https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

(Pr)osudite sami

 

(Pr)osudite sami

 

Konaèno rešenje

 

Milovan Brkiæ

 

 

U svojoj osionosti srpski predsednik Boris Tadiæ saopštio je podanicima da on i njegova partija možda i greše u radu, ali da drugi nemaju bolja rešenja od njihovih!

Èovek svih srpskih poraza poruèuje nam da je vlast za njega pitanje života i smrti. On sebe, i svoju kamarilu, ne vidi kao obiène graðane.

Kada je postavljen za ministra za telekomunikacije u saveznoj vladi, odmah nakon izbora Vojislava Koštunice za predsednika SRJ, Boris Tadiæ je ispružio svoje duge prste. Uzeo je od Bogoljuba Kariæa, barem prema priznanju koje je Bogoljub dao Zoranu Ðinðiæu, deset miliona dolara, koji su mu prebaèeni u jednu stranu banku. Ministar Tadiæ legalizovao je veæinsko vlasništvo gospodina Kariæa nad firmom Mobtel. Predsednik Demokratske stranke oterao je Borisa Tadiæa sa tog mesta.

Odmah po Ðinðiæevom ubistvu gospodin Tadiæ postaje ministar odbrane. Poèinje da krade i pljaèka. Veliku nabavku štofa, od kojeg se pravi odeæa za vojnike i oficire, tadašnji ministar odbrane poverava firmi èiji vlasnik je bila - njegova supruga Tatjana Rodiæ-Tadiæ!

Ako je ona uopšte i znala da je vlasnica te firme u kojoj je istovremeno i jedini zaposleni. Provizija je iznosila nekoliko miliona dolara!

 Jedna od najdrskijih pljaèki, koja srpskog predsednika može koštati glave, jeste besprizorna pljaèka NIS-a, tri dana uoèi predaje ruskoj kompaniji Gasprom, koja je postala veæinski vlasnik. Predsednica Upravnog odbora NIS-a Biserka Jeftimijeviæ-Drinjakoviæ prebacila je desetinu miliona evra na marketinške agencije Tadiæevih bandita i na raèune opštinskih odbora DS-a. Za ovu razbojnièku kraðu gospoða Biserka je nagraðena mestom savetnika u kabinetu predsednika Srbije!

Sumanutim pljaèkama srpskog predsednika, izgleda, nema kraja.

Na njegov cinizam da niko osim njega i njegove partije nema bolje rešenje u rukovoðenju Srbijom, meni se èini da postoji jedno rešenje, èijom realizacijom bi Srbija i milioni njenih gladnih i do gole kože opljaèkanih graðana mogli da odahnu, i da im se vrati nada da æe poèeti da žive kao ljudska biæa.

Rumunski diktator Nikolae Èaušesku pao je u trenutku kada je bio uveren, isto kao i gospodin Tadiæ, da osim njega niko nema bolja rešenja. Mada, ruku na srce, Èaušesku nije bio pohlepan èovek, i nakon streljanja ispostavilo se da nije imao raèune u inostranstvu, za razliku od našeg.

Kada bi garda koja èuva diktatora jedno jutro promenila maršrutu i odvela Borisa Tadiæa u kasarnu, u kojoj bi sudsko veæe èekalo optuženog, a nakon toga se èuli rafali, milioni graðana mogli bi da uskliknu - diktator je gotov, živela sloboda!

Prirodno je pravo porobljenih graðana, kada pojedinac, neustavno, zavede svoj apsolutizam i opljaèka državne fondove i budžet, i graðane dovede u smrtnu opasnost, da se brane svim sredstvima. Ubistvo diktatora nije kažnjivo i smatra se prirodnim pravom graðana na samoodbranu.

Da li Boris Tadiæ razmišlja, ili barem sluti, da je put kojim on ide, put bez povratka?

Da li je ovo bolje rešenje za Srbiju, od njegove odluènosti da pomete svaku kasu?

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane