Na licu mesta

Kriminalno podzemlje u Donjem Milanovcu: čemu se raduju braća Radojković

Lepa kola, lepo gore

Niški scenario paljenja automobila nezgodnim svedocima kriminalnih radnji primenjuje se u celoj istočnoj Srbiji. U Donjem Milanovcu, gde je centar šverca robe Dunavom, svi osim policije znaju i ko pali automobile i zašto ih pali, ali i ko i zašto ubija nepoželjne očevice.

Igor Milanović

Pre oko 20 godina, tadašnja DB je dodeljivala svojim doušnicima konspirativna imena i legitimacije sa kojima su imali prohodnost svuda na teritoriji Srbije, a policija nije imala pravo da ih zaustavlja i kontroliše, nakon što bi se legitimisali. Tako je Žarko Radojković, iz Donjeg Milanovca, imao službeni pseudonim "General". Kako je imao tu mogućnost da se kreće bez kontrole policije, došao je na ideju da pokrene sopstveni biznis. Brodovi koji se kreću Dunavom, koriste dizel za oko 50 odsto jeftiniji nego što je inače cena na pumpama. „General" ja nabavio brodić koji je u svom trupu mogao da nosi 18 tona nafte. Noću je pristajao uz dunavske brodove, otkupljivao od njih naftu, prebacivao je do obale, gde su čekale cisterne pojedinih privatnih benzinskih pumpi. Prolaz tih cisterni u Podunavlju obezbeđivao je tadašnji policajac Mile Adamović, danas pukovnik granične policije u Vršcu. Član novoosnovane grupe, pored Radojkovića i Adamovića, bio je i Ljubiša Buljandrić iz Kladova, kontroverzni biznismen sa čvrstim vezama u policiji, crnim Audijem i dva velika teretna plovila, inače povremeno viđan u društvu Predraga Rankovića Peconija i nekih ljudi iz SPS-a.

Žarko Radojković nije registrovao svoj brodić više od 10 godina, iako je njime plovio u pograničnoj regiji, a nije imao ni GPS, što je obavezno za plovila tog gabarita. Neko vreme mu je to omogućavao Adamović, a kasnije mu je snaja (udata za starijeg sina) Marija Belovanović postala šefica odeljenja granične policije u Milanovcu. Rumunski granični organi su više puta javljali našoj graničnoj policiji da plovilo bez oznaka dolazi noću sa naše strane, pristaje uz veće brodove, pretače naftu i prebacuje je na srpsku obalu, u cisterne koje tamo čekaju. Nikada granična policija ovog kraja nije reagovala, ali su povremeno problem bili ribari koji su noću ribarili na toj deonici Dunava. Najpre bi bili upozoreni od Žarka Radojkovića da tu više ne ribare, bez obrazloženja, kratko i jasno, a ako bi oni to ignorisali, čamci bi im bili odvezani sa priveza uz obalu, odvučeni na sred Dunava, izbušeni i potopljeni sa motorom i ribarskom opremom. Tako je prošao čitav niz ribara, dok se određene deonice nisu očistile od nepoželjnih očiju.

Kako je Žarko Radojković zalazio u godine, prepustio je posao svojim sinovima, Milanu i Milovanu, u srednjim tridesetim godinama. Momci su vrlo brzo počeli da voze Audije, BMW-e i Mercedese sa zatamnjenim staklima, kao obeležje statusa, a nekretnine su počele da se umnožavaju, iako nije bilo nikakvih zvaničnih izvora prihoda. Biznis se dalje razvijao, pa se sa nafte prešlo i na šverc migranata, kradene robe, automobila, cigareta bez akciznih markica... Iz Rumunije je, preko Dunava, na lokaciji Malo Golubinje, čamcem, noću, dolazila tehnička roba kradena u zemljama EU, a tamo su iz Srbije prebacivani paketi s cigaretama bez markica. Bilo je tu praškaste robe, a i migranata. Konvoje sa kombijima duž dunavske magistrale, obezbeđivali su uticajni ljudi iz policijske uprave Bor. Kao jedan od najbližih porodici Radojković, izdvojio se inspektor Perica Arsić, koji je dva puta bio suspendovan s posla. Jednom zbog toga što je sa svojim bratom, Sašom Arsićem, takođe inspektorom PU Bor, bio organizator prekucavanja brojeva na kradenim automobilima, a drugi put kada je brzinom od 160 kilometara na sat, jureći službenim policijskim automobilom ulicama Bora, udario u automobil pun mladih ljudi, nanevši nekima i povrede opasne po život. Perica Arsić je danas nadzorni organ policijske stanice u Majdanpeku i zaštitnik porodice Radojković u kontroverznim poslovima.

Inače, u Donjem Milanovcu zapaljeni su: jedan privatni autobus, jedan kombi i nekoliko automobila. Svi slučajevi su dovedeni u vezu sa porodicom Radojković i tu se istraga uglavnom završava. Tužilaštvo tvrdi da im policija ne dostavlja dokaze, a policija tvrdi da je istraga u toku i tako dok sve to ne zastari.

Sredinom 2017. braća Radojković su šipkama, iz zasede, napala Ivana Sadriju iz Donjeg Milanovca, nanevši mu više teških telesnih povreda opasnih po život i rekli mu da poruči dr Milutinu Miloševiću da je sledeći. Nakon toga, Ivan Sadrija je imao dve ozbiljne operacije u Nišu, a i danas nosi spoljne fiksatore u nozi, zbog otvorenog preloma potkolenice, izazvanog šipkom. Inače, Milutinu Miloševiću, hirurgu iz Donjeg Milanovca pre dve godine je zapaljen automobil i prećeno ubistvom ćerke.

Istraga je dovela do braće Radojković i dokazi su bili nesporni, ali se istraga tu zaustavlja. Pre oko mesec dana, oko tri sata noću, prvi komšija dr Miloševića primetio je da dva mlađa muškarca slikaju telefonom Milutinovu kuću. Događaj je prijavljen policiji, a komšija koji je policiji dao izjavu, nađen je dvadesetak dana kasnije u svojoj kući mrtav i krvav. Lokalni lekar opšte prakse je zaključio da je pokojnik povratio mnogo krvi, a sahrana je obavljena na brzinu, već 12 sati kasnije, bez obdukcije. Policija je satima boravila u kući pokojnika nakon što je smrt utvrđena.

Bahatost porodice Radojković je sve veća, saradnja policije očigledna, a nesnalažljivost tužilaštva vrlo sumnjiva.