Kako se medijska magla u Srbiji
pretvarala u medijski mrak
Urednici za pranje mozgova i para
Za vreme
vladavine Slobodana Miloševića većina elektronskih medija,
prvenstveno TV Bastilja, bili su pod strogom kontrolom Porodice. Ipak, režim je
dozvolio štampanje opozicionih dnevni i nedeljnih listova, dugo je NTV Studio B
emitovao program koji nije bio pod kontrolom vlasti, nezavisne radio stanice B
92, Radio Index takode su imale ogromnu slušanost gradana. Posle 5. oktobra počela je besomučna bitka
nove vlasti, oličene u koalicionom DOS-u za stavljanje
pod kontrolu i pljačku elektronskih medija, a novine i da ne pominjemo.
Ovim tekstom naše saradnice opisuju stvaranje medijskog mraka koji se, posle 5.
oktobra 2000. godine, nadvio nad Srbijom. Kada u Srbiji svane, junaci ove
priče preseliće se u Zabelu
Dragana Radosavljević
Posle petooktobarskog puca, Marija Milošević,
ćerka tada ozlo- glašenog bračnog para, sklanja celu opremu svoje televizije Košava u garažu kod vlasnika Pink televizije Željka Mitrovića i odlazi u Crnu Goru, uz dogovor da Mitrović proda ovu televiziju sa opremom za 5 miliona (u prvobitnoj verziji maraka, a posle evra, prim. aut.) i da joj pošalje novac.
Papirološki
se
Košava tada
prenosi na nekog Julovca (Aleksandra Lupsića), koji nije dao ni paru, i on
ostaje vlasnik. Najveći deo novca drugi daju Mariji, a prebijaju sa Mi-
trovićem za komercijalno vreme na Pinku, a na kraju nešto daje i on iz, kako kaže: „moralnih
obaveza prema njenoj majci koja mu je mnogo pomogla".
Željku
Mitroviću je još onda jasno da je neophodno da obezbedi nacionalnu
frekvenciju za Košavu kako bi povratio
pare, pa čak i zaradio.
U
međuvremenu se najavljuje osnivanje Republičke radiodifuzne agencije
(RRA) koja će, kako se planira,
deliti frekvencije, i Mitrović preko svojih ljudi ostvaruje kontakte sa
budućim članovima ovog regulatornog tela, de- leći im male
poklone, a naročito pomaže Nenadu Čekiću i oko Radio
Indexa.
Čim
je formirana RRA Mitrović počinje da plaća ključne ljude,
u početku Čekića i njegova dva čo- veka: jednog iz Novog
Sada i sve- štenika, za koga kaže da mu ne daje pare, ali da on prima nešto
drugo!?
Tri
i po godine Mitrović redovno svakog meseca plaća ljude iz RRA, uglavnom oko 300 evra me-
sečno, potom povećava svotu, i na kraju ubeđuje Bogoljuba
Karića da i on na sebe preuzme preostale članove RRA.
Istovremeno uklanja iz RRA jednog ili
dvojicu ljudi koji nisu hteli da uđu u šemu i bili su opasni ako obelodane
šta se radi.
Mitrović od početka naglašava da njemu trebaju tri nacionalne frekvencije: jedna za Pink i dve za prodaju,
čime bi isplatio sve uloženo,
ozbiljno zaradio i zadržao kakvu- takvu kontrolu nad tim televizijama ubacujući svoje ljude u njih.
Pošto
je u RTS došao Aleksandar
Tijanić (iako ne ispunjava uslove što se školske spreme tiče,
zbog čega se menja statut ove televizije) za Mitrovićeve mućke
nastaje još bolje vreme. Na RTS uopšte nema para i sve zavisi od dobre volje Mlađana
Dinkića da udeli bar za plate, što on i radi, ali ostaju dugovi
napravljeni u prošlosti i nekoliko hiljada zaposlenih preko veze, koji ne
znaju ništa o televiziji i kojih Tijanić nije mogao da
se oslobodi.
Mitrović je oduvek bio u
specijalnim vezama sa Dinkićem, koji ga je čak vodio u sedište
Međunarodnog monetarnog fonda i tamo predstavio kao prototip modernog
srpskog biznismena, pa je on preko njega pazio da RTS ne dođe do nekih para kojima bi mogao da ugrozi program
Pinka.
Osim toga, on preko „direktora
Pinka" Svete Milićevića, koji je radio u
marketingu Radio Beograda, održava prisne
odnose sa starom gardom marketinga RTS-a: sa bivšim direktorom Slobodanom Veljkovićem (danas u RRA), Božom Vujoševićem, sivom eminencijom svih petljanja u
marketingu posled- nje dve decenije, kao i sa Acom Avramovićem koji je u Miloševiće- vo doba bio
čovek od najvećeg po- verenja, pa je jedno vreme bio i glavni cenzor
TV Dnevnika. Svi oni su i dalje bili
zaposleni u RTS-u, bez obzira što je
Tijanić za direktora marketinga postavio svog kosovskog druga iz
detinjstva Nebojšu Nedeljkovića.
Slobodana Veljkovića, koji je bio plaćenik Dragana Đilasa i bio kreator dovođenja marketinga RTS-a u ropski položaj, Tijanić prebacuje za savetnika,
jer nema petlju da razbije Đilasov monopol, koji j'e išao
dotle da je svaki veliki
ugovor koji je RTS mogao
da napravi,
morao da ima njegovu sagla-
snost, odnosno, da i on
ima neku korist od toga. Tijanić
je nekoliko
puta pomišljao da se
oslobodi Đilasa, ali
okolina predvođena Nedeljkovićem
od toga
ga je
odgovarala.
Kulminacija je bila kada se saznalo
za dil u vezi Univerzalovihfi- lmova i serija, jer je bilo jasno da sa
takvim programom RTS može da ugrozi sve ostale televizije, što Mitroviću
nikako nije odgovaralo, a i Đilas je poludeo zato što se Media House
usudio da bez konsultacije sa njim uđe na „njegovu teritoriju" i
počeo da preti.
Tijanić mu je poručio da
će da raskine ugovor sa Media House- om, ako on (Đilas)
hoće da da RTS-u isto para, a to
je bilo 5. 200.000 dolara za tri godine. Naravno, Đilas je ponudio samo
100.000 evra mesečno.
Boža Vujošević je u marketingu
iskopirao prvu verziju ugovora i dao je Mitroviću, koji je onda pokrenuo
akciju za smenu Tijanića.
Bogoljub Karić u
međuvremenu ulazi u politiku i zatim prestaje da plaća svoj deo
ljudima iz RRA, koje je
Mitrović prinuđen da preuzme do dodele frekvencija. Kada je to
najavljeno, njemu je bilo važno da ima tri televizije za koje traži frekvencije,
a imao je samo dve: Pink i Košavu On zato ubeđuje Danka
Đunića da otvori kanal ekonomije, a on će mu, navodno,
pomoći oko ljudi, tehnike, akcionara i sličnog. Tako je nastala TV Avala.
Otprilike u isto vreme približava
se svetsko prvenstvo u fudbalu, za koje je TV BK otkupila prava od FIFA-e.
Pravila igre Željka
Mitrovića: Upecaj Peconija, cinkari,
slaži, ukradi...
I Pink i RTS čine sve da ubede FIFA-u da poništi ugovor sa TV BK, jer ta televizija više nema nacionalnu
pokrivenost, mada po FIFA-inim
propisima ugovor može da se poništi samo ako televizija prestane da postoji.
Zato se pokreće blic akcija gašenja BK, iza koje stoji Đilas, dok
Bogoljub Karić veruje da mu je Mitrović sve smestio, pa kada su
ugasili BK on prava za prvenstvo
prodaje Đilasu na sastanku u Crnoj Gori. Verujući Đilasu
Mitrović najavljuje da će prvenstvo biti na Pinku, ali on
prava prodaje RTS-u.
Posle iskustva sa Fox televizijom
u Bugarskoj, News Corporation Ruperta Mardoka odlučuje da pokrene
Fox televiziju u Srbiji i bez problema dobija frekvenciju, a logistiku
treba da daju kadrovi iz Bugarske.
Tehnički direktor Foxa
u Bugarskoj je izvesni Branko Salić, koji je radio na 3K, kasnije
na TV Politici i na
kraju na Pinku, odmah po osnivanju, da bi ga Mitro- vic ubrzo otpustio
iz nepoznatih razloga. Po vokaciji alkoholičar kome ni droge nisu strane,
Salic se pre početka Foxa u Srbiji intenzivno ponovo družio sa
Mitrovićem koji je izdejstvovao da se na mesto drugog čoveka TV
Foxa dovede Manja Vukojević, bez ikakvog iskustva i
znanja o televiziji. Ona je sve vreme radila isključivo za svoj i interes
Mitrovica.
Kada je Foxraspisao konkurs za zapošljavanje,
gde se prijavilo mnogo ljudi
sa Pinka koji su
bili nezadovoljni platama, Manja Vukojević
je kopirala prijave svakog od njih
i to prosledila Mitroviću, posle čega je on tim
ljudima napravio pakao.
U jednom trenutku ona je napravila
ugovor sa hrvatskom fir
mom Blitz za
kupovinu filmova za Fox sa ozbiljno naduvanim cena- ma, tako da je sebi
obezbedila 150.000 evra razlike. Međutim, to se pročulo, pa je morala
da se skloni na porodiljsko bolovanje i nikada se više nije vratila na
televiziju. Danas je direktor TV B92.
Pošto je Mitrovic oduvek pod
kamatom pozajmljivao od nekih ljudi tako se zaduživao i kod Predraga Rankovića-Peconija, koga je zatim ubedio kako bi trebalo
da ima televiziju, i ponudio mu TV Košavu kojom bi prebili zaduživanja...
Prodajna cena je bila 12 miliona
evra i u to su bili uključeni i neki sumnjivi ugovori za inostrane
filmove sa doživotnom licencom, odnosno pravom na TV prikazivanje dokle god
televizija bude postojala, bez obzira što doživotna licenca u svetu ne postoji i
Pink nikada nije imao nijednu takvu licencu, osim filmova koje je kasnije
sam producirao! Zbog ovakvog „ekskluzivnog" prava, vrednost tih ugovora
je bila nenormalno visoka u ukupnoj vred- nosti TV Košave.
Za svaki slučaj, Mitrović uvaljuje neke svoje ljude
na TV
Košavu, kako bi oni pazili
da Peconi
ne napravi
neki potez koji bi mogao
da ugrozi Mitrovića, i zato su ga
isti ti ljudi obeshrabrivali
u svemu što je bilo za Košavu dobro.
Da bi parirao Foxu,koji je počeo da okuplja gledaoce koji preferiraju
strani program, i RTS-u koji je
nabijanjem cena za domaći program praktično onemogućio Pinku da
ga prati, Mitrović baca sve na te- lenovele i domaće verzije stranih
formata (kao što je Veliki Brat) čija gledanost ubrzo pada. Na
pri- mer, uoči bombardovanja, najgledanija telenovela ikada kod nas,
Esmeralda, imala je rejting koji je išao od 32 do čak 40 odsto, da bi
postepeno gledanost telenovela na Pinku došla od 5 do 6 odsto.
Pinkove televizije u Bosni i Crnoj
Gori takođe padaju i Željko Mitrović počinje sve više da ulaže u
poslove izvan televizije. Po sopstvenom priznanju u januaru 2010. godine sve
kompanije (Air Pink, City Records,
fabrika diskova, fabrika kisele vode, fabrika žvaka, filmski studiji...)
pravile su samo gubitke.
Kod stranih filmskih kompanija (Warner Bros, 20th Century Fox) ostaju
zaostali dugovi, zbog kojih ove kompanije prekidaju kontakte sa Pinkom. Sa
domaćim distributerima, od kojih je Pink uzimao filmove i serije,
situacija je još gora. Samo kompaniji Dexin Film za program
Paramount-a i neke tele- novele dug je otišao na 2.100.000 evra, da bi se u
2010. još povećao. Svim poveriocima Pink daje menice u zalog, stalno
apelujući da se ne puštaju i da će on njihovu dobru volju nagraditi.
Tada Mitrović dolazi na „genijalnu"
ideju da napravi televiziju u Sloveniji, gde su budžeti za marketing ogromni,
tako da je predviđao da će za vrlo kratko vreme iz Slovenije
izvući ogroman novac koji bi spasao poslove u Srbiji. Uveren je da će
koncept „Grand plus turske serije"
da razbije slo- venačko tržište, i jedino što mu nedostaje jeste novac za
investiciju u Sloveniju i za plaćanje bankama prebacivanje rokova
naplate za još godinu dana. Pošto
je kod
svih agencija uzeo maksimalne
avanse za godinu dana
unapred, i kako je svakog bar
po neki
put prevario, taman toliko
da mu
niko više ne veruje, spasonosno
re- šenje on vidi u TV Avali, bez obzira što je
i ona zadužena 4 miliona evra plus
dugovanja Pinku (zahvaljujući fiktivnim ugovorima
za program na koji Pink i onako
nije imao prava).
Mitrović zna da, kada je
kvalitetan program u pitanju, njegov nekadašnji pomoćnik i kasnije pomoćnik
generalnog direktora RTS-a Robert
Nemeček, uživa ugled ne samo
kod gledalaca nego i kod agencija, i zaključuje da bi on mogao da postane
brend koji bi Pinku doneo toliko potrebni novac, a da se pritom ta
televizija direktno ne po- minje.
On zato poziva Nemečeka na razgovor i nudi mu mesto glavnog i odgovornog
urednika TV Avale sa svim ingerencijama, „kome se niko, pa ni on,
neće mešati u posao". Istovremeno mu poverava i da para za novu
investiciju u Avalu nema, već da Nemeček, uz njegovu asistenciju,
ubedi agencije i finansijere u isplativost projekta.
Mitrović se dogovara sa
Đunićem da mu ovaj ustupi većinski deo u Avali za 7
miliona evra, koje bi mu isplatio u sedam rata tokom 2010. godine. Do danas
nije isplatio ni paru!
Na osnovu ovog dogovora
Mitrović traži da Upravni odbor Avale njega imenuje odgovornim za
televiziju, na šta ovaj i pristaje, a on onda na ključna mesta
(računovodstvo, pravna služba i marketing) postavlja ljude koji su
direktno njemu odgovorni.
Na razgovorima sa budućim
finansijerima Avale, Mitrović se ograđuje da ovo nema veze sa
njim, već je Nemeček taj koji je na čelu.
Dinkić hrabri Mitrovića: evo banke Cigane moj!
Na nekoliko sastanaka sa
Dinkićem Nemeček iznosi koncept moderne televizije, potpuno
različite od Pinka, RTS-a i drugih, sto se Dinkiću odmah vrlo dopalo
i umesto 3 do 4 miliona evra kredita, koliko su se Nemeček i Mitrović nadali da ce dobiti, Dinkić predlaže da dve banke
(Komercijalna i Inteza) daju po 4 miliona, kako bi se sve ubrzalo i ne bi se
stedelo u početku kada je za televiziju najvažnije.
Dajrekt Medija i Medija Haus daju jos dva, odnosno po jedan milion evra, plus jos
neki manji investitori, tako da ukupna cifra dolazi na 11 miliona evra.
Nemeček kontaktira velike
strane kompanije i one pristaju da rade sa Avalom, posto po
izvestaju koji su dobijeni iz Privrednog registra Srbije ona nema nikakve veze
sa Pinkom.
Kako na Avali praktično nije
postojao nikakav program, a živi program se svodio na vesti i jednu prepodnevnu
emisiju, Mitrović „daje" Avali na korišćenje jedan od
studija u Šimanovcima, kao i studio u Avala Filmu,
koji je Pink nekada koristio.
Od obećanja o trajnom
korišćenju nije ostalo ništa, pošto je pre nego što je počelo išta da
se radi režim korišćenja studija prvo smanjen na dva puta nedeljno, pa
onda jednom nedeljno, zatim jednom u dve nedelje zajedno sa Pinkom Makedonija
(pod uslovom da posle njih ostane vremena) i na kraju - ništa.
Studio u Avala Filmu nikada nije
ni bio blizu početka korišćenja.
Po dogovoru, banke su trebale da do 1. maja 2010. prebace Avali
8 miliona evra, ali novca nigde nije bilo. Kasnije se ispostavilo, na pri- mer,
da četiri miliona Komercijalne Banke, za koje se TV
Avala zadužila, jeste stiglo na račun, ali je istog trenutka
prebačeno na račun
TV Pinka, da bi se taj
isti novac, umanjen za milion evra, istog dana vratio na račun Avale,
ali ovog puta kao pozajmica koju ova televizija dobija od Pinka!? Tim novcem je
placen program od kompanija Warner Bros i 20th Century Fox.
I druga četiri miliona na isti
način su nestala sa računa Avale, i jedino sto je u kasnijim
mesecima stizalo bile su nove „pozajmice" od strane Pinka, a nikako novac za
koji se TV Avala zadužila.
U jednom trenutku Mitrović
traži od Nemečeka da se promene osnovne odredbe ugovora između Avale
i stranih kompanija, i da isti počnu da glase na Pink, čime bi on
pored prisvojenog novca dosao jos
i do programa sa kojim bi mogao da radi šta hoće.
Nemeček nije hteo ni da
čuje i rekao mu je da to može da uradi jedino ako Pink pribegne
falsifikovanju.
U to vreme se najavljuje Pink televizija
u Makedoniji, a u septembru 2010. pompezno kreće slovenački Pink, da
bi u rekordnom roku on doživeo slom koji Mitrović krije od medija u Srbiji
kamuflirajući ga nekakvim fiktivnim ohrabrujućim rezultatima.
Ukratko, Slovenci doživljavaju
koncept „Grand plus turska serija" kao uvredljiv, pa tako serija Hiljadu i jedna noć, poznatija kao Seherezada, ni jedan jedini dan nije
dosegla ni gledanost od 1 odsto, zbog čega u oktobru i novembru 2010. umesto
miliona evra iz Slovenije stižu samo dugovi za frekvencije, poreze i slično.
Na otvaranju Pinka u Sloveniji, postaje jasno da i onaj preostali novac za
Avalu nikada neće stići, jer je već završio kod Mitrovića.
Makedonija se od tada više ni ne pominje...
Antiratni profiteri iz B 92
Danas je vec jasno da između B 92
RTV Pink nema nikakve razlike. Možda jedino u tome što je Mitrović
klasični ratni profiter, a B 92 i njegova izbledela
personifikacija Veran Matić, antiratni profiter. Dugo godina se B 92
predstavljao kao žrtva režima, a zapravo su bili svih ranih i posleratnih
godina angažovani na čistom profiterstvu, što od skrivenih i neskrivenih
„darova" tajkuna, pa do međunarodnih donacija.
Neka od pravila sticanja
protivzakonite dobiti tekla su tako što bi od novca koja su dobijali za kupovinu
dokumentarnog, obrazovnog filmskog i serijskog programa od kompanije Soni-Kolumbija i drugih, pravili profit privatnoj,
„prijateljskoj" firmi u Slovačkoj, u vlasništvu Dragana Petrovića
- Petre, uporno
insistirajući da se donacije uplaćuju direktno prodavcima programa,
već Petrovićevoj firmi koja je naknadno pravila ugovore sa B 92
u kojoj je bila velika razlika od originalne cene.
Tako su predstavnici B 92
sa Veranom Maticem na čelu znali da mole sponzora da usmerava novac na
račune „prijatelja" u Slovačkoj jer ih „režim prati".
Na taj način je samo od
jednog posla firma Dragana Petrovica-Pe- tre (bivseg beogradskog novinara),
bila bogatija za 150 000 dolara. Da li se i kako taj i na sličan
način stečen novac kasnije negde delio sa istaknutim drugovima iz B
92, nije tesko zamisliti...
Kad se u svojstvu urednika filmskog
programa na TV B92 pojavio Robert Nemeček,
tražio je prvo da mu donesu originalne ugovore sa američkim filmskim kucama,
pre svega Soni-Kolumbija, ali ih tamo nije bilo! Veran Matić
mu je sugerisao da ne istražuje dalje jer je „Dragan Petrović mnogo
uradio za nas".
Kad se Matić pretvorio
nečijom voljom u „dobrotvora", ponudio se da njegova firma britanske
programe BBC-ja koji su isli kao donacija u Bosnu, velikodusno
tehnički obrađuje, naplacujuci samo troskove koji su po njemu bili
hiljadu nemačkih maraka za sat programa, sto su stranci prihvatili jer u
Engleskoj na primer, toliko stvarno kosta titlovanje jednog sata programa. To
je trajalo sve dok to nije saznao vlasnik firme Prava i Prevodi, koji se
ponudio da to isto radi za redovnu cenu koja je bila u Srbiji u to vreme 70
nemačkih maraka po satu programa.
Jedan od brojnih mutnih poslov B 92 tokom sticanju „antiratnog profita", bio je i ugovor sa firmom iz Grčke Pro-Optik oko snimanja reklama (opet sa Draganom Petrovićem-Petrom i njegovom firmom i Slovačke!).
Sve je ponovo rađeno bez papira (izvori iz B 92 kažu da je tadasnji urednik filmskog programa Robert Nemeček opet rezignirano upitao Verana Matića: „...Hoće li ovo opet biti bez ugovora?!"
Manje ili više, sve sto je do
danas raio B 92, bilo je preko „bratskih
i sestrinskih firmi", pa je čak i jedan od prvoboraca ove kuće,
Sa- ša Mirković, takođe u jednoj prilici kazao: „...To sve Veran drži
u svojim rukama!".
Konačno, Grčki kapital u
televiziji B 92 pojavio se „na
talasu" posrednog ulaska nemačke RTL
medijske korporacije, koja pre toga nikako nije mogla da se pojavi u Srbiji iz
razloga koji su bili providni i smešni. Naime, prethodna Vlada je uporno
obijala saradnju sa RTL
objašnjavajući to „nezgodnom okolnošću što su Nemci u pitanju, pa
bi reakcije u javnosti bile nepovoljne". Naravno, ovo nikakvog smisla
nije imalo jer su ne desetine velikih nemačkih kompanija u Srbiji
prisutne makar sa svojim brendovima ako ne sa direktnom proizvodnjom.
Prilike su bile drugačije.
Proterivanjem Bogoljuba Karića i BK televizije
otvorio se prostor za američki FOX, koji je već imao
svoje pozicije u Bugarskoj i neko je ovo „odradio" za Amerikance. FOX je kratko trajao, ali, pre nego je
„Grčki kapital" ušao u B 92,
Nemci su vršili pritisak na Vladu Srbije da RTL uđe makar posredno u srpski medijski prostor.
Tako je nađen „modus operanme
su nešto finansirali, a onda su u celu ovu „akrobatiku" uvukli B 92 koji već deceniju opstajava,
uglavnom na protivzakonit način, pa to stanje i danas traje.
Kad su, navodno, Grci,
(tačnije medijska kuća Antena)
hteli da kupe televiziju B 92,
ispostavilo se da je to firma pred
likvidacijom koja skoro i nije
radile. Tako je RATEL odsutao o ulaganja preko te firme, a od ove
avanture odustali su i Nemci.
Sve je to zbog loše droge...
U novembru 2010. godine
Mitrović dolazi na ideju da jedino što još vredi, a to je strani program
koji je Avala kupila, na neki način preproda SBB-u koji se sprema da otvori nove kablovske kanale, pa bi mu ovo
veoma odgovaralo. Problem je što program koji je kupljen za zemaljsko emitovanje
nikako ne može da završi na kablu, a takođe velike strane kompanije ne
dozvoljavaju da ono što je prodato jednoj televiziji završi na drugoj.
Dragan Šolak iz SBB-a nudi
Mitroviću 1,4 miliona evra ako mu obezbedi taj program za kabl, i on zatim
pokušava da ubedi Nemečeka da je ilegalna prodaja spas za sve, što ovaj još jednom odbija.
Nekoliko dana kasnije pojavljuje
se saopštenje
upravnog odbora TV Avale, kojim se
Robert Nemeček smenjuje zbog „lošeg poslovanja" i nepoštovanja
nekog internog dogovora za koji on
tvrdi da nikada nije ni postojao.
Nemeček daje i izjavu za
novine da je uveren kako je smenjen zato što je stajao na putu krađi
programa, koja bi trebalo da donese Mitroviću 1,4 miliona evra. Istog trenutka
iz Mitrovićevog okruženja i sa Avale, gde Bojana Lekić
preko noći postaje sve i svja, svim stranim kompanijama šalju se poruke
insinuirajući da je Nemeček bio umešan u finansijske malverzacije.
Čak je i domaćim novinarima, koji su smatrali da je on odlično
radio svoj posao, Mitrović rekao da
nema dokaza, ali da misli da mu je Nemeček ukrao 400.000
evra.
Prvog dana posle smene
Nemečeka na Avalu upadaju ljudi sa Pinka po
Mitrovićevom naređenju da se sav program iskopira na hard diskove i
prebaci na Pink, navodno zato što postoji opasnost da Nemeček to
iznese sa Avale, bez obzira što on sa tim ne može ništa da radi. Robert
Nemeček tada zove Lekićku i kaže joj da za to što se sada radi na
Avali samo će ona da odgovara, jer je jedino odgovorno lice. Nju
hvata panika i naređuje da se sve odmah prekine...
Pošto su mu svi planovi propali,
Mitrović zahteva da prestane emitovanje stranog programa koji je nabavio
Nemeček, i počinje da uvaljuje Avali ogromne količine
uglavnom prosečnih filmova za čije prikazivanje Bojana Lekić
potpisuje nova zaduživanja Avale kod Pinka, kako bi u
slučaju eventualne prodaje TV Avale Željko na ime dugova naplatio
neku astronomsku cifru.
Pred Novu 2011. godinu Mitrović kolabira zbog loše droge koju konzumira godinama i život mu visi o koncu. On izmišlja priču o trovanju i nada se da će to umilostiviti poverioce da odlože svoja potraživanja koja su bila predviđena od aprila 2011. godine, ali se to nije desilo. Iz Nemačke bolnice on šalje poruke Bojani Lekić da zadužuje Avalu i da sve što dobije odmah prebacuje na Pink, bez obzira što se zaposlenima duguju plate, kao i RRA, RTS-u za predajnike,
za zakup prostora itd.
