https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Postdemokratija

OSTAVKE

Ma kako se ovi izbori završili, biće to pravo političko čistilište, posle kojeg će tek početi prava borba za normalnije društvo i uređenu državu. Ako baš ne bude srušen Vučić i njegov režim, a male su šanse da se bar načne, biće velikog spremanja u opoziciji, što je osnovni preduslov za ozbiljne promene. Mnogi opoziioni lideri će morati da podnesu ostavke ili da budu smenjeni zbog pogrešne politike, koju će izborni rezultatii raskrinkatii i učiniti belodano jasnom. Politike će se morati okanuti, milom ili silom, svi oni koji su iz sve snage navijali za učešće ili oni koji su iz petinih žila bili protiv. A, možda i jedni drugi jer su podjednako odgovorni za nemoć opozicije i nepodnošljivo stanje u kojem se nalazimo, smatra Miodrag Mile Isakov, legendarni novinar, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Nije uobičajeno da tekst započnem jednim imenom, ali ne mogu da odolim jer upravo sam saznao da je ostatak borbene opozicije, koju uprkos svemu svesrdno podržavam u nadi da bi ipak mogla makar da okrnjti svevlast Aleksandra Vučića, kao svog kandidata za gradonačelnika našeg glavnog grada istakla Dobricu Veselinovića.

Ko je taj momak dečijeg lica, imena i jezika, koji kao da je ispao iz neke pesmarice čika Jove Zmaja. Zar među njima nema nikog ko makar deluje bar malo ozbiljnije. Ne mogu da verujem da, u situaciji kad nije teško naći ozbiljnijeg kandidata od Šapića, oni uspevaju da propusti i tu priliku.

Ne kažem da Dobrica nije bolji od neotesanka izvađenog sa dna naprednjačke žabokrečine, čak mi je i simpatičan, ali kad je, predstavljajući se, počeo tobož autoritativno da podiže ton i preti pobedom, bio mi je smešan. Tipičan primer kako mali Đokica zamišlja građenje nepostojećeg autoriteta.

Zaista ne znam, voleo bih da grešim, ali verujem da za njega ljudi mogu glasati samo iz sažaljenja, pitajući se - ko ga gurnu.

Ali, ajmo ozbiljno iz početka. Više puta sam na ovoj stranici ponavljao da su za promene u društvu i državi, prethodno neophodne ozbiljne promene u opoziciji. Da bi se srušio ovaj štetočinski režim i promenila vlast, mora se najpre promeniti opozicija nedorasla tom zadatku, koja već čitavu deceniju ne propušta priliku da propusti priliku.

Prvi korak je već učinjen uključenjem pokreta „Kreni promeni" i Save Manojlovića, koji su zatalasali malu ustajalu opozicionu baru sa mnogo krokodila.

Znamo da Vučić neće podneti ostavku, čak ni ako izgubi izbore u svim gradovima po Srbiji, ali i da je njegov rok trajanja istekao. Ipak, njega ćemo se rešiti tek kad se opozicija oslobodi lidera koji je već punu deceniju vode stranputicom iz poraza u poraz. Sad je prilika da taj proces otpočne ostavkama onih vodećih opozicionara za koje izborni rezultati dokažu da nisu bili u pravu insistiranjem na učeću, odnosno bojkotu predstojećih lokalnih izbora. Ne mogu i jedni i drugi biti u pravu. A, bogami, nisu to bili ni dok su bili zajedno, još manje sad kada su se podelili. I jedni i drugi su odgvorni za toliku Vučićevu premoć i trajanje, i sve što nas je snašlo pod njegovom neprikosnovenom vladavinom.

Ovi koji izlaze mogu se izvaditi samo ako, uz pomoć Save Manojlovića, pobede u Beogradu i još ponegde, mada će određene zasluge za to imati i oni koji nisu izašli jer, ako se to dogodi, biće jasno da su svojim izostankom zapravo ojačali opoziciju.

Ipak, jedini spas za one koji su odbili da učestvuju, tvrdeći da je to nemoguća i nemoralna misija, bio bi potpuni fijasko sveukupne opozicije koja se upustila u ovu izbornu trku. Ako i ovako okrnjena koalicija doprinese porazu Vučića makar u nekolikim gradovima, biće jasno da su omanuli oni koji su zagovarali bojkot.

Razumem i poštujem takvo opredelenje, ali zaista je bilo nerazumno uporno zagovarati bojkot i kad je već bilo jasno da ga ne može biti ako većina iz dotadašnje koalicije „Srbija protiv nasilja" ipak izlazi na izbore. A, naročito kada su se i njihovi ogranci u brojnim gradovima takođe odlučili da uzmu učeće u izbornoj trci.

Moram priznati da sam se potajno nadao da će se u poslednjem trenutku i oni priključiti i kao konjica u kaubojskim filmovima, sa sve fanfarama i uz glasno oduševljenje publike, postati presudno pojačanje. To bi se čak moglo predstaviti i kao lukav plan i dogovor, kojim je Vučić konačno nadigran. Ali, avaj, nije bilo ni takve naknadne pameti.

Naprotiv, kada su i sami shvatiliIi da bojkota nema i ne može biti, odustali su od te definicije svog gesta, pa prešli na priču o tome kako oni ne bojkotuju nego odbijaju da učestvuju u fingiranim izborima, koji to nisu. Prema tome, pojasnili su, ne može se bojkotovati nešto što ne postoji, odnosno izbori koji to nisu. Pri tom, svesno zaobilazeći činjenicu da se bojkot ne može parcijalno sprovoditi i da on podrazumeva i napuštanje republičkog Parlamenta, što im nije bilo ni na kraj pameti. Otpočeli su tad neubedljivu priču o tome da je njihov čin zapravo nepristajanje na lažne izbore dok se ne promene uslovi, naglašavajući da oni nastavljaju borbu za fer i poštene izbore. Samo nisu rekli kako i za koje izbore.

Slična je situacija i sa delom opozicije koja pod parolom „biram borbu", izlazi na izbore, za koje znaju da neće biti ni fer, ni pošteni, ali uz izgovor da takve uslove nikada neće ni dobiti od ovog režima. To je tačno, pa ipak, ako tako borbena opozicija ne pokaže i ne ostvari ništa drugo, pa ubedljivo izgubi, svi koji su ih u to uvukli morali bi se povući iz politike. Jer, postaće jasno da su njihova strategija i taktika rezultat potpuno pogrešnog razumevanja politike, države i društva u kojem su se nje latili.

Naravno, odluka o tome, izaći ili ne izaći na očigledno nepoštene i nefer izbore, nije ni malo jednostavna i nije je lako doneti, ali u tome i jeste razlika između pravih lidera i nedoraslih toj ulozi. Kakve god bile okolnosti oni koji odlučuju moraju biti spremni da snose i odgvornost.

I tu na scenu stupa dečko koji obećava, Savo Manojlović, sa svojim pokretom „Kreni pokreni". Najpre je, činom izlaska na izbore samostalno, pokazao da ne zavisi sve od takozvanih lidera samoproglašene prave opozicije, a onda i da je osmišljenom kampanjom moguće, za nekoliko dana, učiniti više nego što je ova i ovakva opozicija bila u stanju godinama.

Osećajući se ugroženim, bojkotaši su mu odmah zamerili, i maltene optužili ga za svoj poraz u decembru prošle godine, zato što onda nije izašao na izbore. To ne samo da nije fer, nego nije ni tačno. Naime, opšte je poznato da su Savo i Pokret tada javno i vrlo aktivno podržali opoziciju i pozivali građane da izađu u što većem broju i glasaju protiv Vučića.

Dakle, izašli su i na te izbore, samo se nisu kandidovali. Druga je stvar zašto nisu, i zašto lideri klasične opozicije misle da se u opoziciju broji samo kad se neko kandiduje. Moguće je da su procenili da ne treba da se mešaju sa pomijama da ih svinje ne pojedu, možda da još nije zrelo, a možda i da sami nisu bili spremni. Pravo je pitanje zašto sad?

Savo kaže da njihova istraživanja pokazuju da sada postoji takvo raspoloženje građana koje uliva nadu i optimizam. A, znamo da on odavno vrlo pažljivo prati sva zbivanja na političkoj sceni, što bi rekli nekadašnji otporaši „Samo vas posmatramo". I da povlači vrlo smišljene, odmerene i dobro organizovane poteze. Odavno je jasno da nije bez političkih ambicija, ali je bez nervoze i žurbe, planirao i čekao pravi trenutak da se uključi. Način na koji je organizovao i masovnost koju je postigao, kada je blokadom Gazele primorao režim da odustane od Rio Tinta i kopanja litijuma, dokaz su da zna šta radi i kako se dolazi do cilja. Ostaje da vidimo dali to znači da je i sad dobro procenio i isplanirao.

Nije daleko od pameti zaključak da među građanima zaista postoji latentna energija koju ova i ovakva opozicija nije u stanju da pokrene, da politički artikuliše i raspali požar koji već predugo tinja. Nije nepoznato ni da i Vučić svojim potezima neprekidno doliva ulje na tu vatru. U takvim situacijama dovoljna je i najmanja varnica, koja može da sevne i tamo gde se ne očekuje.

Događalo se već, i kod nas i u svetu, da u prenapetim situacijama povod za eksploziju budu neke sasvim sporedne i naizgled nebitne teme i događaji, kao to su fudbalske utakmice ili svadbe. Doduše, kod nas se fudbal igra pred sve manje gledalaca, a svadbe su sve ređe i malobrojnije, ali ima nekih novih podcenjenih događanja, pre svega na internetu, koji umeju da raspale strasti do te mere da učesnicima, pa i slučajnim posmatračima, ne retko dođu i glave. A, Savo se ponajviše oslanja upravo na društvene mreže, dok zarđala opozicija kuka za televizijom i moljaka za malo prostora na Javnom servisu koji to odavno nije.

Svi smo svesni da se vremena menjaju i da su se već dramatično promenila, ali nisam siguran da znamo i kako da to pratimo i razumemo. Još manje kako da koristimo mogućnosti koje nam novo vreme donosi i da se suprotstavimo opasnostima koje idu uz to. Pri svemu tome, prave šokove i zbunjenost proizvode potezi vlasti koja nam plasira više vekova stare fore i fazone u novom, modernom pakovanju. Pa još kad šibicarski počne da šora ministre sa jednog na drugo mesto, kao univerzalne stručnjake za sve i svašta, a iz naftalina povadi likove dobro poznate organima gonjenja, i turi ih u vladu zajedno sa mladim lavovima i lavicama, kojima je to prvo zaposlenje u životu.

Kada sam od novog premijera Vuč(ić)evića čuo sastav samo formalno njegove vlade, sa sve recikliranim Vulinom i Lončarom, prva asocijacija mi je bila Tijanićeva neumesna opaska o Đinđću, koju u parafraziranoj formi sad smatram potpuno umesnom i adekvatnom situaciji: Ako ova vlada potraje, Srbija neće.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane