Dežurna

Ministarstvo poljoprivrede truje nas smećem i otpadom iz uvoza

U kandžama ljudi-životinja

Delegacija ministarstva poljoprivrede ove nedelje je u Briselu.Otputovalo je njih 35 i to o trošku građana Srbije. Zašto se uopšte ide tamo, pita se stručna javnost, s obzirom da nema pomaka, u programima koje je Ministarstvo trebalo da sprovede. Ako ništa nije odrađeno, odnosno usaglašeno, koje će objašnjenje dati i Briselu a i građanima Srbije. U Brisel se ide od 2005. godine i uvek putuju isti službenici iz Uprave za veterinu. Podnose izveštaj o napretku Srbije?! Iste priče pričaju svaki put i svaki put se dobijaju rokovi i opet se ništa ne uradi. Da li je njihov zadatak da se ne uradi ništa, pitaju se danas mnogi upućeni veterinari i kažu da nisu ni bitni oni koji idu tamo da lažu kako oni preduzimaju sve, ali da nešto nije uredu sa građanima Srbije.

Arpad Nađ

Službenici Ministarstva poljoprivrede poput Tamare Bošković su duže od deset godina u Ministarstvu, a zdravlje životinja i ljudi, su sve gori. Sve su češće vakcinacije životinja i sve je više bolesti protiv kojih vakcinišemo naš stočni fond. Pravilnici koji vade se ne primenjuju, a svaka živinarska farma u Srbiji gori od salmonele! Bitan je i pravilnik o malim proizvođačima koji su dovedeni u zabludu a obećavalo im se sve odjednom. Bitno je da je Tamara i Slobodan Šibalić lepo žive i stalno putuju. Pojedini u Vladi Srbije se odavno pitaju da li se ministar Branislav Nedimović uopšte zanima za oblast u kojoj je ministar i za napredak Srbije, odnosno stagniranje Srbije u oblasti za koju je nadležan...

U Srbiji po stoti put vakcinišemo sva goveda vakcinom za nodularni dermatitis, a zbog čega je izvoz moguć samo u druge zaražene zemlje, van Evrope. Hrvatska na primer samo godinu dana od pojave bolesti već traži da bude skinuta sa zemalja u kojoj je zaraza, da se tretira kao zemlja slobodna od nodularnog dermatitisa. Hrvati sada odbijaju da vakcinišu svoje životinje, dok Srbija trči da to učini po ko zna koji put.

Vakcinisanje znači da će Srbija da produži u nedogled status zemlje sa svim mogućim bolestima. Sve ovo nameće i pitanje: šta radi Budimir Plavšić, načelnik odeljenja za zdravstvenu zaštitu i zaštitu dobrobiti životinja, osim što možda razmišlja kolika mu je provizija od svakog komada uvežene vakcine?

Ovako počinje dopis koji je Aleksandru Vučiću poslala nedavno gupa veterinarskih stručnjaka: "...Predsedniče, preduzmite nešto jer se narodu prodaje hrana koja ima hranjivu vrednost kao "govna" koja teku kanalizacijom. Imajte u vidu da se i vašoj deci može desiti da negde na kiosku u Srbiji kupe viršlu ili pljeskavicu koje su sačinjene od otpadaka iz Evropske unije..."

U dopisu se medutim nakon ovakvog slikovotog uvoda navode činjenice zbog kojih bi se svaki normalan čovek zabrinuo i to: u Srbiju se uvoze žive životinje, hrana životinjskog porekla, hrana za životinje, sporedni proizvodi životinjskog porekla, tako lošeg kvaliteta da bi u svakoj normalnoj državi oni koji takav uvoz dozvole završili iza rešetaka.

U našoj zemlji medutim postoji taksa od 7.400 dinara, koja se uplati u budžet prilikom takvog uvoza i privrednike-trovače posle takve uplate uglavnom niko ništa i ne pita. Najbolji dokaz da to nije normalno su i primedbe koje poslednjih deset godina konstantno stižu iz Evropske unije. Početkom 2011. godine načelnici iz Uprave za veterinu Siniša Kotur i Sanja Čelebićanin dozvolili su čak i uvoz živih junica iz Nemačke koje su bile zaražene brucelozom. Ovo dvoje službenika su u narednom periodu takođe bolesne životinje uvozili iz Nemačke, Austrije, Mađarske, pa su tako uvezene i u hranu prerađene bolesne svinje, ovce i rečna riba.

Pored zaraznih bolesti životinja u Srbiju se uvozi i hrana životinjskog porekla koja je najlošijeg kvaliteta u Evropi. U pitanju je u 90 odsto slučajeva uvoza španskih svinja koje su hranjene genetski modifikovanom hranom. Ovo se lako može i dokazati uvidom u uvozne papire i dozvole, gde uvozne fakture ukazuju da je u devedeset odsto slučajeva u pitanju meso iz Španije. U toj zemlji je svinje dozvoljeno hraniti GMO stočnom hranom, a cena tako hranjenih svinja je mnogo niža od takozvanih španski bio svinja. Istina u uvoznim papirima ne stoji da su to GMO hranjene svinje, ali se iz cenovnika španskih prodavaca može videti da te svinje koštaju onoliko koliko ih naši uvoznici plaćaju, dok ove druge bio svinje koštaju i do tri puta više...

Vučićevi stručnjaci upozoravaju i da GMO hranjenjem svinja dolazi do promena u njihovom DNK lancu, a da konzumiranje takvog mesa izaziva potom promene kod konzumenata. Laboratorijska ispitivanja na belim miševima su pokazala da oni koji takvu hranu jedu, obolevaju od najrazličitijih oblika tumora na stomaku i debelom crevu. Pretpostavlja se da kod ljudi koji su ozračeni osiromašenim uranijumom, kao što je slučaj kod Srba, na koje je NATO bacio nekoliko desetina tona osiromašenog uranijuma, ovakva ishrana dodatno povećava rizik od pojave karcinoma. Statistika govori u prilog ovim tvrdnjama, jer će ove godine i zvanično od raka umreti 50.000 ljudi u Srbiji...

Osim GMO, hranjenih svinja i zaraženih životinja, u Srbiju se masovno uvozi i mašinski separisno meso, od životinja zaklanih u Evropskoj. U pitanju je prevashodno živinsko meso, koje je u EU deklarisno kao otpad. Isti taj EU otpad kod nas često čini 99 odsto sadržaja mesnih "domaćih" mesnih prerađevina ili roštilj mesa.

Predsedniče, deca ovakvu hranu kupuju na kiosku, kada im date pare da u gradu nešto pojedu, navode stručnjaci u ovom dopisu i potom ističu da sve ove nepravilnosti prolaze kroz ruke zaposlenih u Upravi za veterinu Ministarstva poljoprivrede Srbije, kao i da je ministar Branislav Nedimović odavno o svemu obavešten i da je na početku mandata pokušao nešto da promeni, ali je sada počeo da igra istu igru sa mafijom iz Uprave za veterinu. Stručnjaci ističu da se falsifikuju i laboratorijski nalazi, a da je to i ključno mesto na kome bi se trebalo napasti na ovu mafiju koja distribuira otrove i đubre od hrane iz uvoza.

Korumpirani laboranti napišu da su analize u redu, i onda su malobrojnim poštenim veterinarskim inspektorima vezane ruke. Kažu da sve laboratorije koje rade kontrolu uvoza hrane stradaju, odnosno primaju novac od uvozničkih kuća po osnovu konsultantskih usluga. Kontrolom knjigovodstvene dokumentacije svako može da vidi da isti ljudi koji uvoze hranu plaćaju laboratorijama i milione po osnovu konsultantskih usluga. Uzorkovanje je na ovaj način izgubilo svaki smisao i služi samo za punjenjem kasa fiktivnih laboratorija i uzimanja procenata za inspektore...

Uprava za veterinu je zadužena i za usaglašavanje sertifikata sa jezicima zemalja iz kojih se uvozi. Ministarstvo Srbije preko njih dogovara oblik i model veterinarskog sertifikata, a po propisima EU, kada je jednom dogovoren sertifikat, dozvole za uvoz više nisu potrebne, osim u slučaju uvoza živih životinja.

Ipak u Srbiji sitem dozvola i dalje postoji, jer se za njihovo izdavanje uzimaju veliki procenti, veterinarski inspektori uzimaju i do 5.000 evra po dozvoli. Fitosanitarni inspektori nekada uzimaju i 10.000 evra samo da propuste kontigent u kome je GMO hrana za životinje, to podrazumeva onda i potpisivanje papira kojima se privrednik kasnije legitimiše da nije uvozio GMO. To mu omogućava da modifikovanu soju ili kukuruz koji su kod nas zabranjeni, a jeftini u inostranstvu za kupiti, ovde proda kao normalan proizvod. Na taj način on ostvaruje ekstra profit, a narod jede hranu lošeg kvaliteta koja je čak i našim Zakonom zabranjena. Važna stvar je da se po Zakonu dozvole moraju izdati u roku od 30 dana, pojašnjava se u dopisu upućenom Vučiću i ističe da im je poznato više desetina slučajeva raznih firmi koje su podnele zahtev za uvoz koji nikada nije dobio dozvolu.

