Feljton

Borba za vodu: Tek slede sukobi i ratovi oko ove strateške sirovine koju olako prihvatamo "zdravo za gotovo" (3)

Česme ispred pušaka

Svetski sistemi sveže vode su u krizi, kako zbog globalnog zagrevanja, tako i zbog rasta stanovništva, pa i korupcije. Mada voda još uvek ne privlači pažnju medija poput energetskih tema - gasa i nafte, mnogi eksperti odavno već predviđaju da će voda biti centralni resurs i tema 21. veka. Jer, već je odavno jasno da ko vlada vodom, nju kontroliše, distribuira je, prodaje, uskraćuje, skreće, raspolaže jasnim instrumentom dominacije. O vodi kao geopolitičkoj činjenici, te kao o strategijskom i vojnom argumentu, govori knjiga dr Zorana Petrovića Piroćanca "Geopolitika vode - hidropolitika, hidro-stresovi i sukobi hidrauličkog oružja 21. veka", iz koje objavljujemo izvode u sledećih nekoliko brojeva.

Piše: dr Zoran Petrović Piroćanac

Po mnogim istraživanjima i analizama stručnjaka "čovek je neprijatelj vode", i tri suštinska faktora se suprotstavlja koherentnom upravljanju ovim resursom. To su: demografija, iscrpljivanje prirode i klimatske evolucije. Kada demografija nije pod kontrolom, dolazi do anarhičnog rasta broja velikih gradova. U njima, više nego drugde, dolazi do pravog gomilanja stanovništva, što pospešuje neznanje, bolesti, lošu ishranu, siromaštvo. A kako stvari stoje, bliska budućnost doneće situaciju da svaki drugi stanovnik sveta bude izložen tzv. hidričkom stresu.

Afrika je već tužan primer: ona ima 24 odsto zemljišta planete, a tek 9 odsto resursa vode. Čak dve trećine Afrikanaca živi u slamovima, a bar 300 miliona nema pristup vodi za piće. I sve to u situaciji dramatičnog napredovanja side, koja svake godine žnje sve više smrti na Crnom kontinentu.

Pod kategoriju iscrpljivanja planete spadaju: rastuća zagađenja, deforestacija, degradacija zemljišta, njihova povećana slanost, isušivanje podzemnih vodenih zavesa. Sve to izuzetno ugrožava ravnotežu, čak i opstanak zemljišnih, rečnih i pomorskih ekosistema.

Hidrički prozelitizam se naziva davanje prioriteta vodi. I pružanje uverenja svetu da taj prioritet nije toliko neophodnost, koliko dužnost. Ako "česme u stvarnosti moraju da budu ispred pušaka", to nije samo stoga da se ispuni moralna obaveza.

Pogled u budućnost

Odgovori koji eksperti predlažu međunarodnoj zajednici su višestruki. Najpre finansijski, jer 5 odsto, koliko se odvaja danas na vodu, nije nikako dovoljno. Moralni odgovor se predlaže iz proste činjenice da voda znači život, u najbukvalnijem smislu. Ili, kako arapski nomadi kažu, voda je život - "Aman Iman". Odgovor upravljanja, tj. volja da se vodnim resursom postupa odgovorno, promišljeno, dugoročno, zapravo je energetski odgovor. Suštinski geopolitički odgovor je nužan stoga što će se dekor pomoći razvoju promeniti u budućnosti.

Zemlje u razvoju, koje su sve snažnije, imaće sve uticajniju svoju reč u međunarodnim institucijama UN, zbog sopstvenih strategijskih interesa, posebno u svojim podregionima. A takve zemlje imaju i novac i znanje da zauzmu mesto na sceni i doprinose tako značajnoj evoluciji saradnje Sever-Jug. To telo ima jednostavnu i univerzalnu poruku: budućnost planete je uslovljena ovladavanjem resursima vode. Jer, čovečanstvo je ozbiljno suočeno sa nesumnjivom opasnošću. U najkraćem: kvantitet vode na planeti je konstantan, ali je pristup njoj sve teži, a volumen raspoloživ po stanovniku smanjen je od 15.000 kubnih metara na 5. 000 kubnih metara za poslednjih 50 godina.

