Natrag

Tabloid istra§uje

Kako je Diktator odluźio da pomori Srbiju najve†im troçkovima §ivota i najni§im liźnim standardom u Evropi

Pandemija siromaštva

Vučićeva Srbija uvozi čak i krompir iz Albanije! U Srbiji haraju režimski kriminalci koji diktiraju nesrazmerno velike cene hrane u odnosu na njenu stvarnu vrednost. Vučićeva vlada čini sve što može da potpuno uništi domaću proizvodnju i da zemlju učini zavisnom od uvoza, što je primetila čak i Evropska komisija pa je to i kritikovala, mada EU ima interes da zemlje poput Srbije što više uvoze, ali ne po ceni likvdacije nacionalnih ekonomija. Potpuno netransparentni i na kriminalan način doneti propisi i korumpirano pravosuđe omogućili su inspekcijama da rade šta hoće i da po slobodnom nahođenju jedne kažnjavaju, a druge ne. Na ovo redovno ukazuju godišnji izveštaji svih onih koji prate stanje u Srbiji, od Evropske komisije do nevladinih organizacija, ali je stanje i dalje nepromenjeno. Došlo je dotle da je u prvih pet meseci ove godine trgovinski defiocit dostigao nivo od 2,5 milijarde dolara!

Milan Malenović

Gladnih u Srbiji je sve više! Ovo nije nova vest, ali je sada u pitanju prava pandemija siromaštva, pa su krađe hrane u supermarketima pa i na pijacama sve veće i sve češće! Gladni građani pokušavaju da iznesu sve što bi im koristilo da prežive, od hrane do robe koju bi mogli da preprodaju. Kradu i penzioneri, koji obično uzimaju jeftinije proizvode hleb, paštete, jogurte - keks, kafu, začine...A koliko je siromaštvo pritislo građane Srbije, najbolje svedoči to što se sve više krade na vagi na zelenoj pijaci i u marketima.

Krađe su konstantne, a njihov broj se u poslednje dve godine drastično povećao.

Glad je pritisla najmanje pola miliona ljudi, a četiri puta više je onih koji imaju samo za dva obroka dnevno, pa treba reći da je broj neuhranjenih ljudi već prerastao broj stanovnika Beograda. Uzrok svemu tome je kriminalna politika Vlade Srbije i režima Aleksandra Vučića, uključujući i koalicione partnere iz Socijalističke partije Srbije, kojima su usta bila puna priče o "državi socijalne pravde" kad je trebalo da "uzjašu" još jedan mandat u Skupštini Srbije, u Vladi, u javnim preduzećima i gde god ima državnog novca.

U najsiromašnijoj državi Evrope, cene su kao u najskupljim gradovima EU, pa i više! I što je vlast bahatija i primitivnija, to je sve više raznih "ugrađivanja", trgovačih marži, poreskih nameta, i sve više uvozne robe i posrednika. Srbija, građani Srbije, ne znaju kolike su ulazne cene hrane niti koliko ona stvarno košta u zemlji porekla. Tako državni kriminal cveta, a gladnih u Srbiji je sve više. Došlo je dotle da strancima (u ovom slučaju nemačkoj kompaniji) plaćamo čak i udžbenike za osnovne i srednje škole (videti atrfile)!

Najčešće objašnjenje zbog čega su cene u Srbiji više nego u regionu glasi kako je tržište malo i neuređeno. Ovo je samo delimično tačno, jer je tržište uređeno, ali po ukusu tajkuna od kojih novac dobijaju i političari čiji bi posao bio da donošenjem zakona poboljšaju tržišne uslove.

Na jednoj strani imamo jadno plaćene radnike - robove, a na drugoj visoke cene najosnovnijih proizvoda, što sve zajedno dovodi do siromaštva, gladi i beznađa. Iz tih razloga je u prošloj godini 1005 osoba sebi oduzelo život, a njima treba pridodati i one koji se statistički ne obrađuju, a koji su umrli usled neuhranjenosti ili hladnoće.

Predstavnica za medije Sektora za ekonomske analize republičke Komisije za zaštitu konkurentnosti Aleksandra Ravić zapanjila je 29. maja ove godine javnost iznošenjem podataka da građani Srbije po jednoj kupovini potroše u proseku samo 450 dinara (u Beogradu 600 dinara), a da prosečni građanin u maloprodajnim objektima godišnje potroši samo 60.000 dinara, odnosno nešto manje od 165 dinara dnevno!?! Kako se u maloprodaji najviše kupuju hrana i piće, već iz ovoga se vidi da narod u Srbiji gladuje.

