Analiza

Lov na Rusiju u srebreničkim šumama

Velika Britanija je 2015. godine zatražila od Ujedinjenih nacija da usvoje njen predlog rezolucije o Srebrenici. U njoj je bilo istaknuto da prihvatanje tragičnih događaja u pomenutom gradu na istoku BiH (RS) kao „genocida", predstavlja preduslov za pomirenje tamošnjih naroda. Nadalje je čitava iskrivljena antisrpska priča nametana kao „sveto pismo" u borbi protiv sličnih zločina u svetu. Da se oni ne bi više dešavali usled aktivnosti raznih „sila mraka", Srebrenica je nuđena kao međunarodna opomena. A Srbi, koji su bili jedine prave žrtve genocida na Balkanu u 20. veku, makar indirektno, stigmatizovani su kao narod koji je iznedrio zločince „jednake" nemačkim nacistima.

Dragomir Anđelković

Na stranu što laž sama po sebi boli, sve to je moglo da ima po nas dalekosežne negativne praktične posledice. Ujedinjene nacije mogu da donesu dve vrste rezolucija. Prve, za sve njene članice obavezujuće (što ne znači da ih moćne zemlje stvarno poštuju), usvaja Savet bezbednosti. Tu primera radi spada Rezolucija 1244, kojom je 1999. uspostavljena međunarodna kontrola nad Kosovom i Metohijom. Za njeno, kao i usvajanje svega drugog u SB UN, potrebno je da ni jedna njegova stalna članica (Rusija, SAD, Kina, Francuska, Britanija) ne iskoristi pravo veta.

Ta rezolucija, kada već nismo mogli da pobedimo NATO, za nas je bila nešto pozitivno. Veće zlo se izbija manjim. Da bi evroatlantske sile legalizovale okupaciju KiM i koliko-toliko relativizovale agresiju, bile su spremne da načelno potvrde teritorijalni integritet Srbije. UN njih, naravno, ne mogu da nateraju da postupaju u skladu sa rezolucijom koju su i same usvojile. Ali mnoge manje države, da se ne bi suočile sa besom velikih sila koje kao štite međunarodno pravo, razne druge odluke SB UN moraju da uvažavaju. Zato je za nas bilo jako opasno ono što su Britanci naturali 2015. To je moglo da postane kamen oko našeg vrata.

Srećom Moskva je već uveliko izašla na crtu Zapadu. Nije bila sa njim u otvorenom sukobu kao danas, ali je već skinula rukavice. Ruska Federacije je, otuda, stavljanjem veta sprečila da SB UN usvoji Rezolucija o Srebrenici koju je predložila Velika Britanija. Tadašnji ruski ambasador u UN, Vitalij Čurkin, bio je jasan: ?"Britanski nacrt nije konstruktivan i izaziva sukobe, optužuje samo jedan narod. Takav pristup je politički motivisan, nije legitiman i ne služi napretku u Bosni i Hercegovini". London i Sarajevo, kao i svi drugi koji su podržavali taj gnusni poduhvat, mogli su samo nemoćno da negoduju. Opet, Srbija i Srpska su bile oduševljene podrškom koju su dobile od Kremlja.

Danima su naši mediji i političari veličali Rusku Federaciju, izražavajući joj zahvalnost. Da se setimo, u moru sličnih iskaza, nešto kasnije (2019) izgovorenih Vučićevih reči u vezi sa pomenutim događajem: „Putin je zaštitio vitalne interese srpskog naroda. On nikada neće zaboraviti šta je uradio, kada je Rusija stavila veto na britansku rezoluciju prema kojoj bi Srbi trebalo da budu proglašeni za genocidni narod. Predsednik Putin je zaštitio istinu i pravdu i zato imamo veliku odgovornost za sve što ćemo raditi u budućnosti". Kada je to izgovorio Aleksandar Vučić se zakleo u večno prijateljstvo sa Rusijom. Na to je odavno pljunuo! Dovoljno je reći da je Srbija u Generalnoj skupštini UN posle početka rata u Ukrajini, više puta glasala protiv Rusije po pitanjima koja su za nju od ogromnog značaja. Nije čak bila ni uzdržana, kao recimo Azerbejdžan, koji nije ruski saveznik ali nastoji da bude korektan prema Moskvi.

Ove 2024. ponovo se suočavamo sa predlogom antisrpske srebreničke rezolucije. Rusija nas, uprkos svemu, podržava. Ali u vezi sa tom u poređenju sa prethodnom rezolucijom postoji nekoliko razlika. Mala je da je Nemačka njen podnosilac umesto Velike Britanije. Velika je da se radi o kategorički drugačijoj rezoluciji. Sadašnja je upućena ne SB UN, već Generalnoj skupštini te krovne međunarodne organizacije. A to nije razlika po principu iz narodne izreke „nije šija nego vrat". Drastično je drugačija situacija. GS UN za razliku od SB UN ne usvaja obavezujuće rezolucije! Ono što na taj način biva odlučeno ima moralnu težinu i na tim osnovama predstavlja preporuku za članice Ujedinjenih nacija, ali ništa više od toga. Niko nije dužan da postupa u skladu sa rezolucijama GS. Ni oni na koje se odnose, niti ostatak sveta. Nijedna sila nema pravo da ih prisiljava da rade protivno svojoj volji. Mala li je to razlika? Ona se kod nas uglavnom ignoriše da bi Vučić perverzno bio predstavljan kao novi knez Lazar.

Režim završava izdaju Kosova. Svojim načelnim prihvatanjem Francusko-nemačkog plana o faktičkom priznanju naše separatističke pokrajine - koji u članu 4. sadrži izraz srpskog neprotivljenje njenom ulasku u sve međunarodne organizacije - Vučić je protivustavno otvorio Prištini vrata Saveta Evrope. Sada pozerski besni zbog toga što će ona biti primljena u SE, da bi onaj deo našeg naroda koji se nalazi još u stanju propagandne hipnoze, održao u uverenju da se on koji izdaje Kosovo, kao, bori za njegovu odbranu. Ali i sam zna koliko je to porozna laž, i u strahu je da veliki deo građana ne počne da se budi iz košmarnog sna. Zato mu je potrebno dodatno, veliko, preusmeravanje pažnje. Kao „kec na jedanaest" došao mu je predlog nove srebreničke rezolucije.

Dobio je prilike da se, nalik glumci iz nekog jeftinog srceparajućeg filma, lavovski bori za „drago mu" Srpstvo. Ako uspe, dobro je. Ako se to ne desi, šteta neće biti ni približno onakva kakva je mogla da bude 2015. Tu smo ponovo kod Rusije i Putina. Njima se sada Vučiće ne obraća. Ne poziva Moskvu da nam pomogne. Ne kune se u rusko-srpske odnose. Taman posla. Kao da se reinkarnirao J. B. Tito sa svojom nesvrstanom kombinatorikom. Alek bez Kosova jedino se uzda u zemlje Azije, Afrike i Južne Amerike. Sa njihovim predstavnicima se sastaje. Na njih apeluje. Poziva se na „vekovna" prijateljstva njihovih naroda (za koje neretko nismo ni čuli) sa Srbima. Rusija za njega više nije „in".

Činjenica je da u GS ona ne može da nam pomogne kao u SB. U njoj ne postoji pravo veta. Ali daleko je od toga da ona tamo, čak i u kontekstu ukrajinskih dešavanja, nema težinu. Ima. Ona je dovoljno respektabilna da se i Rusija nađe bar u nekom od Vučićevih prigodnih „paketa" javnih poziva da se Srbiji da podrška u odbacivanju antisrpske rezolucije i pratećih zahvaljivanja zbog spremnosti na to. Na stranu ranije toliko iskazivano poštovanje prema Moskvi. Odjednom, ispada da je ona nebitna. Nema ni „R" od Rusije, ni „P" od Putina. Pojela ih je neka volšebna maca. Zašto Vučić tako postupa?

Stvari su jasne. Kada odradi do kraja Kosovo (a na žalost na korak je od toga), dolazi na red i distanciranje od Rusije. Planirano je da krenemo ka NATO, a to je put u suprotnom pravcu od Moskve. Priprema za to je „zaboravljanje" ranijih zasluga Rusije, odnosno stalno isticanje negativne uloge koju je Jeljcin imao u vezi sa nama krajem prošlog veka ili bilo čega drugo lošeg iz naše zajedničke prošlosti. Taman posla u takvim okolnostima da se naglasi podrška koju Moskva danas može da nam pruži, i šta je realno da nam sutra bude.

Da može Vučić bi je isekao sa karti sveta koje se nalaze u učionicama naših škola ili u drugim institucijama. Kako bi Srbi što manje o njoj mislili, te bi se lakše prepustili evroatlantskoj sudbini. Doduše, ne zato što je Vučić baš neki NATO fan. Nije. Samo je samoživ. Kada da Kosovo, zna da mora da nađe neke nove monete za potkusurivanje, kojima bi plaćao svoj autokratski ostanak na vlasti. U vreći iz koje će da ih vadi kako bi plaćao danak, nalaze se one sa natpisom „Republika Srpska", „Rusija" i „NATO". Po potrebi ubaciće u igru i nešto drugo (npr. još intenzivnije nametanje LGBT ideologije). Naravno, ako mu to sve dozvolimo.

Želim da verujem da nećemo. Ako odradi svoje, malo toga će srpskog ostati. Isto važi i za ruske interese u Srbiji pa i Balkanu u celini. Valjda to sve više Srba, ali i donosioca odluka u Rusiji, shvata, pa će višeslojan otpor onome što radi - uključujući i iz Pekinga koji, nadam se, takođe uviđa da će posle nekog vremena doći na red - uskoro postati realnost a ne puka želja. Naravno, na asimetričan način. Na nama je da to radimo javno, energično se protiveći opskurno-kvislinškom režimu, a na pomenutim silama je da to čine na drugi, geopolitički perfidan način. Nema se više kud.

Verovatno i Vučić pomišlja da može da se dogodi sve to, tj. prvenstveno da se Rusija aktivira pre nego što obavi NATO zadatak, čime bi srpski narodni otpor dobio sasvim novu dimenziju. I da se u sve uključe i druge zainteresovane sile za to da srpsku jabuku ne ubaci u evroatlantsku korpu. Zato, iako će on sve dalje i dalje ići putem kojim je poveo Srbiju, lukavo će biti spreman i za drugu priču, ako vidi da mu sadašnja postaje opasna. Svejedno mu je kakvu politiku će voditi i na koga će oslanjati, samo mu je bitno da vlada. Radi jedno, a sprema izgovor za situaciju ako vidi da najmračnija kombinacija ne može da prođe. Pokušaće da u tom pogledu bude sprski Mutalibov. U pitanju je azerbejdžanski političar sa kraja 20. veka, za koga ipak mislim da je bio mnogo posvećeniji svom narodu od Vučića, iako je bio prevrtljiv kao i on.

On je u avgustu 1991. godine, kada su protivnici Gorbačova iz vojnog i političkog vrha, (bez obzira na ideološko neslaganje sa njima) s pravom ubeđeni da vodi državu u propast, probali da izvedu državni udar, bio lider Azerbejdžana. Sa te pozicije je, verovatno uveren u njen uspeh, podržao akciju koja se odvijala u Moskvi. To je učinio iz Irana, gde je bio u poseti. Kada je uvideo sa koje strane duva vetar, uspešno se preorijentisao, i svoje pređašnje ponašanje opravdao nepotpunim sagledavanjem okolnosti i strahom da ne izazove negativne posledice za svoju republiku. Štaviše, ustvrdio je da su pod uticajem jermenskog lobija, francuski novinari sa kojima se susreo u Teheranu, iskrivili njegove reči. A čim se vratio kući, pošto je deo vrha savezne Komunističke partije podržao državni udar, zabranio je njen azerbejdžanski ogranak čiji je, da paradoks bude veći, bio šef. Krenuo je u obračun sa boljševizmom, za koji je optužio druge, iako ga je baš on „do juče" oličavao!

Manevar je uspeo, i još neko vreme je opstao na čelu svoje republike, odnosno vrlo brzo nezavisne države. Ipak, uskoro je došao kraj njegovim manipulacijama. Valjda će tako biti i sa našim lažokratom (lažljivim autokratom). Vučić misli da može tako još godinama da nastavi, gazeći ili navodno braneći srpske interese, držeći se za Rusiju ili krećući protiv nje. Nadam se da ćemo relativno brzo da mu pokažemo da greši, i da i za nas važe čuvene reči nekadašnjeg američkog predsednika Linkolna. „Možete varati neke ljude sve vreme i sve ljude neko vreme, ali ne možete varati sve ljude sve vreme". Tim pre to važi za velike sile. Gnusne nacionalne i geopolitičke prevare moraju pre ili kasnije da dođu na naplatu. Najnovije režimske igre oko Srebrenice, Kosova i Rusije, trebalo bi nas i njih (sa istoka) dodatno da motivišu da se borimo da se to što pre dogodi!