Ekonomija

Monetarna tranzicija: pretvaranje tekućeg novca u kapital (2)

Centralni problem u centralnoj banci

Dok se protekle zime grupa režimskih tajkuna i lažnih ekonomskih proroka na Kopaoniku zabavljala predstavljajući srpsku ekonomiju uspešnom, svi realni pokazatelji govorili su da je Srbija postala evropska deponija prljavog novca, špekulativnih poslova, robovske radne snage i kriminalnih apetita odnarođene vlasti. Jedan od malobrojnih nezavisnih ekonomskih mislilaca na prostorima nekadašnje zajedničke jugoslovenske države, prof. dr Slobodan Komazec, u vezi sa tim činjenicama, a tragajući za mogućim rešenjima za izlazak iz naprednjačkog zabrana, postavio je u svom razmatranju nekoliko bitnih pitanja: postoji li prostor za formiranje nacionalne akumulacije (štednje), kako privredni faktor da formira sopstvenu akumulaciju i postepeno poveća stopu samofinansiranja, uz sve manji oslonac na bankarski kredit i može li bankarski kredit umesto da ostane "sisaljka" za izvlačenje sredstava iz privrede i slabljenje njene sopstvene razvojne moći, da postane poluga u finansijskom osposobljavanju privrede za razvoj?

Prof. dr Slobodan Komazec

Prodaja preduzeća (privatizacija) i odliv novca od prodaje u budžetu za finansiranje klasične javne potrošnje, novi je udarac na štednju (akumulaciju ) sektora preduzeća. Ovo posebno u situaciji kada je amortizacija znatno veća od investicija preduzeća, a investicije preduzeća vrlo niske.

Uz ostale faktore ceteris paribus logično bi bilo očekivati relativno snižavanje poreza i doprinosa, uz istovremeno relativno snižavanje javnih rashoda, te procesa uravnotežavanja javnog na nižem nivou opterećenja bruto društvenog proizvoda. Međutim, ukoliko se u strukturi privrede u ponašanju privrednih preduzeća pri tome ne bi ništa izmenilo - to bi bilo rešenje vrlo kratkoročnih efekata. Stoga, uz prihvatanje koncepcije relativnog snižavanja poreza i doprinosa (uz njihovo selektivno delovanje ) povećana ili ostavljena sredstva od poreza privredi je moguće namenski kanalisati u razvojne fondove preduzeća, ali nužno kombinovane sa izmenama u upravljanju kapitalom preduzeća od strane kolektiva, novu kadrovsku politiku vezanu za ostvarivanje profita i efekte upotrebe kapitala, vezivanje imovine i sredstava zaposlenih za sudbinu kapitala preduzeća, potpuno izmenjeno upravljanje, pretvaranje preduzeća u profitnu organizaciju („robu" koja je predmet kupovine i prodaje), ali i snažnu podršku kreditne politike, kroz povoljne kredite (kamata, rokovi).

Drugi mogući koncept je zadržavanje dostignutog nivoa javnih prihoda i rashoda i njihovo relativno snižavanje u društvenom proizvodu, paralelno s rastom bruto domaćeg proizvoda u procesu oživljavanja privrede. Ovaj koncept zaslužuje posebnu pažnju.

Ekonomski koncept i politika su došli do spoznaje da u uslovima visoke inflacije ortodoksne mere antiinflacione politike (restriktivne monetarne i fiskalne politike) zbog neelastičnosti cena naniže, gubitaka, potpuno finansijski osiromašene privrede, inflatornih očekivanja, ne smanjuje inflaciju, već samo podstiču inflatornu neravnotežu i rast cena, obarajući stopu rasta, povećavajući nezaposlenost, uz narastanje socijalnih tenzija i uz velike preraspodele inflatornog dohotka - posebno po slojevimas društva, regionima, sektorima, kao poseban vid inflatorne eksploatacije.

Nasuprot kejnzijanskoj antikriznoj politici podsticanja potrošnje i pokretanja rasta preko budžetskih injekcija sistemom deficitarnog finansiranja budžeta, odnosno kod nas više ili manje skrivenog deficitarnog finansiranja raznih oblika konačne neproduktivne potrošnje, ovaj mehanizam finansiranja treba direktno vezati za proizvodni proces (privredno preduzeće). Dakle, ne u pravcu stimulacije neproizvodne potrošnje i efektivne tražnje, već štednje (akumulacije) i investicija, odnosno proizvodnje i ponude.

