Manekeni laži

Prof. dr Milo Lompar u političkom eseju raskrinkava laži, koje su suštinsko obeležje Vučićevog režima (7)

Radikalni drugosrbijanac

Medijska hajka, koju vodi srpski predsednik, kao prvi cilj ima nameru da vlast prožme sve oblike javnosti: slobodu mišljenja, slobodu govora, slobodu okupljanja. Drugi cilj je da se džepovi otpora kriminalizuju. To je zlokobna kriminalizacija političkog protivljenja. Treći cilj je praktičan: treba onemogućiti bilo kakav otpor veleizdajničkim odlukama koje su sve bliže našim danima. Otud treba preplašiti sve učesnike u javnom životu. Ako se može govoriti o državnom udaru, kako je glasilo medijsko okrivljavanje uhapšenih ljudi, onda se to jedino odnosi na ponašanje srpskog predsednika. Aleksandar Vučić, naime, neprestano vrši državni udar, jer sa pozicije vlasti neprestano krši Ustav i zakone. On je pretvorio svakodnevni život u trajni državni udar. Tako je ukinuo svaku odgovornost i dostojanstvo same vlasti, jer ih je pretvorio u verbalno, mentalno i fizičko nasilj, navodi prof. dr Lompar u političkom eseju "Manekeni laži".Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti delove te knjige, u kojoj prof. dr Lompar kontekstualizuje svoje političko stanovište i razotkriva uzroke i posledi laži koje su ispunile srpsku javnost.

Milo Lompar

Renegatski najamnik predlaže podršku politici Vučić-Brnabić režima kao zadovoljavanje orijentalnog stanja kao autohtonog stanja srpske kulturne svesti. To je istovetno sa drugosrbijanskim polazištem. Ono podrazumeva da zato što je srpska nacionalna svest nedovoljno zapadno orijentisana, dozvoljena su sva sredstva zapadne politike u odnosu na nju.

U drugosrbijanskoj argumentaciji, ne-zapadno stanje svesti je negativna činjenica, koja opravdava ulog na sva sredstva zapadne politike. U apologetici Vučić-Brnabić režima, orijantalno stanje svesti se proglašava za pozitivnu činjenicu, koja treba da kompenzuje nepromenjeni ulog na sva sredstva zapadne politike. Drugosrbijanska argumentacija je direktivno otvorena, dok je apologetika Vučić-Brnabić režima retorički anti-zapadna, da bi prikrila svoje sprovođenje zapadne (američke) politike.

U skladu sa rastom autoritarizma u našem društvu, dolazi do osporavanja moje kritike titoizma. Ta kritika navodno predstavlja šibanje „mrtvog konja". Ni to nije bez doticaja sa politikom Vučić-Brnabić režima. Na obeležavanju šezdesete godišnjice prve konferencije nesvrstanih, u 2021. godini, srpski ministar spoljnih poslova je u jednom trenutku rekao da je Tito bio genijalan političar. Ko su osnivači nesvrstanih? Nehru, Naser, Tito. Nehruova država postoji. Naserova država postoji. Gde je Titova država kao država velikog genija? Ona ne postoji. Kako može biti genijalni državnik neko ko nema delo koje ostaje iza njega? Zašto je Bizmark veliki? Zato što je ujedinio Nemačku. I Nemačka je ostala: ratovala, gubila teritorije, ali ostala. Zašto je Petar Veliki - veliki vladar? Stvorio je modernu Rusiju. Tukao je Karla XII, osnovao je Sankt-Petersburg, stvorio je flotu: stvorio je potvrđene pretpostavke ruske veličine. Zašto Vučić-Brnabić režim izmišlja da je veliki političar neko čija se država raspala i, posebno, čija je politika teško oštetila srpski narod? Zato što apologija titoizma stvara vezu sa potrebnom predstavom o valjanosti autoritarizma i orijentalnog stanja svesti kod nas.

Otud renegatski najamnik moju kritiku titoizma proglašava anahronom pojavom. Budući da nije moguće braniti titoizam na nivou činjenica, jer su njegove razorne posledice po srpski narod suviše vidljive, dolazi do manipulativnog obezvređivanja značenja titoizma. Jer, ona su plod dejstva aktuelnih sila: titoizam nije samo istorijska formacija nego je plod zapadnog (američkog) načina mišljenja kada je reč o položaju srpskog naroda. Taj način mišljenja uvek ostaje aktuelan. Odjednom se prepoznaje nova podudarnost: kao što me je nevladina inteligencija izrazito napadala zbog teze o obnovi titoizma, tako renegatski najamnik osporava moju kritiku titoizma upravo njenim tvrđenjima o anahronosti. Pažljivi posmatrač uvek otkriva tle na kojem se nalazi agent-provokator: kraj sve promene korisnika njegovih usluga odaje ga duboko usvojeni način mišljenja.

Obnova titoizma je bitna da bismo prepoznali aktuelni, a dalekosežni smisao pohvale autoritarizmu i orijentalnom načinu vladanja kod renegatskog najamnika: u skladu sa migrantskom invazijom na evropsko tle, sa programiranim pohodom orijentalnih mladih muškaraca, sa uslužnim ponašanjem srpskog predsednika u tim okolnostima, ovo nasilno proglašavanje orijentalnog nasleđa za dominantno nasleđe naše kulture ima ulogu da opravda globalizacijski koncept kao rukovodno načelo srpske politike. Tako se pod vidom borbe za nacionalnu suverenost, koja se neutemeljeno pronalazi u orijentalnoj tradiciji, odigrava normalizovanje posledica migrantske krize, u potpunom dosluhu sa zapadnom (američkom) politikom.

Agent-provokator je ponovo u dejstvu: obrazlažući orijentalno nasleđe kao najvažniju činjenicu života srpskog naroda, koja ga odvaja od zapadnih društava, on utire put migrantskoj orijentalizaciji kolektivne svesti, po nalozima zapadne (američke) politike. Prirodno je da moje zalaganje za srpsko stanovište dolazi pod udar vlasti koja obnavlja,mutatis mutandis, titoističko i promoviše - u privrednom, finansijskom, školskom, kulturnom sistemu - globalizacijsko rešenje srpske sudbine. I ko da nas uveri da nije reč o istom načinu mišljenja kakav postoji kod nevladine inteligencije?

Umesto reagovanja na lažne teme, lične uvrede, istorijska krivotvorenja, besmislene hipergeneralizacije, agresivne personalizacije, koje donosi propagandni pogon čiji je deo agent-provokator, neophodno je zastupati evropsku kritiku evropske politike. Jer, kada osporava zapadne interese pozivajuće se na izvan-zapadne kulturne standarde, čovek voljno ili nevoljno situaciju pomera u pravcu orijentalističke predrasude i izlaže se propagandno uhodanom dejstvu.

Ali, kada osporava zapadne interese u ime zapadnih vrednosti, čovek naglašava unutrašnju protivrečnost zapadnog poimanja sveta, iznutra razotkrivajući ne-koherentnost njegovih vrednosti, interesa, namera i objava. To nije ista strategija osporavanja: neprosvećeno osporavanje jača zapadne stereotipe, dok ih prosvećeni način osporavanja prepoznaje kao stereotipe.

Evropski utemeljena kritika zapadne (američke) politike odgovara osnovnom sadržaju naše tradicije, ona razotkriva evropske interese u njihovom lažnom predstavljanju kao evropskih vrednosti, koje - pak - uzima kao orijentir prosvećenog protivljenja kolonijalnim nalozima. Ona podrazumeva kolektivni rast samosvesti, dok apologija orijentalnog stanja svesti samo obezbeđuje sprovođenje zapadne (američke) politike.

Potpuno je neodrživa teza da nema zapadnih vrednosti mimo zapadnih interesa. Tu se ciljano brkaju brojni sadržaji ovog razlikovanja. Da razlike postoje - kako je navedeno u Duhu samoporicanja - ukazivao je još Niče kada je naglasio da „niža kultura od više redovno prima prvo njene poroke, slabosti i razuzdanost", da bi tek potom ono što ju je zahvatilo počelo „posredstvom usvojenog poroka i slabosti da pušta da na nju struji i nešto od vrednosne snage više kulture." (Fridrih Niče, Vesela nauka, preveo Milan Tabaković, Grafos, Beograd, 1984, 118). Niče je, dakle, razlikovao svet vrednosti od poroka, slabosti i razuzdanosti. On je to mogao zato što je - u pojedinim slučajevima - diferencirano posmatrao odnose kultura.

Renegatski najamnik, pak, totalizuje svet poroka, slabosti i razuzdanosti kao svojstvo srpske kulture, neistinito pronalazi u njemu orijentalno stanje svesti, premda reality show, koji on gorljivo zastupa, nije plod orijentalne nego zapadne (američke) tradicije.Upravo zapadni (američki) interesi za kolonijalizaciju kolektivne svesti, koje Vučić-Brnabić režim sprovodi, diktiraju pounutrašnjivanje svesti koju odražava reality show, da bi se predstava o poroku, slabostima i razuzdanostima mogla nametnuti kao obavezujući kriterijum pri pozitivnom procenjivanju političkih i nacionalnih odluka srpskog predsednika.

Vrednosti su uvek znatno iznad interesa, jer obuhvataju duže vreme, uopštavaju i univerzalizuju pojedinačna iskustva. Sámo izjednačavanje vrednosti i interesa je propagandna parola da se izađe u susret antizapadnom raspoloženju srpskog naroda. Ova parola počiva na hipergeneralizaciji, jer neopravdano širi područje interesa na područje vrednosti. Sama hipergeneralizacija bila je odgovor na propagandnu parolu iz Prvog svetskog rata. Engleska propaganda razvila je ideju o dve Nemačke: geteovskoj, koja je svetska, i vilhelminskoj, koja je imperijalistička.

U propagandnoj borbi, nemačko javno mnenje je opovrgavalo takvu postavku tezom da je reč o jedinstvenoj Nemačkoj, koja brani kulturu oružjem. Tako je pisao i Tomas Man 1915. godine: „Fridrih i Bizmark nisu ništa manje nemački od Getea - koji je, inače, sasvim otvoreno čeznuo za snažnom otadžbinom ?koja će ulivati strah?" (Tomas Man, O nemačkoj republici, prevela Aleksandra Kostić, Albatros plus - Službeni glasnik, Beograd, 2012, 69-70).

No, vremenom su se stvari pokazale diferenciranim, pa je - već u 1927. godini - u njegovom poimanju stvari ipak došlo do bitnog razlikovanja Getea od Hitlera: „Racionalizam, intelektualizam, liberalno građanstvo, ili pak režanje zubima i poricanje ideja, što se danas u brutalnom zanosu slavi kao ono ?novo? i kao ?život? - jedino između toga postoji izbor, veruje ona mladež koja zauvek misli da se rešila pojma humaniteta, i koja je na svoje zastave stavila kukasti krst radosnog onečovečenja. Meni se čini da je u zemlji Getea i Ničea takva ograničenost sramotna" (Tomas Man, O nemačkoj republici, 201). Gete oličava svet vrednosti - univerzalnih i nemačkih - koje se ne mogu svesti na nemačke interese, kakve je zastupao Hitler.

Odnos između vrednosti i interesa je dinamičan i dvostruk. Vrednosti uvek teže univerzalnom području, jer vode proširivanju svog važenja. Interesi su uvek vezani za ograničena područja važenja. U unutrašnjem ustrojstvu evropskih društava - i onih, poput srpskog, koja su nastajala na graničnim područjima u odnosu na Zapad - uvek je aktuelna borba između vrednosti i interesa: otud revolucije i reakcije, prosvećenost i romantizam, klasni i građanski sukobi. U spoljnoj politici zapadnih društava, interesi su često u velikoj prednosti nad unutrašnjim vrednostima. Taj odnos je dinamičan i promenljiv.

Ali, tvrditi da unutar zapadnih društava nisu ostvarene vrednosti znači negirati činjenice. A podržavati vlast koja vodi srpsko društvo u promociju najekstremnijih zapadnih zahteva, koji su često u sukobu i sa shvatanjima unutar zapadnih društava, i tvrditi da je ta podrška u skladu sa anti-zapadnom orijentacijom srpskog društva, sa njegovim odnekud orijentalnim stanjem svesti, znači sprovoditi propagandu vlasti, bez obzira na činjenice.

Podržavati izdajničku i autoritarnu vlast patriotskim argumentima - to je srce propagande Vučić-Brnabić režima. I njegovih agenata-provokatora: istoričarskog renegata koji nema šta da kaže, lekarskog muzikanta koji i kad govori ništa ne kaže, renegatskog najamnika koji to što nema šta da kaže oglašava kao da je nešto važno rekao.

Dolazi do svesnog brkanja univerzalne i kontekstualne argumentacije. Intelektualna vododelnica u savremenim filozofskim, književnim, kulturološkim razgovorima podrazumeva okupljanje različitih mišljenja oko dva suprotstavljena pola. U koncentričnim krugovima oko njih raspoređeni su kontekstualisti i univerzalisti. Dakle: „na jednoj strani stoje, 'kontinentalno' govoreći 'novoaristotelovci' koji polažu akcent na kontekstualnost razumevanja i sporazumevanja i na mnoštvo životnih formi, dok na drugoj strani možemo pronaći novokantovce koji nastoje da otkriju uslove razumevanja i sporazumevanja nezavisne od konteksta i istrajavaju na jedinstvu u mnoštvu konkurentskih umnih i životnih formi" (Bernhard Valdenfels, Topografija stranog, preveo Dragan Prole, Stylos, Novi Sad, 2005, 127). Univerzalisti polaze od predstave o čovekovoj univerzalnosti, koju svojstva kulture samo prikrivaju, dok kontekstualisti nastoje da dokažu kako je i sam pojam univerzalnosti plod kulture u čijem je središtu, pa otud podleže svakovrsnom preispitivanju.

To je spor „između zatočnika lokalnog, tradicionalnog i globalnog, kritičkog uma" (Bernhard Valdenfels, Topografija stranog, 127). On se proteže kroz raznorodna područja, teorijska i praktična, premda njihova politička i etička dimenzija ostaju najvidljivije za procenu jačine unutrašnjeg naboja koji obeležava kulturni rat na život i smrt.

U tom ratu pojavljuju se precizni modaliteti spora: „Univerzalisti prebacuju kulturalistima da ovi sa priznavanjem stranog kao stranog dopuštaju i forme kanibalizma, ponižavanja žena, diktature, praznoverja ili da širom otvaraju vrata fundamentalističkim i terorističkim uverenjima. Kulturalisti repliciraju sa kontra-prigovorom da ne postoji univerzalno, transkulturalno merilo, budući da alternirajuća merila nastaju i propadaju zajedno sa svakidašnjim životnim formama.

Oni pored toga imaju u vidu da odmereni univerzalizam ništa manje nije doprineo razaranju čitavih kultura. Čak i pozivanje na univerzalna ljudska prava bi izgubilo svoju bezazlenost kada bi se prepustilo nesputanim težnjama ka univerzalizaciji" (Bernhard Valdenfels, Topografija stranog, 127). U ovako postavljenoj argumentaciji nije odviše teško prepoznati jezgro intelektualnih sporova o globalizaciji. Postoji li jedan ili više svetova? Jedan čovek ili različiti ljudi? Jedna, univerzalna, svest ili više, tradicionalnih, svesti?

Svet simboličkih formi, raznorodan i uklopljen u različite kontekste, upravo je svojom univerzalnošću dostupan mimo tih različitih konteksta. Umetnosti različitih kultura komuniciraju: one prolaze kroz filter kulturne različitosti i dopiru do čoveka drugih tradicija. U društvenom području: Kinezi nose zapadnjačka odela, kao što su Rusi davno skinuli kaftane, ali nisu zbog toga prestali da budu Rusi ili Kinezi. Kako se to dogodilo? Ljudi i kulture usvajaju, a ne oponašaju vrednosti: nastaju simbiotički spojevi i ukrštena značenja, u međudejstvima prihvatanja i odbijanja. U idealno-tipskom smislu, usvaja se ono što se prilagođava kolektivnom samorazumevanju, dok se oponaša ono što se nameće; u stvarnosti su idealno-tipski odnosi retki, pa se istovremeno odvijaju oba procesa.

Tako je i u srpskoj kulturi. Kao eminentno zapadni pravac, barok je usvojen u XVIII veku zato što je ruskoslovensko doba - preko Kijeva - odomaćilo stilska obeležja vremena. Ko bi mogao tvrditi da barokni zvonici, ikonostasi i freske u srpskim crkvama nisu deo i sadržaj srpske kulture, jer su plod seobama ispunjenog istorijskog kretanja.

