Postdemokratija

HLEBA I IZBORA

Još od rimskog carstva poznata je metafora „hleba i igara" ili „hleba i cirkusa" za metode kojima vlast obezbeđuje podršku naroda tako što zadovoljava njegove elementarne potrebe i strasti na uštrb dugoročnih interesa, odnosno skreće pažnju sa daleko važnijih problema. Razvojem mas medija i interneta ta je taktika dovedena do savršenstva, a Vučićev režim je i bukvalno primenjuje deleći sendviče u permanentnim izbornim igrama od kojih je napravio pravi cirkus. Kad god zagusti, umesto rasprava o sve većim i ozbiljnijim problemima, eto nama izbora. Sada je opet pojačana predizborna kampanja koja sve više liči na gladijatorske borbe u kojima su padale i glave, smatra Mile Isakov, bivši potpredsednik u Vladi Srbije i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Večita tema Kosova, kojom je Vučić punu deceniju odvraćao pažnju građana od svih problema koje je stvarala njegova autoritarna vlast ogrezla u laži, korupciji i kriminalu, postala je i sama problematična do te mere da je prinuđen da ide na izbore, kako bi sa nje skrenuo pažnju. Izborne igre su njegova druga dežurna tema za zamajavanje naroda, dok zarobljena država propada.

Rat u Ukrajini je ubrzao procese raspadanja Srbije i sve su vidljivije pukotine u sistemu kojim se njome upravlja. Sve je očiglednije i da režim nije u stanju da se nosi sa novonastalom situacijom. Zbog koketiranja sa Rusijom pojačan je pritisak za ubrzano rešavanje kosovskog pitanja na način kako su to davno naumili oni koji su ga oteli, a Vučić i kompanija svojevremeno na to pristali da bi se dokopali vlasti. Sad pristaje da bi se održao na prestolu koji mu sve više ugrožava ekonomska kriza koja drma Evropu i svet, a poznato je da kad oni kinu mi dobijemo groznicu.

Inflacija je sve veća a BDP sve manji, tako da i država i građani sve teže sastavljaju kraj s krajem. U tim okolnostima sve teže prolazi bajka o ekonomskom tigru i zlatnom dobu, kojom je narod zaluđivan čitavu deceniju. I naravno, slede izbori. To je proveren način da se narodu umesto briga ponudi zabava u nadmetanju ko boljeg konja za trku imade i ko može dalje da pljune.

Zakuvalo se najviše u Beogradu, koji je i bio najavljen za skore ponovljene izbore dogovorom Đilasa sa Vučićem, ali im se nije žurilo jer Đilas nije bio spreman, a Vučiću nisu bili potrebni. Sad, kad mu je dogorelo do nokata, rado bi otvorio sezonu igara, dok još ima i hleba, ali ne onako kako bi to najviše odgovaralo opoziciji.

Dakle, ne samo u glavnom gradu, gde su građani najbolje obavešteni i gde bi mogao da se desi početak urušavanja njegove vlasti, na šta opozicija računa na osnovu iskustava iz devedesetih. Zato ih ipak neće biti tako brzo kao što se čini, jer treba mu vremena da pripremi i republičke, gde on mnogo bolje stoji i računa na glasanje po inerciji. Znači, istovremeno sa beogradskim, mogu se očekivati i opšti izbori do kraja godine.

Mada je ponovljene izbore u Beogradu bio obećao do kraja prošle godine, činilo se da ih neće skoro ni biti, ali dramatično pogoršane okolnosti na međunarodnom, a onda i na domaćem terenu, prinudile su ga da spas od neprijatnih pitanja na te teme potraži u novim predizbornim obećanjima, začinjenim optužbama na račun svih mogućih i nemogućih spoljnih i unutrašnjih neprijatelja.

U nastojanju da se ipak dokopa izbora u prestonici, opoziciji je značajno pomogao i privremeni gradonačelnik Aleksandar Šapić, koji uleće iz afere u aferu. Poslednja, sa očiglednom korupcijom u pokušaju reorganizacije gradskog prevoza, ujedinila je kompletnu javnost u zahtevu za njegovom smenom, što je dodatno nametnulo potrebu za ubrzanim izborima. Vučić očigledno nema nameru da previše brani Šapića, kojeg je i postavio na to mesto kao žrtveno jagnje, ali ga još ne da jer za one druge, republičke izbore, koje namerava sprovesti u isto vreme, još sve nije spremno.