Monetarna i fiskalna politika se sinhronizuju, privredna preduzeća dolaze do svežeg kapitala, tekući novac se automatski pretvara u kapital (štednju) za razvoj. U bankarskom sektoru jačaju dugoročni izvori - štednja, čime se banke osposobljavaju za dugoročno kreditiranje preduzeća i stanovništva. Zbog smirenih poreza i doprinosa, ličnih dohodaka i drugih oblika odliva novca i dohotka iz preduzeća, novac ostaje u ovom sektoru (bez odliva u druge sektore), povećava se likvidnost i finansijsko-razvojna moć preduzeća (likvidna sredstva i štednja za pokretanje investicija).

Privredna preduzeća treba finansijski-razvojno (i likvidno) osposobiti da prihvate „izazove" tržišta novca i kapitala, ali i ostalih tržišta. To je i pretpostavka razvoja i funkcionisanja integralnog tržišta. Obzirom na to budžetski deficit treba staviti u funkciju razvoja i visoke zaposlenosti (inicijalna i podsticajna sredstva u procesu prestrukturiranja, veliki objekti, infrastruktura, energetika, telekomunikacije i dr.), a budžet neposredno uključiti na finansijsko tržište. U prvoj fazi, dok se ne razvije finansijsko tržište voditi politiku uravnoteženog budžeta, uz tendenciju relativnog snižavanja njegovog učešća u društvenom proizvodu.

Novčana štednja u krizno - deflatornoj i ekspanzivnoj monetarno - kreditnoj politicI

Postoje i drugi, izrazito negativni, odnosi i tokovi u privredi, koje nije potrebno navoditi (neizgrađen finansijski sistem prilagođen preduzećima, a ne sektorima preraspodele, finansijska kriza države, javni inflatorno „pokriveni" dugovi, slab i onesposobljen bankarski sitem i dr.). U takvim odnosima izbor strategije stabilizacije na restrikcijama potrošnje, neselektivnoj restikciji novca i kredita, obaranju investicija, likvidacijama preduzeća, izbacivanje „tehnoloških viškova „ zaposlenih u privredi pogođenoj višegodišnjom krizom i odlivom kapitala i sl. smatramo promašena je strategija. Takva strategija samo produbljuje krizu.

Nasuprot naglog slamanja hiperinflacije, uz istovremeno oživljavanje ekonomskog rasta i osposobljavanja privrednog sektora za prihvatanje i trajno održavanje rasta (nakon početnog impulsno - razvojnog dopinga), nudi nam se u teoriji toliko poznata koncepcija krizno - deflatornog modela stabilizacije. Bez obzira na teorijski dobro istraženi koncept, kada je moguće provoditi istovremeno obaranje inflacije i oživljavanje ekonomskog rasta (oni se nužno međusobno ne isključuju), nudi se samo novo odricanje , socijalni programi (i tenzije), „plaćanje cene" za stabilizaciju, što je davno poznata ortodoksija.

Poreski sistem i politiku treba okrenuti ka razvojnoj fazi ciklusa, a u sklopu toga na akcionarstvo, priliv kapitala, reprivatizaciju, reinvestiranje dobiti i stimulaciju investicija, kontrolu finalne potrošnje, dividende i kamate.

Reforma poreskog sistema (kao i tržišta kapitala) je trenutno na samom početku, što se odnosi i na strukturne promene koje su nužne da bi se ponovo uspostavio i trajno održavao brzi privredni rast. To je i osnovni cilj „programa oporavka privrede", dakle oživljavanje privrednog rasta i brže ostvarivanje „društva blagostanja", te veće socijalne ravnoteže i uloge „države blagostanja".

Ex ante stvaranje akumulacije (štednje) monetarnim mehanizmom- otvaranje procesa pretvaranja tekućeg novca u novčani kapital

Može li monetarna politika centralne banke (primarni novac) i poslovnih banaka (sekundarni ili kreditni novac) delovati na proces stvaranja štednje ili akumulacije? Ako je to moguće kojim to tokovima?

1) Monetarna politika po klasičnoj teoriji ima osnovni zadatak da snabdeva privredu „potrebnom količinom novca", u procesu stvaranja optimalne likvidnosti privrednih procesa (proizvodnje, raspodele i potrošnje). Na takav način postavljena ex post monetarna politika se samo naknadno „prilagođava" realnim procesima u privredi, čime se tretira na izvestan način kao „neutralna". Savremena monetarn teorija polazi od stava da se ciljevi monetarne politike u duhu "monetarnog aktivizma" i aktivne monetarne poltike i aktivnog novca, treba da usmere sa održavanja stabilnosti cena (cenovna stabilnost) i stabilnosti deviznog kursa (valutna stabilnost) na podsticanje privrednog rasta i aktiviranje domaćih faktora razvoja. Radi se o preusmeravanju sa stabilizacione na razvojnu politiku.

Da bi se to ostvarilo kao finalni efekat sigurno je da se monetarnim merama deluje na potrošnju, likvidnost, ukupnu kupovnu snagu, optimalnu novčanu masu, platni bilans i devizne rezerve, kamatnu stopu i investicije, ponašanje nacionalne štednje, priliv i odliv kapitala - dakle gotovo sve makroekonomske agregate i odnose.

2) Istraživanja mogućnosti stimulativnog delovanja monetarne politike na podsticanje privrednog rasta (proizvodnje) i zaposlenosti, ostalo je nekoliko „po strani" delovanje monetarne politike na proces formiranja novčane štednje kod banaka, ne samo instrumentom kamatne stope, već ukupnim instrumentarijem monetarne politike.

U tom kontekstu morala su se postaviti sledeća pitanja:

(1) Da li ekspanzivna i restriktivna monetarna politika deluje na visinu i ponašanje novčane štednje, odnosno proces formiranja akumulacije preduzeća.

(2) Kakva je priroda i visina ovog uticaja?

(3) Da li veće efekte daje ekspanzivna u odnosu na restriktivnu monetarnu politiku (posebno preko visoke kamatne stope i precenjenog deviznog kursa)?

(4) Kako proces formiranja likvidnosti po sektorima monetarnom politikom deluje na dohodak u tim sektorima i njegovo usmeravanje na potrošnju i štednju u uslovima ekspanzivne i restriktivne monetarne politike?

(5) Koji su osnovni faktori formiranja štednje u privredi nedovoljno monetizovanoj, sa niskim per capita dohotkom, izraženom inflacijom, visokom stopom nezaposlenosti, uz veliku neujednačenu distribuciju dohodaka po socijalnim grupama (čija je struktura potrošnje potpuno različita, a time i elastičnost potrošnje i štednje)Š

(6) Monetarni tokovi centralne i poslovnih banaka i njihov uticaj na štednju posebno sektora stanovništva i sektora preduzeća (ali i javnog sektora) su neosporni. Da li bankarski krediti dat privredi utiče i koliko na formiranje finansijskog viška u ovim sektorima i gde „završava" ovaj sektorski višak (banke, finansijska tržišta, odliv u inostranstvo i sl.). To znači da u traganju za ovim odgovorom treba sve novčane tokove staviti pod kontrolu.

Obzirom da privreda nema sopstvene štednje (osim amortizacije) primorana je da u visokom stepenu zavisi od kredita banaka (preko 92%), a u poslednjoj fazi razvoja i od dugova u inostranstvu.

(7) Banke zbog nedostatka štednje (osim devizne) i dugoročnih izvora sredstava, uglavnom daju kratkoročne kredite privredi (koja je osnovni korisnik kredita kod banaka). Preduzeća koristeći kredite banaka ulaze u sistem stalnog odliva novca iz sektora privrednih preduzeća u druge sektore , popunjavaju ograničene i oročene depozite, plaćaju kamate, poreze i doprinose, ali i lične dohotke. Bankarski kredit u takvim novčanim tokovima umesto da osigurava likvidnost i novčanu masu u sektoru preduzeća, ali i da oslobađa sopstvena sredstva za investicije, odlivaju se u sektor stanovništva (lični dohoci), javni sektor (porezi i doprinosi) gde se sterilišu, a često se koriste i za plaćanja inostranstvu (kupovinom deviza za dinare iz kredita i plaćanja - odliv u inostranstvo). Novčani tokovi su deformisani, a sektor preduzeća onesposobljen za razvoj (stvaranje dohotka i štednje ). Štednja u sektoru preduzeća (domaća) je negativna, dok inostrana akumulacija popunjava manjak, ali uz stalni pad bruto štednje i investicija.

(8) Emisija novca centralne banke i poslovnih banaka najčešće se tretira iz aspekta osiguranja potreba za tekućim novcem za plaćanje, odnosno kao transakcioni novac. Drugim rečima, tretira se iz aspekta formiranja „potrebne količine novca u opticaju" (održavanje tekuće likvidnosti privrede i drugih sektora). Ona dubinska veza između tekućeg novca i dohotka (štednje) koja se formira preko novčanih tokova formiranja i raspodele nacionalnog dohotka ovde se i ne nazire , a posebno „pretvaranje tekućeg novca u kapital" (štednju), potrebno kao sredstva za finansiranje investicija. Da li postoji takva veza i da li je moguće svesno koristiti bez opasnosti od inflatornog udara, odnosno velikog debalansa u podbilansima banaka i preduzeća (tekući i investicioni podbilansi)?

