(Pr)osudite sami
Konaèno rešenje
Milovan Brkiæ
U svojoj
osionosti srpski predsednik Boris Tadiæ saopštio je podanicima
da on i njegova
partija možda i
greše u radu,
ali da drugi
nemaju bolja rešenja od
njihovih!
Èovek svih
srpskih poraza poruèuje nam
da je vlast za njega pitanje
života i smrti.
On sebe, i svoju kamarilu, ne vidi kao obiène graðane.
Kada je postavljen
za ministra za telekomunikacije u saveznoj vladi, odmah nakon izbora
Vojislava Koštunice za
predsednika SRJ, Boris Tadiæ je ispružio svoje
duge prste. Uzeo je od Bogoljuba
Kariæa,
barem prema priznanju koje je Bogoljub dao Zoranu
Ðinðiæu, deset miliona dolara,
koji su mu prebaèeni u jednu
stranu banku. Ministar Tadiæ legalizovao je veæinsko vlasništvo gospodina
Kariæa
nad firmom Mobtel. Predsednik Demokratske stranke oterao je Borisa Tadiæa sa
tog mesta.
Odmah po
Ðinðiæevom ubistvu
gospodin Tadiæ postaje ministar odbrane. Poèinje da
krade i pljaèka. Veliku nabavku štofa, od
kojeg se pravi odeæa za vojnike i
oficire, tadašnji ministar
odbrane poverava firmi èiji vlasnik
je bila - njegova supruga Tatjana Rodiæ-Tadiæ!
Ako je ona
uopšte i
znala da je vlasnica te firme
u kojoj je istovremeno i jedini zaposleni.
Provizija je iznosila nekoliko miliona dolara!
Jedna od najdrskijih pljaèki, koja
srpskog predsednika može koštati glave,
jeste besprizorna pljaèka NIS-a, tri dana uoèi predaje
ruskoj kompaniji Gasprom, koja je postala veæinski vlasnik.
Predsednica Upravnog odbora NIS-a Biserka Jeftimijeviæ-Drinjakoviæ prebacila je desetinu miliona evra na
marketinške agencije
Tadiæevih bandita
i na raèune opštinskih odbora
DS-a. Za ovu razbojnièku kraðu gospoða Biserka
je nagraðena mestom
savetnika u kabinetu predsednika Srbije!
Sumanutim pljaèkama srpskog
predsednika, izgleda, nema kraja.
Na njegov
cinizam da niko osim njega
i njegove partije nema bolje
rešenje u rukovoðenju Srbijom,
meni se èini da
postoji jedno rešenje, èijom realizacijom
bi Srbija i milioni njenih gladnih i do gole
kože opljaèkanih graðana mogli
da odahnu, i da im
se vrati nada da æe poèeti da
žive kao ljudska biæa.
Rumunski diktator
Nikolae Èaušesku pao
je u trenutku kada je bio uveren, isto kao
i gospodin Tadiæ, da
osim njega niko nema bolja
rešenja. Mada, ruku na srce,
Èaušesku nije
bio pohlepan èovek, i
nakon streljanja ispostavilo se da nije imao raèune u inostranstvu,
za razliku od našeg.
Kada bi garda
koja èuva diktatora
jedno jutro promenila maršrutu i
odvela Borisa Tadiæa u kasarnu,
u kojoj bi sudsko veæe èekalo optuženog, a nakon
toga se èuli rafali, milioni graðana mogli
bi da uskliknu - diktator je gotov, živela sloboda!
Prirodno je pravo
porobljenih graðana, kada
pojedinac, neustavno, zavede svoj apsolutizam
i opljaèka državne fondove
i budžet, i
graðane dovede
u smrtnu opasnost, da se brane svim
sredstvima. Ubistvo diktatora nije kažnjivo i
smatra se prirodnim pravom graðana na
samoodbranu.
Da li
Boris Tadiæ razmišlja, ili
barem sluti, da je put kojim on ide, put bez povratka?
Da li
je ovo bolje rešenje za
Srbiju, od njegove odluènosti da
pomete svaku kasu?