Zbog zauzetosti oko Kosova, koje mu izmiče kontroli, još nije osedlao svog novog konja za trku, a kojeg je najavio kao svenarodni Pokret za državu, potrošenog kljuseta SNS. A, kanda mu ni to sa Pokretom ne ide kako je zamišljao, jer nema dovoljno uglednih vanstranačkih ličnosti koje bi pristale da mu posluže kao ukras i kao sredstvo za pranje biografije.

Međutim, ni Aleksandar Šapić, očigledno, nema nameru da se preda bez borbe, pa je, svestan da je pušten niz vodu, nastavio da pliva uzdajući se u tu svoju dokazanu veštinu. Počeo je čak i da proziva direktno Vučića, koristeći njegove metode i reči. Mnogi su tu promenu prevideli, verovatno smatrajući to očajničkim hvatanjem davljenika za slamku i sakrivanjem iza Vučićevog autoriteta, ali meni se čini da je to, naprotiv, direktan izazov i prozivka za svemoćnog predsednika.

Ako može predsednik Vučić da traži da ga svi puste da laže Evropsku uniju, zarad nacionalnih interesa, zašto ja ne bih mogao da lažem poslovne partnere u interesu grada, reče Šapić držeći se sportskog iskustva da je napad najbolja odbrana. Još je i dodao da će sad on da tuži svog šefa kabineta, kako bi na sudu došao do istine i dokazao svoju nevinost, baš kao što je svojevremeno Miloš Vučević tužio braću Vučić. Poruka je više nego jasna, ja samo radim isto ono što i naš prepametni i prepošteni predsednik države, prema tome ne možete mene osuđivati za ono za šta se on veliča i slavi. Nije onda nikakvo čudo što je u poseti građanima Borče, pred kamerama podviknuo kako ih je lagao onaj ko im je još pre dve godine obećao kanalizaciju. Doduše, nije pominjao ime tog lažova, ali nije ni morao jer svi znaju da je to bio upravo Aleksandar Vučić. To ne može biti slučajno.

Da je bespoštedna predizborna kampanja uveliko u toku dokaz su i učestali TV nastupi premijerke Ane Brnabić, koja umesto da se bavi inflacijom i sve brojnijim protestima radnika zbog malih plata ili otkaza, prebrojava fotografije i karikature Aleksandra Vučića na naslovnim stranicama kritički nastrojenih novina. I dok gromoglasno ćuti o svom ministru koji javno traži uvođenje sankcija Rusiji, na sav glas vrišti kako te tajkunske novine brutalno lažu i napadima na Vučića ubijaju Srbiju. A, kao dokaz pokazuje fotokopirano desetak naslovnica dotičnih novina, na kojima se na njeno zaprepašćenje, Vučić pojavljuje mnogo češće nego na stranicam novina koje se smatraju prorežimskim.

Ne razume, sirota, da je to sasvim normalno i apsolutno profesionalno, jer mediji koji hoće da se ozbiljno bave problemima u ovoj zemlji, moraju da preispituju sistem odlučivanja u njoj. A, pošto u Srbiji sve odluke o svemu donosi predsednik, svi tragovi vode do njega. Kako riba od glave smrdi, ništa logičnije nego da se ta glava nađe u najavi teme i na udarnom mestu. Prosto nije moguće sagledati i objasniti bilo koji društveni problem u ovoj zemlji bez analiziranja Vučićevog tumačenja ama baš svakog od njih, od Ohridskog sporazuma do jednodnevnog zatvora Dragana Jbg Vučićevića, od marihuane u Jovanjici do poreskih dugova Zvezde i Partizana, koji se ipak ne naplaćuju.

