Natrag

Preko pune linije

Aleksandar Vučić traži način da bezbedno ode s vlasti, pobegne iz Srbije i zadrži sve što je opljačkao

Proklet da si, Vučiću

Vreme vladavine Aleksandra Vučića bliži se kraju. S obzirom na sve što je radio u prošlosti i što radi sada, ne može da očekuje hepiend. Bez političke budućnosti, kad padne s vlasti, preseliće se na optuženičku klupu, da odgovara za sve zločine koje je izvršio nad Srbijom. To zna i on, ali džabe mu je. Posle sveg zla koje je naneo građanima, ne postoji način na koji može da izbegne suočavanje s posledicama svojih postupaka. Hteo je da ima apsolutnu vlast, moraće da snosi apsolutnu odgovornost.

Predrag Popović

Kao radikal, kad je prvi put dograbio vlast, Vučić je mislio da će to trajati navek. Brutalno se obračunavao s opozicijom i nezavisnim medijima, predvodio je hajke na sve nepodobne pojedince, huškao je na rat i stimulisao Srbe, bolje od sebe, da ubijaju i ginu. Cenu je platio na izborima, ne i na sudu. Deset godina kasnije, kad se iz velikosrpskog nacionaliste transformisao u evroatlantskog fanatika, promenio je list, ali rukopis mu je ostao isti. Samo je, proporcionalno povećanju moći, primenio žešću torturu.

- Budi oprezan, jednog dana moraćeš da odeš s vlasti. Taj trenutak dočekaj spreman, Noje je pravio barku pre potopa - pametno ga je savetovao stari Brana Crnčević.

Vučić ga, naravno, nije poslušao. Moć ga je opet ponela. Kako i ne bi, uspešno je prevario glasače i okupirao medije, opozicija se raspala sama od sebe, a sa stranim sponzorima je napravio odličan dogovor - njima Kosovo, njemu vlast.

Uveren da je svemoćan i večan, dozvolio je da mu karakter nadjača inteligenciju. Kad je shvatio da mu rok ističe, potop je već počeo.

Prva izlazna opcija potonula je nedugo posle potpisivanja Briselskog sporazuma. Uzalud se demonstrativno valjao po podu kancelarije Ketrin Ešton, mogao je i da dubi na glavi, morao je da ispuni preuzete obaveze. Svestan opasne igre u koju je ušao, odlučio je da krene putem Gorana Svilanovića. Dok je bio šef DOS-ove diplomatije, Svilanović je ispunjavao sve zahteve predstavnika Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država, da bi, na kraju, bio nagrađen funkcijama u OEBS-u i Paktu za stabilnost jugoistočne Evrope.

Vučiću se svidela ideja da i on, kad obavi sve prljave poslove u Srbiji, dobije nameštenje u nekoj evropskoj instituciji, daleko od očiju građana koje je opljačkao i ponizio.

Što je babi milo, to se Vučiću snilo. Na javi, njegovi gospodari iz Brisela i Vašintona su insistirali da tera do kraja. Čim bi pokušao da vrda, zatezali su povodac. Prijatelji iz Brisela stalno su dopunjavali spisak zahteva, a američki kongresmeni su ga javno optuživali da, zajedno s bratom i kumovima, utiče na pravosuđe, guši slobodu medija, gazi ljudska prava i na nezakonit način upravlja monopolima u nekoliko najunosnijih grana privrede. Šargarepu su mu ostavili pred nosom, dozvoljavajući mu da zgrće pare, ali sve češće su upotrebljavali štap. Američke bezbednosne službe prekinule su tokove novca od Ujedinjenih Arapskih Emirata, što je dramatično usporilo izgradnju „Beograda na vodi". Na osnovu rezultata te istrage Srbija je zvanično stavljena na crnu listu zemalja osumnjičenih za pranje para i podrške međunarodnom terorizmu.

Diskretno, ali dovoljno jasno, Vučiću je stavljeno do znanja da su otkriveni svi njegovi računi u stranim bankama, od Londona do Hong Konga. Mnogo direktnije, čak i kroz uticajne američke medije, kao što je Njujork Tajms, obavešten je da njihove službe raspolažu informacijama o spornim poslovima Andreja Vučića. Pored toga, Amerikanci ne zaboravljaju ni grehove iz Vučićevog radikalskog perioda. Odbor američkog Kongresa za spoljnopolitičke poslove je, pre nekoliko dana, usvojio rezoluciju kojom od vlasti u Srbiji traži da „što pre sprovede istragu i krivično goni aktuelne i bivše zvaničnike za koje se veruje da su direktno ili indirektno odgovorni za smrt braće Bitići, američkih državljana koji su 1999. učestvovali u sukobima na Kosovu".

Vučić bi to lako i brzo rešio, uhapsio bi i osudio policijskog generala Gorana Radosavljevića Gurija. Samo kad bi smeo. Ovako, ostalo mu je samo da sa strahom čeka sledeću američku rezoluciju, kojom će se od Srbije tražiti da krivično goni odgovorne za spaljivanje njihove ambasade u Beogradu u februaru 2008. godine. Na spisku osumnjičenih nalazi se i Vučić.

Mali spletkaroš, sposoban samo za manipulisanje stranačkim poltronima, na najteži način je saznao da ga stranci tretiraju kao potrošnu robu, a ne kao partnera kome su namenili iste ili slične benefite kao Svilanoviću.

Klima se i druga Vučićeva varijanta spasa. Kad već ne može da se udene u evopsku birokratsku nomenklaturu, zadovoljio bi se pozicijom kakvu imaju Zoran Lilić i Tomislav Nikolić. Pogodnosti nisu baš na evropskom nivou, ali ne treba zanemarivati ni status, kancelariju, sekretaticu, savetnike, auto i šofera, sve o trošku države. Pri tom, može da se udene u neku agenciju ili sličnu instituciju, pa da polako i neprimetno, ali bez neprijatnosti, sačeka da zaborav prekrije grehove iz prošlosti.

Toj opciji Vučić se nadao početkom 2014, kad je obarao Dragana Đilasa s mesta gradonačelnika Beograda. Kroz svoje medije pokrenuo je stravičnu kampanju u kojoj je Đilasa optuživao za pljačku države, monopol na marketinškom tržištu, rasističko nasilje nad Romima, pa i nad bivšom suprugom i njenim ocem. Na proslavi izborne pobede, kad je naprednjački kartel osvojio Beograd, u vinskom podrumu zamka u Jajincima, Vučić je saradnike obavestio o odluci da se prekine medijska hajka na Đilasa. To je iznenadilo Aleksandra Rodića, vlasnika „Kurira", koji je predvodio satanizaciju poraženog protivnika. Željan osvete, za sve što je Đilas radio nekoliko godina ranije, kad je preuzeo kontrolu nad „Kurirom", mladi Rodić se razočarao što obračun neće ići do kraja.

Pred nekoliko svedoka, Vučić mu je objasnio zašto neće insistirati da se procesuiraju krivične prijave protiv Đilasa.

- Ako sad uništimo Đilasa, a to nije teško, napravićemo mesto na koje će doći neko drugi, neko bez obaveza prema nama. Ne sutra, ne ni za godinu, dve ili pet, ali jednog dana biće nam potreban protivnik koji neće moći da odbije saradnju. Đilas je pametan čovek, na njega možemo da računamo - rekao je Vučić.

Vučićeva strategija se zasniva na nadi da će mu Đilas pomoći u kritičnom trenutku, kad se okrene kolo sreće. Verovatno će ga gurnuti u medijsko blato i istisnuti iz mnogih poslova, ali bez namere da ga potpuno uništi. Buduća vlast, u kojoj Đilas bude imao presudnu ulogu, neće dirati nezakonito stečenu imovinu Vučićevog klana, niti će pokretati ozbiljne sudske postupke. Vučiću je to dovoljno.

S ostalim aktuelnim opozicionarima nema problema. Neke, poput Vuka Jeremića, sputava stalnom negativnom kampanjom, dok s drugima vešto manipuliše. Sa đavolskom veštinom kreira spletke u kojima kao mamce koristi tuđu sujetu i novac. Jeftinim trikovima kompromituje političke protivnike i topi njihov uticaj na nezadovoljne građane.

U tu mrežu poslednji se upleo Dušan Duda Ivković, slavni košarkaški trener, koji je na poslednjim predsedničkim izborima podržao Sašu Jankovića. Na svakom mitingu i u javnim nastupima Ivković je žestoko kritikovao vođu naprednjačkog kartela. Politički neokaljan, zalažući lični autoritet, Ivković je značajno doprineo Jankovićevom solidnom izbornom rezultatu. Tvrde opozicione stavove zadržao je sve dok nije proradila sujeta, do prvog Vučićevog poziva. Jedan pomirljiv razgovor bio je dovoljan da Ivković promeni mišljenje. Glatko izbrijan i podšišan, u novom odelu, otišao je na poklonjenje Vučiću, da ga zamoli da bude pokrovitelj svečanosti kojom će se obeležiti stogodišnjica Sportskog društva Radnički.

Vučić se zahvalio i s osmehom pozirao pored Ivkovića, srećan što tom fotografijom zabija još jedan ekser u kovčeg opozicije. To je uradio i košarkaški trener, koji je kritičare nazvao boranijom. Svi građani koji su se zaklinjali u njegovu čast, navijali za njega i dok je vodio jugoslovenske timove i reprezentaciju, jednako kao i dok je agitovao protiv Vučića, svi su za njega boranija. Vučić nije, on mu je ok.

Naravno, on to ne bi mogao da radi kad opozicionari ne bi bili tako sablasno smešni. U kritičnom trenutku, kad jurodivi vođa uništava poslednje tragove srpske državnosti, njegovi navodni kritičari i protivnici daju mu veštačko disanje i legalizuju diktaturu.

Koliko je opozicija groteskna najbolje se videlo prilikom susreta Vučića i Ivkovića. U delegaciji SD Radnički bio je i Rade Mirić, član predsedništva Pokreta slobodnih građana. Dok se on smeškao u Vučićevom kabinetu, pred zgradom Predsedništva protestovale su njegove partijske kolege. Saša Janković je, ispred transparenta s pitanjem „Ko je ubio Olivera Ivanovića", optuživao Vučića za kršenje ljudskih prava, gušenje medija i još 48 spornih postupaka. Vučić je poslao Simu Spasića, kriminalca s Kosova, da vređa Jankovića. Da je duhovit, Vučić bi to naredio Miriću, pa bi ludilo bilo kompletno.

Ni Vuku Jeremiću ne cvatu ruže. Pre dve nedelje organizovao je značajan i zanimljiv hepening u beogradskom hotelu „Metropol". Posle razgovora s američkim ekonomistom Džefrijem Saksom, priredio je panel na kome je učestvovalo nekoliko srpskih političara i novinara. U sali „Metropola" okupio se pristojan svet. Utisak su pokvarili pojedinci iz prvog reda, pre svih Aleksandar Vlahović, vodeći strateg pljačkaške privatizacije, i Kori Udovički, DOS-ova guvernerka i Vučićeva bivša ministarska.

Dok su oni alternativa aktuelnoj vlasti, Vučić ne mora da brine. Naprotiv, na njih i računa. Čak i ako ga oni naslede, neće imati ni snage, ni volje da sprovode pravdu, a kamoli revanšizam. Osim ako ih na to prinude strani moćnici, a toga se diktator plaši. Seća se kako su prošli njegovi prethodnici, čim su pali u nemilost gospodara iz Vašingtona i Brisela. Zato Vučić ne gaji velike nade u ovu izlaznu opciju, nisu mu velike šanse da se provuče kao Lilić i Nikolić.