Emisija novca centralne banke u duhu savremene monetarne politike i ciljeva koji su zacrtani uglavnom je usmerena na „optimalno snabdevanje privrede tekućim novcem, likvidnim sredstvima", ali nije usmerena na podsticanje proizvodnje i ekonomskog rasta.

(9) Porast bankarskih (dinarskih) kredita pratio je i porast dinarske štednje kod banaka, usporeni rast usporavao je i rast štednje , dok je relativno manji rast u odnosu na prethodnu godinu (niža stopa rasta kredita banaka) dovodila i do niže stope rasta dinarske štednje.

Naravno, bilo bi interesantno videti i kretanje primanja i izdavanja stanovništva, kreditiranja stanovništva (a ne samo ukupnih dinarskih kredita banaka), da bi se detaljnije videli faktori formiranja dinarske štednje. Primanja i izdavanja stanovništva (ukupna i po strukturi šire smo istraživali u ovom radu na drugom mestu). Istovremeno smo istražili i funkcionalnu povezanost kredita stanovništvu (kratkoročnih i dugoročnih) i kretanje štednje, ali i visinu promene kamatne stope na kredite i štednju stanovništva, odnosno promene deviznog kursa i njihove efekte na dinarsku i deviznu štednju stanovništva kod banaka. Ovde nema potrebe da se ponovo vraćamo na te odnose i međusobna delovanja.

(10) Da li je moguće odvojiti primarni novac od štednje? Da li je moguće konvencionalan već klasičan pristup kratkoročnim i dugoročnim depozitima (štednji) u bilansima banaka i u politici kreditiranja? Kako štednja do godine dana ima kratkoročni, a štednja preko godinu dana dugoročan karakter? Naravno, drugi je valitet štednja a vista i oročene štednje (bez obzira na rok, mada je za oba oblika štednje izvor dohodak). Ovo posebno u uslovima kada se investicije najčešće završavaju u roku od godinu dana.

Može li se primarna emisija novca ovako razložena, kako smo to učinili, vezati za ponašanje i strukturu štednje? Naravno da postoje brojne veze ne samo preko neto pozicije pojedinih sektora kod banaka, već i jasno razgraničenje (koncepcijski) tekućeg novca za promet roba i usluga od svih oblika štednje koji se nalaze u skrivenom ili transformisanom obliku u bilansima banaka ili u tretmanu pri vođenju monetarno-kreditne politike.

(11) Primarni novac kao simbol kratkoročne politike centralne banke nije homogen agregat. Naime, gotov novac kao najlikvidniji oblik finansijskih ulaganja , potiče iz dohotka, odnosno štednje (lični dohoci, devizne doznake, devizna sredstva , prodaja imovine, penzije, invalidnine i sl.), samo im centralna banka omogućava lakšu ili težu konverziju (depozitnog u gotov novac ili deviza u gotov domaći novac - po određenom kursu). Devizna sredstva su tipičan oblik štednje (akumulacije bogatstva ), mada se tako ne tretira, ali i jedan od najvažnijih oblika plasmana novčanih dinarskih sredstava. Dinarski primarni novac tretira i sredstva na žiro računima banaka kao svoj deo, mada se veliki deo ovih sredstava formira i od neutrošenih dugoročnih (štednih) sredstava, konvertovanih deviza u dinarska sredstva, čak i konverzije donacija, doznaka, stranih kredita i sl. u dinarski oblik. Da li je to štednja ili tekući novac? Obavezna rezerva, kako se sada obračunava, zahvata veliki deo dugoročnih depozita (koji predstavljaju štednju), čak i deviznih sredstava (obavezna devizna rezerva). Na ovom području je ostalo mnogo metodoloških i koncepcijskih nedorečenosti, posebno u pogledu mogućnosti vođenja adekvatne monetarne politike.