Sa druge strane, mediji kojima nije cilj objektivno i istinito informisanje, ne žele i ne smeju da se bave realnim problemima, pa ni Vučićevim doprinosom tome. Naprotiv, njihov je zadatak da izmišljaju afere onima koji to rade, tako da su, sasvim logično, na njihovim naslovnicama najčešće ucenjene glave navodnih izdajnika i nacionalnih neprijatelja. A, pošto moraju da zamajavaju i zabavljaju narod, tu su obavezno i razgolićene starlete i pevaljke sumnjivog morala, kao i nesumnjivo nemoralni likovi iz rijaliti programa.

Naravno, ne treba zaboraviti da su i ozbiljni mediji na tržištu, te da i njima trebaju nemoralni likovi na udarnim mestima kako bi privukli pažnju publike, samo što ih oni, baveći se temama koje ozbiljno ugrožavaju vitalne interese društva i države, pronalaze u korumpiranim vrhovima vlasti. Stoga je sasvim logično da u prvi plan ističu lik lažljivog predsednika i moralnih nakaza koje ne umeju da sastave rečenicu bez veličanja njegovog imena. To je istovremeno i vrhunac poltronstva i neukusa, koje mediji koji drže do sebe i elementarne kulture, takođe moraju da podvrgnu žestokoj kritici.

Ne razumem, međutim, zašto mediji kritički nastrojeni prema takvom režimu beže od priznanja da su i opozicija svemu tome pa i toj i takvoj vlasti, kad očigledno to jesu i po prirodi posla to treba da budu. Valjda se plaše da ne budu poistovećeni sa nedoraslom političkom opozicijom, čiji su motivi i ciljevi takođe moralno upitni. Još manje razumem vlast, koja u poslednje vreme izbegava da ih i tako karakteriše, što je do juče uredno praktikovala nazivajući ih Đilasovim i Šolakovim medijima.

Nema veće diskvalifikacije nego da se režimu nepodobni mediji optuže da su produžena ruka nesposobne opozicije, zaslepljene željom da se po svaku cenu dokopa vlasti. A vlast to ne koristi. Umesto toga sada su to samo tajkunski Šolakovi mediji. Pre će ih nazvati i stranim plaćenicima, pa čak i fašistima, samo ne opozicijonim. Zašto? Očigledno da se ova vlast plaši prave opozicije, pa čuva i neguje ovu koju ima, ne želeći ni na koji način da je poveže sa medijima, koji to po difoltu moraju biti režimu utemeljenom na manipulacijama, korupciji, lažnim obećanjima i zastrašivanju.

Braneći se od kritika za učestale napade na medije Brnabićka se pita, kako javno pokazivanje naslovnica tih novina, kako njihovi tekstovi mogu biti napad na njih i targetiranje? Pa upravo tako gospojice, kada se zbog nerazumevanja osnovne funkcije medija, njihovo traganje za istinom proglašava napadom na predsednika i optužuje za izdaju i „ubijanje države". To je isto kao kada se iz lože u gladijatorskoj areni, palac okrene na dole.

Na svu sreću Ana Brnabić je, čak i među pristalicama Vučića i njegovog režima, uveliko prepoznata kao lažnjak, kao lažna naprednjakinja, lažna intelektualka, lažna premijerka, pa i lažni roditelj, tako da je za nadati se da njeno targetiranje bilo koga neće imati ozbiljnije posledice. Međutim, i njeno lažno predstavljanje može biti indikativno za prepoznavanje političke prakse u kojoj je laž postala ključni element ovdašnje političke strategije. Tome je značajan doprinos dao i lažni doktor Aleksandar Šapić, ugrađujući laž u svoju političku taktiku i pozivajući se na predsednikovo priznanje da mu je to strategija.

Biće zanimljivo videti šta je naumio i dokle je spreman da ide, jer moguće je da svesno ili ne, on bude jedan od onih koji će doprineti raskrinkavanju i podrivanja sistema zasnovanog na lažima. Zahvaljujući sportu ali i vlasti na Novom Beogradu, obezbedio je zalihe hleba, što mu omogućava da na predstojećim izbornim igrama slobodnije iskaže svoj takmičarski duh. A, da mu laž nije strana dokazao je i kad je izjavljivao da ni u ludilu neće sa Naprednjacima i kad im se priključio. Pitanje je samo kada je više lagao i koga će sad više da laže tokom izbornog cirkusa.