Da vam ja
kažem
U Srbiji
propada sve ono što je sveto
Uzdah i izdah
Život počinje uzdahom i
završava se izdahom. Između su, po rečima oca Tadeja, a pod uslovom da živimo
120 godina, četiri milijarde sekundi. Ili, ako to podelimo na dva, na realno
trajanje prosečnog života pod stresom, dakle na 60 godina, svega dve milijarde
sekundi. S tim što se u ovoj našoj civilizaciji umorimo i ostarimo mnogo ranije
Jelena Tinska
Da li je zemlja, puna
lopova na vlasti, puna laži i korupcije, zaslužila smrt jednog skromnog,
plemenitog i časnog bića kao što je patrijarh Pavle? Da li je pred njegovim
odrom bilo mesto svima koji su došli da bi bili viđeni, a sa nadom da će im
biti oproštena sva zlodela prema jednom narodu?
Da li je onoliki narod
plakao zato što su istinski vernici, a znamo da nisu, i da je u nas Crkva
odskora opet dozvoljena, ili je svaka isplakana suza bila odraz izgubljenih
nerava, nepripadanja nikom, a Bogu najmanje, gladi, bede i užasa u kome živimo.
Da li je svaka suza bila za još jednom izgubljenom nadom da će nam ovde ikada
biti bolje? Bar nama koji živimo svoje prolazne živote u ovom istorijskom
trenuku, iako i reč istorija nije dolična za ovo što nam rade i ovo što nam se
događa.
Uzmimo samo jednu jedinu
ulicu u Beogradu - Svetogorsku.
Zvala se ona davno
jednom Svetogorska. Pa zatim Žorža Klemensoa, pa kad se onomad posvađa naš
sistem sa Bogom i kad on beše zabranjen i anatemisan, te se slave i Božići
slaviše tajno po kućama, čak i po nekim oficirskim, ali sa spuštenim roletnama
da se slučajno sa susednog solitera ne vidi slavska sveća, nazvaše našu ulicu
imenom Ive Lole Ribara.
Zatim se sistem pomirio
sa Bogom i uzeo Crkvu pod svoje. Tada je ulici vraćen naziv Svetogorska. Slavljenje Božića u našim
gradovima je zapravo skrnavljenje ovog porodičnog praznika. Božić treba da bude
tih i da okupi i sačuva duh porodice. Kaže se "Mir božji, Hristos se
rodi!!!" No naše porodice pucaju po ulicama. Pucaju sa balkona, prozora.
Čak se i badnjak masovno pali, dok se u nebo ispaljuju plotuni i burad puna
petardi. Pravo pitanje je, zapravo, šta se ovde uistinu slavi? Koji razlog mi
imamo za slavlje? Šta smo to uspeli da uradimo? Šta smo postigli? U čemu smo
pobedili, osim u rapidnom propadanju svega što je sveto? Uspevamo u nemoralu,
lenjosti, poltronstvu, lažima, kriminalu, nemanju ponosa i dostojanstva, u
surovosti, mržnji, zlu, pokvarenosti, bezosećajnosti prema bližnjem i u
surovosti prema životinjama.
Iz duhovnog praznika
Božića, koji čuva porodični mir, mi prelazimo u slavljenje takođe crkvenog
datuma, srpske Nove godine, jednako nastavljajući svoje raskalašne bahanalije
sa pucanjem i uznemiravanjem svakog pojedinca, koji mora da zatvara prozore
kako se deca ne bi probudila i da ne poludi. Naši porodični praznici postali su
haotični i mi smo pod stalnim stresom i u strahu od agresivne razularene gomile
koja svakako na Boga ne misli niti uopšte veruje u bilo šta. Što je najgore,
više se nikoga i ne plaši.
Ovakvom narodu ne treba
demokratija. Treba mu čvrsta ruka i
policijska država. Jer, oni koji se Boga ne plaše moraju se plašiti kazne.
Možda je Tito bio loš vladar, sa čim se ja naravno ne slažem, ali je u ovoj
zemlji bilo reda. I omladina je bila plemenitija. Božić se slavio krišom, to je
istina. Ali se iskreno slavio, sa verom u bolje sutra i u očuvanje porodice.
Što je narod primitivniji, potrebnija mu je čvršća ruka. Demokratija je sistem
do koga se stiže kulturom i zasluženim vrednostima. U svojoj poslanici
patrijarh Pavle je naglasio da Božić nije estradni praznik. No, mi smo postali
estradni narod. Na italijanskom jeziku strada je ulica. A mi stradamo sve
više.
I baš tog poslepodneva,
dok je patrijarh Pavle ležao izložen na odru, gledajući negde odozgo kakvi ga
sve licemeri ljube, u jednoj drugoj ulici koja je nekada zvala Krunska, pa
zatim Proleterskih brigada, pa opet danas Krunska, dve zle i proste
prodavačice, sa bosanskim naglaskom, ponižavale su jednu staru ženu sivog lica
i prosede kose, ali očigledno nekada damu, sa velikim podočnjacima i tužnim
očima, jer je, kažu, "htela da ukrade bocu ulja".
A nekoliko dana pre toga
čekala sam red u apoteci i ispred mene je lekove tražio jedan starac u grombi
kaputu i starim cipelama koje je bio izglancao ostatkom ilirija imalina.
Kad je čuo koliko je lek poskupeo, najpe je drhtavom rukom brojao pare u svom izanđalom
novčaniku, a onda se izvinio rekavši da nema dovoljno.
Oni iza nas u redu
negodovali su što čekaju i neko je dobacio: "Ajde deda, ili umri ili
požuri", na šta se ceo red nasmejao.
A on je, gledajući u
daljinu, samo pošao ka izlazu.
Onda sam kupila dva leka
za njega i istrčala napolje da mu ih dam.
Pogledao me je očima bez
nade, ali sa sjajem svog bivšeg života, i bilo ga je sramota, videlo se.
Ali ja sam mu kazala:
"Uzmite gospodine, molim vas, mog oca više nema, pa neka ovo bude kao da
je za njega".
"Hvala ti,
sine", prozborio je sa suzicom u svom starom, penzionerskom oku i, kao da
se pravda, izgovorio: "Ja sam profesor srpskog".
Život počinje uzdahom i
završava se izdahom. Između su, po rečima oca Tadeja, a pod uslovom da živimo
120 godina, četiri milijarde sekundi. Ili, ako to podelimo na dva, na realno
trajanje prosečnog života pod stresom, dakle na 60 godina, svega dve milijarde
sekundi. S tim što se u ovoj našoj civilizaciji umorimo i ostarimo mnogo
ranije.
Živimo teško. Prestrogi
smo prema drugima. Olako ih osuđujemo. Sebe često ne vidimo u pravom svetlu.
Licemerni smo. Lažljivi. Teško pronalazimo mir u sebi.
Sticajem okolnosti, jer
sam izgubila drago biće, bila sam pre neki dan u zgradi socijalnog osiguranja u
Nemanjinoj ulici. Sećamo se svi te ruinirane zgradurine socijalističkog
izgleda. Međutim, ona kao da je nestala odnesena nekom magijom. Umesto sumornih
hodnika, čeka vas neverovatno iznenađenje. Sjaj. Roze teraco mermer i mesing.
SVE je u mermeru. Sve sija. Ali pre nego što zakoračite ka takođe novim
liftovima na samom ulasku, da biste znali kuda da krenete, morate da priđete
šalteru za informacije. Tu vas, iza zatvorenog stakla, čeka jedna spodoba koja
vas uopšte ne gleda u oči, dok vam sa ustima punim bureka, zalivanog valjda
kafom iz velike crvene šolje, mumla nešto pomoću mikrofona, a što vi, naravno,
ne razumete. Neljubazna, neuredna, ljuta na ceo svet, prostakuša par ekselans.
Ne daj bože da joj kažete da je niste razumeli. Trebalo bi na tom šalteru da
piše ''ČITAJ SA USANA''.
I tako, pošto je bilo
nemoguće ući u lift jer je bio zaglavljen na nekom od spratova, otišla sam
peške na šesti sprat i umalo ispustila dušu. Kad sam se popela, pogledala sam
ka liftu. Još uvek je bio zaglavljen. Dok sam stajala u redu, čula sam razgovor
jedne mlađe i jedne starije žene. Obema je bila umrla majka i iz njihovog
razgovora iz kog je izbijalo očajanje saznala sam da im je ukinut izvesni ček
na 10.000 dinara, koji se davao preminulim penzionerima, kao pomoć za troškove
sahrane. Takođe sam saznala da je, da bi se dobio dug iz prethodne godine, u 48
rata, potrebno pokrenuti ostavinski postupak, čak i ako vam pokojnik nije ništa
ostavio. Pošto je rata tog duga u proseku 300 dinara, trebalo bi, dakle, za tih
14.400 dinara platiti sudske troškove, koji iznose verovatno baš toliko,
izgubiti vreme i ne dobiti ništa. Tako da se verovatno većina ''naslednika''
odriče te ponižavajuće svote u korist države.
Kad neko umre, minimalna
cena sahrane iznosi oko 500 evra.
Prosečna penzija je 100
evra. Sa tom svotom ne možete ni da živite ni da budete sahranjeni na dostojan
način.
Tragedija je dvojaka.
Umesto da život ljudi koji su celog života radili u jednoj zemlji - i kojima je
polovina plate odlazila u dva fonda: penzioni fond i u fond za zdravstveno
osiguranje - bude obezbeđen i spokojan, penzioneri nemaju mogućnost čak ni da
budu sahranjeni. Bukvalno. Da ne govorim o tome da u zdravstvenim ustanovama ne
mogu ni da se leče, niti imaju novac da kupe skupe lekove, jer onih ''na
recept'' uglavnom nikada nema. To je prvi deo tragedije. Drugi je izgled zgrade
u Nemanjinoj. Ona je, kažem, velelepna. Dakle, ta njena restauracija je koštala
mnogo. Neko je to morao da plati. Potpuno je irelevantno ko. Jer taj NEKO je
trebalo da taj novac da ljudima u trećem dobu. Ljudima koji su ovde ostali,
radili i davali svoj doprinos.
Jadni, jadni naši stari.
U svojim demodiranim i izanđalim cipelicama, uglačanim imalinom ilirija.
U svojim propalim kaputićima. Gladni, željni, nemoćni, pomireni - a
dostojanstveni - čekaju u redovima kod
lekara na recepte, na šalterima banaka za svojih 50 evra u dve rate i
rezignirano posmatraju izloge sa đakonijama iz njihovog poslednjeg sna. U
drugom, završnom delu svog sna, preživeli bračni drugovi pred kancelarijama
penzionog osiguranja lamentiraju i plaču nad činjenicom da ne mogu da sahrane
svoju preminulu polovinu, jer nemaju čime.
Za to vreme zgrada u
Nemanjinoj bezobrazno šljašti i bode njihove umorne oči. Ako ništa drugo, u
njoj mogu bar da se ogreju. I pregreju, jer se greje kao da smo u Sibiru. Počela
je još jedna "zima našeg nezadovoljstva".
Jednom davno, kad su mi
se neke lađe potopile, išla sam ka Voznesenjskoj crkvi i u prolazu sam ugledala
oca Pavla kako pričešćuje. Prišla sam mu i poljubila mu ruku.
On me je pogledao svojim
plavim okom i prozborio:
"Šta je, dete
moje?"
Sećam se da sam
zaplakala. Ali te suze su bile oslobađanje od moje tuge.
Izašla sam iz crkve
srećna.
Patrijarh Pavle je božje
biće. I neka mu je večna slava.