Pogled iz Moskve

Najveće američke i engleske banke se ponašaju kao prevaranti

Gde je nestalo rusko zlato?

Banka Engleske je negativno odgovorila na zahtev predsednika Venecuele Nikolasa Maudra da se u zemlju vrati 15 tona venecuelanskog zlata koje se čuva u toj banci. O tome je izvestio Tajms, pozivajući se na svoje izvore. Pritom su se birtanske vlasti pozvale na neophodnost sprovođenja nekakve procedure u vezi sa borbom protiv pranja novca. Navodno, mora da im se objasni na šta će tačno biti potrošen novac od prodaje zlatnih poluga u vrednosti od oko 550 miliona dolara. „U Banci Engleske", piše Tajms, „postoji bojazan da će gospodin Maduro prodati zlato i iskoristiti novac za sopstvenu korist." Mada je jasno da predsednik države nikako ne može da uradi nešto slično sa zlatnim rezervama svoje zemlje, čak i ako bi to odjednom poželeo, smatra istraživač Vladimir Mališev

Piše: Vladimir Mališev

O pokušajima Venecuele da vrati zlatne rezerve prva je izvestila agencija Rojters. Prema podacima njihovih izvora, predsednik je argumentovao svoju molbu zabrinutošću da bi zlato njegove zemlje moglo da potpadne pod međunarodne sankcije. Venecuela, čija ekonomija preživljava najtežu krizu i hiperinflaciju, već je odsečena od međunarodnih tržišta, a njeni zvaničnici se nalaze pod sankcijama SAD i EU. Ovih dana je sankcije produžila administracija Donalda Trampa, a potom i Evropska unija.

Pritisak SAD i Zapada na Venceuelu počelo je još 1998. godine kada je na vlast u toj zemlji bogatoj naftom došao narodni lider Ugo Čavez. On je proglasio nezavisan kurs i odbio da se ponaša po diktatu Vašingtona. Posle Čavezove smrti 2013. godine, njegovu politiku na mestu predsednika nastavio je Nikolas Maduro. Ipak, pod udarcima sankcija i ekonomskog rata koji se vodi protiv ove tvrdoglave države, u Venecueli se intenzivirala kriza, porastao je državni dug, pogoršao se položaj stanovništva.

Državi su hitno potrebna sredstva za rešavanje tekućih problema, zato su im i potrebna sredstva iz zlatnih rezervi. Ipak, London ne vraća zlato Karakasu, faktički se baveći „zlatnom ucenom".

I drugi su ispali budale

Primer koji pokazuje kako zapadne banke besramno stavljaju u svoj džep zlato drugih država nije od juče. Neposredno pred Drugi svetski rat, francuska vlada, strahujući od nemačke invazije, izvezla je značajan deo zlatnih rezervi zemlje u SAD. Ali, posle rata, Amerikanci su počeli da zatežu sa njihovim vraćanjem. Tada je odlučni predsednik Šarl de Gol, 1965. godine, skupio sve paprine dolare koje je mogao, oko pola milijarde u gotovini, i poslao ih u SAD, predloživši američkom predsedniku Lindonu Džonsonu da ih zameni po zvaničnom kursu, 35 dolara za uncu zlata. I najvažnije, Pariz je insistirao na tome da se zlatne poluge koje mu pripadaju ne čuvaju u podrumima Federalne banke Njujorka, već da se vrate u domovinu. Pre nekoliko godina Nemačka i Holandija su pokušale da vrate svoje zlatne rezerve. Nemačke zlatne rezerve su druge po vrednosti na svetu, posle američkih, tačno 3.400 tona što po tržišnoj vrednosti iznosi 140 milijardi evra.

Svo to zlato zvanično je kupljeno na berzama u Njujorku i Londonu, gde je i ostajalo „na poverljivom čuvanju". Ispostavilo se da je 45% zlatnih rezervi Nemačke (1.500 tona dragocenog metala) čuvano u Federalnom sistemu rezervi SAD, a još 450 tona u Velikoj Britaniji. Kada je pre dve godine poslanicima Bundestaga predočeno koliko zlata se nalazi u Nemačkoj, bili su nemalo iznenađeni, shvativši da je to samo nešto malo više od 1.000 tona.

Rezultat ovog otkrića bio je rasplamsavanje burnog skandala. „Da li se suverenom može smatrati država čijih se dve trećine zlatnih rezervi čuva u inostranstvu", pitali su nemački poslanici Angelu Merkel. Ali, ipak nisu uspeli da vrate zlato.

Ima onih koji upravo ovom činjenicom objašnjavaju zagonetnu pokornost Berlina u odnosima sa Vašingtonom koji praktikuje svoju „zlatnu ucenu."

A gde je rusko zlato?

U avgustu 1914. godine Rusko carstvo je zauzimalo vodeću poziciju na svetu - njegove zlatne rezerve iznosile su milijardu i 695 miliona rubalja, što je jednako 1.311 tona dragocenog metala. Ali, u vreme rata, zlatom je moralo da se garantuje Engleskoj vraćanje uzetih kredita za vojsku. Nakon rata, zlatne rezerve Rusije procenjene su na 1.101 milion rubalja. U avgustu 1918. godine najveći deo dragocenog metala u iznosu od 505 tona uzela je armija admirala Kolčaka. Uzgred, u vreme kada je admiral raspolagao zlatom, ono se, ne računajući vojne troškove, smanjilo na 182 tone, a nestanak ovog zlata je ostalo zagonetka do dana današnjeg.

Godine 1918, u vezi sa potpisivanjem Brest-litovskog mirovnog sporazuma, RSFSR je poslala u Nemačku 98 tona zlata. Zatim je, po basnoslovnim cenama, u Engleskoj i Švajcarskoj, kupljeno 60 parnih lokomotiva. One su koštale državu 200 tona zlata (!). Kako piše istoričar i pisac Arsen Martirosjan, tih godina su u švajcarskim bankama Lenjinovi saradnici otvorili račune na, u to vreme, ogromne sume. Naprimer, na ime Đeržinskog otvoren je račun na sumu od 85 miliona švajcarskih franaka, na Lenjinovo ime - na 75 miliona, na ime Zinovjeva na 80 miliona, Trockog na 90 miliona! Svi ti ulozi pojavili su se u vreme boravka Đeržinskog u inostranstvu, tokom kojeg ga je pratio Avanesov, lilčni predstavnik Jakova Sverdlova.

Nakon Lenjinove smrti, pa sve do Staljinove smrti, sprovođena je operacija „Krst" tokom koje se tragalo za sredstvima koja su od Rusije ukrali „vatreni lenjinisti". Dosta toga su uspeli da vrate, ali dosta je i ostalo u inostranstvu.

Godine 1923. zlatne rezerve zemlje bile su samo 400 tona i nastavljale su da se tope, pa su 1928. bile 150 tona. Ipak, tokom Staljinove vladavine započeo je brz rast zlatnih rezervi, do 320 tona godišnje. Zahvaljujući tome 1941. godine zlatne rezerve su iznosile 2.800 tona, što je SSSR-u obezbedilo drugo mesto na svetu.

Takođe, zahvaljujući tome Sovjetski Savez je uspeo da u vreme Drugog svetskog rata isplati SAD-u isporuke na osnovu Zakona o zajmu i najmu (isporuka ratnog materijala) i imao je sredstva za obnovu posle vojnih gubitaka. Ali, na kraju vladavine Hruščova, Brežnjeva i Gorbačova, zlatne rezerve su gotovo potrošene. Godine 1991. iznosile su samo 290 tona. Kada je Vladimir Putin postao predsednik, država je ponovo počela ubrzano da akumulira dragoceni metal. Tokom poslednjih šest godina, Centralna banka RF je najveći kupac zlata; godine 2017. Rusija je povećala svoje zlatne rezerve na 224 tone i, pretekavši Kinu, zauzela peto mesto na svetu po rezervama zlata.

Ipak, deo našeg zlata i dalje se nalazi preko okeana, u SAD. Deo tog zlata Amerika je, jednostavno - ukrala. Svojevremeno se prebrojavanjem ruskog novca zaglibljenog u engleskim i američkim bankama u vreme Prvog svetskog rata, bavio poznati svetski istoričar, član Akademije nauka SSSR, prof. Vladlen Sirotkin. On je izračunao da je samo od kraja 1915. do kraja 1916. godine carska vlada poslala u SAD nekoliko partija zlata kao zalog za kupovinu oružja i municije (baruta). Ali, ni oružje, ni municija, do naše zemlje nisu stigli.

