Kontranapad
Vreme
nezavršenih procesa ili zašto država različito tretira nedela
Raznih čuda od redovnog
suda
Srpski fudbal je razapet između podviga
nacionalnog sastava koji nas reprezentuje na predstojećem Mondijalu u Južnoj
Africi i sopstvene nemoći da učini nešto što bi ličilo na proces izlaska iz
duboke, raznovrsne krize. Neophodno odmotavanje kriznog lavirinta u Srbiji
sputava država svojom nesposobnošću da očisti kriminal na širem planu ili ga
bar svede u okvir proseka koji vlada u Evropi i svetu
Miroslav Vislavski
Selektivno čišćenje od
onih koji kao najveća pošast savremene civilizacije imaju svoju državu i njen
narod u svojim šakama i monstruoznim glavama, ne rešava problem ni državi, niti
oblasti koja se najčešće pozicionira kao bolesno tkivo koje koči i usporava ne
samo tu oblast već državu u celini.
Targetovanje navijačkih
grupa i podgrupa u fudbalskom sportu od strane vlasti samo je zaluđivanje javnosti, koja im inače ne
veruje. Naprosto zbog toga što je Srbija ogrezla u korupciji i lažima koje
promovišu nosioci javnih funkcija, zajedno sa njihovim satelitima u različitim
sferama rada. Zbog toga što nisu rešili nijednu ozbiljniju ili režiranu aferu,
niti su bilo koju obelodanili ili objasnili u njenom konačnom epilogu -
najčešće neuspešnom! Zato je nužna iskrena i odlučna akcija i definitivni
obračun sa onima koji pod fudbalskom maskom skrnave nacionalne vrednosti i
kompromituju ponosni i čestiti srpski narod - ali i potpuna transparentnost
kada se radi o autogolu državnih organa. Posebno ukoliko usled
nepostojanja ili nedostatka dokaza iskompromituju navodne počinioce. Zračak
svetlosti i utehe u obračunu sa kriminalnim nasilnicima u fudbalu daju presude
za pokušaje ili za izvršeno ubistvo koje se vezuju za divljanje
navijačkih hordi.
***
Da li će konačno
uslediti odgovor ko su počinioci brojnih nerasvetljenih ubistava funkcionera u
fudbalu, počinjena unazad desetak godina? Ako su predsednici klubova - Jusa
Bulić, Željko Ražnatović, Branislav Trojanović i druge žrtve obračuna ustreljeni
možda i zbog drugih razloga, o kojima javnost nagađa ili zna, onda na isti
način ta javnost smatra da je najfudbalskiji bio generalni
sekretar FSJ Bata Bulatović, čija je likvidacija i danas enigma.
Nepoznanica bez odgovora. Slaba je uteha što je rasvetljen pokušaj ubistva Dragiše
Binića, nekadašnjeg prvog operativca Cecinog Obilića, čiji je
počinilac osuđen na osam godina zatvora.
***
Da li će konačno
uslediti završetak velikih afera u vezi sa navodnom zloupotrebom službenog
položaja, pljačku i korupciju u fudbalskim klubovima i organizaciji? Hoće li se
okončati slučajevi među kojima su najspektakularnija bila hapšenja Dragana
Džajića, Vladimira Cvetkovića, Miše Marinkovića, pa i pomalo zaboravljeno
hapšenje Svetlane Ražnatović u akciji Sablja?
Njen slučaj je
aktuelizovan sedam godina kasnije, ali i dalje se čeka svedočenje dvoje
svedoka. Ako joj na teret pripisuju oko 11.000.000 evra, hoće li država
pokazati efikasnost i dokazati njenu odgovornost, ili će, poput sličnih afera,
priznati svoju nemoć i površnost koje pokriva silom?
Jedan slučaj vukao se
osam-devet godina, kada je osumnjičeni Svetozar Šapurić,
direktor FK Vojvodina od 1996. do 1999, bio
van domašaja državnih organa. Kompromitovan je i proganjan, u medijima
prikazivan kao lopov, oslobođen je odgovornosti za pljačku, a sud
mu je dosudio šest meseci uslovno za prekršaj!
Da li će Svetozar
Šapurić tužiti Srbiju za ljagu koja mu je naneta, kada je predstavljen kao
mafijaš i pljačkaš? Ako neće, ostaje sumnja da je možda amortizovano
sudstvo odustalo od dokazivanja krivičnog dela, vrednog oko sedam miliona
ondašnjih nemačkih maraka!
***
U mnoštvu velikih afera,
nameće se pitanje: ima li država moć i instrumente da realizuje poternicu koju
je raspisala za Zvezdanom Terzićem, sumnjičeći ga za navodna dela
pljačke i zloupotrebe iz 1998. godine, koja su pokrivena odlukama upravljačkog
organa tadašnjeg njegovog kluba. Ili se radi o još jednom autogolu
i presudi bez dokaza koju je izrekla država umesto njenih nadležnih
institucija, a njeni mediji to ozvaničili bez početka sudskog procesa.
U svemu tome gubitnik je
samo bivši predsednik Fudbalskog saveza Srbije, bez obzira na to što je
naizgled na slobodi i van domašaja srpskih državnih organa.
Mora li država biti u
pravu i kada eventualno pogreši? Hoće li umeti da prizna greh i na koji način
će da spere ljagu ako se ne dokaže delo zbog koga se tereti navodni počinilac
kriminalne radnje? Šta će se desiti ako su osumnjičeni nevini?
***
Ima li Srbija snage i
načina da fudbalsku ikonu Dragana Džajića u tom slučaju rehabilituje?
Načina ima, a to je smena politike i političkog vrha koji kontroliše državne
institucije, odgovorne za ono što je rađeno sa ljudima koje sumnjiči i progoni.
Da li će imati snage i obraza?
Šta državu sputava da
neke likove i dalje štiti? Na primer, čiji je bio interes i čemu
kompromitacija u spektakularnoj akciji hapšenja predsednika FK Vojvodina
Ratka-Bate Butorovića?
Za poslednjih dvadeset
godina on je najuspešniji i najproduktivniji predsednik, koji je sačuvao klub
od propasti i gašenja, udahnuo mu novi život i uneo mnogo novina, kapitala,
vrednosti i klupskog autoriteta u fudbalsku hijerarhiju.
Postigao je to, mada su
mu konkurenti u tom istorijskom razdoblju bili ljudi od pozicije, poverenja i
ugleda u redovima vlasti, kao što su bili postjogurtaši iz
1988/89, pokojni Dragoljub Živković, direktor Komercervisa,
ugledni novosadski advokat Borivoj Tomin, Dušan Aćimović,
direktor Spensa, Milutin Popivoda, direktor marketinga
RTS, Nenad Knežević, direktor u Rafineriji nafte Novi Sad, Branislav
Popović, direktor Elektrovojvodine, pokojni Živko
Šoklovački, predsednik Upravnog odbora NIS-a i druga ličnost nekada
moćne stranke JUL-a, i Radovan Pankov, prvi čovek
Vojvođanskog parlamenta i pokrajinskog SPS-a.
Po učinku koji je Bata
Butorović imao u istoriji FK Vojvodine, nisu mu konkurenti ni
kadrovi demokratske vlasti, postoktobarski
autoriteti kao što je Miodrag Kostić, jedan od najvećih srpskih tajkuna,
Srđan Mihajlović, direktor Vojvođanske banke i član menadžmenta NIS-a, Dragan
Marković, član menadžmenta DDOR Novi Sad, Aleksandar Jeftić,
direktor JKP URBIS...
Butorović je selektirao
i poverio klub novosadskom kapitalistima Vojislavu Gajiću i Mirku
Dubroji dok je tamnovao u istrazi koju je država vodila
protiv njega zbog sumnje da je korumpirao fudbalske sudije sa 3.000 evra!
To što je za svega
dva-tri meseca potpuno promenio izgled FK Vojvodina, sagradivši novi SC Vujadin
Boškov, i ulepšao stadion Vojvodine, sanirao dugove i ostvario
transfere za pamćenje, najveće u istoriji kluba - nikom ništa!
Čuvao je i lickao klub
kao svoju imovinu, koja je sa prepoznatljivim objektima poput hotela Leopold
i Park, te Pariskog magazina u centru Novog Sada, dala novo svetlo
znamenitostima srpske Atine. Njegov rezultat na žiro-računu kluba, dok je bio u
istražnom zatvoru potrošili su njegovi sledbenici u koje je imao poverenja. Sa
njima je kasnije morao da se rastane iz prostog razloga što su privrženost i
ljubav prema Vojvodini ispoljavali samo verbalno. A to nije dovoljno, što je
surovo dokazivao žiro-račun kluba!
***
Dakle, među imenima onih
koji su predvodili Vojvodinu našlo bi se primera za ozbiljniju policijsku
proveru. Butorović je unosio u klub, a za razliku od njega, na primer - Miodrag
Kostić ga je ogolio i doveo na rub propasti, isisavajući iz njega
sve vredno što mu je ostavila impozantna tradicija. Poput svega što je umeo u
životu da iskoristi, a onda odbaci kao krpu, postupio je tako i sa Vojvodinom,
ali i sa ljudima koji su ga pokrivali, uključujući i svog kuma Nenada Čanka
i pašenoga Nenada Opačića.
Tu osobinu je pokazivao
i prema svojim alibi ženama. Njima je njegov kapital bio prividni
garant da ne veruju svojim očima i ušima o nastranosti čoveka svog života!
Pa iako su policijskom
akcijom od pre tri godine operativno obrađivani čak i slučajevi u
Crvenoj zvezdi, Obiliću ili OFK Beogradu iz druge polovine devedesetih prošlog
veka, Miodrag Kostić i Vojvodina iz vremena njegove vladavine -
pošteđeni su i zaobiđeni.
Kada su me pozvali na
razgovor ne bih li im pomogao u kontaktima sa nekim igračima koji su bili pod
Butorovićevim ingerencijama, odgovorio sam da mi taj period nije poznat,
jer sam iz Kluba izopšten krajem 2001. godine. Skretao sam im pažnju na
transfere koje je radio Kostić, ali ih to nije interesovalo. Nisu imali nalog
da obrađuju vreme od 2001. do 2004.
Znaju vojvodinaši da su u
njegovo vreme, pod njegovim nadzorom i kontrolom njegovog advokata Dragana
Gojkovića, vršeni milionski transferi Milana Vještice, Milana
Jovanovića, Milana Stepanova, Miloša Krasića... Javno se pričalo o dvojakim
iznosima odrađenih transfera... Konačno, nikada nije podneo račune o
finansijskom poslovanju za tri i po godine predsednikovanja.
Šta je on to uradio za
Đinđića kada ga njegovi sledbenici i dalje štite, uprkos kontroverzama i
sumnjama u ispravnost njegovih prvih kapitalnih objekata, stečenih našim
minulim radom? Već se zaboravilo, a reč je o nekadašnjem metalskom gigantu Pobeda
u Novom Sadu, bombardovanoj zgradi bivšeg CK na kome je nikao poslovni centar Ušće
ili šećeranama u Baču, Kovačici i Pećincima sagrađenih sedamdesetih godina.
Kakvog li cinizma: Kole ih je kupio
i privatizovao za celih devet evra! Ako neće zbog pljačkaške
privatizacije društvene svojine i sumnjivih radnji sa prepakivanjem šećera koje
su nanele veliku štetu šećernoj industriji, čime bi vlast priznala svoju
odgovornost za podrivanje ekonomske osnove države, zašto štiti takve likove u
fudbalskim radnjama koje su inače meta državne akcije u borbi protiv kriminala?
Zašto država saseca dobru šansu za vraćanje kredibiliteta i vere u državne
institucije? Dokle god ne otvara ova i druga pitanja, dokle god bude
selektivna, a ne principijelna i dosledna u obračunu sa nedelima ma gde oni
bili, Srbija će nositi svoj krst.
Iako su pre
tri godine policijskom akcijom operativno obrađivani čak i slučajevi u
Crvenoj zvezdi, Obiliću ili OFK Beogradu iz druge polovine devedesetih prošlog
veka, Miodrag Kostić i Vojvodina
iz vremena njegove vladavine - pošteđeni su i zaobiđeni.