A šta čini Vučić-Brnabić režim? On hiljadama policajaca nameće stanovništvu LBGT paradu uprkos ogromnom protivljenju ljudi. Začudo, renegatski najamnik podržava taj režim, dok se pretvara da je kulturološki kontekstualista. Da bi to prikrio, on tvrdi da nema usvajanja, jer je ono uvek oponašanje. Šta je cilj ove neistine? Da se obrazuje sugestija kako je ponašanje Vučić-Brnabić režima u skladu sa nečim neminovnim: nečim poput prirodne stihije. I javna podrška koju daje najamnik - uključiv i novčani iznos koji je prati - više nije podrška režimu nego neumitnom odvijanju stvari.

Otud je nastala tvrdnja da je moje shvatanje srpskog stanovišta - zato što se oslanja na tradiciju modernosti u našoj istoriji i kulturi - kvazi-srpsko, jer je zapadnjačko. Pod vidom kulturalističke kontekstualizacije, primitivno shvaćene kao autohtonost, odigrava se sprovođenje političkog nauma: da bi bilo srpsko, političko stanovište treba da proističe iz orijentalnog stanja svesti. Tako dolazi do neutemeljenog i provizornog preinačavanja čitavih slojeva prošlosti.

Dositej postaje kriv zato što je imao negativno mišljenje o osmanskoj vlasti, ocenivši je kao tamu razuma i običaja. Vuk postaje kriv zato što je - u Pismu knezu Milošu iz 1832. godine - upućivao da društvo treba urediti po ugledu na Evropu: davši tako negativan i aktuelan opis kneževe vladavine da se bez ostatka može primeniti na stvarnost Vučić-Brnabić režima.

Slobodan Jovanović je, takođe, zapadnjak i po tom osnovu postaje arhikrivac: sa tridesetogodišnjim intermecom, on je ponovo optužen u našoj sredini, što se dirljivo podudara sa najamnikovom odbranom titoizma, u kome je glasoviti istoričar bio osuđen na dvadeset godina zatvora. Do kog stepena je vladavina srpskog predsednika srozala javne i moralne standarde društva, pokazuje okolnost da čovek bez ikakvog dela, renegat u višestrukom povratu, izvodi na optuženičku klupu ljude koji predstavljaju temelje prosvećenosti, narodne kulture i građanske kulture u našem narodu. Ta sramotna činjenica nema nikakvih veza sa suvislim razgovorom o ograničenjima njihovog horizonta: bilo kao ograničenjima koja pripadaju njihovom vremenu, bilo kao ograničenjima njihovog ličnog vidokruga.

Usidrene u praktičnoj primenjivosti, ove besmislice se pojavljuju samo da bi se odbranila jedna kriminalna vlast. Uloga agenta-provokatora je da ih poređa u poretku koji bi svaku raspravu o vlasti otežao do nerasvetljivosti, ne bi li se previdela kriminalna priroda same vlasti. On nastoji da ono što je sasvim jasno učini potpuno nejasnim, da bi nejasno dobilo status normalnosti: da bi on kao provokator, opstao kao agent. Jer, agent provokator barata najšarolikijim tvrđenjima, vređa - postupkom argumentum ad hominem - dodeljenog mu kritičara vlasti, podržavajući i obrazlažući originalan ideološki odgovor na epohalni izazov.

Taj odgovor je ustoličio doskorašnji crnogorski predsednik, dok ga je srpski predsednik kreativno nadogradio. Jer, njegova vladavina pokazuje da je poslednji stadijum komunizma, ili nacionalizma, ili liberalizma, svejedno, uvek isti - kriminalizam. To je ono što se u kulturalističkoj kontekstualizaciji koju priprosto sprovodi agent-provokator pojavljuje kao razlog delovanja: kakvim god ideološkim zastavama da maše.

Da bismo proverili istinitost političke argumentacije i otkrili prirodu ideološke racionalizacije najbolje je da uporedimo šta se o nekoj političkoj praksi tvrdi da radi sa onim šta ona istinski radi. Tako se najlakše pokazuje da je politika Vučić-Brnabić režima politika delotvornog simulakruma. Pozivati se na antizapadnu kulturu i tradiciju, kao i usmerenje srpske politike, ne samo da je neistinito u srednjovekovnom i modernom smislu nego je groteskno kao opravdavanje aktuelne vlasti i njenih simulakruma. Jer, upravo je ta vlast - čitavim nizom sistemskih rešenja - zemlju stavila u kolonijalni položaju odnosu na zapadne (američke) interese: ne samo u privrednom nego i u kulturnom pogledu.

Dok renegatski najamnik tvrdi da Vučić-Brnabić režim vodi politiku moguće suverenizacije, taj režim istovremeno sprovodi politiku najradikalnije desuverenizacije: u oblasti ideologije rodne ravnopravnosti, u direktnoj saglasnosti sa zapadnim (američkim) naređenjima; u oblasti vojne politike: vežbe sa NATO i odlazak u mirovne misije sa američkom vojskom, što je suprotno od proklamovane politike vojne neutralnosti; u oblasti obrazovne politike: sprovođenje stranih naloga bez ikakvog osvrta na njihove učinke; u oblasti kulturne politike: finansiranje nevladine inteligencije u čitavom spektru uticajnih oblasti, sa posebnim naglaskom na višestrano izlaženje u susret naumu hrvatske politike da relativizuje broj ubijenih u genocidu čiji je simbol Jasenovac; u oblasti finansijskog sistema: prodaja poslednje značajne domaće banke zapadnim (američkim) vlasnicima; u oblasti privredne politike: prodaja beogradskog aerodroma zapadnim (francuskim) vlasnicima; u oblasti ekološke politike: nastojanja da se - u korist zapadne (američke) kompanije Rio Tinto - otpočne otkopavanje litijuma koje uništava životni prostor u velikoj oblasti zapadne Srbije.

Ispod takvih kretanja, koja ukidaju svaku stopu autonomnog postojanja naroda i izručuju zemlju okupacionim merama, odvija se protok novca čije je poreklo kreditno i čiji su putevi izgubljeni u šipražju medijske buke.

Ideološka racionalizacija je kada pozitivan odnos prema vlasti, određen ličnim interesima, prethodi ideologiji koja se stvara da bi se opravdali postupci vlasti. Tu praktični cilj prethodi ideološkom obrazloženju. Kada političko uverenje, autonomno oblikovano, prethodi političkom činjenju, bilo vlasti bilo opozicije, onda to nije racionalizacija, nego praktično ostvarivanje jednog uverenja, kao praksa koja one koji dele to uverenje odvodi u opoziciju ili dovodi na vlast.

Kod ideološke racionalizacije, oni ne dele sudbinu vlasti, ne odlaze kad ona izgubi na izborima, jer ih njihovi lični interesi nagone da i za novu vlast prave ideološku racionalizaciju. U slučaju te racionalizacije, vlast je uvek kriterijum, jer zadovoljava lične interese. U drugom slučaju, kriterijum su uverenja, koja se mogu podudarati ili razmimoilaziti sa vlašću.

To pokazuje da tvrdnje renegatskog najamnika nisu nikakve analize i saznanja nego - političke racionalizacije. One nisu ni ideološke, jer kulturalizam kod njega nema značenja ideologije, već racionalizacije kriminalizma. To je klasična - priglupa, ali efikasna - propagandna zamka: upetljavši se u njegove tvrdnje, međusobno protivrečne, čovek počinje da tumara u carstvu seni, pokušava da pronađe teorijsku logiku tamo gde logike nema, istorijsku situaciju kod nekoga ko o istoriji ne zna ništa i utoliko improvizuje, kulturnu simbolizaciju u tvrđenjima koja ne počivaju na bilo kakvoj predstavi o simbolima i kulturi. Da bi takva zamka bila delotvorna, upotrebljavaju se dva postupka: pruža se panorama isečaka stvarnosti, koji nisu ni u kakvoj vezi, jer nisu odabrani u skladu sa bilo kakvim teorijskim ili iskustvenim kriterijumom, i sprovodi se personalizacija kao oblik javnog žigosanja i, potom, neutralisanja kritičara režima.

(U sledećem broju: Pod šatorom ambasadora Hila)