Pre nekoliko godina, deputati Državne dume pozabavili su se starim dugovima, pre svega sa SAD. Formiran je Međunarodni ekspertski savet za rusko zlato u inostranstvu, nepokretnosti i carske dugove, a kasnije je u Državnoj dumi organizovana komisija.

Ali, rad ovih struktura, kako primećuje Sirotkin u svojim sećanjima, „veštački je kočen". Godine 2010. u Dumi su se održavali preteresi o pitanju naplate stranih dugova u korist naše zemlje, ali se od tada do danas ništa nije promenilo - „carsko zlato" niko nema nameru da nam vrati.

Ima li uopšte zlata?

Nedavno se u medijima pojavila informacija da SAD ne vraća „zlatne dugove" drugim zemljama iz jednostavnog razloga - oni zlata nemaju!

Federalne rezerve SAD odavno su nemačko zlato iskoristile za svoje bankarske operacije, smatra docent Fakulteta za finansije i bankarstvo Ruske akademije narodne privrede i državne službe Vasilij Jakimkin: „U SAD odavno nema nemačkih poluga. Zato su nemačko rukovodstvo na najvišem nivou ubedili da promene odluku o vraćanju zlata u Nemačku. Jasno je da su ga Amerikanci prodali i preprodali."

Isto smatra i jedan od prvih ruskih milionera German Sterligov: „...Zlatne rezerve, a među njima i nemačke, odavno su izvezene sa teritorije SAD. Fort Noks je prazan, sve su ukrali, tako nisu radili čak ni u Rusiji, čak ni devedesetih. Pravi vladari sveta prigrabili su skoro sve zlatne rezerve čovečanstva. A, u Fort Noksu su čuvane i zlatne rezerve zemalja-satelita Amerike..."

To priznaju čak i neki eksperti u SAD. Tako je bivši pomoćnik ministra finansija SAD za ekonomsku politiku u administraciji Ronalda Regana, Pol Krejg Roberts nedavno izjavio: „...Nijedna od zemalja koja je čuvala svoje zlato u Americi neće ga dobiti natrag. Na svetskom tržištu dragocenih metala odavno su sumnjali da su banke po nalogu Federalnih rezervi iskoristile sve rezerve koje su imale kako bi obarale cenu zlata u poslednjih nekoliko godina. Nakon što su potrošili svoje zlato, SAD su počele da rasprodaju i zlato koje su druge zemlje pohranile kod njih. Po mom mišljenju, veliki deo zlatnih rezervi je potrošen otprilike 2011. godine. Mislim da u ovom trenutku američke vlasti više nemaju zlatnih rezervi...."

Kako su prevarili Kineze

Potvrda za ovu neverovatnu činjenicu može da bude priča sa tzv. kineskim volframovim zlatom. U oktobru 2009. godine, ministarstvo finansija SAD je poslalo u Kinu deo zlata, 5600 poluga, svaka po 400 unci. I tada su Kinezi prvi put u istoriji dali stručnjacima da ispitaju ove poluge. Tako su otkrili da su poluge - falsifikat!

Ispostavilo se da su poluge napravljene od volframa prekrivenog najfinijim amalgamom pravog zlata. Registracioni brojevi partije poluga ukazivali su na to da su falsifikati izašli iz banaka Federalnog rezervnog sistema u vreme kada je predsednik SAD bio Bil Klinton. Štetu od tzv. Klintonove afere eksperti su procenili na 600 milijardi dolara.

Ali, možda, kako smatraju neki eksperti, nije ni bilo nikakve afere? A to što je zlato zamenjeno volframom, jednostavno je bila iznuđena mera kako bi se prikrio bankrot SAD. Da je upravo to ono što se desilo, indirektno potvrđuje nedavna poseta američkog ministra finansija Stiva Mnučina Fort Noksu. On je navodno za samo jedan dan proverio zlatne rezerve države koje se zvanično smatraju najvećim na svetu. Prema proračunima, trebalo bi da tu ima više od 8000 tona zlata, što iznosi više od 332 milijarde dolara. Nejasno je kako je on mogao da proveri toliku količinu za tako kratko vreme.

Kako tvrde brokeri, Vašington trguje dragocenim metalom samo u papirnom obliku ili elektronskim putem, kupac dobija priznanicu da poseduje određenu količinu zlata. Poluge na ruke niko ne daje i svojim očima ih odavno niko nije video.