Ističu da se u tom odeljenju niko ne javlja na telefon, i da se sve dogovara preko mobilnih telefona ili u četiri oka i to po principu: "...Ako hoćeš dozvolu ima da kupiš kola za moju ćerku..."

U odeljenju granične inspekcije radi inače 28 inspektora na sedam graničnih prelaza od kojih Batrovci i Horgoš rade 24 sata, sa pojedinim inspektorom u smeni od 12 časova, a sa godišnjim brojem predmeta od čak 39.824. Inspektorima se dodeljuju isključivo stari službeni automobili, nemaju pravo na službene mobilne telefone i opremu za rad! Prostorije u kojima rade su neuslovne, neke čak i prokišnjavaju ili imaju probušene podove u kojima žive miševi. Inspektorima nije plaćen ni smenski rad, pravilnikom je zabranjeno da se zapošljavaju novi granični inspektori. Na graničnom prelazu Mali Zvornik već godinu i po dana radi samo jedna inspektorka, dok na graničnom prelazu Vatin ne mogu da se koriste prostorije inspekcije, sve mora da se završava u Vršcu...

Ranije pomenuto stanje sa lažnim laboratorijskim uzorkovanjem bi se možda moglo rešiti, kada bi Uprava za veterinu napokon raspisala konkurs za ovlašćene laboratorije za kontrolu bezbednosti hrane. To je jedan od uslova za početak primene Plana monitoringa uzorkovanja pošiljaka za uvoz, izvoz i unutrašnju kontrolu hrane...

Srbija se inače nalazi listi zemalja gde je besnilo prisutno u velikoj meri. Zbog toga trpi naš izvoz, a sramota je da su sličan problem za svega tri meseca rešile Makedonija, a mesec dana kasnije i Crna Gora. Odeljenje za dobrobit životinja u Upravi za veterinu godinama ne reaguje na upite iz Evropske unije, dok EU stalno ponovo pita: " Kada ćete rešiti problem besnila?"

Bosna recimo nema slične probleme. Obzirom da je zadatak tog Odeljenja da zemlji obezbedi povoljan status, a to ne uspevaju godinama, trebalo bi one koji su na celu tog organa odmah, smeniti, uhapsiti, a potom procesuirati...Zbog njih na primer kućni ljubimci koji putuju sa porodicom u EU, podležu komplikovanim procedurama, pa vlasnici tih životinja to doživljavaju kao torturu i košta ih mnogo novca dok obave ukupnu proceduru. Kompletna Uprava za veterinu se ponaša kao su zaboravili da treba da postupaju po Zakonima Republike Srbije, i privrednicima i građanima nameću procedure koje su sami osmisli i koje su u suprotne od odredaba važećih Zakona.

Na primer dodela terena za sprovođenje programa mera je uvek bio "unosan"posao za Upravu. Kroz ovaj sistem ucene, načelnici i direktori uprave su pokazivali koliko su jaki i moćni i koliko su dobri u ukupnom skoru, "pomažući da pojedini dobiju željene terene. Priča je postavljena tako još iz doba G17, da se državne veterinarske stanice ugase i predaju u ruke privatnicima koji imaju pare ali nisu veterinari. Znači mogu da učestvuju u "nadmetanju" ili "licitiranju" za dodelu terena. To je sistem koji odgovara i onom ko dodeljuje teren i onome ko radi na terenu. Pojedine stanice su isključivo i otvarane samo za program mera, jer država za sprovođenje tog programa debelo placa.

One stanice koje bi trebalo da kao državna institucija sprovode državni program zaštite zdravlja životinja, su proteklih meseci potpuno nestale. Mnogi veterinari se pitaju: "Zašto je struka pristala na tu ucenu?" Uzrok su sigurno neznanje, alavost na novac ili glupost, ili sve po malo. Na žalost, takva situacija traje već nekoliko godina. Dešava se da neko nije dobro dogovorio, pa ima i tužbi a ili oduzimanja terena onima kojima je teren dodeljen. Naravno bez upotrebe odredaba zakona, teren se jednostavno otima i sve se to radi tajno. Ukratko rečeno, pravilo je da sve što se zove državni akt pa i taj koji se odnosi na dodelu terena za PM mora biti javan, objavljen u Službenom glasniku, a ne završen u kabinetima ministarstva. Kada se nekoj stranici oduzme teren i to mora biti objavljeno u službenom glasniku. Ali se to ne radi, a nema ni reakcije MUP-a. Rukovodstvo uprave koristi snishodljivost i neznanje veterinara i državnih službenika i tako na svoj način sprovodi svoje "zakone divljeg istoka".