Skandalozno
Nemačka kakvu ne poznajemo
Konji
i pastuvi u diplomatiji
Milan
Malenović
U diplomatiji i politici, izgleda, sve je dozvoljeno, ali da Srbe nemački
političar Štefan Švarc na televiziji optužuje da muslimankama usađuju
pseće embrione, to je skandalozno. Još je gore ako se zna da je on to izjavio na nagovor svog jedva punoletnog
ljubavnika Indira Ramovića, bolesno željnog ambasadorske fotelje
Rimski car Kaligula je svog konja postavio za senatora. Ludi imperator tako
je postao uzor mnogim kasnijim vladarima da na ključna
mesta postavljaju svoje ljubimce i ljubimice. Tako ministar spoljnih poslova BiH, Sven Alkalaj,
upravo ovih dana nervira političku javnost pokušajima da za trećeg člana
bosanske delegacije u Savetu bezbednosti, umesto srpskog predstavnika, postavi
svoju 24 godine mladu šeficu kabineta Eminu Merdan, koja nema nikakvih
diplomatskih iskustava.
Uzorni građanin Štefan Švarc
U ovom postupku Alkaju je manje uzor car Kaligula, a daleko više glavni bošnjački
lobista u Berlinu i počasni građanin Sarajeva Štefan Švarc.
Ovaj nekadašnji momak koji obećava, rođen 31. 8. 1959, bio je jedan od pretendenata na mesto predsednika stranke
CDU i nemačkog kancelara Helmuta Kola. Javnosti je postao poznat po svojim gotovo
histeričnim napadima na Srbe, posebno na one prekodrinske, koji su se tih
devedesetih prošlog veka borili za opstanak na
pradedovskim ognjištima. U jednom intervjuu na televiziji čak je javno optužio srpske lekare da zarobljenim
muslimankama eksperimentalno usađuju pseće hormone. Inspiraciju za ovakvu ideju je verovatno dobio od svog zemljaka
i idola Jozefa Mengelea.
Kada je Bosna bila priznata za nezavisnu državu,
Švarc je kao v. d. ambasadora i portparola još
neformirane ambasade u Nemačkoj nametao izvesnog Indira
Ramovića, golobradog momka uzrasta od dvadesetak godina. Kud veliki Štefan, tu i mali Indir, podsmevali su se službenici
nemačkog ministarstva spoljnih poslova, koje je tada, kao i sada, bilo u rukama
FDP-a. Niko u tom trenutku Kolovom ljubimcu i potencijalnom nasledniku nije
mogao da objasni kako je neprimereno da jednu zemlju zastupa neobrazovano momče - Štefanov izbor je bio Indir. I tačka.
Potpisnik ovih redova je u to vreme kao pravnik radio u jednoj advokatskoj
kancelariji u Nemačkoj. Među
klijentima je imao i mnogo izbeglica sa prostora bivše
SFRJ, pa tako i jednu porodicu koja se u različitim
dokumentima različito pominjala: Ramović, Ramoviq ili čak i Ramoviqi. Za sebe su govorili da
su muslimani sa Kosmeta. Osobu koja se predstavljala kao plemenski starešina
pitao sam jednog dana da li su u nekom srodstvu sa Indirom. Posle početnog uzdržavanja, starina mi je ispričala celu priču.
Indir Ramović u kandžama Udbe
Indirova majka, a bratanica mog sagovornika, napustila je Kosmet i trbuhom
za kruhom otišla u Bosnu. Tamo je zatrudnela sa nekim muškarcem, koji ju je
ubrzo ostavio, i rodila muško dete. Pritisnuta
sirotinjom, samohrana Indirova majka nastavila je da luta Jugoslavijom i
Evropom tražeći izvor prihoda za sebe i sina. Ostavljen bez oca, a sa stalno zaposlenom
majkom, Indir je rastao u problematičnog momka. Početkom devedesetih, u sam osvit raspada SFRJ, uhapsila ga je hrvatska
policija. Indir ni trenutka nije oklevao kada su mu ponudili da, umesto u
zatvor, počne da radi za Udbu Hrvatske.
Neku godinu kasnije u studijsku posetu jadranskoj obali dolazi jedna nemačka delegacija u kojoj je bio i Štefan Švarc. Mladog Indira, koji je solidno naučio
nemački, hrvatska obaveštajna služba gurnula je da bude navodni vodič, a u stvari da
zavede jednu stariju članicu delegacije za koju
se pričalo da voli mlade momke. Umesto Nemice, Indir je odabrao - Štefana Švarca.
A možda je i Švarc odabrao Indira, jer se nemački poslanik do ušiju zaljubio u crnpurasto momče sa Balkana.
Kada je izbio građanski rat u bivšoj SFRJ, Švarc nije imao dilemu na čijoj je strani. Pljuvao je
po svima koji su se samo usudili da popreko pogledaju naciju i veru kojoj je
njegovo mlađano momče pripadalo. Pošto je Hrvatima dugovao zahvalnost što ništa nije procurelo
u javnost, Švarc je najviše mrzeo i pljuvao Srbe. Izmišljao
je svakakve zločine i pripisivao ih mrskim mu Srbima.
Prvi i najglasniji bio je u zahtevu da se bombarduju srpski položaji u Bosni, a
ako treba i sam Beograd.
Svog mladog "štićenika", kako je voleo da predstavlja Indira, Švarc je vukao i gurao svuda, a
najviše u medije. Valjda je voleo da ga gleda dok sa ženom sedi na kauču u dnevnoj sobi svoje kuće. Da, Štefan Švarc je bio oženjen, imao je i decu - stub porodice i
patrijarhalnog društva. Takvim se bar predstavljao.
Nemci lažovima ne praštaju
Jedne večeri jedan od istaknutijih i uticajnijih Srba u Nemačkoj,
arhitekta Bogdanović iz mestašca
u blizini Ahena, organizovao je večerinku za neke svoje
prijatelje. Među njima su bili pisac ovih redova,
kao i dugogodišnji član i predsednik spoljnopolitičkog odbora
Bundestaga (nemačkog parlamenta) gospodin Šterken, član vladajućeg CDU-a. U razgovoru smo se dotakli i
nerazumne antisrpske kampanje u medijima i tako došli
do teme o Štefanu Švarcu. Ispričao sam sve što
sam o njemu znao: kako mu je UDBA podmetnula momka, kako vodi dvostruki život zavaravajući i sebe i druge da je čovek koji se pridržava moralnih standarda, kako svog ljubavnika postavlja
na mesta kojima ovaj ne pripada i gde Švarc ne može da ga postavi...
Šterken se samo uhvatio za sedu glavu i zavapio: "Nije valjda da je to
procurelo?" Objasnio sam mu kako sam došao
do tih informacija i da se ne plaši za moju diskreciju.
Razgovoru je pored Bogdanovića prisustvovao i dr
Kavajin, još jedan od istaknutih Srba u Nemačkoj. Šterken je samo zamolio da ovo nikome više
ne govorimo. Nekoliko meseci kasnije Štefan Švarc je misteriozno i zauvek nestao sa nemačke
političke scene. Bio je to početak 1994. godine, ako se
ne varam.
U Nemačkoj, zemlji seksualnih sloboda, Švarca nije unuštilo to što je imao istopolnog ljubavnika, već što je pokušao da glumi moralistu kakav nije bio. Nemci lažovima
ne praštaju. Da je na vreme priznao svoje seksualne sklonosti, možda bi imao dužu karijeru. Kažem "možda", jer ga je politički ubila i nezajažljiva ambicija samog Indira, koji je po svaku cenu hteo da postane
diplomata. I to ne bilo ko ili šta u diplomatiji, već
prvi ambasador u Nemačkoj tokom istorije Bosne! A
nije još imao ni 25 godina.
Isplata u novcu, a može i u naturi
Petnaest godina kasnije Štefan Švarc je potpuno zaboravljeno ime u nemačkoj politici ali i u medijima, jer niko više ne želi
da se kompromituje puštajući njegove izmišljotine. Ako su ga zaboravili Nemci,
nisu ga zaboravili Bošnjaci. Okitio se različitim priznanjima koja je sarajevska vlada delila, a postao je i počasni građanin (ili građanka) Sarajeva. Za život zarađuje tako što u Berlinu lobira za Bošnjake. Ponekad zastupa i Albance sa Kosmeta, ali
i Turke. Važno je da su muslimani - prva se ljubav ne zaboravlja.
Istini za volju, Švarc je bio bosanski lobista još u vreme dok je od svoje žene prelazio u krevet mladog Indira Ramovića,
a po Balkanu gruvale puške građanskog rata. Tih meseci su sarajevske vlasti odvajale novac od prodaje
droge da bi finansirale dvostruki život na visokoj nozi
svoga Gebelsa. Nije Švarc zaboravljao ni Hrvate - ipak je
njima imao da zahvali za poznanstvo sa svojom najvećom
ljubavlju.
I sada, posle ovakvih istorijskih iskustava ništa
ne čudi što Alkalaj svoju mlađanu šeficu kabineta hoće da progura na mesto člana delegacije BiH u Savetu bezbednosti. Kada je mogao Kaligula svog konja
da proglasi senatorom, a Švarc svoga pastuva da nametne za bosanskog
ambasadora, zašto Alkalaj ne bi mogao da postavi Eminu na mesto predviđeno za nekog po izboru Republike Srpske? Njihova ljubav bar nije
protivprirodna.
Jedino što do sada nismo uspeli da saznamo to je kako ministar spoljnih poslova
Bosne, Sven Alkalaj, plaća Štefana
Švarca za lobističke usluge. Da li novcem ili u naturi?