Pametni ljudi pažljivo promišljaju poteze, dvaput mere pre nego što seku, sumnjaju u svoje odluke. Vučić je pun samopouzdanja. Tu zabludu ugradio je u temelj treće opcije za spas od odgovornosti. Kad ispuni obaveze prema strancima koji su ga doveli na vlast, napustiće Srbiju i, kao u bajci, ostatak života provešće bez briga, u sreći i blagostanju. To nije ni skrivao.

Krajem novembra 2012, nekoliko meseci po dolasku na vlast, Vučić je izabran za predsednika Srpske napredne stranke. Na izbornoj Skupštini, u prvom redu su sedeli tata Anđelko, sin Danilo i brat Andrej, koji su, između aplauza, glasno komentarisali govor porodičnog alfa mužjaka.

- U jednom trenutku, Andrej je rekao više ne može ni da ga sluša kako se folira. „Šta nas briga za ove budale, kad završimo sa Srbijom, idemu u Južnu Ameriku", rekao je Andrej - tvrdi Saša Mirković, bivši naprednjak, koji je tada sedeo u drugom redu, odmah iza članova porodice Vučić.

Da u tome ima istine kasnije je nekoliko puta potvrđivao i sam Aleksandar Vučić. Na jednom sastanku, u aprilu 2015, saradnicima je pokazivao katalog s oglasima za prodaju nekretnina. S oduševljenjem je pričao o naselju Kapuro, elitnom predgrađu Montevidea. Od tada, Aleksa Jokić mu je prilepio nadimak „Urugvajac", ali od te pošalice je odustao kad su se naprednjaci uznemirili i uplašili da Vučić planira da prvi zbriše s njihovog „Titanika", kao da nije kapetan, nego pacov iz potpalublja.

U vrhu SNS-a nastavile su da se šire slične priče, samo s drugim destinacijama. Čim bi se pročulo da je kupio kuću u Švajcarskoj, u komšiluku sednog svog poslovnog parznbera, ili u Atini, gde se već razbaškario kum Goran Veselinović, svi bi poverovali da se zaista priprema za bekstvo. Doprinos tim teorijama dao je i Vladimir Cvijan, koji je naprasno nestao iz SNS-a i Srbije. U retkim susretima sa starim poznanicima, Cvijan priča da izvršava specijalne zadatke za Vučića, upravlja njegovim novcem i nekretninama u inostranstvu. Vremenom, takve glasine su izašle iz okvira naprednjačke sekte.

- Vučić radi za Šiptare, kupili su ga. On je njihov i biološki. Preuzeo je na sebe da prizna šiptarsku lažnu državu i završi posao. Poznato je da ima kuću u Londonu. Ima i u Urugvaju, a pominje se i jedna na severu Sjedinjenih Američkih Država, u okolini Čikaga. Mislite da će on ovde čekati pravdu naroda? Nema govora! Vučić Srbiji ne zabija nož u leđa, nego u grudi. Kad to završi, doći se do smrti države. On i njegovi satrapi to i ne kriju, od prošlog leta intenzivno najavljuju šta će da urade - rekao je nedavno pukovnik Goran Jevtović u razgovoru s Jasminom Bukvom u radio emisiji „Bukvalno - rafalno".

Za ostvarenje te ideje, Vučiću je bilo potrebno da što duže oteže s izvršavanjem naloga, kako bi dobio dovoljno vremena da zgrne što više novca. U tome je uspeo. Reketiranjem, brutalnim otimanjem i trgovinom uticajem napunio je džepove, sefove i račune. U rekordnom roku postao je najbogatiji politikant u Evropi. Iz „Jumkovog", uskočio je u „Tadži" odelo, umesto plastičnog „svoča" na ruci mu blista 40.000 evra skuplji „Hublot", više ne ruča paštetu kojoj je pre dve godine istekao rok, nego beluga kavijar (jedna konzerva košta 38.000 dolara), koji zaliva „Aurum Red" vinom... Ispunio je sve snove, ali čeka ga neprijatno buđenje. Ima sve, ali ništa neće moći da koristi. Kao i svim ostalim primitivnim lokalnim diktatorima, koji su bili i nestali, američki policajci zavrnuće slavinu, blokiraće račune i ostalu imovinu.

