Tabloid
istražuje
Ratovanje
internetom: preparirana istina
Ide, tako,
siroti Asanž i sretne jadnog Bredlija
"Većina tih depeša, u stvari, uopšte nisu tajna. U njih
ima uvid između dva i tri miliona zaposlenih na raznim državnim poslovima. Oko pola miliona ljudi širom sveta ima pristup mreži Secret Internet
Protocol Network (SIPRnet), gde se svi podaci nalaze. Siprnet ne
prosleđuje preko svoje mreže najviše državne tajne. Samo šest odsto od 15.000
strana dokumenata koje je objavio Vikiliks označeno je kao nekakva
tajna, i to na nivou ispod onoga što se obeležava kao top secret. Blizu 40 odsto depeša je "poverljiv materijal", ali najnižeg nivoa poverljivosti", kaže Vilijam Engdal,
novinar i internet publicista
Piše:
Ivona Živković
Nama čoveka na planeti
koji proteklih nedelja nije čuo za Vikiliks i njegovog
"heroja" Džulijena Asanža. Šta je ovaj Australijanac
dobro ili tako loše učinio za svet? Verovali ili ne, objavio je službene
beleške
koje su svojima pretpostavljenima u Vašington slale
elektronskom poštom
diplomate širom
sveta.
Vikiliks nije objavio ni gde se
sve nalaze rudnici zlata i dijamanata, i ko su njihovi vlasnici, niti je
objavio alhemijsku formulu za zlato i srebro. Nije objavio nikakve informacije
o terorističkim i vojnim false flag operacijama (koje se izvode pod lažnom
zastavom) i koje širom
sveta već decenijama izvode posebno obučeni operativci Mosada, a u
globalnim medijima se prikazuju kao
napadi islamskih terorista ili bombaša samoubica. Nije
objavio ništa o tome kako farmakobiznis ubire ogroman novac od građana širom
sveta izmišljajući
razne bolesti i viruse, i prodajući falš vakcine. Nije obelodanio nijednu
skrivenu tehnologiju, niti je razotkrio lažiranje naučnih "činjenica"
koje se koriste u falš edukaciji, o lažnom novcu koji nema
nikakvo vrednosno pokriće, o paklenoj mašineriji za pljačku koja je upakovana u
program direktnih stranih investicija kojima se pljačkaju i teško zadužuju
milijarde ljudi širom sveta.
Nije objavio nijedan
kvalitetan analitički rad koji pokazuje da je većina današnjih šefova
država
ili vlada prošla
specijalnu obuku ispiranja mozga (u raznim prestižnim političkim školama), na
kojoj su ubeđeni da predstavljaju nekakav politički faktor, a, u stvari, veoma
pažljivo naučeni da slušaju svoje političke savetnike i mentore koji ih
snabdevaju "poverljivim" informacijama i instruišu ih u vezi sa svakom
političkom odlukom koje ovi nabeđeni "sami donose".
Nije Vikiliks
otkrio da je Pentagon i centar vojne i centar političke moći, da je sila
nad silama u SAD i svetu koja ne samo da kontroliše američko civilno
društvo već ga i psihološki oblikuje po sopstvenim potrebama. A potrebe Pentagona
su potrebe transnacionalnog korporativnog biznisa.
Američkog nacionalnog,
niti bilo čijeg nacionalnog interesa u svetskoj politici, bar poslednjih
nekoliko hiljada godina, uopšte i nema. Postoje samo
interesi vlastele.
Internet kao oružje
Sve to objavili su neki
drugi internet sajtovi i novinari i publicisti, ali ne Vikiliks. Mnogo
toga ste mogli da pročitate i u prethodnim brojevima Tabloida. I to možda
nekim uticajnim centrima moći smeta. Možda i ne. Ali da bi se
internet kao potpuno otvorena globalna komunikaciona mreža oblikovala apsolutno u
skladu sa potrebama vlastele, potrebno je napraviti takav sistem da vlastela
uvek ima ne samo kontrolu u protoku informacija, već i oružje u svojim rukama
preko koga će po potrebi delovati.
Dakle, internet se tako
tretira kao oružje.
I Vikiliks im je u tome, kakvim čudom, napravio baš dobru uslugu. Podigao
je "opasnu" prašinu, u stvari, poslužio je
kontrolisanim medijima da je podignu kako bi se kod građana formiralo određeno
gledište
kada je u pitanju regulisanje rada interneta, a istovremeno opravdalo još jedno
vojno angažovanje
SAD.
Već smo pisali da se
"moćnom" Amerikom upravlja iz Londona. Kakva koincidencija, i Džulijen
Asanž
se baš
smestio u Londonu dok su poverljive informacije koje su curile sa njegovog
sajta "tukle" upravo američku administraciju, koja već odavno ima
velike probleme s Iranom odnosno njegovim nastojanjem da koristi nuklearnu
energiju. Ko Asanžu plaća putovanja i održavanje sajta i veliki
broj ljudi koji mu rade posao? Jednostavno: donatori su mu anonimni obožavaoci.
Više podataka o tome nema. Možete i da poverujete u to, ako želite.
Ali kakva je igra?
Ratna, nema sumnje. Jer, najveći broj "poverljivih" diplomatskih depeša
odnosi se na informacije pristigle iz zemalja u kojima su SAD već vojno
prisutne, Irak i Avganistan, i u koje bi htela da pošalje vojne trupe, a to
su Iran, Sirija, Pakistan. Zemlje koje su "osovina zla", kako je to
"ubedljivo" politički definisao Džordž Buš mlađi.
Iz mnogih depeša
upravo se vidi da su vlade ovih zemalja opasne i sklone terorizmu. Tako je,
navodno, saudijski kralj Abdula (inače, odani saveznik SAD pred kojim se
potomak afričkih robova Barak Obama klanja) veoma zabrinut zbog
postojanja iranskog nuklearnog programa, za koji, doduše, ne postoje dokazi da
će služiti
u vojne svrhe. Kralj je tako u poverljivoj depeši američkom diplomati
predsednika Irana nazvao Hitlerom. Precizniji podaci o depeši ne
postoje, ali su, i bez provere, udarni svetski mediji (CNN, BBC, Njujork
tajms) rastumačili i objavili da postoji velika zabrinutost u arapskom
svetu kada je reč o Iranu. A to znači da velika Amerika kao svetski zaštitnik
mira ima opravdanje da zbog toga i vojno interveniše.
Kada je bivši
izraelski obaveštajac
Mordahai Vanunu još 1986. godine
otkrio da Izrael ima nuklearni program,
arapski svet se nije toliko zabrinuo. Amerika još manje, baš kao
ni London. Logično, jer šta Izrael može sa
stotinama nuklearnih bojevih glava (koliko, navodno, ima), ako ne dobije
komandu ili odobrenje od svojih vlasnika iz Londona i gazda iz Pentagona?
Dakle, Vikiliks
je dao svetu informaciju o tome kako se Arapi boje Irana.
Internet sajt Vikiliks
osnovan je 2006. i bavi se upravo
time, da pušta
u javnost razna "poverljiva" državna dokumenta. Najviše voli
da bocka Ameriku. Osnivač sajta Džulijen Asanž nije
novinar, već nekakav "kompjuterski stručnjak". Kako on dolazi u posed
tih dokumenata?
Ako je neko spreman da
poveruje u priču koja je plasirana preko svih ovih strogo kontrolisanih medija,
ona kaže
da mu je poverljive diplomatske depeše dostavio 22-godišnji
vojnik na službi
u Bagdadu, izvesni Bredli Mening. Opisuju ga kao vojnog analitičara
najnižeg ranga, samotnjaka, i kompjuterskog klikeraša. Momak je, navodno,
prekopavao cenzurisane informacije iako je, pre nego što je poslat u
informacionu vojnu bazu Hamer, prošao obuku u kojoj je naučen da bez pogovora
sluša naređenja i izgovara samo: yes, sir. On je prekopavao cenzurisane
informacije u nekakvoj američkoj informacionoj bazi Forward Operating Base
Hammer. E, taj lik od 22 godine (koji je pre nego što je poslat u Irak
naučen da bespogovorno sluša i izgovara samo: yes, sir) odjednom je
"odlučio" da tajno počne da preuzima elektronsku poštu iz celog sveta
za američku vladu. I skupljao je tako sve depeše u periodu od osam
meseci i beležio
ih na svoj CD na kome je, navodno, bila muzika Ledi Gage.
Da je javnost u stanju
da čuje odbranu ovog "samodejstvujućeg" vojnika, verovatno bi čula
samo jednu rečenicu: "Radio sam samo ono što mi je rečeno,
ser!" Ali suđenje mu neće biti javno. Nećete od njega, ni za njega, više
ništa čuti.
Onda je, kaže dalje
priča koju prenose svetski mediji, Mening pratio na internetu jednog ranijeg
zloglasnog kompjuterskog hakera kako bi od njega preuzeo 250.000 strana
cenzurisanih službenih beleški američke vlade. Ubedio ga je da to treba zarad
opšteg interesa pustiti čitavom svetu na uvid. I to preko sajta Vikiliksa.
Ako sad neko misli da su
hakeri na internetu (koji se zabavljaju tako što provaljuju razne šifre
raznih baze podataka i skupljaju sa njih
podatke ili ih brišu) neki zaludni, ali
vrlo inteligentni i vešti klinci, a ne specijalno obučeni kompjuterski
stručnjaci koje isturaju i plaćaju za to bezbednosne službe i koji poseduju
softver za koji običan svet i ne zna da postoji, možemo ga samo ostaviti da živi u
svojim zabludama. Taj ne zna šta je zaista internet i
zašto
je ova mreža
uopšte
i puštena
u široku
upotrebu.
Ali zna se da najbolje hakere
sveta zapošljava
upravo Pentagon. Za samo nekoliko sekundi oni skidaju sa bilo kog
kompjutera na mreži
sve podatke. Za popularisanje interneta, kao odličnog sredstva za kontrolu svih
vrsta komunikacija, potrebno je bilo da i on dobije svog idola. I Asandž se
tako pojavio kao odlična izmišljotina. Lik "junaka" koji prkosno kaže da
voli da "pljune u tanjir moćnima". U svojim TV nastupima on se tako i
ponaša.
Iako su njegovi pokreti feminizirani, on ostavlja utisak samouverenog fajtera,
moćnog igrača koji je u stanju da izigra i sam Pentagon, i najmoćnije države i
sudove, i predstavnike vašingtonske adminstracije
koja sada drhti pred njim.
Hilari Klinton i Barak Obama su za
njega mala deca koju je on dobro prodrmao. A do osnivanja Vikiliksa
praktično je bio niko i ništa ili je bio odavno već spreman i obučavan za nešto
značajno.
Šta su
njegovi motivi da se time bavi?
"Stalno sam
iritiran time što
se pažnja
javnosti (na internetu) skreće na lažne zavere u vezi sa Jedanaestim
septembrom, dok mi dajemo dokaze na sve strane o pravim ratnim zaverama ili
velikim finansijskim prevarama", kaže internet junak. Dakle,
stotine hiljada internet sajtova koji već godinama dokazuju da kule STC
Jedanaestog septembra 2001. nisu srušene udarima aviona, već
eksplozivom podmetnutim u kule, i veoma razornim, i da iza napada ne stoji
nikakav Osama bin Laden koji je sve orkestrirao iz pećine u Avganistanu,
za Asanža
je u domenu "lažne zavere". Po njemu, Bin Laden se i dalje
krije u Avganistanu.
Ali zbog 250.000 strana
poverljivog diplomatskog materijala, koji je on dobio ni kriv ni dužan i
samo ga objavio, niko ga sudski, navodno, ne može goniti. Pa kako ga
onda držati
u medijima? Morala se zato smisliti seks afera s dve Šveđanke, od kojih je
jedna s kojom je kratko živeo vatrena feministkinja i aktivistkinja jedne
uticajne nevladine organizacije u Švedskoj. Zašta ona
njega tuži
nikome nije jasno, ali je važno da je Asanž i dalje
na naslovnim stranama svih udarnih medija i da ga hapse baš u Londonu i da mu
je advokat sticajem okolnosti čovek blizak porodici Rotšild. I pare za kauciju i puštanje
iz zatvora su stigle. Od anonimnih obožavalaca, naravno.
Pentagon kontroliše
internet i američku vladu
Da li je čitava priča sa
Vikiliksom orkestrirana i sa namerom da se donese zakon kojim će se internet ne
samo apsoulutno nadzirati (što je i danas moguće)
već da se pojedini "opasni" domeni mogu po potrebi i fizički
jednostavno isključiti.
Jedan takav plan je
obelodanio i Pentagon još 2003. i tada ga je državni
sekretar odbrane Donald Ramsfeld potpisao. Reč je o dokumentu na 74
strane pod radnim nazivom Information Operations Roadmap. Ovim plan je
imao za cilj da internet drži doslovno pod kontrolom Pentagona, tako da
se u svakom trenutku u bilo kom delu sveta može onesposobiti svaki
provajder i svaki sajt koji bi bio tako ocenjen da ugrožava američku
"nacionalnu bezbednost". Trebalo je samo osmisliti izvodljive tehnološke
metode i rešenja.
Plan je imao za cilj i da se preko Kongresa i Senata sprovede i pogodna
zakonska regulativa. Plan je uključivao i kontrolu informacionog dela interneta
s tim da se preko njega može ubacivati u Pentagon
posebno osmišljana
propaganda s brojnim dezinformacijama, a koje bi bile usmerene ne samo na vojne
službenike
i strance već bi ovakvom propagandom bili obuhvaćeni i američki obični građani.
Ali, ovakve namere
Pentagona bile su u suprotnosti s jednim drugim zakonom, takozvanim
(Smith-Mundt Act). Ovaj zakon iz 1948. (s amandmanima iz 1972. i 1998) nije
dozvoljavao da se informacije (i dezinformacije) koje su deo vojnih psiholoških
operacija namenjenih strancima, primenjuju i na teritoriji SAD.
Ramsfeldov dokument se
na ovo, doduše,
pozivao, ali uz uvažavanje mogućnosti da ako i dođe do vojne psihološke obrade
sopstvenih građana tome ne treba pridavati veliki značaj.
Zbog ove greške
grupe koja je izradila plan i koju je vodio asistent sekretara odbrane uz
predstavnike vojske i civilnih bezbednosnih službi, plan je odbačen.
Nekoliko desetina kopija našlo se kod jednog broja
službenika
u Vašingtonu,
odakle su onda, preko interneta, stigle do javnosti.
Ali, suština
ideje je evidentna, a to je stvaranje vojnog nadzora nad svim komunikacionim
sistemima širom sveta i neograničena militantna propaganda. Tako
"odbačeni" dokument Information Operations Roadmap poziva američko
Ministarstvo odbrane da poveća svoju spremnost delovanja na pet ključnih informacionih operacija:
elektronsko ratovanje, psihološke operacije, bezbednost
operacija, vojna obmanjivanja i operacije na kompjuterskoj mreži.
Kada se opisuju planovi
za elektronsko ratovanje dokument poprima neuobičajeno militantan ton. Otkriva
se tako da personal Pentagona za psihološke operacije treba da
stoji ispred međunarodnog predstavljanja američke vlade, dakle da određuje
predsedniku i vladi karakter nastupa. Takođe, internet je za Pentagonove
stratege isto što
i neprijateljski oružani sistem.
"Strategija treba
da bude bazirana na premisi da Ministarstvo odbrane tuče po mreži kao što bi
tuklo neprijateljski oružani sistem", piše u
dokumentu. Slogan tući mrežu pojavljuje se više puta.
Autori istovremeno
upozoravaju na to da je američka internet mreža veoma ranjiva na
napade hakera i da neprijatelji konstantno rade na tome da ih onemoguće ili ih
špijuniraju prikupljajući podatke tako što za tu namenu koriste privatne sajtove."Mreže
rastu brže
nego što
možemo
da ih branimo… Usavršenost napadanja je sve veća. Broj napada
raste", rečenice su iz ovog plana.
U dokumentu se zauzima
stav da Sjedinjene Države treba da budu sposobne da maksimalno
kontrolišu čitav elektromagnetni spektar i da američka vojska bude u stanju da
u trenutku onemogući sve telefone, sve kompjutere u mreži, sve radarske sisteme
na planeti.
Kada je u pitanju
propaganda i širenje
dezinformacija preporučeno je i osnivanje jednog globalnog sajta koji će apsolutno
podržavati američke strateške ciljeve, ali s tim da
taj veb-sajt koristi sadržaje koje bi dobijao od
"treće strane" kako bi njegovi korisnici s većim poverenjem
prihvatili ovako plasirane informacije nego kada bi im isto govorili američki
zvaničnici.
Niko ne bi ni naslutio da iza njih stoji Pentagon.
Nije li Vikiliks idealna
kreacija za ovakav plan? Australijanac, koji veze nema s Amerikom i Pentagonom
(ni s Izraelom) koji putuje po Evropi, zadržava se u Švedskoj,
i tu hostuje svoj sajt, a, u stvari, se iz nekog razloga tu i tamo nađe u
Londonu gde je političko sedište Krune (moćne grupe koja upravlja svojom
prekookeanskom kolonijom upravo preko Pentagona. Najmoćnija porodica iz
ove grupe su Rotšildi).
Formalni predsednik
Kolonije (koja se predstavlja kao demokratska i slobodna zemlja) običan je
čovek iz naroda (koji nije u rodbinskim vezama s vlastelom iz Krune) i
koji ume lepo da priča u skladu s političkim smernicama, kreiranim baš u Pentagonu.
Mnogi
"privatni" sajtovi su se tako pojavili u vreme vojne operacije na
Balkanu koje je, u stvari, finansirao i instruisao - Pentagon. Tako je
2005. godine izašlo
na videlo da je Pentagon platio privatnoj kompaniji Linkoln grupa
da poseje stotine priča u iračkim novinama koje su imale cilj da podrže
američku "opravdanu" invaziju na Irak. Sve to pisali su američki
vojnici, a plasirano je iračkim građanima putem privatnih iračkih sajtova.
Vikiliks sarađuje sa "antirežimskim"
medijima
Zanimljivo je da Asanž sve te diplomatske depeše, kako sam priznaje, nije ni čitao, već je to
prepustio urednicima u medijima kojima
je dao materijale, a to su: Njujork Tajms, Špigl, londonski Gardijan. Sve te urednike on je ocenio kao nezavisne i antirežimske. U Njujork tajmsu je izabrao pouzdanog
"antirežimskog" novinara i harvardskog đaka, Dejvida Sengera.
On je slučajno i član famoznog Saveta za inostrane odnose, strateške grupe pri Aspen
institutu, gde su članovi i
Kondoliza Rajs, bivši ministar odbrane Vilijam Peri, bivši šef u CIA Džon Dojč,
kao i sadašnji šef Svetske banke Robert Zelik.
U stvari, svi ti mediji zaista su nezavisni, ali ne od
privatnih korporacija u čijem su vlasništvu, već od interesa samih građana.
Informacije su odavno postale oružje kojim se deluje na neprijatelja, a to su
upravo čitaoci.
Slučajno su svi ovi mediji godinama bili upravo rasadnici
fabrikovanih informacija, i to onih koje su se kasnije pokazale kao teške laži:
tako su tvrdili da je Sadam Husein posedovao oružje za masovno uništavanje,
čime je opravdana vojna agresija na Irak; tvrdili da je Srbija izvršila genocid
u Srebrenici (što, takođe, nije dokazano), ali je opravdalo vojnu intervenciju
u BiH; izveštavali su o proterivanju albanskog življa s Kosmeta (iako je
kasnije otkriveno da je bilo reči o orkestriranim masovnim zbegovima), ali je to
opravdalo vojnu intervenciju u Srbiji; i dalje tvrde da Osama bin Laden stoji
iza terorističkog napada na STC u Njujorku, što je opravdalo agresiju na
Avganistan. Sada su dobili zadatak da pokažu kako se Arapi plaše Irana i
njihovog Hitlera.
Rotšildov advokat brani Asanža
Sudski proces Asanžu koji se odvija u
Londonu, zbog nekakve nejasne seks afere, otkriva i to da on ima veoma
zanimljivog advokata. To je ugledni londonski advokat Mark Stefans. Njegova
advokatska firma Finers Stephens Innocent je pravni savetnik trusta Rothschild
Waddesdon. To je Upravni odbor koji se stara o jednom od najvećih poseda
porodice Rotšild, Vedesdon imanju u Bakingemširu u Engleskoj. Na imanju se
nalazi ogroman zamak, izgrađen krajem 19. veka s velelepnim parkom. Upravnim
odborom predsedava trenutno kraljičin bivši privatni sekretar lord Felouves, a
tu su i tri člana Rotšild porodice, lord Džejkob Rotšild, ledi Rotšild (njegova žena) i Bet Matilda Rotšild, kao i ser Vilijam Henri Probi i drugi. Odbor se bavi
njegovim održavanjem i plaćanjem dažbina, kao i poslovima
koji donose zaradu (jer je to i profitabilna turistička atrakcija koju je prošle godine posetilo 300.000 ljudi). U njemu oni sa dubljim
džepom mogu da proslave i predstojeći Božić i druge praznike.
Eto, kako je London mali.
Zanimljivo je da se Australijanac Džulijen Asanž u Londonu nalazi od oktobra, kada je
njegov sajt koji se hostuje u Švedskoj objavio najudarnije materijale
koji su izazvali reagovanje svih globalnih medija (kao po komandi). Rotšildi su
inače i vlasnici informativne agencije AP, kao i Economist grupe
koja objavljuje internacionalni bankarski magazin Ekonomist, a koji je
Asanžu dodelio prestižnu nagradu (!).
Nagradila ga je i famozna nevladina organizacija Amnesty international
koja se finansira na isti način kao i ogroman broj drugih međunarodnih
nevladinih organizacija, i imaju za cilj da pohvalama i novčanim stimulacijama
održavaju moral "lidera" i nevladinih aktivista (koji
im služe kao agenti uticaja) u državama koje vlastela
izabere za svoj ratni i pljačkaški pohod.