Natrag
Druga strana
Glupi rat
Za Tabloid piše Vlado Dragićević, nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Srbije u mandatu Jovice Stanišića, i 12 godina načelnik Uprave za odnose sa stranim službama u BIA. Bio je i član Saveta za nacionalnu bezbednost u Vladi premijera Zorana Đinđića. U ovom broju piše o posledicama novog ulaska SAD-a na tlo Iraka, radi zaštite ''nacionalnih interesa''
Vlado Dragićević
Pre nego što će američki avioni, 8. avgusta ove godine, laserski navođenim bombama napasti položaje vojnih formacija Islamske države Iraka i Sirije, predsednik SAD, Barak Husein Obama, izjavio je da neće dozvoliti da SAD budu uvučene u novi rat u Iraku. Očigledno je da predsednik ne želi da veruje da bombe koje, po njegovom odobrenju, eksplodiraju u toj zemlji predstavljaju akt rata.
Uz nešto, iz vazduha bačene pomoći u hrani i vodi, napaćenom iračkom stanovništvu, Obama opravdava vazdušne napade kao deo "humanitarne" kampanje, pa čak i kada uporno ponavlja svoju mantru, da za krizu u Iraku nema vojnog rešenja.
Kročivši, 2008. godine, u Belu Kuću, predsednik Obama je bio poznat kao najžešći kritičar invazije na Irak, koju je 2003. godine sprovela Administracija tadašnjeg predsednika SAD, Džordža Buša. Često su ga citirali kao osobu koja rat u Iraku naziva "glupim ratom". Zato je sada dočekan "na nož", nakon odluke da se američka strana ponovo vojno angažuje u toj zemlji.
Filis Benis, sa Instituta za političke studije, kaže: "...Šta god da smo naučili od predsedničkog "glupog rata", jedno treba da nam bude jasno. Ne možemo samo bombardovati islamske ekstremiste i misliti da će ih to pokoriti, ili čak eliminisati sa lica zemlje. Svaka nova bomba će regrutovati još više njihovih pristalica".
Gotovo pune tri godine predsednik SAD je pokušavao da sebe prikaze osobom koja je uspela da zaključi jednu tamnu dekadu involviranosti svoje zemlje u Iraku. Sada su ta ista vrata ponovo otvorena. Bela kuća, pod pritiskom kako opravdati i objasniti smisao vazdušnih udara, pokušava da celu akciju prikaze kao obezbeđivanje humanitarne pomoći. Međutim, kada se sa jednom ovakvom akcijom krene, povratka više nema.
U junu mesecu, predsednik Obama je u Irak poslao nekoliko stotina savetnika čija uloga je bila da pomognu u obuci iračkih trupa. Vazdušni udari su tada odbačeni kao opcija, a vladi premijera Malika je pružena prilika da sprovede demokratske reforme u zemlji.
Međutim, veza armija Islamske države Iraka i Sirije nastavila je sa napredovanjem, što je opovrglo mišljenja pojedinih američkih zvaničnika da bi ograničena vojna involviranost američkih snaga bila moguća zbog nesposobnosti islamskih militarista da preuzmu kontrolu nad strateški ključnim gradom Irbilom, pa da, na kraju, uđu i u Bagdad.
Kritičari vojne opcije Obaminog "glupog rata", ističu da Bela kuća jednostavno treba da naredi Amerikancima da napuste Irbil, kao sto su to uradili sa osobljem američke ambasade u Tripoliju.
Neki od eksperata takođe upozoravaju da će se bombardovanje "ciljanih meta" pokazati neefikasnim, a po najmanje obećavajućim za eventualni prekid sukoba zaraćenih strana. Šta više, predsednik Obama će se naći pod još jačim pritiskom da krene sa obimnijim vojnim akcijama. Ako Islamisti, a za koje se veruje da broje na hiljade boraca, nastave sa uspesima na terenu i krenu prema drugim delovima iračke teritorije, Amerikanci će se naći pred dilemom: da li sve obustaviti ili pojačati napade?
Ako je verovati obaveštajnim podacima, vojne snage Islamske države Iraka i Sirije, predstavljaju već ozbiljnu, konvencionalnu armiju, opremljenu tenkovima i drugim teškim naoružanjem i opremom. Njihovi borci su stekli veliko borbeno iskustvo u ratu u Siriji, a uz to imaju i izuzetnu finansijsku podršku. Države Zaliva su se pokazale kao veliki donator, a sami islamisti su uspeli da u Iraku i Siriji pod kontrolom drže veliki broj izvorišta nafte. Oni se danas više ne mogu nazivati terorističkom organizacijom. To je već jedna potpuno konsolidovana armija.
Zato je sada predsednik Obama pred velikom dilemom. Šta raditi sa "glupim ratom" koji izgleda više i nije tako "glup".
U prošlosti, Pentagon je vršio veliki pritisak na predsednika SAD da krene u vojne operacije na kriznim žarištima u svetu. Do sada, na primeru Sirije, on je to vešto izbegavao, ne želeći da se lično upliće u "glupe ratove".
Sada pak, nije imao druge mogućnosti, a lekcije iz prošlosti verovatno će se potvrditi i u najnovijim događajima. Rat je lako započeti, završiti ga je nešto potpuno drugačije, i izuzetno teško.
Republikanci zahtevaju od Obame da bude čvršći i preduzme širu vojnu akciju. Već opadajući rejting američkog predsednika bi mogao opasno da ugrozi njegovu poziciju. Neko čak pominje i Impičment.
"Glupi rat" se pokušava opravdati svojim ograničenim trajanjem. Bela kuća ima posebno velikih problema da glasače iz redova demokrata ubedi da predsednik ne uvlači Amerikance u novi rat u Iraku.
Međutim, objašnjenja Administracije ne pružaju uveravanja da toga neće biti. U Ambasadi SAD u Bagdadu nalazi se oko 5.000 Amerikanaca, uključujući oko 200 vojnika, koji rade kao obezbeđenje i sarađuju sa iračkim kolegama u zajedničkom operativnom centru. Na aerodromu je locirano jos oko 500 američkih vojnika koji koordiniraju dopremanje vojne pomoći.
Sve ovo pruža mogućnost da se situacija otrgne kontroli.
Nešto slično dogodilo se i u Libiji 2011. godine, kada su američke snage, po naređenju predsednika Obame, intervenisale pod vidom zaštite civilnog stanovništva. Kampanja bombardovanja je trajala mesecima, sve dok pobunjenici nisu uspeli da svrgnu aktuelnog predsednika Libijske Džamahirije, Moamera El Gadafija. A šta je bio rezultat ovog "glupog rata?" Libija je i danas rastrgana oružanim sukobima i patnjom civilnog stanovništva.
Predsednik SAD se takođe suočava sa pitanjem, po čemu su manjine u Iraku vrednije američke vojne pomoći od civilnog stanovništva Sirije, na primer, u kojoj je već 170.000 ljudi izgubilo živote. Naravno, njegovi savetnici govore da između ova dva primera postoje velike razlike.
Vojna intervencija u Iraku je započeta na poziv vlade te zemlje, dok bi se slična akcija u Siriji smatrala pokušajem svrgavanja sa vlasti sirijskog predsednika Bašara El Asada. Takođe, nakon skoro desetogodišnjih sukoba u Iraku, na terenu su ostali značajni obaveštajni potencijali koji pružaju veliku podršku u saznavanju validnih podataka. Toga, po njihovim rečima, u Siriji nema.
Kritičari ovakvog pristupa govore da je Obama u Siriji primenio doktrinu koja se pokazala efikasnom u Libiji, mogao bi promeniti kurs krize u Iraku. Po njima, Islamska država Iraka i Sirije svoje korene je uspostavila upravo u Siriji. U jeku građanskog rata u ovoj zemlji, islamisti su ojačali i krenuli u svoj pohod ka Iraku.
U samim SAD, postoji malo kritičara predsednikove odluke koja se objašnjava zaštitom života američkih državljana. Ali, puno je pitanja šta je pravi cilj i opseg ove misije koja je, izgleda, uperena na zaustavljanje islamista, ali ne i na njihovo potpuno uništenje. Ovakva politika, po mnogima, neće imati puno uspeha. Mnogi upozoravaju da, što se više čeka, to će kasnije biti sve teže.
Predsednik SAD ne želi "glupi rat", insistira da se američke trupe ne šalju na iračko tle. On ne želi da njegova zemlja bude uvučena, odnosno "vraćena" u novi dugotrajni rat. Ali, istovremeno, on šalje i signale da neće dozvoliti da Irak potpuno padne u ruke islamskih militarista. Da li to znači i zaštitu nevinog civilnog stanovništva Iraka ili samo američkih savetnika?
A možda su i energetski resursi vredni jednog "glupog rata", u kome, što ne odnese neprijatelj, odnese "prijatelj".