Natrag
Književnost
Suvišni pisci u Srbiji: o vlastodršcima, proganjanim piscima i režimskim udvoricama (6)
Protivnik ministrov, opozicionar vladin
Ivan Ivanović
Radoje Domanović je izazvao pravu buru svojim člankom Cveti, objavljenom u Novom pokretu 26. marta 1906. godine.
„...Pod Obrenovićima, sve do pre 29. maja, današnji dan, Cveti, proslavljao se kao dan narodnog oslobođenja od turskog ropstva, kao dan vaskrsa narodnih sloboda, kao spomen na 1815. godinu..."
„...Mi smo daleko od toga da odričemo važnost 1815. godine i da pretresamo zasluge i mane Miloševe; na ovom mestu mi samo ispravljamo ono što je pogrešno bilo. Ustankom od 1815. godine bio je zaista oslobođen knjaz Miloš i njegove vlasti, ali narod nije bio oslobođen. On je, može se tačno reći, a mora se i priznati, bio oslobođen Turaka i turskog zuluma, ali su se odmah ti zulumi ponovili od krštenih Turaka, od rđavih vlasti Miloševih. Njegove vlasti uzeše sve manire turskih paša, te je zbog toga i bivalo onako čestih buna..."
I pod Milanom, i pod Aleksandrom, Cveti su proslavljane kao vaskrs narodne slobode, ali to je bio samo lični praznik nasilničkog režima i njegovih pomagača u ugnjetavanju naroda.
„...Toga dana, na Cveti, kad se bludnica Draga šepurila na prestolu srpskom u odelu carice Milice, kada je Aleksandar svojim vernima kitio grudi lentama, kad su i lopovi koji njegovu tiraniju pomažu dobijali odlikovanja za građanske zasluge, tada kada su oni vajno radosni zbog vaskrsa narodnih sloboda pirovali pir i kovali lance narodu, šta je radio grešni narod?
Najbolji sinovi njegovi ležali su po tamnicama, okovanih i ruku i nogu, a narod srpski, ta ondašnja raja nasilničkih vlasti, isceđen, oglobljen i ogoleo usled zuluma Aleksandrovih, uzdisao je teško i gorko..."
Po Domanoviću pravo oslobođenje od krštenih Turaka počinje od 29. maja 1903. godine, kad su oficiri zaverenici (Za čiji račun on piše u Novom pokretu) likvidirali dinastiju Obrenovića. „29. maj može se računati u praznik narodni otkad počinje obnavljanje i vaskrs narodnih sloboda".
Sa Domanovićem se nisu složili njegovi dojučerašnji politički drugovi, kako staroradikali u Samoupravi, tako i novoradikali u Odjeku. Domanović im odgovara u narednim brojevima Novog pokreta.
Domanović se obraća Samoupravi u broju Novog pokreta od 29. marta 1906. godine. Kaže da Srbi znaju svoju staru istoriju Srednjeg veka, ali pojma nemaju o događajima iz najskorije prošlosti.
„...Mi istoriju našeg vremena najmanje znamo, a ono što znamo, znamo onako kako su nas učili u školama, znamo je onako kako je vlasnicima i njihovim podlacima trebalo da je znamo...Oslobođenje od 1815. godine i svi ti događaji stoje pod pogodbama i uslovima, koje nisu zavisile jedino od rata već i od sporazuma knjaza Miloša i Porte. Da li je to bilo bolje, ili gore, ja zasada ostavljam, jer nije tako lako ni presuđivati o tako krupnim i epohalnim događajima."
Samouprava, čiji su ljudi ležali po tamnicama, okivani i streljani za poštena ubeđenja, pronalazi da je sad odvratno što Novi pokret kaže istinu jasnu i svetlu. „...Ako vi iz Samouprave dokažete i dokazujete da su Cveti vaskrs narodnih sloboda, onda ste zaslužili da se nad vama ponovi stara reakcija tih starih Cveti." Zar treba Domanović da ih podseća na lance što su vukli, i na tamnice u kojima su proveli tolike dane baš u doba kad su Obrenovići slavili „praznik narodne slobode"?
Domanoviću teže pada kritika u Odjeku sa kojim je proveo najlepše vreme svog života. U Novom pokretu u broju od 16. aprila 1906. godine napisao je pismo Odjeku.
„...Najslađi dani, dani one naše borbe protivu nesreće naše zemlje, protiv tiranije Aleksandrove, protiv bezakonja, prošli su mi u tebi, Odječe. Tu sam ja sahranio najjače sokove svoje, života svoga, ja sam sa ljudima koji su tu bili patio sa zadovoljstvom koje samo mogu imati čestiti ljudi što zemlji i narodu dobro žele. Ja se nisam iz bojne linije izvlačio, ja se nikako nisam zaklanjao za busiju, ja sam i mimo tebe, Odječe, izletao i naletao drskije nego što sam smeo činiti kao otac porodice u Stradiji, i to ne sa plaćenim odgovornim urednikom, već sa punim potpisom. No ja se za to ne kajem niti se ikada mislim kajati."
„...Kad si ti, Odječe, u doba najsudbonosnijih pitanja u zemlji našoj, u najopasnije do-ba po naše demokratske slobode kojima je grozilo i naše nazarenstvo i mnogi plaćeni odrodi, našao za najpotrebnije da braniš u uvodnim člancima g. Vasu Antonića, koji je bio ministar za nas krvavog i strašnog Draginog režima, s kakvim pravom smeš i imaš obraza da se tako cinički plaziš na g. Damjana Popovića, jer ako ništa drugo, on je bio među onima koji su, mećući glavu u torbu, žrtvama svojim spasli na prvom mestu glave naše..."
Interesantno je da isti stav o oslobođenju kao Domanović u članku Cveti imao i Milorad Mitrović. To se desilo u jednom kafanskom razgovoru sredinom februara 1903. godine. Tad je u Beogradu boravio Vaclav Klofač, poznati češki novinar i pobornik oslobođenja i ujedinjenja svih Slovena. Klofač je kao narodni i demokratski predstavnik bio poslanik u austrijskom parlamentu. U Beograd je došao s namerom da napiše posebno delo o prilikama u hrišćanskim predelima turske carevine, kako žive slovenski narodi pod turskom upravom. Iz Beograda je otputovao u Sofiju, pa u Carigrad, odakle je trebalo, sa dozvolom turskih vlasti, da pođe najpre u Makedoniju, pa na Kosovo. Turci su ga dočekali s predusretljivošću, ali mu boravak u Makedoniji i na Kosovu nisu dozvolili. (Utiske koje je na tom putu stekao objavljivao je posle u češkom listu Narodna politika).
U Beogradu se Klofač sastao u Kasini s nekim srpskim piscima, Miloradom Mitrovićem, Branislavom Nušićem i Miloradom Pavlovićem Krpom. Tom prilikom se govorilo o prilikama pod kojima žive Sloveni u Turskoj Carevini. Šta je Mitrović rekao Klofaču saznala je policija, pa je Milorada pozvala na odgovornost. Vlast je od tog razgovora načinila „slučaj" zbog kojeg je Mitrović ostao bez posla. Dva lista: jedan Vladin (Sloga) i jedan „patriotski" (Srbin) umešali su svoje prste da bi opravdali postupak prema Mitroviću nepopularne Vlade generala Cincar-Markovića.
Sloga (u broju od 24. marta 1903), pod naslovom Je li zbilja nepravna? kaže da Mitrović nije optužen što je „radio na Odjeku", što je „protivnik ministrov, opozicionar vladin", nego što je pred tako uglednim strancem koji je „iskren prijatelj srpskog naroda" i koji je „pričao o našoj braći u Maćedoniji" i izjavljivao „svoje želje za što skorije oslobođenje njihovo", - kazao kao odgovor na to: „Bolje da ostanu još pod Turcima nego da postanu roblje Cincar-Markovićevo!".
List Srbin je najpre prokomentarisao Mitrovićevo otpuštanje s posla jednom noticom u kojoj je gotovo isto pisao kao i Sloga. A kada se pojavila Mitrovićeva izjava, uputio mu je otvoreno pismo u kojem se kaže da je urednik ovog lista čuo o ovom razgovoru s Klofačem s druge strane - od službenika Pres-biroa Đure Kostića i Svetozara Ristića, koji su u kafani Kasina sedeli u blizini stola za kojim su bili Klofač i Mitrović. Prema tome, najverovatnije da Nušić nije denuncirao Mitrovića (kako je pogrešno ovaj zaključio), nego oni koji su i bili poslati da prisluškuju ovaj razgovor.
Tim povodom je Mitrović dao izjavu u Odjeku od 29. marta 1903. godine:
„...Od kud da Sloga i Srbin iznose da sam rekao da je bolje da Maćedonija ostane pod Turcima nego da bude roblje Cincar-Markovića; da mi je strani gospodin okrenuo leđa i da mi je dobacio ne znam kakvu pogrdu? Od kud sve to?...Stvar je prosta. Ja sam pred onim gospodinom morao kao Srbin prećutati nešto što nas upropašćuje i što je opasnije od najvećeg partizanstva, nešto što nas ometa u svakom radu. Sad ću reći. To je lakomislenost, životinjsko sebičnjaštvo, naviknuta laž i urođeno denunciranje. Od toga se strada u nas, to je i moj slučaj stvorilo..." Nije mu vredelo, otpušten je iz državne službe. Tako je kraljica Draga dala Miloradu posao i odlikovanje 1901. da bi mu ga oduzela 1903. godine.
Radoje Domanović je u Novom pokretu imao odrešene ruke, zaverenici mu se nisu mešali u posao. Pored praćenja aktuelnih događaja, pisao je i eseje o demokratiji. Očigledno da ga je pitanje demokratije u Srbiji veoma mučilo, čak se pitao da li je ova civilizacijska tekovina uopšte moguća u njegovoj zemlji. Navešću dva takva eseja, Radikalnoj demokratiji i Razgovor s demokratijom, koje je napisao te 1906. godine kad je uređivao zaverenički Novi pokret. Ovi eseji nemaju ni približnu vrednost njegovih satira, ali to je razumljivo, jer satire su bile njegova primarna a eseji njegova sekundarna delatnost.
Iz prvog eseja navešću Domanovićev stav o Beogradu, koji je bio njegov azil, ali koji je on doživljavao kao „...ludnicu od čaršije, koja nažalost nameće sulude mode celoj zemlji Srbiji". Između ostalog, Beograd je upropastio njegovu Radikalnu stranku, koja je u njemu prestala biti Narodna.
„...Beograd, ta sumanuta varoš koja Srbiji daje migove za političko zlo i dobro, najčešće zlo čini, jer Beograd može imati i puške i topove i prangije, ali, na žalost, majke nema. Beograd ima dame, ima kaćiperke, ima, što se veli, 'načitane ženske', ima patronese i dobrotvorke, ima žena što idu u klubove i vode politiku, ima ih što vode literarne prepirke, ima gospođa i žurova gde se gadno i odvratno ogovara ili se gleda sudbina s astalčićima pomoću duhova. Beograd ima sujetne žene što muževe guraju na zlo radi svilenih haljina i pomodnih šešira; ima spletki visokih dama koje kabinete ministarske obaljuju, ali jadni naš Beograd nema majke.
Mesto mleka materina, mesto da Srpčad odajaju srpskim majčinim mlekom, kojim su odojeni Obilići i Jugovići, u Beogradu se odajaju kravljim mlekom; mesto sise materine imamo cucle, ili Srpčad zadoje Madžarice i poslednje bludnice! Mesto pesme materine koja viteze stvara, Srpče sluša razvratna ašikovanja svojih dadilja; i to je osnov domaćeg vaspitanja ovog bednog kolena što na žalost Srbije niče u ludom Beogradu, a ta će deca docnije vladati i upravljati s puno viših državnih razloga još jadnijom našom Srbijom..."
Domanović se posebno osvrće na Radikalnu stranku, kojoj je posvetio život, a koja je izneverila samu sebe.
„...Zar se ne dešava u Radikalnoj stranci da za jednu noć niknu radikali? Kao što se dešavaju čuda u fantastičnim istočnim pričama: da se za dan posadi loza, da odraste, da uzri, da se obere plod, da se izmulja vino i da se donese caru da pije, tako isto je bivalo volšebija da se nakalemi zakleti neprijatelj radikalizma ili da se u političko zemljište posadi prva nepoznata politička ličnost i da ta ličnost za noć bude politički redov, kaplar, i redom brzo pređe sve političke činove i u zoru je politički general i prvak u stranci..."
„...U Radikalnoj stranci bilo je ljudi koji su se veštim glumovanjem, lepom kosom, slatkim manirima i poglavito popularnošću kod lepog pola, koji najčešće zemljom i vlada, umeli, mogli i uspeli da postanu idoli javnog našeg mnjenja. A kod nas u Srbiji to je lako, jer kod nas u Srbiji i suludi i glupaci sa nekoliko sumanutih ispada postaju slavni, postaju predmetom opšteg razgovora, opšte pažnje, pa često i vitezi dana..."