Ono što zvanična statistika, a i od režima kontrolisani mediji izbegavaju da objave, jeste poražavajuća činjenica da je za šest godina naprednjačke vlasti minimalna plata u Srbiji porasla za samo 15 dinara.

Sve su ovo rezultati pogubne ekonomske politike aktuelne vlasti.

Za vreme protesta vozača koji su tražili niže cene goriva, Aleksandar Vučić je kao argument da vlast čini nešto da pomogne građanima, izneo podatak kako je struja u Srbiji najjeftinija u regionu. Zaboravio je tom prilikom da kaže kako je to iz razloga, jer skuplju struju građani, jednostavno, ne bi mogli da plaćaju. Osim toga, od 2013. godine cenu industrijske struje više ne određuju ni EPS, a ni vlada, već tržište koje je liberalizovano (mada većina građana to ne zna).

Tako je na tenderu koji su, nezavisno jedan od drugog, raspisali gradovi Kraljevo i Valjevo za snabdevanje strujom javne rasvete pobedio hrvatski HEP, čija je ponuda bila niža od EPS-ove. Upućeni tvrde da je data jeftina ponuda kako bi se ostvario ulazak na srpsko tržište. Međutim, cena ovog energenta za privredu je često niža nego za građanstvo, što pokazuje da i u ovom segmentu tržišta ima itekako mesta daljim snižavanjima.

Struja, kao uostalom i svi ostali energenti, predstavlja specifičan proizvod koji ne treba uzimati kao primer za ugled, jer onaj ko kontroliše energiju, kontroliše i privredu, a samim tim i državu. Zbog toga je dobro i za srpsku privredu, a i za sve građane, što je EPS i dalje apsolutno dominantan na ovdašnjem tržištu na kome ima udeo od 98 odsto (kada je u pitanju industrijska struja, dok je jedini snabdevač struje domaćinstava, kako je zakonom regulisano).

Cene energenata značajno utiču na cene svih ostalih proizvoda i usluga, ali je Srbija i u tom slučaju jedan od izuzetaka u Evropi, jer pojedini veliki potrošači čak ni ne moraju da plaćaju struju ili gas, pa tako na cenu njihovog proizvoda utiče isključivo potreba vlastodržaca da se ugrade u svaki finansijski isplativ posao, zbog čega imamo cene najviše u regionu.

Dokaz za ovo je jedan od izvoznih brendova po kojima je Srbija poznata u svetu - malina. Svi domaći hladnjačari (koji jedini diktiraju cenu i uslove otkupa) blisko su povezani sa političarima na vlasti. Jedan od hladnjačara je i Dragan J. Vučićević, glavni i odgovorni urednik naprednjačkog dnevnog biltena „Informer".

Nisku otkupnu cenu oni pravdaju stanjem na evropskom tržištu (cena maline se određuje na Produktnoj berzi u Roterdamu u Holandiji), ali prećutkuju kako je srpska malina kvalitetnija od poljske i, posebno, čileanske, zbog čega je uvek bila i nešto skuplja. Niko u Evropi ne očekuje da mu malina iz Srbije bude ponuđena po istoj ceni kao ona manje kvalitetna iz pomenute druge dve zemlje, velika izvoznika, ali upravo na toj razlici naši izvoznici (hladnjačari) ostvaruju dodatni profit, dok proizvođači sve češće uništavaju svoje malinjake, jer im se proizvodnja ne isplati.

Umesto da uredi tržište i razbije kartel hladnjačara, država ih još i finansijski pomaže, jer donacije date proizvođačima (ove godine je već odobrena isplata 82 miliona dinara za šest opština, najvećih proizvođača malina) utiču na to da oni pristanu da svoj proizvod prodaju ispod realne cene. Malina se tako izvozi po ceni između 1,95 do 2,2 evra po kilogramu, a od seljaka otkupljuje po ceni od jedva 0,70 evra po kilogramu. Zarada je 200 odsto, potiče od donacija iz republičkog budžeta i sliva se u džepove političara i njima bliskih hladnjačara.

Upravo je ovakvo postupanje države, koje se ponavlja iz godine u godinu, bio razlog da Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) u svom izveštaju od 19. januara kritikuje netranstparentno dodeljivanje državnih subvencija i donacija.

Iako je u ovom slučaju potpuno u pravu, mora se ukazati i na činjenicu da je sama EBRD zainteresovana i oštećena strana, jer je „Viktorija grupa", gde ova banka ima značajan vlasnički udeo, pred bankrotom zbog lošeg poslovanja njene ćerke-firme „Sojaproteina", najvećeg proizvođača soje u ovom delu Evrope. Rod ove industrijske biljke u svetu je u poslednjim godinama rekordan (zbog čega je i cena niska), ali kod nas loš (posebno prošle godine), pa je jedini izlaz za „Sojaprotein" bila državna pomoć koja je izostala.

Kako bi povratila uloženi kapital EBRD sada insistira na tome da se dozvoli prozvodnja genetski modifikovane soje i u Srbiji, jer je to jedini način da se sačuva konkurentnost na svetskom tržištu.

U pomenutom izveštaju ova banka navodi za Srbiju: „Ekonomiju i dalje ograničavaju slabe institucije, neefikasan javni sektor, velika zaduženost preduzeća i neusaglašenost ponude i tražnje veština na tržištu radne snage." Istovremeno, Evropska komisija ocenjuje kako naša zemlja još uvek nije spremna za tržišnu utakmicu kakva bi joj bila nemetnuta punopravnim članstvom u Evropskoj Uniji. Kao glavni krivci za ovakvo stanje označeni su nedovoljna zaštita imovinskih prava, neefikasna vlada i sekundarna finansijska opterećenja privrede (parafiskalni nameti). Jasnije rečeno, režimska pljačka!

Iako je konstantovana nespremnost Srbije za potpuno slobodnu tržišnu utakmicu, Brisel je sredinom prošle godine insistirao da Beograd ukine prelevmane na uvoz svinjetine, mleka i mlečnih proizvoda, na šta je ova vlast i pristala. Od tada je otkupna cena mleka i svinjetine u Srbiji toliko niska, da se većini poljoprivrednika ni uz državne subvencije ne isplati proizvodnja, ali su cene u maloprodaji ostale iste ili su, čak, i porasle (kao što je slučaj sa svinjetinom).

Zahvaljujući ovako nerazumnoj politici, i to u godini kada je suša desetkovala ratarske proizvode, uvoz hrane u Srbiju je porastao za čak 15,4 odsto uz drastičan pad izvoza. Samo vrednost izvoza žita je u 2017. u odnosu na 2016. godinu pala za 72 miliona dolara.

Uopšte ne treba da čudi što je stanje ovakvo, jer ispitivanje tržišta, ali i savetovanje vlade šta treba da se radi obavlja Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj (NALED), „nevladina" organizcija kojoj u Srbiji pripadaju skoro svi političari koji su na vlasti.

Imajući u vidu da zastupa interese krupnog stranog kapitala, ova organizacija se zalaže za dalje otvaranje srpskog tržišta i protivi se svakom ograničavanju uvoza, makar se radilo o dokazanim slučajevima dampinških cena, kada i pravila Svetske trgovinske organizacije dozvoljavaju uvođenje zaštitnih carina. Na udaru NALED-a našao se i EPS čija se privatizacija uporno zahteva već godinama, istovremeno uz „preporuke" da se cena struje poveća kako bi se svetskim proizvođačima isplatio ulazak na srpsko tržište.

Vladimir Čupić, predsednik Saveza za hranu i poljoprivredu NALED-a i direktor "Atlantic grupe", traži da se potpuno ukine gotovinsko plaćanje između privrednih subjekata. Razlog za ovo je više nego jasan: veliki trgovinski lanci, u koje spada i „Atlantic grupa", plaćaju na odloženo i po nekoliko meseci i tako ostvaruju ekstra profit na uštrb domaćih proizvođača koji su primorani da se zadužuju kod poslovnih banaka kako bi preživeli do isplate.

„Atlantic" uz „Delhaize" ("Maksi" i "Shop and go") i "Agrokor" ("Idea", "Merkator", "Merkator S" i "Roda") predvodi grupu od deset trgovinskih lanaca koji imaju 55 odsto udela na srpskom tržištu. Svako od njih na prvom mestu prodaje proizvode svojih zavisnih preduzeća, od kojih je većina u inostranstvu i tako nelojalnom konkurencijom uništava srpske proizvođače.

NALED, isto kao i EBRD i Evropska komisija, insistira na povećanoj prekograničnoj trgovini, koja se odvija, uglavnom, na štetu Srbije i to kako ekonomsku, tako isto i političku.

Zahvaljujući liberalizovanom uvozu u Srbiju je u toku prošle godine iz Albanije i sa Kosova stiglo poljoprivrednih proizvoda u vrednosti od 1,4 milijarde evra. Između ostalog, uvezeno je 15.000 tona pasulja, 25.000 tona paradajza, 30.000 tona krompira, 6.000 tona krastavaca... Najveći deo ovog uvoza se u statistici ne pojavljuje, jer roba preko Kosova u Srbiju dolazi švercerskim kanalima.

Radi se o dampinškim cenama, odnosno proizvodi su prodavani po ceni nižoj od proizvodne. Razlog za ovo je isključivo želja albanskih političara da finansijski iscrpe ovdašnje poljoprivrednike iz ionako siromašnih južnih delova Republike, tako da oni na kraju jeftino prodaju svoja imanja Albancima.

U prilog ovoga govori i činjenica, koju je upravo NALED izneo 19. aprila, kako 97 odsto vojvođanskih opština u saradnji sa Kancelarijom za lokalni ekonomski razvoj ima izrađenu dugoročnu strategiju razvoja, dok je taj procenat na jugu Republike zanemarljiv. Za sadašnju vlast, ali i za strane „dušebrižnike", jug centralne Srbije je već žrtvovan.

Cena hrane je efikasno i veoma ubojito oružje. Pomoću nje privreda jedne države može da bude potpuno uništena, a upravo to se dešava trenutno u Srbiji.

Krompir, na primer, je takozvana „sirotinjska hrana" i proizvodi se u celoj Republici, najvećim delom u jugo-zapadnoj Srbiji. Po izveštaju Republičkog zavoda za statistiku od 20. juna 2018. kilogram ove namirnice je bio najjeftiniji u Kragujevcu (prosečna cena 40 dinara), a najskuplji u Šapcu (80 dinara). U Užicu je kilogram koštao 50 dinara, ali je isto toliko koštao i u većini ostalih gradova koje je u obzir uzeo RZS. To znači da je ova namirnica u kraju u kome se najviše proizvodi koštala koliko i u većem delu ostatka Srbije.

Pri tome je cena kilograma u prodavnici i na pijaci u većini slučajeva bila izjednačena, a često je cena u prodavnici bila i niža, što se objašnjavalo činjenicom da trgovinski lanci kupuju sve namirnice u velikim količinama, čime obaraju cenu. Da ovo nije glavni razlog, već da mnogi prodavci (u većini slučajeva stranci) žele na ovaj način da unište srpsku poljoprivredu, vidi se po cenama uvoznih proizvoda.

U Srbiji se ne proizvode ni limun, a ni banane. Ali, u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, na primer, cena limuna u prodavnici i na pijaci je bila izjednačena, dok je u Vranju, Kragujevcu, a posebno u Užicu limun bio značajno jeftiniji na pijaci, nego u prodavnici?!? Isti slučaj je i sa bananama, koje su u Kragujevcu, Užicu, Kraljevu, Novom Sadu, Pančevu i Sremskoj Mitrovici koštale 119,99 dinara u prodavnici, dok su se na pijaci prodavale po 100 dinara za kilogram.

Ispada da su se pijačni prodavci udružili i počeli na veliko da kupuju južno voće direktno od proizvođača.

Upravo na ovim primerima se vidi pogubnost nekontrolisanog otvaranja granica za uvoz svega i svačega, pa i onoga što Srbija sama u dovoljnoj meri proizvodi. Pored 30.000 tona uvezenih krompira iz Albanije, najveći problem za srpskog proizvođača ove namirnice predstavlja uvoz iz Evropske Unije, budući da se u pojedinim zemljama kilogram krompirea od strane države subvencioniše i do 20 evro centi, dok u isto vreme Srbija ne plaća ni dinara svojim proizvođačima!

