dobila pare za konzervaciju predmeta svoje zbirke), a takođe je pokazala da često misli glavom Dr Vesne Marjanović pošto je na jednom sastanku izjavila kako se ona oseća kompromitovanom u očima Vesne Marjanović pošto neko ima drugačije mišljenje od njenog o Marjanovićki. Naravno ima tu još jakih stvari, recimo vucaranje po južnom Banatu radi proučavanja i prikupljanja nematerijalne baštine, sati dani, nedelje i meseci provedeni u trtljanju sa fotografom amaterom Đerićem koji je poprimio sve ženske osobine pa se u falsetu cereka na sve i svašta a kao rezultat svega toga, umesto da se za mesec dana snimi najmanje 2000 predmeta, nastaju raznorazni filmići bizarne tematike nivoa omoljičkog panađura!

Tako su Đerić i Jakovljevićka smislili da naredne godine čak snime film o seoskom moleraju, mada bi mnogo bolje bilo kada bi snimali detalje užasa u samom Muzeju gde se rasspada apsolutno sve od stolarije preko kamenog patosa pa do elektroinstalacija.

O tome na šta liče zbirke umetničkog odeljenja najbolje govori činjenica da je revizija poslednji put po propisu izvršena 1990. godine, da od tada pa do kraja 2012. godine nije inventarisan ni jedan jedini predmet, zatim da je i pored naloga Muzeja Vojvodine o obaveznoj reviziji, urađen nekakav popis plaćen 200 000 dinara a da je kustos Dimitrije Jovanov potom sam vršio reviziju a sada za 2018 godinu planira na temelju revizije i njenog nastavka da vrši inventarisanje i kompetiranje dokumentacije. O tome kako je temeljno izvršena takozvana revizija najbolje govori činjenica da je nakon nje, senzacionalsitički izveštavano kako je ustanovljen nestanak 53 umetnička dela iz čega se vidi da je Jovanov imao neke sleparnike preko očiju pa mu je promakla beleška u inventarnoj knjizi iz 1978. godine da neki radovi fale, a svakako mu je promakla i činjenica da su neki navodno nestali crteži takođe na broju. Naravno on se svojevremeno proslaio i izjavom kako neće sve inventarisati već će jedan deo predmeta biti tretiran kao studijski materijal što je samo idealan izgovor za nečiji nerad i neznanje.

Naravno, ima tu još svega i svačega počevši od pranja para preko projekata kod Ministarstva kulture ali kada bi neko poslao ozbiljnu državnu reviziju, Muzej bi odmah mogao biti zatvoren jer se već godinama ako ne i decenijama vrše knjigovodstvene akrobacije , knjigovodstvo se nekvalitetno radi, ne postoje adekvatni popis osnovnih sredstava i sitnog inventara, nije izvršena revalorizacija njihove vrednosti, a pošto od 1990 godine nikada nije izvršena revizija svih zbirki, od tada nije urađena i procena knjigovodstvene vrednosti muzejskih predmeta što je krajnje ozbiljan prekršaj a šta tek treba reći o tome da je kategorizacija predmeta iz muzejkih zbirki urađena samo za dvadesetak slika uoči bombardovanja 1999. godine i nikada više.

Ovo su sve same kustoske eminencije ali glavno je da je planom rada za 2018, predviđen i nerad graciozne Vanje Radenković na nepostojećem radnom mestu PR menadžera verovatno sa sve dlakavim nogama i u kratkoj haljini čime se svojevremeno hvalila na Tviteru pa je tako ova nosata slatkica planirala da se bavi internom komunikacijom i evaluacijom programskih aktivnosti čime se jasno potvrđuje svjevremena izjava pokojnog Pavla Vujisića koji je izjavio da nisu sve budale iste jer su neke diplomirane. A te diplomirane su upravo svi oni koji se ovakvu svinjariju od plana prodaje kao muda umesto bubrega! Čini se da bi najbolje rešenje bilo naprosto ukiniti ovaj i ovakav muzej, razjuriti lenčuge i osnovati novi muzej sa potpuno novim ljudima, prethodno izvršivši egorcizam!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane