Putokaz
Nemaèki politièki i ekonomski interesi u Srbiji
Unovèeni
porazi i prokockane pobede
Nemaèki današnji interes u Srbiji nikako
ne bismo smeli da posmatramo kroz naoèare sentimentalnog idealizma, veæ samo kroz surovo leæe interesnog
imperijalizma. Nemaèka nije investirala
skoro milijardu evra u neprofitne sektore da bi sutra bez otpora digla ruke od
ovog tržišta i prepustila ga nekom drugom
Piše: Milan Malenoviæ
Da li se seæate kada je nekadašnji nemaèki kancelar Vili Brant klekao u Aušvicu, klanjajuæi se senima miliona nevino nastradalih u ovom logoru smrti? Da li se seæate da je ijedan nemaèki zvaniènik, makar to bio i vozaè zaposlen u ambasadi,
klekao u Šumaricama u znak pokajanja za nevino streljanu srpsku mladost? I
pored svih ovih mojih godina, a imam ih dosta, ja se jednog takvog gesta ne seæam.
Kada govorimo o nemaèkoj politici na Balkanu,
ili prema Balkanu, moramo stalno da polazimo od pitanja: šta je u nemaèkom interesu?
Nemci su se 10. maja 1945. probudili kao nacija koja je upravo potpisala
bezuslovnu kapitulaciju i koja je podeljena u èetiri
okupacione zone. Pola veka kasnije, isti ti Nemci su se probudili kao svetska
ekonomska supersila. Ovo drugo nemaèko buðenje mi smo, izgleda, prespavali. Samo tako mogu da objasnim naše jalove diskusije da æe se Nemci oko Kosova posvaðati sa bilo kim. Ili, da li neko ozbiljno veruje da æe Amerikanci kosovsko rudno blago da transportuju preko okeana? Naravno da
neæe, ono ostaje u Evropi. Šta to znaèi za naše prilike?
Korisno ili nekorisno
U jednoj nedavnoj analizi je objavljeno da svako peto radno mesto u
Francuskoj konjukturno zavisi od Nemaèke: ili se nalazi u æerki neke nemaèke firme ili opslužuje, odnosno
proizvodi za neko nemaèko preduzeæe. U koju god, dakle, evropsku zemlju da bude prebaèen
kosovski ugalj, on æe u krajnjoj liniji da posluži nemaèkoj privredi ili, bar, nemaèkom kapitalu. Zašto bi onda Nemci osporavali pravo Amerikancima da na Kosmetu drže svoje vojnike?
U poslednjih devet godina Nemaèka je u Srbiju
direktno investirala više od 2,1 milijarde evra.
Takoðe, kroz pomoæ EU, ta zemlja je Srbiji dotirala
dodatnih 440 miliona evra. Sektori u koje je najviše uloženo su infrastruktura,
kako energetska, tako i komunalna, kao i podrška lokalnoj samoupravi, za šta je
izdvojeno ukupno 632 miliona evra. U privredni razvoj je uloženo 160 miliona
evra, dok su sa 80 miliona evra finansirani pojedinaèni
projekti u ostalim sektorima. Onaj ko ulaže u
infrastrukturu ima dugoroène planove, tvrde
geostratezi.
Razmena dveju zemljalja u 2008. godini iznosila je 3,8 milijardi dolara,
dok je u prvih devet meseci ove godine njena vrednost dostigla 2,1 milijardu
dolara. Za Srbiju Nemaèka zauzima drugo mesto po
vrednosti izvoza, dok je na prvom mestu meðu
zemljama iz kojih Srbija uvozi.
Nemce, oèigledno, ne uzbuðuje najava pojaèanog
ruskog prisustva u regionu. Nema ni potrebe jer i njih Nemci posmatraju kroz
prizmu "korisno ili nekorisno",
tako da æe i ubuduæe pokušavati da sa Rusijom održe što
je moguæe srdaènije odnose. Naravno, u onolikoj meri u kojoj im to neæe naškoditi na ogromnom amerièkom tržištu.
Kada im je 2003. Sartid bukvalno ispred nosa izmakao i bio poklonjen
Amerikancima, Nemci se nisu bunili - Košice je korisno i za nemaèku
privredu. Osim toga, Nemci u Smederevu imaju i rezervni plan, a to je obešteæenje za predratne vlasnike stare železare, koje æe
uskoro morati da se naðe na dnevnom redu srpske
vlade. Veæ pogaðate: predratni vlasnici su Nemci!
Godinama unazad naš vrsni poznavalac
problematike Folksdojèera na Balkanu, Slobodan
Marièiæ, upozorava kako nemaèke vlasti diskretno, ali
uvek politièki pravovremeno potežu pitanje odštete za nakon Drugog svetskog rata iz Vojvodine proteranu nemaèku manjinu. Skeptici mu odgovaraju da za tako nešto
nema zakonske osnove, jer je to pitanje konaèno
rešeno Tito-Brantovim dogovorom.
Za jednostrano otcepljenje Kosmeta bilo je još manje zakonskih osnova, pa
se ono ipak desilo. Cilj opravdava sredstvo, zar ne?
Interes
Nemaèki današnji interes u Srbiji, zato, nikako ne bismo smeli da posmatramo kroz naoèare sentimentalnog idealizma, veæ samo kroz surovo leæe interesnog imperijalizma. Nemaèka nije investirala
skoro milijardu evra u neprofitne sektore da bi sutra bez otpora digla ruke od
ovog tržišta i prepustila ga nekom drugom.
Još jedan detalj za one koji uporno spavaju još od 1945. godine: državni
sekretar Ministarstva privrede nemaèke pokrajine
Baden-Virtemberg, Rihard Drauc, istakao je poèetkom
ove godine da je Vojvodina veoma interesantna regija za nemaèke investitore, a posebno za one koji se bave preèišæavanjem otpadnih voda i energetikom. Vojvodina nije poznata kao regija koja
ima višak energetskih izvora, a nisam siguran ni da je Drauc nameran da od nas
uvozi otpadne vode. Pre æe biti da je mudri Nemac
planirao da Vojvoðanima proda tehnologiju za preèišæavanje otpadnih voda i ekološki prihvatljivu proizvodnju
elektriène energije, u èemu je Nemaèka
jedna od vodeæih zemalja u svetu.
O našem izvozu u Nemaèku, Nemci neæe
da vode više raèuna od nas samih. Ako se Pajtiæ slaže da mu Nemci prodaju vetrenjaèe, a da on njima
zauzvrat ne utrapi šeæernu
repu ili sremsku slaninu, kao što je svojevremeno Tito
radio pri kupovini putnièkih aviona za JAT, onda to
ne deluje kao problem nemaèkih privrednika.
I kakve sada sve ovo ima veze sa Šumaricama, pomenutim
na poèetku ovog teksta? Nikakve, osim što æe naši predstavnici, zarad dobrih politièkih
i još boljih ekonomskih odnosa, i dalje izbegavati da u nemaèkom prisustvu pomenu i Kragujevac i Šumarice,
pa i same nemaèke ratne zloèine na ovim prostorima. Ne shvataju da
nas takvim postupcima još više
degradiraju u oèima Nemaca.
Vili Brant je napustio Treæi rajh i pridružio
se nemaèkom pokretu otpora u inostranstvu. Iako dokazani antifašista, njemu nije smetalo da klekne i moli za oproštaj
u logoru koji su stvorili i vodili oni protiv kojih se borio. Ne bi to isto
smetalo ni Angeli Merkel koja se u vreme kragujevaèkog
pokolja dece još nije ni rodila. Vilija Branta je moæni jevrejski lobi "inspirisao" na ovakav gest, dok Angeli Merkel
nema ko da sugeriše poklonjenje u Šumaricama.
Pri svemu ovome, oni koji danas vode našu zbunjenu ekonomsku diplomatiju
zanemaruju oèiglednu èinjenicu da nas Nemci preziru baš zato što su oni sve svoje poraze unovèili, dok smo mi sve
naše pobede prokockali.
Bez
emocija
Nemci u žrtve nacistièkog režima ubrajaju samo Jevreje i Ruse. Ostalih se sete tek u prigodnim
momentima. Srba se ne sete ni tada. Jevreji su u Treæem rajhu sistematski
istrebljivani, to stoji, ali su isto tako sistematski istrebljivani i Srbi.
Zašto se, onda, niko ne seti nas i naših žrtava?
Odgovor je jednostavan:
Nemci nisu sentimentalan narod. Za sve ove moje godine života meðu njima i sa njima, otkrio
sam da nas oni ništa više ne mrze nego što vole svoje saveznike.
Saveznici im trebaju, a mi smo im suvišni - to je sva mudrost.
Da su Jevreji razjedinjeni
kao i Srbi, ili da Rusi imaju tenkova koliko i Romi, ne bi se Nemci ni njih seæali. Zvuèi surovo, ali je istinito.
Nemci se, verovatno bolje
od nas Srba, seæaju da je Kraljevina Srbija
stvorena na Berlinskom kongresu Bizmarkovom voljom, a na uštrb sanstefanske Bugarske koju su prethodno stvorili Rusi. Verovatno se seæaju i da smo u doba dinastije Obrenoviæa bili nemaèki i austrijski saveznici. Samo, njima to seæanje ništa ne znaèi jer su nas veæ deceniju po odlasku Obrenoviæa napali i okupirali. Kod
Nemaca, kao što smo videli, emocije ne
igraju nikakvu ulogu.