Primarni novac, monetarna politika i regulisanje

Primarni novac se emituje preko nekoliko poznatih osnovnih kanala (tokova). Nas je ovde interesovala primarna emisija i njena povezanost sa procesom stvaranja štednje ili novčanog kapitala u privredi i po sektorima. Krediti banaka za reeskont hartije od vrednosti su klasičan sistem kratkoročne emisije , dok se to ne može reći za kredite za likvidnost koji pokrivaju često i dugoročne plasmane banaka , čuvajući im time likvidnost. Na taj način indirektno i primarna emisija „popunjava" štednju, jer su banke kratkoročnim izvorima pokrivale investicije svojih komitenata. Kod plasmana u hartije od vrednosti jasno je da su menice kratkoročni instrumenti plaćanja i osnova za kratkoročne kredite. To već nije slučaj kod obveznica javnog duga države koji treba da se kupuju i prodaju na „otvorenom tržištu" na osnovu formirane štednje. Kod kredita državi je jasna pozicija - krediti državi preko centralne banke iznad depozita države kod ove banke (neto pozicija države) pokazuje emisiju novca koja „nadoknađuje" štednju, odnosno dohodak iz raspodele (porezi, doprinosi, takse).

Međutim, ovde se menja „kvalitet" sredstava , naime depoziti države kod centralne banke su iz dohotka , odnosno štednje, koji se sterilišu ili demonetizuju u bilansu centralne banke, dok joj se ta sredstva „nadoknađuju" primarnim i to do sada dosta skupim novcem kod poslovnih banaka (eskontna stopa iznosi 3,5%, a donedavno je iznosila i 17% na godišnjem nivou). Prema tome, ovde je mesto štednji i dohotku, a ne emisiji novca centralne banke. Plaćajući poreze i doprinose svi sektori imaju definitivan odliv dohotka u budžete i fondove, čime se dohodak poništava , a nasuprot tome povećava se kreditna zaduženost javnog sektora kod banaka.

Konačno ni sam koncept primarnog novca centralne banke nije adekvatan, posebno bankarske dinarske obavezne rezerve (na koje se odnosi od 45-50% dinarskog primarnog novca), ali ni ostali oblici primarnog novca. To je u stvari rezervni novac (obavezna rezerva) i likvidni novac poslovnih banaka (gotovina i žiro računi banaka).

Primarni novac u osnovi može biti samo gotov novac u opticaju i krediti centralne banke poslovnim bankama, odnosno masa deviznih rezervi centralne banke (i to ne u celini). Neobično je da se izdvojena obavezna rezerva banaka drži na žiro računima banaka , što im omogućava njeno permanentno korišćenje , čime banke često ulaze u minus na žiro računu.

Obavezna rezerva imobilizuje (blokira) u 2017. godini prosečno 156 milijardi dinara. Obavezna rezerva inače "pomoćna uloga" u monetarnom regulisanju, uz dominantnu referentnu kamatnu stopu. Visoka i kompleksna dinarska obavezna rezerva ne samo da treba da se smanjuje, što se predviđalo još za 2010. godinu, već postepeno da se potpuno ukine.

Nema potrebe za ovim instrumentom i imobilizacijom velikog dela depozita banaka (čime i krediti adekvatno poskupljuju), posebno u situaciji visoke stope kapitalizacije poslovnih banaka. Istovremeno treba ukinuti obaveznu deviznu rezervu kod centralne banke , ali taj iznos obavezno usmeriti preko banaka u podsticanje izvoza , pripremu izvoza i u poljoprivredu - kao granu budućnosti i stabilnosti društva. Neobično je da se centralna banka i dalje drži koncepta koji ne odgovara našoj privredi. Uključivanje obavezne rezerve u žiro račun banaka je neadekvatno rešenje, jer neutrališe funkciju ovog instrumenta i omogućava kreditnu ekspanziju poslovnih banaka. Time se istovremeno veštački povećava likvidnost bankarskog sektora, što iskrivljuje stvarnu sliku likvidnosti banaka.

Koncept i instrumentarijum monetarne politike i regulisanja se moraju iz osnova menjati, ako želimo njenu veću efikasnost protiv inflacije, ali i u stimulisanju privrednog razvoja, povećanju likvidnosti preduzeća i restrukturiranju privrede. Jer, privreda nema sopstvenih sredstava , dok je pogrešan koncept privatizacije dodatno finansijski i razvojno onesposobio preduzeća (uplatama u budžet sredstava od privatizacije umesto u restrukturisanje i razvoj preduzeća). Bez kredita banaka privreda nema šansu za razvoj i stabilno poslovanje.

Monetarna politika ovako koncipirana i vođena nije u funkciji oživljavanja privrede i aktiviranja internih faktora rasta, već u funkciji poslovnih trezora banaka(uglavnom u rukama stranog kapitala) i finalne potrošnje. Novac i kredit su se upumpavali u spekulativnu (i kriminalizovanu) ekonomiju. Stoga i finansijske spekulacije i kriminal bujaju, a realna ekonomija i investicije zamiru (uz kupovinu obveznica javnog duga i hartija od vrednosti NBS).

Ako se želi veća samostalnost poslovnih banaka i jeftiniji krediti (obaranje kamata) tada treba ukinuti dinarsku obaveznu rezervu, jer su je mnoge države već ukinule.

Ne vidimo ni jedan argument u prilog stavu das u obavezna rezerva i žiro računi banaka kod centralne banke (na osnovu depozita banaka iz dohodaka iz raspodele) primarni novac. To se odnosi i na ostale dinarske depozite, ali i devizne depozite banaka. Tu kategoriju može da zadrži samo gotov novac u opticaju (ne u celini, već samo kod banaka i pošte) kao i krediti centralne banke dati bankama i drugim sektorima , odnosno promena deviznih rezervi centralne banke. Ostalo su stvar konvencije i nekritičnog pristupa monetarnoj politici i monetarnom regulisanju. To se posebno zapaža kod neto pozicije sektora država kod centralne banke, ali i kod izračunavanja monetarnog i kreditnog multiplikatora. Ovde se u osnovi radi o rezervnom novcu, a ne o primarnom novcu centralne banke.

Monetarni odnosi države i bankarskog sektora

Tu dihotomiju novca, dohotka i emisije novca centralne banke jasno uočavamo kod neto pozicije javnog sektora (države) kod centralne banke. Depoziti države kod centralne banke su znatno veći od korišćenih kredita (u 2017. godini kod centralne banke to iznosi 263 milijarde). Ali se kod poslovnih banaka javlja višak kredita od 586 milijardi. Ukupan "višak" kredita u bankarskom sektoru u odnosu na depozite kod banaka iznosi preko 344 milijarde dinara. Problem je u tome što se najveći deo ovog viška kredita kod poslovnih banaka plaća po visoko komercijalnoj kamati.

Što se ovde događa? Država ima „višak" sredstava kod centralne banke koji je sterilisan kroz proces demonetizacije (poništavanja), dok istovremeno koristi kod poslovnih banaka 668 milijardi dinara kredita. Plaćena kamatna na ove kredite odliva se u inostranstvo (preko poslovnih banaka u rukama stranog kapitala) i ne povećava masu štednje ili kapitala za razvoj.

Depoziti države su znatno veći od korišćenih kredita kod centralne banke za 265-287 milijardi dinara. Kod poslovnih banaka korišćeni krediti države u znatnoj veći od depozita . Ukupan „višak" depozita u bankarskom sektoru u odnosu na korišćene kredite kod centralne banke iznosi preko 263 milijarde dinara. Kod poslovnih banaka višak kredita iznosi 586 milijardi (2017. godina). Taj iznos se nalazi u dopunskom finansiranju budžeta kao stavka domaće finansiranje.

Depoziti javnog sektora su izvučeni iz poslovnog bankarstva i uključeni u bilans centralne banke, čime je otvoren proces njihove sterilizacije i „kreditiranja" centralne banke od strane sve siromašnije države. Kapital ili depoziti države umesto da se plasiraju i oplođuju u privrednim procesima, oni se sterilišu ili potpuno nekontrolisano troše. U takvom finansijskom sistemu deficit mora stalno rasti, ali i dugovi za finansiranje budžeta.

Ova sredstva formirana iz javnih sredstava kod banaka imaju karakter štednje, nalaze se na žiro računima (kao neutrošena sredstva države) u kratkoročnim depozitima banaka. To su u stvari dugoročna sredstva (iz dohotka) i treba ih tako tretirati u bilansima banaka.

Monetarna politika-orijentacija i efekti

Centralna banka je svojim „zaokretom" u vođenju monetarne politike u duhu savremene „relaksacije" (u osnovi ekspanzije od maja 2013. godine). Vodila je i politiku smanjenja stope devizne obavezne rezerve, čime je oslobođen kreditni potencijal banaka od 730 miliona evra. Od toga se odnosi na devizni deo odnos 482 miliona i dinarski deo 248 miliona. I pored toga je visina blokiranih i „sterilnih" sredstava banaka izuzetno niska (1,7 milijardi evra i 156 milijardi dinara.

Što se tiče same monetarne politike i njene osnovne orijentacije došli smo do spoznaje da liberalno postavljena monetarna politika olakšava privrednim subjektima i bankama dolazak do novokretiranog novca, smanjuje se napetost u sferi likvidnosti, vreme vezivanja sredstava (često i iz neadekvatnih izvora) se relalitivizuje i smanjuje, privredni dubjekti se stavljaju u položaj da vrše konverziju svojih tekućih sredstava u „dugoročna" vezivanja, odnosno investicije (realnog ili finansijskog karaktera). Bilansni odnosi subjekata se takođe konvertuju u dugoročne bilanse (koji dobijaju dominantan značaj), investicioni bilansi se naglo povećavaju, apsorbujući pri tome celokupnu vlastitu akumulaciju, a u slučaju nepostojanja ograničenja u trošenju sredstava, tada se i delovi novokreiranog novca usmeravaju u investicije. Međutim, tada se mora voditi usmerena i selektivna visoko kontrolisana monetarna politika. Ta je moguć tzv. transformacioni proces pretvaranja tekućeg novca u novčani kapital privrede.

Takvu situaciju u privredi smo imali sve do pre nekoliko godina . Novčana masa je u prethodnom periodu rasla brže od „ravnoteže" ili normalne, s jedne strane, da bi osigurala monetarno stvaranje akumulacije, a kasnije, produžavanjem ekspanzije, da bi stvarnu novčanu akumulaciju i dopunila, i na kraju, kada ni to nije bilo dovoljno, ona je trebala da pokriva i enormni rast troškova proizvodnje, neracionalnosti i neefikasnost privrede, čiji je krajnji izraz stalni i gotovo nekontrolisani rast cena. Dakle, ekspanzivna monetarna politika može uglavnom delovati na dva strateška pravca:

1) Olakšavanje formiranja vlastite akumulacije privrede iz raspodele dohotka i njeno usmeravanje preko akumulacije u sfere investicija i odgovarajući porast samofinansiranja, dok se tekuća reprodukcija i normalne transakcije pokrivaju kratkoročnim kreditima banaka. Međutim, to pretpostavlja i značajnu uravnoteženost investicionih namera privrede i njihove akumulativne mogućnosti iz datog dohotka. Odnosno odgovarajući i usavršen sistem raspodele dohotka. Ukoliko to nije osigurno, povećano izdvajanje za štednju je otežano, dodatni novac služi da se ostvari „dodatna" novčana akumulacija koja se redistribuiše u druge sektore, tako da se formiranje akumulacije privredi „ne isplati".

2) Treba jasno razlikovati delovanje ekspanzivne monetarne politike na štednju kao proces, a posebno raspored štednje po sektorima, a zatim pretvaranje formirane novčane akumulacije u realne i finansijske investicije. Ekspanzivna monetarna politika, „lako" dolaženje do novca i kredita (uz dosadašnju nisku realnu cenu novca, kamatu), uglavnom sputava i ograničava proces formiranja vlastite štednje privrede, ali ne sprečava njeno delovanje u druge sektore finansijskim sistemom (raspodelom). Kada bi se akumulacija (štednja) programirala i formirala pre ostalih oblika troškova i zahvata iz privrede, monetarna politika bi ubrzala ovaj proces, posebno u uslovima izmenjenih odnosa u ceni vlastitog kapitala privrede i pozajmljenih sredstava kod banaka (u korist cene vlastitog kapitala). Ekspanzivna politika mora u neizgrađenom finansijskom sistemu i ostalim nužnim (ranije navedenim) pretpostavkama, uglavnom će delovati na pogoršavanje sektorskog rasporeda štednje uz odliv akumulacije iz privrede, bujanje kredita i kreditne zaduženosti.

Depoziti države su znatno veći od korišćenih kredita kod centralne banke za 265-287 milijardi dinara. Kod poslovnih banaka korišćeni krediti države u znatnoj veći od depozita . Ukupan „vušak" depozita u bankarskom sektoru u odnosu na korišćene kredite kod centralne banke iznosi preko 263 milijarde dinara. Kod poslovnih banaka višak kredita iznosi 586 milijardi (2017.godina(. Taj iznos se nalazi u dopunskom finansiranju budžeta kao stavka domaće finansiranje.

Depoziti javnog sektora su izvučeni iz poslovnog bankarstva i uključeni u bilans centralne banke, čime je otvoren proces njihove sterilizacije i „kreditiranja" centralne banke od strane sve siromašnije države. Kapital ili depoziti države umesto da se plasiraju i oplođuju u privrednim procesima, oni se sterilišu ili potpuno nekontrolisano troše. U takvom finansijskom sistemu deficit mora stalno rasti, ali i dugovi za finansiranje budžeta.

