Darovanje
Donatorska
republika Srbija: Ko je sve Srbiji poklonio desetak milijardi evra i dolara i
kako su te pare potrošene
Donacije su milijarde na koje je plaćen poraz
Nekadašnji opozicionari
a današnji vladari, opstali su tako što su ih finansijski izdržavali njihovi
donatori iz inostranstva. Ova svakome poznata istina ima dva kraja. Deca
vaspitana da dobijaju a ne da privređuju, obično postanu nesposobna kad
se osamostale. Posebno u kriznim situacijama. Današnja srpska politička
nedonoščad, negovana sredstvima iz raznih domovina demokratije, sve manje može
da računa na tu pomoć. A i dalje joj treba. Ali, stvarno, hoće li se
računopolagač jednom upitati: gde su potrošene silne milijarde, u koju obnovu?
Nikola Vlahović
U proteklih osam godina
Srbija je primila između četiri i pet milijardi evra donacija koje su najvećim
delom stigle iz zemalja Evropske unije i SAD. Ova brojka bila bi znatno veća
kad bi bile poznate sve donacije koje su dobile srpske nevladine organizacije
zajedno. Ali, tu bi sabiranje trajalo malo duže...
Zato što javnost operiše različitim podacima o
pravoj visini poklonjenih dobara i novca tokom prve demokratske decenije,
i zato što se nijedan od zvaničnih podataka ne slaže sa onim prethodnim, lako
je poverovati da će to zauvek ostati tajna. A gde ima tajni ima i nečistih
savesti, ucena, potkupljivanja, "držanja u fioci" i
sličnih delatnosti, uobičajenih za društvo koje se još valja u blatu običajnog,
dogovornog, uličnog i kafanskog prava i isto takve države.
Nekadašnja Savezna Republika
Jugoslavija, kao privremena tvorevina dvaju zbratimljenih režima,
predstavljajući sebe kao ozbiljnu pravnu državu, donela je i Zakon o donacijama
i humanitarnoj pomoći (Službeni list SRJ, broj 53/2001, 61/2001).
Prema tom zakonu, primaoci donacija mogu biti državni organi, lokalna
samouprava, javna preduzeća i druge organizacije koje ne ostvaruju dobit, kao i
domaće i strane humanitarne organizacije. Pomoć iz inostranstva može biti u
robi, uslugama, novcu, hartijama od vrednosti, imovinskim i drugim pravima.
Primalac donacije i pomoći, po osnovu ovog zakona ne može biti politička
stranka...
Naravno, ovaj zakon je
sadržavao i kaznene odredbe, pa je tako, na primer, predviđao da će se novčanom
kaznom od 90.000 do 450.000 dinara kazniti kao privredni prestup domaće ili
strano pravno lice ako zaključi ugovor o uvozu robe koja je predmet donacije
odnosno humanitarne pomoći koja ne ispunjava uslove za stavljanje u promet.
Ovako smešna pretnja
države samo je ohrabrila donatorske lešinare. Posle petooktobarskog prevrata,
nekadašnja opozicija ulazi u period karnevalskih bahanalija trošeći ogromna
sredstva pristigla u vidu finansijske pomoći demokratskim promenama.
Bitka nad
otvorenom kasom
Prvih meseci
nakon dolaska novih vladara, vlada Japana, jedan od najvećih donatora porušene
i opljačkane Srbije, poklonila je autobuse za gradska saobraćajna preduzeća i
specijalna vozila za bolničke centre i hitnu pomoć. Jedna donatorska delegacija
se uputila za Niš, i tamo doživela pravi šok. Osim što ih je domaćin poveo na
neopisivo kafansko prežderavanje u čast njihovog dolaska, pokazao je i
sopstveni vozni park, višestruko skuplji od svega što su Japanci donirali!
Nešto kasnije, ambasador ove daleke i prijateljske zemlje, dajući izjavu
ovdašnjim medijima, gorko je konstatovao kako bi i Japan zapao u teško
siromaštvo kad bi im rukovodioci jeli tolike količine mesa.
Stizali su krediti i
donacije za strukturno prilagođavanje za socijalni, privatni i finansijski
sektor u iznosu od 160 miliona dolara (Svetska banka), rehabilitaciju prenosne
elektroenergetske mreže u Srbiji (120 miliona evra od EIB i EBRD), CRDA program
za projekte na lokalnom nivou na teritoriji Srbije u visini od 102,9 miliona
dolara (SAD), obnovu železničke infrastrukture u Srbiji u visini od 70 miliona
evra (EIB), obnovu Beograda - javni prevoz, daljinsko grejanje, vodovod u
Makišu 2 i Kaluđerici, sa 60 miliona evra (EBRD), rehabilitaciju železnice od
57 miliona, rekonstrukciju putne mreže i Aerodroma Beograd od 50 miliona
evra (EIB), rekonstrukciju mosta Sloboda u Novom Sadu za šta je od EU
dobijeno 44 miliona evra, popravku i održavanje toplana u Beogradu, Novom Sadu
i Nišu sa 25,6 miliona evra od Nemačke, popravku vodovodnog sistema u istim
gradovima za šta je dato 23,3 miliona evra...
Od 46 miliona evra donatorske
pomoći Evropske unije urađena je reforma poreskog sistema u Srbiji. Od
donatorskih para uvedena je Agencija za kontrolu lekova, urađeno je
obeležavanje stoke u vrednosti od 30 miliona evra, povezane su veterinarske
stanice i izgrađene laboratorije za kontrolu hrane, što je zahtevala EU kako bi
se Srbija uskladila sa evropskim standardima. Kako su donatorima prikazivani
zvanični troškovi a kako su izgledali stvarni, nije teško pretpostaviti.
Istovremeno, dok su
sredstva stizala, nastao je obračun među petooktobarskim pobednicima oko
direktorskih i rukovodećih funkcija u upravnim odborima ovih preduzeća. Zašto,
postalo je jasno kad su počele prve afere sa nenamenskim trošenjem sredstava,
zapravo multimilionsku pljačku (slučaj Železnica Srbije, elektromafije i sl.).
Prema podacima Narodne
banke Srbije, preko čijeg računa se uplaćuju donacije u devizama, najveći iznos
novčane pomoći Srbija je dobila 2002. godine, i to punih 128,7 miliona dolara,
dok je vrednost donacija bila najmanja 2004. godine, tek 8,6 miliona dolara.
To sam vama
danas izorao!
Prva donatorska
konferencija sa idejom obnove ondašnje Savezne Republike Jugoslavije, održana
je u Briselu 29. juna 2001. godine, a zemlje učesnice su tom prilikom objavile
da je sakupljeno 1, 28 milijardi dolara u robi i novcu, što je nekoliko meseci
kasnije i bilo realizovano.
Ali u kasnijim
izveštajima Ministarstvo finansija je tvrdilo da je Srbija dobila 549,68
miliona evra i da su to mahom bila sredstva humanitarne pomoći koja se
najbrže i najjednostavnije realizuju, jer obično predstavljaju nabavku
određenih dobara za potrebe stanovništva. No, u koje svrhe je otišlo
nekoliko stotina miliona evra novčane pomoći, teško je sa sigurnošću utvrditi.
Činjenica je da je novac dolazio u ogromnim
količinama na račun države kojom su upravljali petooktobarski osvajači vlasti,
ali i na račune pojedinaca unutar tek skrpljenje koalicije i oko nje.
Mogućnosti naplate prvoboračkih zasluga bile su nesagledive. Mnogi su se primakli
institucijama koje su i u prethodnom režimu važile za mesta gde se obrće
veliki donatorski novac. Primera ima puno, ali neki od njih svakako
predstavljaju model prema kome je kasnije i nastala menadžerska
Srbija uneređena svakojakim lopovlukom, lakonski nazvanim
liberalni kapitalizam.
Među istaknutim pribavljačima,
distributerima i potrošačima donatorskog novca nalaze se i čitave
političke stranke i njihovi istaknuti članovi kao što je slučaj sa strankom G17
i još uvek važećim ministrom zdravlja Tomicom Milosavljevićem, njegovim
politički istomišljenikom, takođe ministrom, Mlađanom Dinkićem, i sklonjenim
ali ne i zaboravljenim Miroljubom Labusom za vreme čijeg mandata je u Srbiju
ušlo na stotine miliona bespovratnih evra i dolara.
Ova trojica ljudi (naravno i drugi slični
njima, ali manje važni) bez svoje sabraće iz Demokratske stranke, i još
nekoliko satelitskih ličnosti i grupa, zahvaljujući stranim donacijama stalno
su sebe prikazivali kao srpske Majke Tereze, dok su u međuvremenu punili
stranačke kase i izvodili postupak konverzije (od malih birokrata
i kabinetskih miševa do neprikosnovenih vođa), te tako opstali celu deceniju u
državnom vrhu kao takozvana finansijska vlast. Donatori su na ovu
okolnost gledali kao na nužno zlo tipično za zemlju u tranziciji.
Da je bilo drukčije,
Srbija ne bi u ovoj deceniji dobila bespovratnu međunarodnu pomoć u iznosu od
ukupno 4,5 milijardi evra, prema zvaničnim podacima Ministarstva finansija.
Evropska unija se, usvajanjem svojih budžeta, obavezala čak i na to da od 2000.
do 2013. godine za različite projekte po osnovu donacija i povoljnih kredita
odobri Srbiji oko 2,8 milijardi evra. U proseku, godišnje se u te svrhe
realizuje pomoć od oko 350-400 miliona evra. Najviše novca iz pomoći EU do sada
je u Srbiju došlo za potrebe takozvane budžetske podrške - 19,3 odsto od ukupne
sume, potom za sektor energetike 16,9 odsto i saobraćaja 12,2 odsto.
Ustanak o
jednom trošku
Donatorska
pomoć Srbiji sve je ređa. Moraju se pripremati mnogo kompleksniji razvojni i
drugi projekti, pa je zbog toga i došlo do smanjenja donatorskih sredstava.
Najveći problem zemalja donatora sa Srbijom jeste taj što za veliki novac koji
im je na raspolaganju imaju malo ili uopšte nemaju projekata spremnih za
realizaciju, što podrazumeva detaljan plan, dobijene dozvole, poznatu lokaciju,
pripremljenu tendersku dokumentaciju, kontrolu i izveštavanje o realizaciji
projekta.
Da je
donatorstvo na izmaku, barem što se ove zemlje tiče, govore podaci iz prošle
godine kad je u Srbiju ušlo 165,77 miliona evra bespovratne pomoći. Ili u
Srbiji više nema nikoga ko je spreman da potroši vreme na stvaranje korisnih
projekata za zajednicu u kojoj živi, ili su se donatori umorili od sipanja u
bure bez dna.
Sve je
postalo još jasnije kad je ove 2009. godine zvanična Rusija zatražila precizne
projekte u koje je spremna da uloži novac, bilo da su u pitanju krediti,
donacije ili nešto treće. Jednostavno, tih projekata nema. Srpska politička
oligarhija, navikla na trošenje donatorskog novca bez kontrole, moraće da se
suoči se sa drukčijim pravilima koja uspostavljaju ovako netipični darodavci.
Sa druge
strane, nevladin sektor ima višegodišnje iskustvo u pisanju projekata, njihovoj
realizaciji, ali pre svega u načinu prikazivanja trošenja budžeta. Ovo bi, kao naučnu
delatnost, svaki prosečni službenik NGO sektora mogao da predaje većini
srpskih ministara.
Eto konačno i razloga zašto su sve srpske
vlade, krpljene teškom mukom od oktobra 2000. godine do danas, osnivale brojne vladine
agencije u kojima glavnu reč vode ljudi iz nevladinih organizacija. Ova
godinama trenirana birokratija, upoznata do detalja sa pisanim i nepisanim
pravilima donatora, te njihovim sklonostima, volji da nešto finansiraju ili ne,
političkoj ili nepolitičkoj orijentaciji, veoma često vodi glavnu reč kad je u
pitanju donošenje ključnih odluka važnih za funkcionisanje države.
U tom smislu su sve donacije koje je primio
nevladin sektor iz inostranstva višestruko isplaćene. Treba se samo setiti
koliko je novca neposredno uoči Petog oktobra predato raznim centrima za
ljudska prava, humanitarnim fondovima, organizacijama kao što su bile Otpor
ili CESID, te nebrojenim grupama i pojedincima koji su novac
dobijali za rušenje ondašnjeg režima. Da paradoks bude veći, u otimanju
donatorskih sredstava učestvovali su i pripadnici tadašnjih službi bezbednosti,
i to organizovano, sa ciljem da donacije nikada ne stignu do političkih
neprijatelja! U tome su im vrlo svesno pomogle sve tadašnje opozicione
tvorevine, završno sa medijima, što je i dovelo do toga da Peti oktobar bude samo
još jedan službin ustanak, ili sklapanje večnog mira između dve
osvedočene lopovske ideologije. Do neke treće, poštenije ideologije, Srbija će
se načekati.
Veza sudbine
i zanata
Uprkos tome što je
zvaničnih četiri i po milijarde evra bespovratnih sredstava ušlo u Srbiju, i
što je najmanje još toliko otišlo u ruke nevladinog sektora, i danas je, skoro
deset godina od demokratskog prevrata, stvarna slika Srbije i dalje ružna.
Veliki broj škola u unutrašnjosti još uvek nema ni pristojan toalet, nema
nijedan kompjuter, komunalna infrastruktura i dalje je u jadnom stanju (samo u
Kragujevcu je kanalizaciona mreža bila stara 70 godina!)...
Evropska
unija na svakih šest godina donosi svoj budžetski okvir, pa je tako od 2000. do
2006. godine za Srbiju odvojeno 1,4 milijardi evra, a isti iznos predviđen je i
za period 2007-2013. godine.
Opet po zvaničnim podacima, od 2001. godine
srpska javna preduzeća dobila su više od dve milijarde evra donacija, od čega
je, na primer, oko 800 miliona evra dobila Elektroprivreda Srbije, i više od
tri milijarde evra kredita, od čega pola milijarde evra još nije povučeno jer
nije poznato kako taj novac treba potrošiti! Ali zato spoljni dug Srbije, prema
podacima Narodne banke Srbije, dostiže 31. avgusta 2009. godine 21,7 milijardu
evra! Samo u 2010. Srbija će morati da plati 3,5 milijardi evra poveriocima!
Nasuprot ovim opominjućim činjenicama,
usvajajući budžet Pokrajine za 2006. godinu, poslanici vojvođanske skupštine
odredili su pomoć nevladinom sektoru od 425 miliona dinara, što je u tom
trenutku bilo čak za 18 odsto više od dotacija za poljoprivredu!
Konačno, u vrhu srpske
vlasti danas nema nikoga ko je spreman da prizna kako je pljačkom donacija,
nenamenski potrošenim kreditima i prežderavanjem iz budžeta, već odavno
potrošeno više mostova preko Save i Dunava, više zaobilaznica oko Beograda i
barem jedan Koridor 10.
Orkestar na vlasti
tvrdiće suprotno dokle god bude mogao. Govoriće kako smo malo dobili i kako nam
još treba, kako bi ostao još neku godinicu tu gde jeste. Nažalost, ni
alternativa im nije ništa poštenija. Sve su to oprobani maheri višestranačkog
jednoumlja, građani posebnog kova kojima je politika sudbina a otimačina zanat.
Donacije
Evropske unije Srbiji, 2001-2010.
Evropska unija je do sada u Srbiju uložila dve milijarde evra bespovratne pomoći,
a za pet godina uložiće još jednu milijardu. Poznato je u koje svrhe je stigao
taj novac. Ali, na kakav način je potrošen, to je već druga priča. Svaki
građanin Srbije u susretu sa državnom upravom može da proceni da li mu je bolje
ili gore nego što je juče bilo, te koliko su ta sredstva potrošena za opštu
dobrobit, a koliko je otišlo na zadovoljstvo malih grupa i pojedinaca, pa čak i
finansiranje političkih stranaka.
Politika i demokratija
Reforma javne
administracije: 108.100.000
Sudstvo: 100.370.000
Lokalna
samouprava: 112.020.000
Manjine,
ljudska prava i izbeglice: 63.500.000
EU
integracije 38.200.000
Mediji
15.600.000
Građansko
društvo 19.960.000
Ukupno
460.750.000
.................................
Ekonomija
Razvoj
preduzeća, privatizacija, klima 91.700.000
Zdravlje
78.600.000
Regionalni
razvoj, prekogranična saradnja 117.163.000
Zapošljavanje
67.250.000
Usklađivanje
sa EU
Transport:
136.000.000
Trgovina,
poljoprivreda, voda: 82.380.000
Carina,
kontrola granice: 21.300.000
Energija:
486.000.000
Reforma
statistike: 8.950.000
Zaštita
životne okoline: 52.100.000
Programiranje
fondova: 13.000.000
Programi za
obrazovanje i zajednicu: 59.700.000
Nuklearna
postrojenja: 17.460.000
Turizam:
1.000.000
Ostalo:
23.881.000
Podrška
budžetu: 100.000
IPA programi
za 2011. godinu: 202.700.000
Ukupno
2.019.934.000
.......................................
Ko
su donatori nevladinih organizacija?
Srpska javnost malo zna o tome ko su velike
svetske nevladine organizacije, koliko novca imaju i čime se bave, te koga sve
u Srbiji finansiraju. Neke od njih već dugo predstavljaju referencu beogradskom Centru za
podršku nevladinim organizacijama, a neke se naprosto ne pojavljuju kao
stalni nego kao povremeni priložnik određenom pokretu, ideji ili projektu...
Čarls Stjuart
Mot fondacija,
Evropska
komisija,
Fond za
otvoreno društvo,
Freedom
House,
German
Marshal Fund of the United States,
Holandska
ambasada, Institut za otvoreno društvo,
New York
(USA),
Kanadska
ambasada,
Katolička služba
pomoći,
Know How Fund
(Velika Britanija),
Međunarodna
pravoslavna dobrotvorna organizacija (IOCC),
Međunarodni
centar za neprofitno pravo (ICNL),
Međunarodni
Olof Palme Centar/SIDA (Švedska),
Privredne
organizacije, Program za razvoj Ujedinjenih nacija (UNDP),
USAID/OTI,
Europe Online
Communications, Californija (USA).
Počelo od točkova
džipova
Poznavaoci srpske donatorske blamaže
smatraju da je prva stvarna donatorska aktivnost u vezi sa "novom
demokratskom vlašću" bilo finansiranje DOS-ovih
uzdanica i "svrgavanje Slobodana Miloševića".
Naime, neposredno posle 5. oktobra
2000. gotovo svi zapadni mediji su preneli da su koalicioni partneri okupljeni
oko Đinđića i Otpora na ime troškova
poslovanja u "svrgavanju Miloševića" pretežno
"na ruke" dobili između 80 i 120 miliona nemačkih
maraka. Dokumente o raspodeli tih sredstava objavili su i neki od srpskih
medija. Centri za "isplatu", tačnije distribuciju novca bili su
Budimpešta i Segedin, u koje su tadašnji
DOS-ovi lideri putovali gotovo svakodnevno i novac donosili u točkovima
džipova.
Pored tih "kolektivnih"
troškova, svih 18 DOS-ovih lidera, plus još neki koji nisu bili prvi u
strankama ali su spadali u "viđenije", pojedinačno
su, gotovo cele 2000. godine, dobijali na ruke po 5.000 maraka mesečno.
Te godine je većina
DOS-ovskih lidera iz redova siromašnih intelektualaca skočila
u stalež ozbiljnih srednjaka, a i budući
predsednik Srbije Boris Tadić je, umesto autobusom, počeo
da se vozi svojim novim pežoom.
Rang-lista utopista
Među najvećim donatorima Srbije su Evropska
komisija - 1,2 milijardi evra, Nemačka - 840,12 miliona evra, SAD - 473,12
miliona evra, Italija - 208,47 miliona evra, Švedska - 126,25 miliona evra,
Norveška - 101,12 miliona evra.
Slede zatim Japan, Španija, Holandija, Poljska,
Velika Britanija, Austrija, Francuska, Grčka, Češka, Danska, sa donacijama koje
se kreću u rasponu od deset do sto miliona evra.
Ma zna se otkud pare
Lako
se može pokazati da je samo za vrednost donacija koje su ušle u ovu zemlju, a
kojima se ne zna trag, bilo moguće kupiti sve što je u ovoj zemlji prodato a
predstavlja strateške privredne resurse zemlje.
Na
jeziku brojki, to znači da je za vrednost samo zaturenih donacija bilo
moguće kupiti 10 NIS-ova, ili pet kompletnih RTB Bor, ili tri kompletne
duvanske industrije, ili kompletnu poljoprivrednu proizvodnju cele Vojvodine,
ili dva puta napraviti kompletan Koridor 10. Otuda tolika plejada anonimaca,
koji su preko noći došli u posed neverovatnih bogatstava?