Dežurne
strane
Kragujevac: Milan Spasojević mislio da je 22. decembar kupio u trafici
Jajarin troskok u kajganu
Naš bivši poznati
atletičar troskokaš, nekadašnji predsednik Atletskog saveza Srbije, poneo se
prema suvlasnicima firme, malim akcionarima, kao klasičan mafijaški bos
Piše: Igor Milanović
Nekadašnje tekstilno preduzeće 22. decembar iz
Kragujevca kupio je 8. jula 2006. u postupku privatizacije Milan Spasojević
za 1,8 miliona evra. Kupac je na sebe preuzeo i obavezu investicija u
proizvodnju u visini od 36,3 miliona dinara. Kako tvrde manjinski akcionari
(zaposleni) ovog preduzeća, koje se danas zove Trgovina 22, bar ovaj deo
ugovora nije ispoštovan.
Da bi, kako kažu, zaštitili svoja prava i primorali
većinskog vlasnika da ponovo pokrene proizvodnju, radnici su se pobunili. Letos
su zauzeli proizvodne pogone i direkciju, odakle ih je uz primenu sile izbacilo
privatno obezbeđenje koje je iznajmio Spasojević.
Milan Spasojević je svojevremeno bio naš poznati
atletičar, troskokaš. Kasnije je bio i predsednik Atletskog saveza Srbije. Još
devedesetih je počeo sa privatnim biznisom, a dobri poznavaoci ga dovode u
vlasničku vezu sa jednom kiparskom kompanijom, koja je krajem prošlog i
početkom ovog veka bila predmet krivične istrage kiparskih vlasti. Pored Trgovine
22 Spasojević je vlasnik i TP Čelik iz Beograda.
Velimir Lazić, predstavnik
manjinskih akcionara Trgovine 22, kaže da je Spasojevića doveo
gradonačelnik Kragujevca Veroljub Stevanović. "Verko nas je
nekoliko puta posetio obećavajući da će za nas da nađe dobrog kupca",
tvrdi Lazić. "Posle se javno hvalio da mu je Spasojević školski drug. Neka
nam i sada pomogne."
Pošto je preuzeo preduzeće, Spasojević je prodao sve prodavnice i robne kuće u vlasništvu
preduzeća, i tu nastaju problemi. Većinski vlasnik, izgleda, misli da
je jedini vlasnik i da manjinskim akcionarima ne treba da isplati ništa od
prihoda stečenih prodajom objekata.
Sa svoje strane, manjinski akcionari nabavljaju novu
procenu vrednosti nekadašnjeg preduzeća 22. decembar, po kome ono vredi
nešto više od 43 miliona evra, te se tako vrednost jedne akcije procenjuje na
170 evra. Shodno tome, manjinski akcionari traže ili da se poništi
privatizacija ili da većinski vlasnik doplati razliku.
Letošnji
protest radnika Trgovine 22 završen je tako što je grupa plaćenika
uletela među radnike i rasterala ih primenom najbrutalnije sile. Prema
policijskom zapisniku, pri rasterivanju štrajkača je korišćen i suzavac kao i
električne palice. Nekoliko radnika je, posle ove akcije, prebačeno u Urgentni centar.
Protiv batinaša, koje većina očevidaca naziva bitangama spremnim da za litar
jeftine brlje prebiju i rođenu majku, podnete su i krivične prijave. Do danas
kragujevačka policija nije privela nijednog od ovih huligana.
Za
nas je zanimljivo ono šta se događalo pošto su batinaši preuzeli direkciju Trgovine
22. O tome postoje snimci sigurnosnih kamera koji su pravovremeno
dostavljeni kragujevačkim pravosudnim organima (do danas se nisu oglasili) kao
i našoj redakciji.
Sam
čin paničnog sklanjanja dokumenata govori u prilog tezi radnika da je novi
vlasnik, u stvari, obična secikesa. To bi mogla da bude istina i
po izjavama samog Spasojevića, koji tvrdi da je u Trgovinu 22 uložio
četiri miliona evra, mada dokumenta govore da je suma skoro tri puta manja. Usput,
još ni danas, posle gotovo pola godine, Spasojević nije demantovao Lazićevu
tvrdnju da je na svoje ime prepisao lokal 22. decembra od 70 kvadrata u
Karađorđevoj ulici u Beogradu.
Maher
bi uzeo milione, jajara se zadovoljava sa nekoliko kvadrata.
Zobnatica: Kako se
od 22.000 posetilaca dolazi do - slučajnih prolaznika
Došli konji pa
uzjahali ljude
O pljačkama i mahinacijama u Zobnatici AD iz Bačke Topole često smo i detaljno pisali.
Nažalost, niko od nadležnih još nije pokušao da zaštiti imovinu ovog preduzeća koje se ovih dana nalazi pred potpunim kolapsom
Piše: Arpad Nađ
Da ukratko rezimiramo: Na aukcijskoj prodaji održanoj 12.12.2008. većinski paket akcija (nešto više od 62 odsto) prodat
je kompaniji New Company iz Beograda, čiji
je najveći vlasnik Northgate finance S.A. iz Liberije, a upisani kapital
2.500 evra. Novi vlasnik se, prema našim informacijama,
svega nekoliko puta pojavio u Zobnatici prepuštajući poslovanje direktoru Andriji Raičeviću, protiv koga su pokrenute mnogobrojne krivične prijave zbog zloupotrebe službenog položaja, ali i za druge mahinacije o kojima je Tabloid već pisao.
Umesto da u nastavak poslovanja uloži 60 miliona dinara, kako je bilo dogovoreno aneksom Ugovora sa Agencijom
za privatizaciju, novi većinski vlasnik manjinskim
akcionarima (radnicima) čak nije isplatio ni dobit
iz 2004. i 2005, koja sada sa kamatama iznosi preko 100
miliona dinara. Tek posle opomene Agencije, većinski vlasnik ulaže nešto od para u obrtni kapital, ali radnici osnovano sumnjaju da se radi o
novcu zadržanom od njihove dobiti, a ne o investiciji
kupca.
Nekada je Zobnaticu godišnje posećivalo
više od 22.000 ljudi, a danas
je ona pusta i zapuštena. Hotel Jadran, u vlasništvu preduzeća, izgubio je sve tri zvezdice koje je
imao i danas u njemu rade samo dvojica radnika na održavanju. Svojevremeno se Hristoforis Petris iz New Company hvalio
kako će samo u razvoj turizma biti uloženo 10 miliona evra.
Plate radnika su iste već šest godina, regres za
godišnji odmor se isplaćuje samo ako inspekcija rada
to naredi, nema ni naknade za prekovremeni rad kao ni plaćenih putnih troškova. Već
2008, prve godine posle privatizacije, zabeležen
je gubitak, a za prvih sedam meseci ove godine utvrđeno
je da prihodi iznose tek 16,93 odsto onih iz 2008. godine. Račun Zobnatice je u toku poslednjih 12 meseci bio u blokadi čak 196 dana (6,5 meseci).
Agencija za privatizaciju je tokom kontrole u julu ove godine utvrdila da
većinski vlasnik nije shodno Ugovoru obezbedio kontinuitet poslovanja i dala
mu rok od 60 dana da počne sa ispunjavanjem svojih
obaveza. Ni prilikom naredne kontrole, izvršene
21.10. 2009, nije utvrđeno da kupac poštuje svoje obaveze, ali umesto da Agencija odmah raskine ugovor i tako spreči dalje uništavanje ove nekada uspešne firme, ona većinskom vlasniku određuje novi rok od 60 dana, odnosno do druge polovine januara 2010.
Da bi zaštitilo svoje vlasništvo, Udruženje malih akcionara Zobnatice je 12.12. Agenciji za privatizaciju
podnelo zahtev za raskid kupoprodajnog ugovora. Da li će
do tada uopšte ostati nešto što bi moglo da se spase?
Ljubovija:
Pismo iz male varoši
Od monografije do
monodrame
Miodrag Negovanović
Jubileji
znaju da prevare ljude idealiste. Ova mudra misao pokazala se tačnom u mom
slučaju. Dugogodišnji sam dopisnik beogradskog lista Sport iz
Ljubovije. Ovo je priča o jeftinim zabavama i preteranoj veri u poštenje...
Tokom 2008.
godine Vladan Ristić, tadašnji predsednik fudbalskog kluba Drina
(posle šabačke Mačve i Loznice najstarijeg kluba u
Podrinju, prim. aut.), odlučio je da u okviru obeležavanja 80 godina od
osnivanja ovog sportskog društva, predloži i štampanje jedne monografije.
U dogovoru sa
rukovodstvom kluba, doneta je odluka da posao bude poveren upravo meni, kao proverenom i iskusnom sportskom novinaru.
U nastupu slavljeničke euforije, Ristić, inače vlasnik jednog privatnog
preduzeća, ponudiće mi autorski honorar od 130.000 dinara.
Zaključen je
i ugovor o ovom poslu, ali pare nikako nisu stizale...
No, ja sam
shvatio svoj zadatak ozbiljno i počeo da prikupljam podatke i unosim tekst, za
šta sam iz svog džepa dao 40.000 dinara, računajući da će mi sve to biti uredno
isplaćeno.
U
međuvremenu, kad je posao već bio priveden kraju, oboleo sam i punih osam
meseci se lečio na beogradskom Institutu za dermatologiju od jedne kožne
bolesti koju sam zaradio u memljivom i prašnjavom podrumu
opštinske zgrade u Ljuboviji dok sam tragao za dokumentacijom potrebnom za
pravljenje monografije o FK Drina.
Uprkos svemu,
ispunio sam svoj deo ugovora, ali pare i dalje nisu stizale. Preciznije, klubu
je nestalo para! Ristić, koji je tokom svog predsednikovanja pozajmljivao za
plate fudbalera sa računa svoje firme, sad je došao u situaciju da njemu klub
duguje, i to nešto više od milion dinara. Kao tadašnji član opštinskog veća
imao je potpuno odrešene ruke što se tiče poslovanja FK Drina,
pa je na iskušenju između potreba kluba i potreba svoje firme, prirodno,
prevagnuo lični momenat.
Nakon
Ristićeve smene, novi predsednik Goran Sević našao se u
nezavidnom položaju. Osim finansijski, FK Drini je loše
krenulo i na terenu.
Monografija
kluba nije zaboravljena, ali je zaboravljen njen autor. Klub je imenovao novi
redakcijski odbor, ali se on ne sastaje. Konačno, sa mnom kao jedinim ugovornim
autorom sporne monografije neće da razgovaraju u rukovodstvu kluba, neće da me
primi ni predsednik opštine Ljubovija Miroslav Nenadović. A sve
je jasno. Po ugovoru, FK Drina mi duguje 130.000 dinara, sa
zateznom kamatom 165.000 dinara. Nema para, ali zato ima igara.
U
međuvremenu, jedan manji klub, FK Crnča, prepun talentovanih
igrača, predvođen sposobnim ljudima, živi od pomoći prijatelja i donatora. Da
ima uslove kakve ima FK Drina, mali klub iz Crnče kod Ljubovije
sigurno bi dogurao do Srpske lige. Ali, tu već počinje besmislena priča o
pravdi i nepravdi...
Slučaj za ćebovanje:
Šta neki funkcioneri Advokatske komore sebi dopuštaju jer
imaju jaka leđa
Nerad, nered i nedisciplina za krv, znoj i Suzanu
Srpski advokati su deo pravosudnog sistema ove zemlje. Advokati imaju
svoje strukovne organizacije - advokatske komore. Sudeći prema ovom slučaju,
ako je komora ogledalo advokature, ništa dobro nam se ne piše
Piše: Milan Malenović
U Advokatskoj komori Beograda zaposlena je i izvesna Suzana Cvetanović i to na radnom mestu sekretara. Rođena
je u Pirotu, a odrasla u Požarevcu, gde se nakon studija prava udala za sina tadašnjeg
gradonačelnika, pa je tako dospela prvo u pravobranilaštvo,
a zatim i u tužilaštvo. Posle nekoliko godina požarevačka čaršija joj je postala tesna, te se preselila u Beograd.
Nakon desetak radnih mesta Suzana se ustaljuje na mestu funkcionerke
Advokatske komore Beograda sa platom od preko 1.000 evra. U svom okruženju
Suzana je poznata kao opasan
kabadahija. Tako je, na primer, prijavom PS Vračar br. 214.3-16 od 29.1.2007. navedeno da je
svojoj prvoj komšinici M.V. pretila smrću i
na nju fizički nasrnula. Dopisom broj 01/2-214.3-146 od 21.9.2009. istoj
policijskoj stanici, Suzana se tereti da je nasrnula i na svoju drugu
komšinicu, M.Z. Službenom beleškom OUP Vračar od 26.9.2005. konstatovano je da je Suzanin tadašnji
životni saputnik Miroslav Despotović presreo komšinicu S.S. i u Suzanino ime joj pretio.
Konačno, komšinica M.V. dana
30.11.2009. podnosi prijavu zbog fizičkog napada i pretnje da će je pomenuti Miroslav
polomiti. Da li vredi pomenuti da nijedna od ovih prijava nije procesuirana?
Posle prve prijave je policijska patrola izašla na lice mesta i pokušala da
od Suzane uzme izjavu. Umesto da razgovara sa službenicima policije, Suzana je
pozvala u pomoć svoju kumu Biljanu Bambić, tadašnju pukovnicu u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Kada su policajci
videli sa kim imaju posla, odustali su od daljih intervencija.
Oštećeni Z.V., takođe advokat, podneo je krivičnu prijavu protiv Suzane u Trećem opštinskom tužilaštvu. Tužilac Ana Borović je prvo bila zgranuta onim što je u prijavi navedeno, ali ju je kasnije
bez obrazloženja odbacila. Z.V. je zatim podneo privatnu tužbu Trećem
opštinskom sudu u Beogradu. Šef istražnog odeljenja tog suda Tomislav Zeković prvo je pokušao preko postupajućeg sudije Vesne Adamović da
utiče na ishod ovog postupka, pa kada je video da je sudija Vesna
nekooperativna, sam je preuzeo slučaj i posle četiri meseca tužbu - odbacio kao neurednu.
U jednom sličnom slučaju
sudija za prekršaje Dragana Stojković tužbu protiv Suzane već više
od godinu dana drži u fioci, ne zakazujući ročište niti preduzimajući ijednu drugu procesnu
radnju. Valjda se čeka zastarevanje.
Žrtva njenog nasilničkog ponašanja jednom prilikom je bila i TV voditeljka Dragana Arsić, koju je posle jednog gostovanja nekog beogradskog advokata Suzana
telefonom pozvala i izvređala časteći je najpogrdnijim nazivima.
Po pričama njenih poznanika, Suzana i pored visokih prihoda stalno kuburi sa
novcem, jer živi iznad sopstvenih mogućnosti. Da bi popunila kućni budžet, došla je i na jednu ne baš originalnu ideju. Uvidom u spise predmeta
protiv sada već osuđene Nevenke Tomić, u Četvrtom
opštinskom sudu u Beogradu uverili smo se da je njena žrtva bio još jedan
poznati beogradski advokat.
Kako proizilazi iz pomenutih spisa, Nevenka i Suzana su to veče provele na beogradskim splavovima u društvu
advokata Borivoja Borovića koji ih je džentlmenski otpratio do Nevenkinog
stana. Pod nekim izgovorom Suzana je Borivoja odvela u drugu prostoriju, a
Nevenka je iz novčanika koji je bio u unutrašnjem džepu sakoa prebačenog preko fotelje izvadila sav novac
koji je Borović imao kod sebe. Pred polazak je, međutim,
opelješeni advokat primetio da mu nedostaje novac i pozvao policiju.
Nevenka je inače supruga bivšeg
javnog tužioca Osijeka, koji je sa jednim od dva zajednička
sina ostao u Hrvatskoj i radio za novoformiranu hrvatsku vlast. Nevenka je sa
drugim sinom došla u Beograd i jedno vreme radila u Suzaninoj advokatskoj
kancelariji u hotelu Prag, iako nije imala položen pravosudni ispit.
Zbog ovakve podređenosti Nevenka je spremno prihvatila
Suzanin predlog da celokupno krivično delo krađe primi na sebe, pogotovo jer joj je "prijateljica" obećala da će joj pomoći preko svojih veza. Pošto je osuđena Nevenka otišla na izdržavanje
zatvorske kazne, Suzana se nije setila ni jedno jedino pismo da joj pošalje.
U međuvremenu se komšinica M.Z. obratila Advokatskoj komori
Srbije sa molbom da oni pokušaju da obuzdaju Suzanu
Cvetanović. Ova predstavka je prosleđena predsedniku Advokatske
komore Beograda Vojkanu Nediću, koji je do sada samo obavio jedan razgovor sa svojom
službenicom.
Neselektivni
siledžija
Suzana ne preza ni od fizičkog nasrtaja na članove svoje najuže porodice. Njena najčešća žrtva je njena majka, ali je
jednom prilikom nasrnula i na svog sada bivšeg životnog saputnika, koji je utočište našao u stanu prvog komšije, tužioca za ratne zločine Mioljuba Vitorovića. Vitorović je o ovom događaju podneo pisani izveštaj, ali se ništa nije desilo, kao ni u
drugim slučajevima.
Smederevo: Svađe oko
toga ko će šta da proda a ko prvi da kupi
Sve bi to Jerina po
kratkom postupku
Poslednja srednjovekovna
prestonica Srbije, Smederevo, sudeći po reakcijama mnogih
njegovih građana danas žali za vremenima proklete Jerine. Tada se bar znao neki red
Piše: Milan Malenović
Radio Smederevo, jedna od najstarijih radio-stanica na
ovim prostorima, upravo je ovih dana privatizovan. Ovu stanicu je, kao i Naš
glas, kupio Marko Lukić, sin jednog od najvećih smederevskih tajkuna Milana
Lukića, zvanog Luka Glavonja. Milan Lukić je
svojevremeno, 2004, kao vlasnik beogradske firme Keramika metalkoop,
koja je imala 45 odsto kapitala Keramike, bio upleten u fizičke sukobe u ovom preduzeću iz Kanjiže. Kasnije je, navodno, prodao svoje učešće u Keramika metalkoopu, dok je Keramika iz Kanjiže zaglavila u stečaj.
Milan je svoje prve velike pare zaradio kada je pre više od decenije Sartidu
prodao na tone neupotrebljivih hidrauličnih
creva. U međuvremenu je zaradio i nekoliko krivičnih
prijava koje se ne procesuiraju.
Po našim izvorima, Milan Lukić je stvarni vlasnik i
direktor Metalservisa, gde se nominalno kao direktor vodi Dragoslav
Savić. Milanov sin Marko sada je odlučio da krene očevim stopama i za 55.000 evra kupi pomenute medije, koji usput imaju vlasništvo nad 600 kvadrata poslovnog prostora u samom centru Smedereva. Samo ovaj
prostor vredi desetostruko više od plaćene svote i već je sada jasno da će nekretnine veoma brzo da promene vlasnika, dok će
radio da ode u stečaj, a radnici na ulicu.
U poslednjem trenutku je sa privatizacione aukcije skinuta TV Smederevo,
za koju se pretpostavlja da je takođe zbog atraktivnog
poslovnog prostora već dodeljena nekome od
tajkuna i da se samo čeka pravi momenat za njeno
otuđenje.
Dok se tajkuni i vlast lepo slažu, vlastodršci se međusobno krve. Pošto nije prošao predlog da se atraktivno
gradsko zemljište pokloni za izgradnju rafinerije NATO pakta, došlo je do žučne i neprimerene rasprave između gradonačelnika Predraga Umićevića i njegove zamenice Jasne Avramović oko konačne namene ovog zemljišta. Pale su obostrano teške reči i niz uvreda u čemu je posebno prednjačila gospođica Avramović.
Za gradonačelnika Umićevića smo saznali da poseduje hrvatski pasoš
budući da se sprema da u tu zemlju pobegne kada ovde dođe
"đavo po svoje", odnosno kada njegove mahinacije ne budu više mogle da
se skrivaju od pravosudnih organa. U tom pravcu već
ide istraga koja treba da utvrdi da li su tačne
priče da je Umićevićeva
supruga preko rumunske firme stvarni vlasnik Želvoza. Ako bi ovo bilo
tačno, biće interesantno čuti objašnjenje
odakle skromnom bračnom paru sića
od nekoliko miliona evra, koliko je do sada investirano u Želvoz.
Jasna Avramović je svojim sugrađanima najviše poznata po istrazi, koja još nije okončana, povodom nameštanja penzija ljudima koji
su ispunjavali samo dva uslova: dubok džep i pravo poznanstvo.
Svađu oko pomenutog zemljišta izgleda da je zakuvao sam Luka Glavonja, odnosno
Milan Lukić. On je, prema rečima našeg izvora, za ranije odrađene
poslove za gradske čelnike od njih tražio 22 hektara
najatraktivnijeg gradskog zemljišta po povlašćenim uslovima, odnosno na srpskom: skoro za džabe.
Zbog toga zemljište nije ni odobreno za rafineriju u
najavi, ali je sada došlo do raskola ko će i preko kog svog miljenika da raskrčmi
imovinu, čija je vrednost zbog izuzetnog položaja
gotovo basnoslovna.
I treći član gradske vlasti, predsednik Skupštine
grada Goran Redžić, nije neka cvećka. Kako nam naš izvor javlja, Redžić je svojevremeno izbačen iz vojne službe jer je u Hercegovini krao vojnu naftu koju je zatim preprodavao za svoj
račun.