Francuska

 

Promena šefa države - sa mesečevim menama

 

Dosta nam je predsednika i njegove mafije

 

Francuzi baš nemaju sreće sa svojim predsednicima. Čim izaberu jednog, odmah vide da su pogrešili i ponovo bi birali drugog. Tako bar izgleda onima koji decenijama pažljivo prate javno mnjenje i lokalne medije. U stvari, u Francuskoj su predsednički izbori jedna konstanta i traju već dva veka bez prestanka. Najveća zabava za raju i pravi rijaliti šou

 

Mile Urošević

dopisnik iz Pariza

 

Ne postoji ništa drugo što bi moglo toliko da zanima medije i narod kao što je pitanje: ko će biti sledeći predsednik. Pomalo izgleda kao da bi svaki Francuz potajno želeo da to bude baš on. Svaki je ubeđen da bi bolje vladao od onoga ko je trenutno u Jelisejskoj palati.

U tome smo, doduše, dosta slični Francuzima. I kod nas bi svaki onaj ko ne pije i nema problema sa Alchajmerom verovatno bolje vladao i manje lizao Zapad od ove ekipe. Bar ne bi Srbe proglasio za genocidan narod i tako naslađivao zapadni svet koji u našoj nevolji uživa. Takav je bar slučaj ovde u Parizu gde se mediji utrkuju ko će bolje da pljune po nama i da glasnije vikne da su Srbi ubili 8.000 muslimana u jednom danu. Za Bratunac nikada nisu čuli, a i nema ko da im kaže.

 

Da je Napoleon živ...

 

Uostalom, njih to i ne zanima budući da ih, kako smo već rekli, zanimaju samo predsednički izbori. Sve ostalo je uzgredno: da popuni dnevnik ili kao uvod u priču o sledećim izborima. Iako je megašou tek za dve godine, ovde izgleda kao da nas samo dve sedmice dele od jedinog dana kada se čovek oseća važnim.

On bira svoga gazdu - predsednika najpametnije, najpravednije, najlepše, najbogatije i u svemu drugome naj naj države na svetu. To ko razume i čvrsto poveruje, može reći da dobro poznaje francuski mentalitet. Dokaz da ne postoje nikakve funkcije niti bilo kakvi drugi izbori koji interesuju političare i birače jesu nedavni lokalni izbori u Francuskoj, na koje nije izašlo više od pola glasačkog tela. 

Ljudi traže gazdu, nekoga ko će da zameni Tatu, kralja, i da im bude vođa u bolje sutra. Takvi su ljudi, a Francuzi su još tri puta više ljudi u tom smislu. Vole vlast i vole da oni biraju tu vlast, ali odmah omrznu novog vlasnika vlasti. Da izbori nisu tako skupi i komplikovani, oni bi uveli pravu političku menstruaciju i menjali predsednike sa mesečevim menama. Francuzi vole čvrst zakon, ali ne vole policiju ni sudstvo ni zatvore. Takvi su.

Da je Napoleon živ, prošao bi glat u prvom krugu. Nekoliko meseci kasnije bi ga možda i smenili - jer ne znaju šta hoće. Oni politiku shvataju kao biznis, mesto gde se malo radi a puno zarađuje, i znaju da nikakva škola nije potrebna za mesto predsednika. Ako može Sarkozi onda stvarno može i bilo ko. Politika je izgubila svaki kredibilitet, te je postala besplatna zabava i tema za razgovore ljudi koji nemaju škole ni kulture. Priče o lepom i ružnom vremenu postale su priče o predsedniku i njegovoj mafiji.

Osim politike, Francuzi vole i konje. Mnogo se klade na njih. Dve su pasije veoma komplementarne. Za svaku trku mora da se izabere jedan favorit i za njega se navija. I svako ima svoju taktiku. Na prošlim izborima desnica je uspela da plasira neuglednog policajca i polustranca Sarkozija koji je ubedljivo pobedio socijalističku lepoticu, seksi Segolen. Segolen sada tretiraju kao neku ludaru, ali bi levica opet da proba da kandiduje jednu ženu za predsednika.

Po nemačkom receptu i ova je u stilu keve: bucmasta, mala i umornog lica. Tako žene valjda izgledaju ozbiljnije. Lepota je prolazna i ne uliva poverenje. Ipak, postoji velika razlika između Merkelove i Martine, kako se zove novi idol Francuza. Martina se rodila sa zlatnom kašičicom u ustima na dvoru svoga tate Žaka Delora, bivšeg ministra finansija i predsednika Evropske komisije. Onog koji je izmislio evro i zeznuo Srbe u Mastrihtu, što je, uzgred budi rečeno, povoljno uticalo na rasplamsavanje našeg rata.

 

Ko je Martina?

 

Odmah postaje jasno da je ćerka bogataša u nedostatku sina dobar naslednik i idealan kandidat za radničku klasu. Martina ili u orginalu Martine Aubry ispunjava sve uslove da  siromašni i odbačeni biraju gospođu ministarku za prvu damu i predsednicu u isto vreme, kao i za svog vrhovnog komandanta čuvene plaćeničke armije legionara. Na pitanje da li je tata malo pogurao karijeru, svi će vam reći da je to čista laž i da je sinovima i kćerima mnogo teže da zarade ime kada imaju slavno prezime. Ja im verujem na reč, a vi?

Što se tiče identiteta, Martine Aubry je šezdesetogodišnji Lav, rođena je avgusta 1950. Bila je ministarka za rad od 1997. do 2000. i tada je, kao vrhunac komunističkog dobročinstva, izmislila skraćeno radno vreme od jedva 35 sati nedeljno. Tako je Francuska prevazišla druga Tita, pa i celu Crnu Goru, i uspostavila nerad kao vrlinu. Ovo je pokrenulo sve fabrike na put svile i oteralo ih stopama Marka Pola sve do Kine. U isto vreme dug države počeo je da se penje da bi danas dosegao crvenu crtu na trupu broda Francuska od preko hiljadu i po milijardi dolara. Država tone, a narod se svađa ko će biti kapetan super Titanika. Naravno, o nezaposlenosti ne treba ni trošiti hartiju, ona je na rekordnoj visini i Francuska je trostruki prvak Evrope u ovoj disciplini.

Sada se nada da će jedna žena napraviti red, počistiti, oprati i popeglati sve što je nađubreno i zaprljano u periodu sarkosizma. Ona je za sada prvi sekretar socijalista, mesto koje je uzela nedavno uz pomoć brojača glasova koji su imali keca iz matematike. U isto vreme ima još tri radna mesta: domaćica, zatim deputat i gradonačelnik grada Lila. To mu nije boja nego ime.

I tako, dok i desnica više ne može da gleda Sarkozija iako im je tata, sve oči su uprte u novu zvezdu političkog šou programa. Martina za predsednika.

Politika je izgleda baš svuda samo ladna boza i praziluk koji krasi velike guzonje. Nije ni čudo da Francuzi više ne veruju političarima i ne izlaze na izbore sem na predsednički jer to za njih i nije politika - to je vašar, veliki kermes, besplatna razonoda za sirotinju. Dokaz da postoje.

 

 

 

Upozorenje

 

 

Mnogo sarkazma i satiričnog stila u ovom tekstu jedini je mogući prilaz realnosti situacije i mentaliteta koji je zavladao Francuskom poslednjih godina. Od one De Golove Francuske i zemlje slobode, ljudskih prava i svetlosti uma kao da više ništa nije ostalo. A francusko-srpsko prijateljstvo je još u nezavidnijem položaju, ono nikada nije ni postojalo.  

 

 

 

 

Da je Napoleon živ, prošao bi glat u prvom krugu. Nakoliko meseci kasnije bi ga možda i smenili - jer ne znaju šta hoće. Oni politiku shvataju kao biznis, mesto gde se malo radi a puno zarađuje, i znaju da nikakva škola nije potrebna za mesto predsednika.

 

 

Martine Aubry je šezdesetogodišnji Lav, rođena je avgusta 1950. Bila je ministarka za rad od 1997. do 2000. i tada je, kao vrhunac komunističkog dobročinstva, izmislila skraćeno radno vreme od jedva 35 sati nedeljno.