Ova sredstva formirana iz javnih sredstava kod banaka imaju karakter štednje, nalaze se na žiro računima (kao neutrošena sredstva države) u kratkoročnim depozitima banaka. To su u stvari dugoročna sredstva (iz dohotka) i treba ih tako tretirati u bilansima banaka. Moguće je izvući ih iz bilansa centralne banke i ponovo vratiti u bilans domaće Razvojne banke.(čije osnivanje već godinama zagovaram). Stvarna štednja drugih sektora (država, fondovi , banke) zamagljena je na ovaj način, čime su i bilansi banaka i javnog sektora nerealni i vrlo napregnuti. Depoziti države se, dakle, mogu izvući iz bilansa centralne banke i uneti u bilans nove Razvojne banke za koju treba vezati i investicioni deo republičkog budžeta, sredstva ukinutog Fonda za razvoj Srbije, a zatim inostrane dugove koje država uzima za svoje potrebe. U ovu banku se unose i sva sredstva deficitarnog finansiranja (što je bilo moguće učiniti i sa prihodima od privatizacije). Za Razvojnu banku bi s druge strane bila povezana i centralna banka, koja bi osiguravala likvidnost privrednih subjekata koji ulaze u proces investiranja.

Odatle i ogroman rast troškova kamata u republičkom budžetu. Podsetimo se da je samo plaćena kamata „domaćim" bankama u 2014. iznosila 55 milijardu, a stranim bankama 55 milijardi dinara. U periodu krize 2008-2014, plaćena kamata domaćim kreditorima je iznosila 180 milijardi, a stranim kreditorima 174 milijardi. To iznosi ukupno 368 milijardi dinara. Domaće banke koje kreditiraju državu kupovinom HOV države su u stvari banke u stranom vlasništvu. Tako da se ukupno plaćene kamate odnose na strane banke.

Depoziti države su znatno veći od korišćenih kredita kod centralne banke za 265-287 milijardi dinara. Kod poslovnih banaka korišćeni krediti države u znatnoj veći od depozita . Ukupan „višak" depozita u bankarskom sektoru u odnosu na korišćene kredite kod centralne banke iznosi preko 263 milijarde dinara. Kod poslovnih banaka višak kredita iznosi 586 milijardi (2017.godina(. Taj iznos se nalazi u dopunskom finansiranju budžeta kao stavka domaće finansiranje.

Depoziti javnog sektora su izvučeni iz poslovnog bankarstva i uključeni u bilans centralne banke, čime je otvoren proces njihove sterilizacije i „kreditiranja" centralne banke od strane sve siromašnije države.

Kapital ili depoziti države umesto da se plasiraju i oplođuju u privrednim procesima, oni se sterilišu ili potpuno nekontrolisano troše. U takvom finansijskom sistemu deficit mora stalno rasti, ali i dugovi za finansiranje budžeta.

Ova sredstva formirana iz javnih sredstava kod banaka imaju karakter štednje, nalaze se na žiro računima (kao neutrošena sredstva države) u kratkoročnim depozitima banaka. To su u stvari dugoročna sredstva (iz dohotka) i treba ih tako tretirati u bilansima banaka. Moguće je izvući ih iz bilansa centralne banke i ponovo vratiti u bilans domaće Razvojne banke.(čije osnivanje već godinama zagovaram). Stvarna štednja drugih sektora (država, fondovi , banke) zamagljena je na ovaj način, čime su i bilansi banaka i javnog sektora nerealni i vrlo napregnuti. Depoziti države se, dakle, mogu izvući iz bilansa centralne banke i uneti u bilans nove Razvojne banke za koju treba vezati i investicioni deo republičkog budžeta, sredstva ukinutog Fonda za razvoj Srbije, a zatim inostrane dugove koje država uzima za svoje potrebe. U ovu banku se unose i sva sredstva deficitarnog finansiranja (što je bilo moguće učiniti i sa prihodima od privatizacije). Za Razvojnu banku bi s druge strane bila povezana i centralna banka, koja bi osiguravala likvidnost privrednih subjekata koji ulaze u proces investiranja.

Odatle i ogroman rast troškova kamata u republičkom budžetu. Podsetimo se da je samo plaćena kamata „domaćim" bankama u 2014. iznosila 55 milijardu, a stranim bankama 55 milijardi dinara. U periodu krize 2008-2014, plaćena kamata domaćim kreditorima je iznosila 180 milijardi, a stranim kreditorima 174 milijardi. To iznosi ukupno 368 milijardi dinara. Domaće banke koje kreditiraju državu kupovinom HOV države su u stvari banke u stranom vlasništvu. Tako da se ukupno plaćene kamate odnose na strane banke.

Glosa

Depoziti javnog sektora su izvučeni iz poslovnog bankarstva i uključeni u bilans centralne banke, čime je otvoren proces njihove sterilizacije i „kreditiranja" centralne banke od strane sve siromašnije države.