Zbog politike štednje, koju je nametao Međunarodni monetarni fond, Srbija nije smela više da investira ni u poljoprivredu, ali ni u industriju. Zbog toga je trgovinski deficit u maju porastao za čak 44 odsto i u prvih pet meseci ove godine je dostigao 2,5 milijardi dolara. Pri tome je industrija zabeležila rast od skromnih 0,5 odsto u maju i time, faktički, nastavila da stagnira. Zahvaljujući maćehinskom odnosu prema domaćim proizvođačima i povlašćenom položaju uvoznika Srbija postaje zavisna od uvoza i kao i svaka kolonija uskoro će smeti da proizvodi samo ono što je potrebno stranim gospodarima.

A 1. Nemačka Srbiji prodaje i udžbenike!

Skoro pola veka je monopol na proizvodnju i prodaju udžbenika na srpskom tržištu imao „Zavod za izdavanje udžbenika". Od 2003. godine je ova ustanova krenula u navodnu liberalizaciju, odnosno predaju ove izdavačke grane strancima. Samo nekoliko godina kasnije nemački izdavač „Klett" (najveći evropski izdavač udžbenika) preko svojih ćerki - firmi preuzima kontrolu srpskog tržišta (vrednog između 50 i 100 miliona evra na godišnjem nivou, od čega polovina pripada „Klett"-u) i kreće u kupovinu i ucenjivanje domaćih političara.

Situacija se zaoštrila 2015. godine kada direktor ovog preduzeća Filip Hausman preko tadašnjeg predsednika vlade Aleksandra Vučića utiče (nije poznato sa koliko "argumenata") da se predlog novog Zakona o udžbenicima izmeni u korist izdavača. U lobiranje se uključuje i nemački ambasador u Srbiji, koji dolazi na poverljivi razgovor kod ministra trgovine Rasima Ljajića. Protiv ovakvog zakona se izjasnio čak i izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, nemački parlamentarac Dejvid Mekalister.

Tadašnji ministar prosvete Srđan Verbić u prvom momentu povlači predlog iz procedure zbog navodne izmene, ali samo nekoliko meseci kasnije skupštini predaje novi predlog koji je bio minimalno promenjen i to ne onako kako su Vučić i Hausman zahtevali.

Skupština usvaja taj predlog, a neposlušni ministar napušta vladu posle sledećih izbora, jer je njegova pozicija postala neodrživa, naročito nakon što je Ministarstvo trgovine na nagovor nemačke ambasade privremeno odustalo od izrade zakonom predviđenog pravilnika o izračunavanju maksimalne cene udžbenika. Kada je pravilnik konačno izrađen, novi ministar prosvete Mladen Šarčević je odbio da ga potpiše.

Početkom aprila meseca ove godine, „Klett" je konačno izvojevao pobedu, jer je Skupština usvojila nove izmene Zakona onako kako su Hausman i Vučić to dogovorili na jednom sastanku u četiri oka u Štutgartu, još u martu 2015. godine.

Isto kao što farmako-mafija podmićuje lekare da prepisuju često nepotrebne lekove, tako i „Klett" plaća nastavnike da od đaka traže da kupuju njihove udžbenike koji se svake godine po malo promene, tako da svaka generacija mora da kupi nove primerke. Škole koje najbolje sarađuju dobijaju na poklon televizore, a najbolji prodavci među nastavnim osobljem besplatno učešće na seminarima u nekom letovalištu ili računare. U pojedinim slučajevima, nastavnici su od „Klett"-a dobijali mito, recimo, na poklon tablet računare sa besplatnim internetom.

Ovim se ne završava afera sa nemačkim izdavačem, jer sadašnja vlada na čelu sa Anom Brnabić planira da kompletno tržište udžbenika prepusti „Klett"-u!

Prilikom iznošenja plana svoje vlade Brnabićka se u Skupštini Srbije snažno založila za razvoj digitalizacije. Novi Zakon o udžbenicima iz aprila ove godine predviđa ubrzani prelazak na digitalne udžbenike.

Da li je slučajno to što „Klett", kao prvi izdavač, još od 2015. sve svoje udžbenike prenosi u digitalni format? To, možda, i jeste slučajno, ali nikako nije slučajno to što su Brnabićka i Šarčević javno promovisali upravo ovaj program, čime su ostalim izdavačima stavili do znanja da nemaju čemu da se nadaju, bar dok ne povećaju mito koji ionako moraju da plaćaju.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane