Vojskovođa

Srpski oficir: vojvoda Živojin Mišić (4)

Samovolja kralja Aleksandra

Mišićev uspon u službi i uspešno napredovanje imalo je uzlaznu liniju od završetka pripreme za generalštabnu struku do majskog prevrata 1903. godine. To je bio period velikog preobražaja i modernizacije srpske vojske koji je započeo kralj Milan odmah posle završetka drugog rata protiv Turske

Piše: Petar Opačić

U preobražaju vojske Mišićev udeo je veoma značajan. Posle uspešnog završenog tečaja za generalšatabnu struku, preveden je 1891. u zvanje generalštabnog oficira. Krajem februara 1982. Položio je ispit za čin generalštabnog majora. Za taj ispit prijavio je iz istorije ratova četiri ratna pohoda Napoleona Bonaparte: rat u Italiji protiv Austrije i Venecije 1796. i 1797, zatim rat protiv Austrije 1805, rat protiv Rusije 1812. i rat protiv IV evropske koalicije 1804. godine (engleska, Rusija, austrija, Pruska, Švedska i druge). Kada je ispitivaču potpukovniku Dimitriju Cincaru Markoviću, inače veoma sposobnom oficiru, saopštio da je da je za studiju izabrao, sem ostalih Napoleonovih ratova, i rat 1814. ("rat naroda"), upitao ga je: "Otkud baš taj rat da izaberete"? Mišić je odgovorio:"dopao mi se kao veoma komplikovan". Ovakvim izborom tema za ispit, Mišić je ispoljio težnju za dubokim poniranjem u proučavanju najsložnijih ratnih poduhvata u dotadašnjoj ratnoj istoriji sveta. Verovatno je da je taj interes za složene ratne bitke stekao pod uticajem Radomira Putnika, pod čijim je rukovodstvom završio generalnoštabnu pripremu, pripremao se i polagao ispit za čin kapetana i majora pred Komisijom kojom je takođe predsedavao Putnik. Tom prilikom Putnik je zapazio izrazitu vojničku obdarenost kandidata, što je svakako bilo od velikog značaja za njihove međusobne odnose i docnije uzdizanje Mišića na visoke komandne položaje upravo pod uticajem i na zahtev Putnika u vreme balkanskih ratova i Prvog svetskog rata.

Vlast u svoje ruke

Pre unapređenju u čin generalštabnog majora, postavljen je za načelnika štaba Šumadijske divizijske oblasti u junu 1982. godine. U proleće 1983. dogodile su se krupne promene na na upravi zemlje. Posle smrti generala Koste S. Protića, namesnika maloletnog kralja Aleksandra, izbio je sukob između radikala i liberale oko izbora trećeg namesnika. Po nagovoru svog oca, koji je posle abdikcije živeo u inostranstvu, kralj Aleksandar je 1. aprila zbacio okrnjeno namesništvo i proglasio se punoletnim.
Taj nasilni akt pripremljen je na veoma lukav način. Po savetu Lazara Dokić, koji mu je bio glavni pomagač u pripremanju prevrata, pozvao je namesnike, ministre i oficirski kor u dvor, a trupama prestoničkog garnizona i žandarmerije naredio da zaposednu Ministarstvo spoljnih i unutrašnjih dela, upravu grada i telegraf i opkole zgradu Narodne skupštine i kuće namesnika i ministara, pa kad je dobio izveštaj da je sve to urađeno po planu i bez problema, podigao je zdravicu i saopštio prisutnima u dvoru da je uzeo svu vlast u svoje ruke. Namesnici su se usprotivili kraljevom postupku, ali on ih je zadržao u dvoru, obišao kasarne u garnizonu i uzeo zakletvu od prestoničkih trupa i tako namesnički protest obesmislio. ZA predsednika Vlade imenovao je Lazara Dokića, koga je uskoro zamenio radikalskim prvakom generalom savom Grujićem. Pošto je pogazio sporazum koji je napravio sa radikalima o odstranjivanju kralja Milana iz zemlje, odobrio je da se njegov otac vrati u zemlju, pa je radikalska vlada podnela ostavku. Tada je Aleksandar obrazovao "neutralnu" Vladu Đorđa Simića. Sve su to bili vidljivi znaci dase mladi vladar neće držati onog načela koje je izrekao na kraju svoje prve besede pred Narodnom skupštinom: "Da živi slobodna ustavna srbija!" To je, međutim, bila krilatica koja čak ni u času kada ju je izgovorio, uzimajući svu "vlast u svoje ruke", nije bila primerena svom sadržaju, jer je vlast uzeo na neustavan način. Verovatno mu je savetovano da se na takav način predstavi javnosti da pokaže da će se, za razliku od svog oca, strogo držati Ustava kako bi dvorski udar prošao bez otpora.
Mladi kralj je uskoro pokazao da je najdosledniji čak i od svog oca. Po preuzimanju vladarskih prerogativa, dozvolio je da se eks kralj Milan, koji se godinu dana posle abdikcije, 1889, odrekao srpskog državljanstva i nastanio u Parizu, vrati u zemlju. Potom je ubrzo uvideo da mu liberalan Ustav iz 1888, u čijoj je izgradnji učestvovao kralj Milan i proklamovao ga po pritiskom radikala, predstavlja smetnju za njegovu autokratsku upravu. Prvo je smenio Simićevu "neutralnu" vladu i za novog predsednika Vlade postavio još konzervativnijeg političara Svetomira Nikolića. Zatim je 9.maja 1894. godine suspendovao Ustav od 1888. godine i vratio na snagu namesnički Ustav iz 1869. godine. To je bio drugi državni udar na samom početku desetogodišnje vladavine kralja Aleksandra, koja je bila obeležena svakojakim krizama i aferama, i koji je nasilno okončana krvavom dramom u majskom prevratu 1903.
Nadobudni kralj Aleksandar nije umeo, za razliku od kralja Milana, da neguje bliske odnose sa oficirima sa kojima se njegov otac družio kao sa svojim ratnim drugovima. Kralj Milan je znao većinu oficira po imenu. Na vojsku je gledao kao na oslonac svoje neograničene vlasti. Njegov sin, koji je preuzeo vlast na veoma lak način, uobrazio je da je on sam sebi dovoljan i da ga niko ne može zbaciti „iz sedla" u kome se udobno osećao, pa se već na samom početku svoje vladavine zamerio političkim strankama i oficirima, pa čak i kućnim prijateljima.

Intrige i podmetanja
     
Kada je kralj Aleksandar samovoljno uklonio krnje namesništvo, proglasio se punoletnim i preuzeo kraljevsku vlast u svoje ruke, Mišić je bio načelnik Štaba Šumadijske divizijske oblasti. U dva sata noću primio je depešu o dvorskom prevratu i odmah je odneo komandantu potpukovniku Mihailu Srećkoviću. Prema Mišićevom predlogu potpukovnik Srećković je depešu pročitao pred strojem kragujevačkih trupa i na kraju uzviknuo:" Da živi NJ.V. Aleksandar i kralevski dom!" Sve područne jedinice su depešom obaveštene o promenama na prestolu. Nikakve reakcije u vojsci nije bilo.
Iste godine Mišić je postavljen za komandanta 7.puka i kraljevog ađutanta sa četvoricom drugih oficira i dvojicom kraljevih ordonansa. Prvi ađutant potpukovnika Ilije Ćirića je za vreme prijema u dvoru novoimenovanih ađutanata i ordonansa upozorio ih da je Kralj mlad, pa ih je savetovao da, ako bi se kod nekih od njih Kralj raspitivao za pojedine oficire, da ni u kojoj prilici ništa rđavo ne govore ni za jednog oficira, jer bi kralj, kao mlad čovek, to zapamtio, što bi od toga mogle da nastanu velike neprilike. Mišić se uskoro uverio koliko je bio koristan savet potpukovnika Ćirića kome su, očigledno bile dobro poznate sklonosti ljudi da prave intrige i podmetanja. NA povratku sa prvog purovanja po istočnoj Srbiji, kralj Aleksandar je sa svitom ostao na prenoćištu u smederevu u hotelu "Kod Lava". Penjući se u stepenište pozvao je Mišića u svoj apartman. Kada su ušli u sobu, kralj je zaključao vrata i pod zakletvom zatražio da mu kaže da li je istina, kako mu je dojavljeno, da je komandant Šumadijske divizijske oblasti potpukovnik Srećković, kada je dobio depešu da je preuzeo vlast, zgužvao depešu, zgazio je, pljunuo na nju i grdio Obrenoviće. Mišić je sve to energično demantovao i ispričao kako su on i potpukovnik Srećković postupili po prijemu depeše. Kralj mu je poverovao i pred njim pocepao spremljen ukaz kojim je potpukovnik srećković stavljen u penziju.
Ne zadugo zatim, sličnu lažnu dostavu kralj je dobio i o ministru unutrašnjih poslova Svetozaru Milosavljeviću o nekim njegovim tobožnjim nepravilnostima koje je činio u Grockoj. Kralj se opet obratio Mišiću pitajući ga da li poznaje gospodina Milosavljevića. On mu je odgovorio da mu je gospodin Milosavljević bio profesor opšte istorije u Kragujevcu i da ga poznaje kao čestitog, pravičnog i energičnog čoveka. Kralj mu tada nije poverovao i primetio da dobro ne poznaje ljude. Ali mu je uskoro, za vreme šetnje u Beogradu, priznao da se sam uverio u čestitost ministra Milosavljevića.
Gnev mladog Kralja sručio se, takođe na osnovu lažnih dostava, na jednog od najumnijih srpskih oficira - generalštabnog pukovnika Radomira Putnika. Kralj Milan, je još dok je bio na prestolu, sumnjičio Putnika da je naklonjen radikalima i da je pristalica princa Petra Karađorđevića, ali se uzdržavao da ga ukloni iz vojske, jer Putnik uživa veliki ugled u vojsci koji se, inače, veoma korektno držao u službi. Međutim, omraza je prešla sa oca na sina. Kralj Alesandar je krenuo na putovanje po Srbiji. Planiran je predah u aranđelovcu. Kratko vreme pre kraljevog polaska na putovanje, za komandanta Šumadijske divizijske oblasti postavljen je generalštabni pukovnik Radomir Putnik, koji je na tom položaju zamenio potpukovnika Srećkovića. Ali zbog slabog zdravlja, ministar vojni general Savo grujić odobrio mu je jednomesečno bolovanje. Tako se dogodilo da, neobavešten o Kraljevom dolasku u Aranđelovac, nije bio na dočeku, već njegov zastupnik potpukovnik Panta Pejović. To je Kralja jako razljutilo, pa je naredio da ga odmah pozovu da dođe da mu se javi. Kralj je Putnika oštro ukorio što ga nije dočekao na svojoj teritoriji. Putnik se pravdao da nije bio obavešten, a ministar Grujić, koji je prisustvovao razgovoru, nije izustio ni jednu reč u njegovu odbranu. Zbog toga i nekih izmišljenih političkih afera Putnik je smenjen i postavljen za kasacionog sudiju. Pošto ta funkcija nije imala gotovo nikakve veze sa vojskom, mnogi su mu savetovali da podnese molbu za penziju. On je međutim, mirno odgovarao na sve optužbe, i odbio savete prijatelja da sam podnese molbu za odlazak u penziju. Ipak je, u Ukazu o penzionisanju od 14. Oktobra 1896. Godine, pored ostalog, navedeno:"Da se đeneralštabni pukovnik Radomir Putnik, na osnovu člana 40. Zakona o ustrojstvu vojske, po molbi njegovoj stavlja u stanje pokoja, sa penzijom koja mu pripada po godinama službe".
(Nastaviće se)

Petar Opačić rođen je u Plavu, Knin. U Beogradu je završio gimnaziju, Filozofski fakultet, postdiplomske studije i odbranio doktorat iz istorijskih nauka na Beogradskom univerzitetu. Učestvovao je u oslobodilačkom pokretu od 1941. do 1945. U JNA je obavljao razne dužnosti u trupi, bio je novinar i urednik u armijskoj štampi, dopisnik sa Sinajskog poluostrva, nastavnik u Višoj vojnoj akademiji, vodeći istoričar i naučni savetnik u Vojnoistorijskom institutu, pukovnik JNA u penziji. Učestvovao je na više međunarodnih naučnih skupova i na Svetskom kongresu istoričara (Vojna konferencija) u Štutgartu 1985. godine sa dva referata.

TABLOID objavljuje delove knjige "Vojvoda Živojin Mišić" autora Petra Opačića, pukovnika u penziji, doktora vojnih nauka i jednog od naših najvećih vojnoistorijskih stručnjaka.

Sposoban vojskovođa je prvi uslov pobed
Matija Ban

Jevanđelje

Kao izrazito talentovan, sposoban i moralan oficir Mišić je stekao naklonost oba kralja - i ekskralja Milana i kralja Aleksandra Obrenovića. Tako je, u svojstvu kraljevog ađutanta, Mišić pratio kralja aleksandra u atinu na svečanost povodom obnavljanja modernih Olimpijskih igara 1896. godine. Za vreme tog putovanja u Grčku, mišić je bio svedok dva istorijska događaja - nacionalnog i svetskog značaja: prisustvovao je poseti vladara srbije carskoj Lavri na svetoj Gori i otvaranju modernih Olimpijskih igara u Atini.
Pre otvaranja Olimpijskih igara, na kojima su učestvovali atletičari iz 12 evropskih država, kralja Aleksandar je u pratnji srpskih, grčkih i turskih oficira posetio Atos. Poseta manastiru Hilandar na Svetoj Gori upriličena je na dan Hristovog vaskrsenja 4. aprila 1896. godine. To je bila prva poseta vladara Srbije tom znamenitom verskom i duhovnom srpskom svetilištu posle propasti srpske srednjevekovne države. Monaštvo je tom prilikom predalo dar kralju aleksandru "Miroslavljevo jevanđelje", najstariji i najvredniji kulturno-istorijski i duhovni spomenik srpskog naroda.
Kralj je uzvratno darovao Manastir sa 15.000 dinara u zlatu. Razmena darova bila je od ogromnog istorijskog značaja: Od tada je "Miroslavljevo jevanđelje", prešlo pod brigu i zaštitu srpske države. Ceremonija uručivanja drova i prigodne besede toliko su bile uzbuđujuće da je kralj aleksandar zaplakao od radosti. To je bio zaista veliki događaj, jer samo kratko vreme iza toga iz Rusije su došli delegati u Hilandar sa punim torbama novca da kupe Jevanđelje. Koristeći teško materijalno stanje Hilandaraca, Bugari su se namerili da preotmu manastir. Kraljeva novčana pomoć omogućila je monaštvu Hilandara da opstanu i sačuvaju manastir za srpski narod - najstariju srpsku Lavru - temelj i izvor svetosavske duhovnosti srpskog naroda.