Takva preteća budućnost usko je vezana s razlozima zbog kojih će propasti i četvrta Vučićeva izlazna kombinacija. Kad je shvatio šta mu se sprema u Lengliju, nadu je preusmerio na suprotnu stranu, na istoku, ka Moskvi. Pod teretom američkih optužbi za šverc oružja Vučić je pokušao da na sigurno smesti brata Andreja. Istovremeno dok je s Vladimirom Putinom pregovarao o kupovini rashodovanih „migova", zamolio ga je da primi i zbrine Andreja. Na lošem ruskom, u desetominutnom monologu objasnio je kako zli Amerikanci pokušavaju da kriminalizuju njegovog brata, optužuju ga za šverc oružja u Libiju i nekoliko bliskoistočnih država, pa bi mu bilo drago kad bi dobio zaštitu Rusije.

- Lepe su ti cipele - odgovorio je Putin.

Normalan čovek bi se postideo i odustao, ali Vučić nije od te fele. Dva susreta s Nikolajem Patruševom, šefom ruskog Saveta bezbednosti, iskoristio je da ponovi molbu za azil za brata. Za razliku od Putina, Patrušev ga nije udostojio ni podrugljivog odgovora. Ništa. Ni „da", ni „ne". Rusi su bez problema pružili diplomatsku i finansijsku pomoć Miri Marković, njenom sinu Marku i deveru Borislavu. Pomogli su čak i Bogoljubu i ostalim Karićima, optuženim za teška kriminalna dela. Vučiću neće, neka spas traži negde drugde.

Vučić je to i uradio. Kad je partnerstvo s Hašimom Tačijem razvio do nivoa bliskog prijateljstva, odlučio je da primeni njegov način i zatraži zaštitu Taipa Erdogana. U osnovi, ideja ima smisla. Tači i Vučić su, svaki na svom nivou, u Vašingtonu tretirani kao ratni zločinci. Posle rata, kad su zaseli na vodeće političke pozicije, postali su samo zločinci. Još 2011. godine američke obaveštajne službe kompletirale su optužnicu protiv Tačija, bivšeg komandanta UČK. Zabrinut, Tači je angažovao advokatsku kancelariju Džefrija Najsa, bivšeg tužioca Haškog tribunala. Najs je pripremio odbranu na 508 strana, ali nastao je problem kad je kosovski Albanac odbio da plati 490.421 evro. Aktuelni kosovski predsednik procenio je da mu je jeftinije i sigurnije da se skloni pod Erdoganove skute. Pored finansijskih, postoje i politički rezoni, pošto se turski diktator otvoreno suprotstavlja Amerikancima.

Gde Tači, tu i Vučić. Da bi se dodvorio, abu Alek novcem građana Srbije finansira turske kompanije, koje ovde otvaraju male robovlasničke filijale. Usput, Vučić ne štedi na političkim i emotivnim izjavama, kojima hvali Erdogana i sve Turke, koji su vekovima zavijali Srbiju u crnu. Pre Vučića, nikad nijednom Srbinu, makar bio nabijen na kolac, nije palo na pamet da se, s patetičnim uzdasima, divi sultanu Muratu i optužuje cara Lazara za gubitak Kosova i Metohije. Ipak, čak i kad bi se sunetio, Vučić ne može da sa sigurnošću računa da će mu sultan Erdogan dati azil.

Ako mu i ta nada propadne, ostaće mu samo mogućnost da bekstvo realizuje u privatnoj produkciji. I u toj opciji može da se ugleda na svog starog poznanika i idola Sadama Huseina.

Kao mladi radikalski antiglobalistički fanatik, Vučić se godinama divio iračkom diktatoru. Sa ushićenjem je prepričavao kako ga je Sadam, prilikom susreta u Bagdadu, 2001. godine, potapšao po ramenu. Američku agresiju smatrao je nacističkom okupacijom, a govore na mitinzima je završao pokličima - živeo predsednik Vojislav Šešelj, živeo predsednik Sadam Husein, živeli bratski srpski i irački narod. Tada nije ni slutio da čeka ista ili slična sudbina.

U Sadamovom stilu, Vučić godinama teroriše narod kojim vlada. Brutalno uništava svakog političkog i ličnog protivnika, otima sve što stigne i, pri tom, gradi svoj karikaturalni kult. U njemu najvažnijoj stvari još je uspešniji od Sadama. Iračkom diktatoru trebalo je 24 godine da prigrabi milijardu dolara, srpski je to uspeo za nepunih šest godina.

Ipak, kad dođe stani-pani, kao što su Sadama napustili najbliži saradnici, tako će i Vučića. U svom okruženju, on nema nijednog čoveka od potpunog poverenja. Voljeni kum Nikola Petrović pametno se distancirao na bezbednu udaljenost, kao i kum Goran Veselinović. Svi funkcioneri SNS-a lojalni su samo svojim lukrativnim interesima. Danas su uz Vučića jer imaju korist. Sutra će, s istimo motivom, da se zaklinju kako su bili zavedeni, prevareni, nisu znali koliki je on zlikovac...

U petooktobarskoj noći prevrata, Slobodanu Miloševiću niko od državnika i partijskih drugova nije hteo ni da se javi na telefon. Niko, osim Vlajka Stojiljkovića, koji je pijan plakao. Vučić, kad mu svane takva noć, neće smeti nikoga ni da pozove, zna da bi ga odmah cinkarili gde je i šta smera. Po svemu sudeći, moraće da nađe neku rupu, da u njoj, kao Sadam, čeka sudbinu.

Zanela su ga svetla velikoga grada, pomislio je da će vladati sto godina, da mu niko ništa ne može, pa nije poslušao Crnčevićev savet da na vreme pravi barku za spas od potopa. Taj problem nije izazvan nedostatkom inteligencije, nego karakterom. Vučić je, da bi se predstavio kao pasionirani ljubitelj i poznavalac kinematografije, nekoliko puta isticao da su mu omiljeni filmovi „Kum" i „Prohujalo s vihorom". Podsvesne poruke realizovao je u realnom životu. Vlast je organizovao po ugledu na Korleoneovu mafijašku familiju, a primenio je i najpoznatiju parolu Skarlet O'Hare „plakaću sutra". Darvin Poter i Roj Mosli napisali su biografiju Vivijen Li, engleske glumice koja se proslavila ulogom u tom remek-delu. Naslov knjige je vrlo inspirativan: „Prokleta da si, Skarlet".

„Proklet da si, Vučiću", već govore sve žrtve njegovih političkih i korupcionaških afera, svi prevareni i opljačkani. Proklinju ga izbeglice, sirotinja, tajkuni, policajci, sudije, novinari, svi uplašeni i poniženi. Gde god pokušao da pobegne, džabe mu je, stići će ga suze nesrećnika koji prosjače za lekove svojoj deci, poštenog sveta koji izvršitelji izbacuju iz kuća, očajnika koji skaču u Dunav... Pod takvim kletvama, spasa mu nema, prohujao je s vihorom.

A. 1 Račun i u Češkoj

Albanci koji žive u Ceškoj otvorili su u tamošnjoj banci 2013. godine kodirani račn Aleksandru Vučiću, koji su punili velikim novčanim iznosima.Račun je kodiran na njegovo ime i sobzirom da ga podrzavaju sistemi SEPA i B2B nije mu bio potreban swift nego je direktno raspolagao sa parama bez kontrole Narodne banke Česke, nego direktno banka-banci.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane