IN MEMORIAM
NIKOLA SIMIĆ
(1944-2010)
Čovek kojega
se bojalo zlo
Da li će odlaskom Nikole Simića odahnuti
fudbalska mafija? Oni koje je javno prozivao i kritikovao kao fudbalske ljude
zla, ljude koji su ogrezli u kriminalu, čašćavali su umesto za pokoj duše, sebi
na zdravlje. Misle da je posao okončan njegovim silaskom sa životne scene
Miroslav
Vislavski
Kao
gromom pogođen bio sam zatečen vešću da je umro moj i naš drug, novinarčina
Nikola Simić, kada me je 14. februara u 17.55 pozvao Miroslav Gavrilović,
novinar Sportskog žurnala, i obavestio o tragediji novinarstva!
Zatečen
sam bio strašnom vešću u situaciji kada sam prelistavao svoje i Nikoline
tekstove objavljene u našem Tabloidu, koje ažuriram za skorašnje
objavljivanje svoje knjige o borbi protiv nepravdi, kriminala i mafije u
srpskom sportu. U magnovenju i bez jasnog cilja posegao sam za drugim telefonom
u kome sam prvo zapazio poruku novinara Ljube Panića, Nikolinog sledbenika i
miljenika iz mlađe novinarske generacije, koju mi je poslao u 15.15 a koja
glasi: "Viki, ostadosmo bez drugara. Nikola je umro!"
Bože,
da li je moguće? Zanemeo i u neverici primam još jednu poruku. Sada od
Svetozara Čiče, fudbalskog trenera i Nikolinog velikog prijatelja i
poštovaoca: "Umro je novinar Nikola Simić!". Zovem glavnog i
odgovornog. Milovan Brkić je nedostupan... Njegovom zameniku Nikoli Vlahoviću
javljam strašnu vest... Užasnut je i pita: - Zar naš Nikola? Bio je kod nas
prekjuče... Jesi li proverio? Javiću Brkiću!
-
Ne vredi, Nidžo, nedostupan je - odgovorih dajući do znanja da sam pokušao isto
da učinim, svestan da u redakciji nisu znali za Nikolinu smrt. Vlahović kaže da
će javiti redakciji i veruje da će Brkić biti obavešten. Zove me Tabloid.
Urednik Dinić proverava pouzdanost informacije. U međuvremenu sam zvao
Nikolinog sina Pavla. Jecam dok slušam žalosnu potvrdu i ponavljam: "Jako
mi je žao... Zašto? Nije fer!" Pozvao sam zajedničkog prijatelja Zorana
Šećerova, jednog od doajena pisane reči. U šoku je ponavljao: - To je nemoguće!
Razgovarao sam sa njegovom suprugom danas oko 10.00. Ništa mi nije rekla. Kaže
da mu je bolje nakon operacije...
Od
Pavla saznajem da je sve bilo iznenada. Nikola se požalio da ima srčane tegobe.
Kada su otišli u bolnicu, Nikoli su odmah urađena dva bajpasa. Navodno je
postoperativni period bio u redu. Dva dana kasnije oko 04.00 zbog komplikacija
na pankreasu (!?) nije imao odgovor na krizu koja ga je savladala. Punih osam
sati je bio mrtav, a porodica je obaveštena tek kada mu je došla u posetu oko
12.00 časova... Poražavajuća istina... Još strašnije, doktor koji ga je
operisao podnosio im je informaciju telefonom sa skijanja na Kopaoniku! Sram ih
i sram ga bilo!
Nemušte reči
Sutradan,
u ponedeljak, novi šok! Njegov list čiji je bio osnivač, Sportski žurnal,
objavljuje na petoj (!?) strani u donjem uglu kratku vest da je umro
Nikola Simić! Očekivao sam sutradan više poštovanja prema jednom od osnivača i
novinaru po kome se prepoznavao "najtiražniji i najuticajniji sportski
list na Balkanu". Da ne beše uvodnika iz Nikoline knjige "Fudbalska
mafija u Srbiji", koji je potpisao Ratko Dmitrović, Žurnal bi smrt
svog i novinarskog velikana propratio bez ijedne ljudske reči. Za razliku od
ispraćaja onih koji su na svoju i nesreću pre svega svojih porodica otišli isto
tako iznenada, Nikola Simić je otišao i na nesreću sportskog i novinarstva u
celini. O drugima su punjene udarne stranice nekoliko dana, lamentirali su nad
njima znani i neznani... Žurnal je to revnosno prenosio, odavajući poštu
i pokazujući poštovanje prema upokojenom... Držane su im komemoracije, odavan
minut ćutanja... Sve je to ljudski i za razumeti kada se dešavaju neočekivane,
šokantne smrti ili kada smrt zatekne one za koje smatramo da su gotovo
besmrtni... Konačno, radi se o činu poštovanja prema pokojniku i njegovom činjenju
i delu. Zato ne da buni, već podstiče pobunu i gnev pravednih i poštenih prema
onima koji su ispratili na neprimeren način odlazak sa životne pozornice novinara
Nikole Simića, novinara koji bi morao biti uzor svima njima koji su
ostali u listu njegove ideje i vizije. Sportski žurnal je pokazao, u tom
slučaju, svoju neprofesionalnost i nekorektnost, a način na koji je ispraćen
Nikola Simić može se smatrati uredničkim promašajem. E, to neka ide na dušu
velikog retoričara i demagoga! Sram ih i sram ga bilo!
U
drugom dnevnom sportskom listu sa tradicijom jugoslovenskog, koji je u Žurnalu
dobio svoju (nelojalnu) konkurenciju, na četvrtoj strani takođe kratka vest da
je "umro bard sportskog novinarstva - Nikola Simić". Lepo
rečeno, ali ne i kome je namenjeno ili za koga je rečeno. Ili potpisnik ne
poznaje Nikolu Simića ili ne poznaje značenje reči bard! A kada se za
nekoga kaže nešto što nema blage veze sa njime, još u povodu upokojenja, onda
je bolje ništa ne reći. Posebno kada se radi o novinarskoj gromadi kakav
je bio Nikola Simić. Nikola je najmanje bio pesnik i poeta sportskog
novinarstva! On je za sebe najčešće govorio da je Robin Hud sportskog
novinarstva. Dakle, ne onaj koji je izašao iz pera Gilberta Henrija kao
legendarni engleski junak koji je zaštitnik siromašnih i potlačenih, već
sportski u srpskom fudbalu, koji je zaštitnih nemoćnih i zaplašenih!
Tekstopisac ide i dalje i predlaže da se ustanovi nagrada "Hrabro
srce" u povodu sećanja na Nikolu Simića. Predlažući "pametno" on
prenebreže momenat da je Nikola poklekao na životnoj pozornici ni pred čim
drugim do pred svojim srcem, kao i činjenicu da novinarski krugovi u Beogradu
upravo za njega tvrde da je najveća novinarska prostitutka, da je korumpiran i
da je neviđena kukavica. Sram ih i sram ga bilo!
Moral i
poštenje
Smrt
Nikole Simića je za novinarstvo u Srbiji nenadoknadiv gubitak! Otišao je
iznenada, fajterski, na njemu svojstven način. Ponosno i uspravno kako je život
živeo i profesiju radio. Bio je svoj - uvek i svuda. Na večni put je nakon
opela u kapeli groblja na Bežanijskoj kosi ispraćen od njemu dragih, iskrenih,
vernih, dobronamernih... Sahranjen je skromno, bez govora i licemernih zakletvi
onih koji su profesionalni govornici i posetioci sahrana... Tu, u neposrednoj
blizini parcele na koju se sahranjuju beskućnici. Ili oni koje lokalna
samouprava sahranjuje ponekad i gole, jer nemaju nikog svog, a državu su im
ogolili razni državoljupci, mafijaša ili kriminalaca kojima Nikola nikada nije
podlegao ili ih se uplašio. Večiti Robin Hud srpskog sporta, fudbala posebno, i
na taj način simbolično pokazuje svoju posebnost i osobenost. Njegov odlazak
jeste gubitak, ali njegova pojava na novinarskoj sceni je kapital koji ne gubi
vrednost. Što u primeru njegovog neizbrisivog dela, tekstova i knjiga, javnih
nastupa i TV emisija koje su odisale neverovatnom energijom, što u onima koji
su se na njegovom primeru nadahnjivali, inspirisali i profilisali na medijskoj
sceni Srbije. Malo ih je, ali ih ima... Oni su garancija da ima nade. Svaka mu
i svaka im čast!
Zadnjih
godina svoga rada, mada u formalnom statusu penzionera, Nikola Simić je na TV
SOS kanal britkom rečju, bez tabua i bez kompromisa, komentarisao nedeljna
zbivanja u srpskom fudbalu i kritikovao protagoniste gluposti, korupcije i
vaskolikih prljavština u fudbalu. Razumljivo je što je ova televizija u povodu
iznenadne smrti velikana sportskog novinarstva nekoliko dana u svom
programu podsećala gledaoce na neiscrpnu energiju, odvažnost, smelost i
hrabrost Nikole Simića, novinara. Zato su svi pošteni i čestiti
prijatelji sporta, fudbala posebno, ganuti inicijativom direktora ove
jedinstvene sportske televizije, Dragiše Kovačevića, da ustanovi godišnju
nagradu SOS kanala pod nazivom "Nagrada Nikola Simić"! Ona će biti i
postati svojevrsni simbol i potsticaj odgovornom, istraživačkom, analitičkom,
činjeničnom, odvažnom, smelom i profesionalnom novinarstvu. Ne samo zbog
unapređivanja novinarstva. Više zbog reafirmacije etičkih, moralnih i životnih
vrednosti koje je protežirao Nikola Simić u svom profesionalnom radu i životu i
vrednosnih kriterijuma koji su se izgubili u mulju vrtloga koji nas vuče na dno
u decenijama raskola i raspadanja - svakojakih! Svaka mu i svaka im čast!
Moć,
korupcija i sila
Po
čemu se razlikovao Nikola Simić? U konfekcijskom sportskom novinarstvu
zasnovanom na tranzicijskim vrednostima nije nikako hteo niti pristajao da se
uhvati i zakači u kompoziciju voza koji vuče u nemoral, kriminal, mafijašku
infrastrukturu... Novinarski kodeks, etika i profesionalnost bili su mu ozbiljna
barijera, zbog čega je ostao poseban i sinonim smelog i
odvažnog, kritičkog i oštrog, bespoštednog i prkosnog prema svemu što je
bahatost, moć, zloupotreba, siledžijstvo. Prezirao je korumpirane, poltrone i
podanike... Protivio se da novinari idu po svoje mišljenje kod urednika, nekog
klupskog ili političkog moćnika... Takve je prezirao i javno kritikovao. Umeo
je da se koristi citatima onih koji su u korumpiranom društvu imali svoju
ličnost, uprkos svemu. Tako se koristio definicijom
Slobodana Beljanskog, svojevremenog predsednika Advokatske komore Vojvodine, koji je
isticao: "Moć se kod nas
svodi na korupciju i silu!"
Često
je kritikovao sportske novinare (i druge) koji su umeli za male pare ili usluge
da iznevere važne postulate novinarske profesije. Kada je gostovao u mojoj
emisiji Kontranapad, koja se emituje na TV Jesenjin u Novom Sadu od
2002. godine, u povodu objavljene knjige "Fudbalska mafija u Srbiji",
19. marta 2007. godine govorio je: Nisam štedeo pojedine kolege koje su se
priklonile mafijašima. U fudbalu mafija ima i raspolaže svojim igračima, ali i
pojedinim novinarima koji su na njihovom platnom spisku...
Kada
je sa Milovanom Brkićem i Radetom Đurovićem gostovao u Kontranapadu 6.
februara 2006. povodom objavljene knjige novinarskog tima Tabloida, pod
nazivom "Sjaj i beda sportske mafije", rekao je: - Kada se govori o
medijima, pada u oči, prilikom otvaranja stranica, desetak sličica novinara
izveštača iz inostranstva gde gostuju naši klubovi. To su oni koji putuju o
trošku klubova izveštavajući o njihovim aktivnostima. Pa kako će ti novinari da
izveštavaju o ružnim dešavanjima unutar ekipe ili ponašanju rukovodstva? Oni su
kupljeni sa jednim putovanjem od onih kojima je interes da se onjihovom boravku
u inostranstvu nešto zabeleži!
Mada
prijateljski nastrojen i prema meni, nije me poštedeo zbog toga što su u
emisiji nalazili mesta i neki za koje je smatrao da su korumpirani novinari.
Direkto je skresao: Odgovorni ste i vi kada dovodite u studio one koji su živa
paradigma korumpiranosti, da govore o sportskom novinarstvu! Što ne biva, ne
biva... Zbog toga smo mi neke bele vrane, usamljeni strelci, neki Robin Hudovi
sportskog i drugog novinarstva. Zato što ne kalkulišemo! Zapravo, oni bi mogli
biti dobri sagovornici na temu kako se postaje korumpiran novinar ili koliko
košta na tržištu jedan novinar sa pedigreom ili bez njega... Pa zar takve
spodobe da govore o kodeksu, moralu, etici - to je skandal! U istom kontekstu
je dodao: Pojavio se jedan Tabloid koji je na neki način oaza
svima nama koji to što u njemu objavljujemo ne možemo da objavimo u svojim
listovima. Nisu nam mediji dostupni, jer je na sceni velika cenzura i
autocenzura! Tabloid je svetlo u tunelu sa sadržajem ove knjige! Dakle,
mediji su saučesnici lošim dešavanjima u fudbalu! Ja ne bežim od svoje
odgovornosti. Davao sam doprinos onoliko koliko sam mogao i kolike su bile moje
manevarske mogućnosti i sposobnosti. Objavljivanje ove knjige je velika
hrabrost! Ono što nisu smeli sportski novinari, učinio je Tabloid i
Milovan Brkić!
Krik do neba
"Sjaj
i beda sportske mafije" je bio projekat koji je Nikola Simić zdušno
podržao, videvši u njemu saveznike i saborce u borbi protiv svih zala koji su
sa kriminalom i mafijaškom organizacijom nagrizali i uništili ono čemu je
pripadao, a to je fudbalski sport kakav poseduje savremeni i napredan svet. O
otvorenosti pisanja protiv sportske mafije, gostujući u studiju TV Jesenjin,
Nikola Simić je rekao i sledeće: - Sportski puritanci uvek imaju šta da zamere.
Pogotovo što imaju komplekse kad vide tuđu hrabrost. Umeju da kažu: To nije baš
profesionalno, to je skliznulo izvan kodeksa novinarstva kada se pominju
ličnosti imenom i prezimenom! A kad se govori uopšteno, onako ezopovskim
jezikom, e to su po njima standardi novinarstva, to je danas poželjno novinarstvo!
Milovan Brkić se opredelio za jednu varijantu, za krik do neba da se
konačno kaže šta je ovde na sceni, da se pokuša razbiti zid ravnodušnosti koja
je u javnosti! Milovan Brkić je rekao: da upozorimo javnost! Međutim, ovde je
sportska javnost do te mere pacifikovana da naprosto ne znam šta sve treba da
se dogodi da neko od nadležnih organa - od Vlade Srbije i premijera pa nadalje,
uzme stvari u svoje ruke i počne sa raščišćavanjem u sportu!
Da
li će odlaskom Nikole Simića odahnuti fudbalska mafija? Stižu infiormacije da
su se oni koje je javno prozivao i kritikovao kao fudbalske ljude zla, ljude
koji su ogrezli u kriminalu, čašćavali umesto u pokoj duše, sebi na zdravlje.
Misle da se posao okončao njegovim silaskom sa životne scene. Možda je to zaista
tako. Jer država je žmurila pred njegovim ukazivanjima koja datiraju još od
1988/89. godine, kada se nije libio da javno proziva i traži zaštitu fudbala
ili eliminaciju iz fudbala takvih kakve su simbolizovali Željko Ražnatović
Arkan ili Jusa Bulić. A oni su bili za običan svet sinonim kriminala, rušenja
vrednosnog poretka iz vremena romantizma. Ušla je u neke procese koji liče na
obračun sa kriminalom i protiv mafije sa poručenom TV serijom, koja je
sistematizovala ono što se manje-više znalo iz pera Nikole Simića i retkih
njegovih saboraca, koji nisu bili miljenici ili udvorice vlasti ili njenih
nalogodavaca. Čast mi je što sam deo proređenih jedinica u borbi za istinu,
pravdu, čistotu i poštenje u fudbalu i sportu. I Nikoli i nama drugima koji
koračamo tim stazama, savest je čista i mirna, a vlast kako hoće...
Instinkt
pravednika
Vlast
je imala odavno mnoge elemente da se obračuna sa mafijom i kriminalom u sportu
i posebno fudbalu. Nije u tom pogledu Nikola štedeo ni takve
"veličine" kakvi su bili nekadašnji politički i državni moćnici poput
Mirka Marjanovića, Radovana Stojičića Badže, Rođe Đorđevića, Vlajka
Stojiljkovića ili Radmila Bogdanovića. Direktno ih je prozivao i kritikovao za
prilike u Partizanu i Crvenoj zvezdi, klubovima koji su generisali sve procese
i tokove u našem fudbalu. Isto je činio i sa političkom vlašću koju je oličavao
Zoran Đinđić i njegovi pitomci kao što su Zoran Živković, Aleksandar Vlahović i
drugi likovi demokratske vlasti koju su oličavali i Vojislav Koštunica ili Boris
Tadić... Iako je trideset godina radio u Politici, režimlije iz
devedesetih su mu dali otkaz bez obzira na to što je bio među vodećim
novinarima. Učinio je to nekadašnji visoki funkcioner Dragan Hadži Antić,
tadašnji direktor ove kuće. Tvrdio je da mu je otkaz priredio Žarko Zečević,
generalni sekretar Partizana, čija je supruga radila u Politici i kojoj
se Nikola nekim povodom zamerio. Od tada je Nikola pa sve do tragičnog silaska
sa životne pozornice bio argumentovano žestoki kritičar Žarka Zečevića i njegovih
saradnika u Partizanu.
U
neko drugo vreme kada su kandidovana rešenja za ministra sporta i omladine, za
jednog od njih, u to vreme najozbiljnijeg kandidata Zeku Božovića, koji
je vodio sport u Demokratskoj stranci, javno je tvrdio da dolazi iz kriminogenog
miljea! Kritikovao je Božovićevo ponašanje kada je osujetio veliku šansu koju
su neke čestite snage predvođene legendarnim Veliborom Vasovićem, predsednikom
Udruženja za zaštitu i prosperitet fudbala, mogle da donesu tada jugoslovenskom
fudbalu! Optuživši ga da se sa svojim kriminalcima proglasio za krizni štab
koji su poslale nove vlasti, odbranio je staro rukovodstvo FSJ i od njega se
dobro naplatio. U mojoj emisiji je istakao da njegova saznanja govore o cifri
od 100.000 evra! Akteri borbe za promene u FSJ, među kojima je Nikola bio jedan
od najistaknutijih, tvrdili da je stvar izdao upravo Zoran Đinđić! Fudbal je
ostao u rukama ljudi sumnjivog morala i kriminogenih struktura koje su bile pod
paskvom vlasti!
Vođen
instiktima pravednika, nije se libio da napada i one koji su mu u pogledu
klupske pripadnosti bili bliski. Nikola je voleo Crvenu zvezdu, ali je umeo
žestoko da se konfrontira Vladimiru Cvetkoviću, direkoru, i Čedi Petroviću,
predsedniku Kluba, kada su nastali sporovi oko transfera Siniše Mihajlovića u
italijansku Romu. Napadao je argumentovano Miljana Miljanića, predsednika FSJ,
a posebno Batu Bulatovića, generalnog sekretara FSJ. Optužio ih je da su
najodgovorniji za otvoreni ulazak kriminala u jugoslovenski fudbal. Njegovi
tekstovi nisu bili dovoljne vlastima da preduzmu mere prema prvom operativcu
jugoslovenskog fudbala, kada je u Španiji uhvaćen na aerodromu sa 125.000
dolara u tašni! Naprotiv, pozivan je na informativni razgovor, jednako kao kada
je Bulatović ubijen!
Britka reč
Iz
novijeg perioda borbe protiv mafije, izdvajam njegovu borbu i tvrdnje da je
Dragan Džajić, legenda evropskog i svetskog fudbala, nevin u procesu kome je
izložen. Nikola Simić je tvrdio da je Dragana Džajića iz Crvene zvezde oterala
mafija i tajkuni...
Otvorena
i britka reč ga je nameračila na mnoge kojima nisu prijale. Bitange su ga
napadale i pretile mu raznim pretnjama. On je odgovarao: o mafiji pišem
dvadeset godina. Nemam blindirani automobil, niti telesnu gardu. Jedan sam od
siromašnijih novinara, ali potpuno miran i spokojan!
Nikola
Simić, najveći među velikanima sportskog novinarstva, ako je ceniti suštinski
doprinos profesije novinara u određenoj oblasti, nikada nije dobio nikakvo
priznanje ili nagradu. Čak ni oproštajni govor od kolega ili strukovnih
udruženja na putu u bespuće. Pobeda njegovih stavova i poruka jednog dana će
valorizovati sve nedodeljene nagrade i priznanja. Onima koji mu nisu dali
primerenu počast u rubrikama njegovih novina, onima koji nagrađuju zaslužne i
"zaslužne", neka su na profesionalnoj savesti sva cenzurisana štiva i
tekstovi kao i slobodan duh Nikole Simića koga neće nikada razumeti. I nije
njihovo da razumeju!
Fudbal i
mafija
Možda se najbolje može
razumeti Nikolin pogled na njegovu ulogu u minulom vremenu: - U fudbal se ulazi
iz golog interesa. Bio sam zanesen da branim fudbal od nekih nečastivih sila.
Ispalo je da sam borac protiv mafije, a ne da sam zaljubljenik u fudbal!
Sposobni
nikome potrebni
Borba protiv mafije bio
mu je moralni i profesionalni zadatak. Nije kalkulisao, kao što je često
isticao. Smatrao je to svojim dugom prema svojoj prošlosti, porodici i
budućnosti društva i države. U jednom od šest gostovanja u Kontranapadu
rekao je i ovo: - Nije, čini mi se, problem čak i postojanja mafije. Možda će
se država jednog dana i odlučiti za obračun sa kriminalcima i mafijom! Problem
je nešto drugo. Veliki je greh što u našem vrhunskom sportu sposobni i pošteni
nemaju šta da traže, oni nikome nisu potrebni. Veliki grešnici smo mi iz medija
što ne dajemo podršku čestitim i poštenim ljudima da nekako prođu i zauzmu
svoje mesto i poziciju!
Mafijaška piramida
Javno i na vreme je
govorio da je u fudbalu veliki obrt prljavog novca. Tvrdio je da je siva
finansijska zona u fudbalu za petnaestak godina oštetila državu za sedam
milijardi maraka u periodu pre pojave evra! I to se najviše činilo prilikom
prodaje igrača... Kada nije bilo nimalo prijatno, javno je ukazivao na gest
Dušana Spasojevića Šiptara, koji je pozajmio Svetlani Ražnatović milion maraka
za sanaciju prilika u FK Obilić... Tvrdio je da su sprega kriminala i
državnih funkcionera piramida mafijaške infrastrukture. Da svuda u svetu
postoji mafija u sportu, a u Srbiji mafija ima svoj sport. Kada je krajem
osamdesetih pisao o Arkanu kao kriminalcu na klupi Crvene zvezde, saznao je da Arkan nosi njegovu
fotografiju. Upitao ga je šta će mu njegova fotografija pri ruci? Dobio je
odgovor kasnijeg komandanta Srpske garde: Ja ne volim da promašujem!