Žorž Miten je u jednoj studiji proučavao i izneo na videlo mehanizme funkcionisanja i organizacije planete na pitanju vode. Voda je u samom središtu briga ove epohe, obzirom na njenu neravnomernu raspoređenost na planeti, a u arapskom svetu posebno, zbog njegove izrazite demografske progresije, pristup vodi prouzrokuje probleme geopolitičkog reda, koju svakodnevica sveta prečesto skriva.

Na vidiku su sve ozbiljnije planetarne nestašice vode, koje vrlo verovatno mogu da postanu uzroci nezdrave konkurencije između poljoprivrede, gradske potrošnje i industrije zemalja, kao i da potpire nesloge među susednim državama. Plan pomenute studije je iz reda klasičnog determinizma, ali ovde itekako opravdanog. Nezamislivo je da se govori o vodi, a da se istovremeno ne predstave fizički uslovi, pre svega nedovoljnost padavina.

Pojas Magreba je izuzetak u ovom fenomenu, jer u njemu postoje brane-rezervoari koje nadoknađuju delimično pluviometrijske nepravilnosti. A zbog topografske konfiguracije regiona, gotovo da ne postoji rizik konflikta susednih zemalja oko vode, što je planetarni izuzetak.

Za prag oskudice vode se smatra zapremina do 1.000 kubnih metara vode po stanovniku godišnje, ali su brojne države koje su danas ispod ove crte: Kuvajt, Katar i Bahrein raspolažu sa 90 do 120 kubnih metara, Saudijska Arabija sa 100 kubnih metara , Jordan sa 200 kubnih metara, a Izrael sa 400 kubnih metara. Ekologističke kritike iz razvijenog sveta sve su direktnije usmerene protiv bogatog sveta koji ne rešava rastuće probleme sa vodom. Dominantna strategija javnog pritiska širom sveta sugeriše da individue i organizacije u razvijenim i zemljama u razvoju treba da lobiraju i zalažu se kod vlada da ove izlaze u susret potrebama ljudi za vodom i da prave zahteve kod međunarodne zajednice da daju pomoć ljudima, pre svega pumpe za vodu.

Da bi se suočio sa problemima vode, svetu u razvoju je neophodan novac. Prvi izvor novca je u Svetskoj banci, i drugim agencijama, poput Asian Development Bank. Vlade siromašnih zemalja mogli bi da ulažu novac i u projekte vodovoda, koji su skupi, u urbanim sredinama širom sveta u razvoju.

Jedan od pritisaka ekologista je na lokalne isporuke vode, jer se ona koristi često za ekstrakciju sirovina koje se onda šalju u razvijeni svet. Isto tako, voda se puno troši u proizvodnji potrošačkih dobara u siromašnom svetu, za račun velikih zapadnih firmi, vrlo jeftino, a za potrebe tržišta razvijenih. Sve se više kritikuju svetske kompanije koje se snabdevaju u siromašnom svetu da promene ponašanje i filozofiju posla, naročito kad je voda u pitanju.

Transgranične vode

Uloga vode kao teritorijalnog okvira, kao granice, ili na protiv kao ugovora o ujedinjenju, proučavana je na primerima mnogih zemalja.

Portugal i Španija su potpisale ugovore koji su najpre koristili reke kao teritorijalnu strukturu, liniju odvajanja. Potom su, krajem 20. veka, evoluirale u stav da su reke međunarodni resurs koji je davao prava da zemlje gledaju jedna drugu. Tada je linija vode ustupila mesto pojmu basen.

U Francuskoj su hidro-baseni i administrativne podele stvorili najpre departmane u kojima su katkad vodotokovi uzimani kao limiti, a katkad kao faktori jedinstva. Izbor je činjen na terenu. Teorija rečnih basena autora Blanš i sinova, iz 18. veka, kasnije će poslužiti kao podrška projektima železničkih radova Luja Ševalijea, i naročito regionalnim dekupiranjima. Tu je i Aristid Brijan koji se oslanja na studije Vidal de Blanša. Pojmovi tog doba su ponovo izronili u savremenu javnost od pre nekoliko decenija, iz istih razloga.

Basen Mekong predstavlja složen slučaj. Reč je o prostoru koji je u istoriji oscilirao između izvesnog jedinstva u doba imperije Kmera, potom i francuske kolonijalne imperije, i jednog transgraničnog usitnjavanja. Čini se da je danas Mekong postao reka saradnje, ali je ipak još daleko potpuno skladno ujedinjavanje napora u regionu oko ovog basena, obzirom na neujednačeni ekonomski i socio-kulturni život okolnih zemalja.

Ali, istorija i geografija su često tesno povezane u odnosu na vodu. Tako, u Severnoj Irskoj, rečica Fojl u Deriju, kao i reka Lagan u Belfastu, suprotstavljaju katolike i protestante u prostoru, ali prema vrlo različitim modalitetima koji zavise od socio-ekonomskih ili demografskih uslova.

U Bosni i Hercegovini tako je od Dejtonskog sporazuma 1995. aktuelizovano pitanje reke Save. Nametnut je Republici Srpskoj Distrikt Brčko, kako bi se, osim rešavanja specifičnog demografskog Gordijevog čvora na tom mestu, rešio istovremeno i problem reke Save. Ona je stekla status međunarodne reke, prolazeći kroz Hrvatsku, BiH i Srbiju. Ali, da nije nametnut Distrikt Brčko, ostala bi samo u jurisdikciji Republike Srpske. Od 1966. godine, Asocijacija za međunarodno pravo usvaja u Helsinkiju Pravila koja predlažu nove koncepte, među kojima i jedinstvo resursa vode. Pojam Međunarodnog basena drenaže tu je definisan kao "geografska zona koja se proteže na dve ili više Država i određena granicama oblasti hranjenja hidrografskog sistema, uključujući površinske i podzemne vode, koje otiču u zajedničko ušće." Taj pojam je zasnovan na činjenici da jedna geografska jedinica odgovara jednoj solidarnosti i zajednici interesa.

Međunarodni vodotokovi

Na međunarodnoj konferenciji o vodi i čovekovoj okolini održanoj u Dablinu 1992. godine, naglašeno je integrisano vrednovanje i upravljanje resursima vode. Od Država je traženo da usvoje globalni pristup koji miri razvoj ekonomija i ljudskih društava i očuvanje prirodnih ekosistema od kojih zavisi ljudski opstanak. Taj pristup neminovno treba da bude ekološki i da poštuje ekosisteme, uvažavajući celokupni basen i zavesu podzemnih vod. Kada je reč o basenima koje dele zemlje, jasno je da je neminovna saradnja u budućnosti.

Epoha zahteva integrisani pristup i uzajamno poštovanje među Državama.

Priznato je u poslednje vreme državama koje imaju neki vodotok pravo da učestvuju u pregovorima oko sporazuma za vodotokove koji se primenjuje na čitav dotični vodotok, kao i da postaju strane u takvom sporazumu. Suštinski se potvrđuje i pravo državama čije teritorije dotiču neki vodni basen da na svojoj teritoriji na podjednak način sa drugim državama koriste te vode. Države moraju i da uvažavaju i poštuju prirodne faktore, socio-ekonomske potrebe drugih, kao i efekte korišćenja vodotoka na druge zemlje. Obavezne su i da vode računa o očuvanju, zaštiti, vrednovanju i ekonomiji u korišćenju resursa vode, kao i cene mera preduzetih u tom smislu (čl. 5 i b).

Te obaveze treba da sprečavaju štete prouzrokovane drugim državama korišćenjem tog vodotok (čl.7). Države na kraju imaju dužnost da se međusobno konsultuju i izmenjuju informacije povodom eventualnih efekata projektovanih mera na stanje nekog međunarodnog vodotoka.

Svi ti predlozi su inspirisani duhom jedinstva resursa vode i međusobnog poštovanja država. Suverenitet neke države na pravo na vode koja protiče kroz njenu teritoriju ne sme nikako da liši druge države priobalja istog tog prava, jer je voda deobeni prirodni resurs (Res communis).

Tako bi nekadašnja Harmon doktrina, proklamovana povodom problema oko reke Rio Grande, a implicitno kasnije uspostavljena od strane Turske u projektu G.A.P., trebalo da u budućnosti u potpunosti bude izbrisana u korist "ograničenog suvereniteta". Ova potonja verzija, koja auditivno podseća na sovjetski koncept ograničenog suvereniteta iz šezdesetih godina prošlog veka, znači zapravo da je suvereno pravo jedne države da koristi vode koje se nalaze na njenoj teritoriji ograničeno dužnošću da se ne nanosi šteta tom činjenicom drugim državama.

Država takođe ima obavezu da informiše o svim opasnostima druge države koje bi mogle da budu time pogođene takođe, a ne sme ni da ostavi da se njena teritorija koristi za dela suprotna pravima drugih država, na primer neki teroristički akt zagađenja ili trovanja vodotoka.

Marta 1992. godine je u Helsinkiju usvojena Konvencija o zaštiti i korišćenju transgraničnih vodotokova i međunarodnih jezera. To je delo Ekonomske komisije za Evropu OUN, sa sedištem u Ženevi, i Konvencijuje ratifikovalo 26 država.

Saopštavajući svoju odluku u septembru 1997. godine, povodom spora Slovačke i Mađarske o Dunavu, Međunarodni sud pravde, čak iako je delovao u striktnom pravu, nije propusito da se referiše na globalniju viziju. Sud je rekao: "U oblasti ekologije budnost i prevencija nameću se, zbog karaktera šteta izazvanih čovekovoj okolini, koje su često ireverzibilne, i zbog ograničenja inherentnih samom mehanizmu popravljanja ovog tipa šteta." To je definicija koja na najbolji način pokazuje da se svest o neophodnosti globalnog rešavanja problema voda ipak širi svetom.

Sukobi zbog nestašice

Da bi se definisao indeks koji se odnosi na hidrauličku raspoloživost nekog regiona, polazi se od činjenice da situacija nestašice prevladava u zemljama sa godišnjim rezervama vode manjim od 1.700 kubnih metara slatke obnovljive vode po stanovniku. Podvrgnuta efektima galopirajuće demografije i rastuće urbanizacije stanovništva, evolucija tih zemalja mora da se posmatra kao kritična. Kada je količina raspoložive vode manja od 1.000 kubnih metara, govori se o nedostatku vode. Zbog toga u međunarodnim think-tank grupacijama i upozoravaju: "Tokom naredne dekade, teme vode u regionalna tri najveća vode basena - Jordan, Nil i Tigar-Eufrat-ili će prouzrokovati dosad nezabeležen stepen saradnje, ili zapaljivi stepen sukoba".

Zalog političke stabilnosti, socio-ekonomski i tehnološki kapaciteti, kao i međunarodna pravila, igraju kapitalnu ulogu ako se žele rešenja za sukobe raspodele vode, kako nacionalno, tako i internacionalno. Sukobi oko raspodele vode postaju gotovo neizbežni kada, gradnjom brana, skretanjem vodotoka, ili zahvatanjem fosilnih voda podzemnih vodenih zavesa, projekti veštačke akumulacije hidrauličkih resursa bivaju ostvarivani uz ignorisanje analiza o uticaju na čovekovu okolinu. I uz ignorisanje odnosa koštanje-efikasnost, i bez promišljanja o regulisanju potrošnje vode uspostavljanjem odgovarajućeg tarifiranja, kao i optimalnog korišćenja ovog resursa.

U svetu danas postoji više od 200 sistema aktivnog hidrauličkog transgraničnog i međunarodnog upravljanja. Oni koji žive uz obale ovih basena iskazuju zajedničku crtu - žele da nacionalizuju profite koje iz toga izvlače internacionalizovanjem obaveza.

Ispitivanjem 14 situacija, autor R. Mandel je 1992. godine sastavio model koji će omogućiti procenu verovatnoće izbijanja nasilnih sukoba zbog nestašice vode. Taj model govori o tri faktora od krucijalne važnosti: 1. odsustvo kooperativnog regulisanja sukoba među stanovnicima priobalja; 2. rašireno osećanje populacije o nestašici vode i nepravičnoj raspodeli; 3. poremećaj ravnoteže među političkim snagama regiona i nedovoljna međuzavisnost. I čim je jedna rečna zona podvrgnuta ovim trima uslovima, izbijanje nasilnih sukoba je vrlo verovatno.

Zato stručnjaci sve više pominju podršku projektu tehničkim rešenjima. Četiri važna sektora u kojima se uspostavlja ovakva tehnologija su: snabdevanje vodom, korišćenje vode, evakuacija voda i monitoring. Poslednji pojam podrazumeva suštinski nadgledanje: nivoa vode, njenog stepena zagađenosti, potrošnje stanovništva, industrije i poljoprivrede.

Antrfile 1:

5 principa "Aman Iman"

Do Konvencije OUN usvojene 1997. godine u svetu je postojalo 5 doktrina o vodi:

Doktrina "apsolutnog teritorijalnog suvereniteta", ili Harmon-doktrina. Po njoj su Države ekskluzivni vlasnici vodnih resursa, površinskih i podzemnih, koje su na njenoj teritoriji. Države imaju pravo da ih koriste kako im je volja. Takav princip je, razumljivo, odbačen od svihDržava nizvodnogtok (slučaj Egipta, povodom Nila);

Doktrina "apsolutnog teritorijalnog integriteta". Ona priznaje državama nizvodno da koriste prirodni deo stalnog i nesmanjenog vodotoka koji se nalaze u drugim državama, i to je princip prirodnog neprekinute propusne moći vodotoka Države uzvodno;

Doktrina "ograničenog i integrisanog teritorijalnog suve-reniteta", po kojoj svaka Država ima pravo korišćenja voda svoje teritorije, pod uslovom da ne šteti interesima drugih Država. Princip se primenjuje u prisustvu jednog međunarodnog basena za dreniranje. Poznat je sučaj-afera jezera Lanoua između Španije i Francuske;

Doktrina "zajednice interesa" se zasniva na principuda nijedna Država ne može da koristi vode svoje teritorije koje su u okviru nekog međunarodnog basena drenaže - bez konsultovanja drugih država, kako bi bilo moguće integrisano upravljanje zasnovano na kooperaciji.

Doktrina "jednakog i razumnog korišćenja" uspostavljene Konvencijom iz 1997. godine. Svaka država ima pravo korišćenja voda basena kome pripadaj (a ima ih 240 u svetu), oktroišući sebi vlasništvo i kontrolu nad jednakim i razumnim resursima basena.

U septembru 2000. godine je 189 članica OUN usvojilo Milenijumsku deklaraciju koja fiksira 8 suštinskih ciljeva koje treba postići do 2015. godine. Države su se posebno angažovale na smanjenju procenta stanovništva sveta koji nemaju pristup vodi i preradi vode, za polovinu.

GLOSA 1:

Za prag oskudice vode se smatra zapremina do 1.000 kubnih metara vode po stanovniku godišnje, ali su brojne države koje su danas ispod ove crte: Kuvajt, Katar i Bahrein raspolažu sa 90 do 120 kubnih metara, Saudijska Arabija sa 100 kubnih metara, Jordan sa 200 kubnih metara, a Izrael sa 400 kubnih metara.Za prag oskudice vode se smatra zapremina do 1.000 kubnih metara vode po stanovniku godišnje, ali su brojne države koje su danas ispod ove crte: Kuvajt, Katar i Bahrein raspolažu sa 90 do 120 kubnih metara, Saudijska Arabija sa 100 kubnih metara , Jordan sa 200 kubnih metara, a Izrael sa 400 kubnih metara.

GLOSA 2:

U Bosni i Hercegovini tako je od Dejtonskog sporazuma 1995. aktuelizovano pitanje reke Save. Nametnut je Republici Srpskoj Distrikt Brčko, kako bi se, osim rešavanja specifičnog demografskog Gordijevog čvora na tom mestu, rešio istovremeno i problem reke Save. Ona je stekla status međunarodne reke, prolazeći kroz Hrvatsku, BiH i Srbiju. Ali, da nije nametnut Distrikt Brčko, ostala bi samo u jurisdikciji Republike Srpske.