„...I takvi ljudi bili su vrlo važan elemenat koji su smetali napretku poštenog pokreta radikalne demokratije, upravo to su bili najopasniji ljudi. Oni su bili samo za to da za svoju popularnost eksploatišu najsimpatičnije momente, da celokupnu tragediju narodnog stradanja izigravaju pred masom, da masu uza se pridobiju i da masu, da narod posle upotrebe protiv iste te mase, protiv istog tog naroda..."
Odavde je jasno zašto se Domanović odvojio od Pašićeve Radikalne stranke: zato što je ona izneverila ideju radikalizma koju je u Srbiju doneo Svetozar Marković.
U drugom eseju, koji je nastavak prvog, Domanović najpre govori o svom spisateljskom zanatu...
„...Davno nisam pisao ništa u novinama, nešto zbog bolesti, a nešto i zbog toga što sam na to izgubio i volju, jer mi se čini da u našoj zemlji iskren čovek svojim pisanjem samo sebi odmaže i to odmaže vrlo mnogo, a koristi opštoj stvari može doneti vrlo malo.
Vrlo skup zanat. Otkako sam počeo pisati, pisao sam iskreno bez ikakve zadnje namere i za sve to samo sam imao ogromne štete, teških dana, razočarenja, uvreda, kleveta, gonjenja, otpuštanja iz službe. I borilo se, pa umorilo se, i taman da se manem svega, pa da se lečim od prošlih nevolja, a prilike mi ni to ne dadu, već me evo nanovo vuku da opet progovorim. Ranije sam smeo i govorio uvek istinu po cenu krupnih žrtava, a danas se nadam da ću proći jevtinije, a ako se prevarim, spreman sam da za istinu podnesem i veće žrtve."
U stvari, Domanović objašnjava zašto je napustio i Novoradikale i okrenuo se oficirima zaverenicima, odnosno zašto više ne piše u Odjeku nego je našao utočošte u Novom pokretu. Zato što su Samostalni radikali paktirali sa monarhijom, ušli u vlast i okrenuli se protiv onih koji su im svojim činom 29. maja omogućili da budu deo te nove vlasti.
„...Da mi se ne bi prebacilo što, da ne bi ko bilo pomislio da želim da se dodvorim i ulažem (misli na novu vlast), to pre nego što počnem razgovor izjavljujem da ja po teoriji niti sam ikad bio, niti ću ikada biti dinastijaš. Da sam stranac, da sam u kakvoj sredini engleskog ili francuskog naroda, ja bih bio republikanac. Ali ja sam se rodio u šumadijskom selu i kad poznajem naš narod, kad vidim šta se čini oko kmetskog štapa, oko izbora poslanika, oko izbora čak opštinskog pandura, pa pomislim šta bi ovaj naš svet činio da izabere predsednika republike, onda moram najiskrenije viknuti: - Ne republiku, samo to ne za nas Srbe."
U vreme kad se pojavio Novi pokret zaverenici su bili na opštem udaru. Čak i oni koje su doveli na vlast okrenuli su se protiv njih. Za Domanovića dovoljan razlog da ih podrži, jer samo oni nisu izneverili ideju.
Kraljevina Srbija je morala da reši zavereničko pitanje, to su nalagali pre svega državni razlozi. Srbija je bila izolovana i usamljena, a sa Velikom Britanijom nije imala diplomatske odnose, pošto je ova velika sila najoštrije osudila beogradski masakr. Čak i Rusija je bila uzdržana, iako je u Petru Karađorđeviću i Nikoli Pašiću dobila svoje ljude na vlasti u Srbiji. Iako su zaverenici kontrolisali vojsku, njihova pozicija je sve više gubila podršku u narodu. Javnom mnjenju je postalo jasno da se dvovlašće u Srbiji više ne može održati. Tako je tragičan rad Milana Novakovića počeo da daje rezultate, otvoreno je zavereničko pitanje.
O zavereničkom pitanju Dragiša Vasić je pisao u pomenutoj knjizi „Devetsto treća", 1924. godine, pa ću ja da se pozovem na nju kao i u prethodnom slučaju. Evo šta je pisala štampa.
Štampa je neprekidno tražila da Srbija obnovi svoje odnose sa Velikom Britanijom. Ona je ukazivala na značaj engleskog uticaja na Balkanu, posle poraza ruskoga oružja u Japanu, gde se rešava ako ne poslednji a ono pretposlednji čin iz istorije Istočnog pitanja. „Ceo svet - pisala je štampa - načisto je s tim da zemlja ne može i dalje ostati u ovakvom položaju. U doba, kad se žurno, među evropskim državama, sklapaju savezi, menjaju vladalačke posete i svaki se narod brine da se za teške prilike osigura prijateljstvom drugih naroda, Srbija bi upropastila svoju budućnost, ako bi ravnodušno produžila živeti u usamljenosti, u kakvoj se sada nalazi. A još kad se zna da je Engleska gotovo merodavna za rešenje pitanja koja se Srbije najviše tiču, onda smo svom narodnom opstanku dužni potruditi se u svakoj prilici da uklonimo sve teškoće koje nam oduzimaju njeno prijateljstvo. U interesu je, dakle, Srbije da se spoljašnji položaj što pre popravi, pa toga radi treba podneti i sve žrtve, koje zahteva patriotizam i ispuniti sve što traži politika mudrosti i uviđavnosti. I to Vlada treba da zna i da ne zazire od pretnje onih koji su joj potčinjeni, niti se ona sme koga bojati ili od koga strahovati."
Povodom zavereničkog mešanja u politiku štampa je rekla: „...Gospoda koja žele da politiku vode, treba da skinu mundire, pa onda neka otvoreno siđu u političku arenu. Jer vojska ne postoji za to da ovom ili onom posluži kao trambulina za njegove nezdrave ambicije. Vojsku izdržava narod i ona mora služiti opštim narodnim ciljevima, a ne ličnim težnjama ljudi, koje su prilike opile. Bolesne su to pretenzije onih koji misle da mogu, krijući se iza leđa, postati faktički gospodari i Kralja i Vlade i Narodne skupštine i političkih partija i celokupne vlasti. Nisu se takve ambicije nigde ostvarivale, pa se neće ostvariti ni u nas..."
I u Narodnoj skupštini začeo se otpor prema zaverenicima. U oktobru 1905. godine Narodna radikalna stranka u nacrtu svoje adrese obratila je na ovo pažnju Kraljevu: "Vaše Veličanstvo" - kazalo se u tom nacrtu - "...Narodna Skupština je ubeđena o potrebi naoružanja naše vojske, i sa patriotskom gotovošću izaći će na susret predlogu, da se ta potreba postupno podmiri. Sa tim raspoloženjem Narodna Skupština očekuje da će se Kraljevska Vlada pobrinuti da se i to pitanje reši što pre i sa što povoljnijim uslovima i da svoj, u tom pogledu, neodređen nagoveštaj zameni jasnim objašnjenjem. A da bi vojska uzdanica i ponos Srpskoga Naroda što bolje i potpunije odgovorila svojim uzvišenim dužnostima i opravdala sve nade, koje se u nju polažu, ona mora sem naoružanja biti i moralno jaka i neprekidno zadahnuta duhom drugarstva, discipline, vojničke subordinacije i jednodušnim shvatanjem svojih svetih zadataka."
(Nastavak u sledećem broju)
A 1. Beograd bez majke
„...Beograd, ta sumanuta varoš koja Srbiji daje migove za političko zlo i dobro, najčešće zlo čini, jer Beograd može imati i puške i topove i prangije, ali, na žalost, majke nema. Beograd ima dame, ima kaćiperke, ima, što se veli, 'načitane ženske', ima patronese i dobrotvorke, ima žena što idu u klubove i vode politiku, ima ih što vode literarne prepirke, ima gospođa i žurova gde se gadno i odvratno ogovara ili se gleda sudbina s astalčićima pomoću duhova. Beograd ima sujetne žene što muževe guraju na zlo radi svilenih haljina i pomodnih šešira; ima spletki visokih dama koje kabinete ministarske obaljuju, ali jadni naš Beograd nema majke..."
A 2. Usamljena Srbija
"...U doba, kad se žurno, među evropskim državama, sklapaju savezi, menjaju vladalačke posete i svaki se narod brine da se za teške prilike osigura prijateljstvom drugih naroda, Srbija bi upropastila svoju budućnost, ako bi ravnodušno produžila živeti u usamljenosti, u kakvoj se sada nalazi..."