Na ovaj način Bojana Lekić svesno ostavlja na cedilu zaposlene, koji su na ivici egzistencije, da bi se šlihtala Željku Mitroviću u nadi da će je jednom nagraditi za to.
Po povratku iz nemačke bolnice,
Mitrović pravo sa aerodroma svraća do Pinka da bi nastavio stare
navike, dok svima priča kako je potpuno prekinuo sa drogom.
Iz Austrije se u to vreme pojavljuju
potencijalni kupci za Avalu, koji je procenjuju na 7 miliona evra i
spremni su da daju i do 10 miliona, računajući da će da ubede
Nemečeka da se vrati na mesto glavnog urednika, što bi omogućilo da
se nastavi gde je prekinuto.
Bez obzira što je Đunić
bio zainteresovan, Mitrović traži mnogo više. Tada se pojavljuje podmetanje Al Džazire, koja je Avalu navodno
procenila na 25 miliona evra, mada ona nema nikakve nekretnine, reportažna
kola ili neku drugu skupu tehniku. Mitrovićeva ideja je bila da izazove
reakciju da se ne dozvoli pravljenje pro-islamske televizije u Srbiji, mada to
nije ni bilo ni realno niti zaista i planirano, pa da će neko ponuditi da
otkupi Avalu po ceni koja 3-4 puta veća od stvarne.
To se do danas nije dogodilo.
(Nastaviće se...)
Predsedniče, padni mi u
zagrljaj!
Zloupotreba
funkcije u cilju lične promocije na programima RTS, posebno je svojstvena
generalnom direktoru RTS...
Ilustracije radi izdvajamo jednu oficijelnu posetu
Borisa Tadića, predsedni- ka Republike Srbije RTS- u. Cilj posete bio je
intervju u studiju i generalni direktor je organizovao televizijske ekipe koje
su trebale da zabeleže njegov susret sa predsednikom.To možda ne bi bilo ništa
čudno, međutim, susret je počeo bacanjem u zagrljaj (!?!)
generalnog direktora Predsedniku!
To je očigledno trebalo da pokaže prisnost i
podršku predsednika generalnom direktoru, bez obzira što je poznato da ga je
na funkciju postavila poražena politička opcija.
Potom je taj prizor tog i narednog dana objavljivan
kao vest dana u svim informativnim emisijama RTS. Na način kako je to
učinjeno zloupotrebljena je funkcija predsednika radi ličnog
reklamerstva i koristi generalnog direktora.
Troškovi reprezentacije teški
pedeset automobila!
Sveukupni brakovi reprezentacije RTS su neprimereni
kući koja se nalazi u velikim finansijskim problemima. Svaki rukovodilac
ima na raspolaganju budžet za reprezentaciju koji se najmanje troši na goste
programa, a najvećim delom na same rukovodioce i njegove saradnike.
Rukovodioci koji nisu naklonjeni direktoru nemaju pravo ni na minimalnu
reprezentaciju.
Naravno najveći budžet ima generalni direktor RTS
i predsednik Upravnog odbora, koji su i najveći potrošači najskupljeg
viskija i drugih pića. Kažu i da se svaka sednica Upravnog odbora završava
pravom gozbom o trošku pretplatnika, iako članovi Upravnog odbora imaju
veoma visoku nadoknadu za svoje skromno angažovanje.
U nemogućnosti da komentarišemo najnovije
troškove reprezentacije, jer je bilans preduzeća najveća čuvana
tajna, prenosimo troškove reprezentacije iznete u posled- njem objavljenom
izveštaju o poslovanju RTS-a.
Na dan 31. 12. 2007. godine troškovi reprezentacije
iznosili su:
25 miliona i
370 hiljada dinara ili preko 321 hiljade evra(!), odnosno za troškove
reprezentacije samo u 2007. godini moglo se kupiti oko 50 novih automobila Fiat Punto sa plaćenim PDV ili
znatno više ako bi se kupovali za sopstvene potrebe, jer bi se ostvario
povraćaj PDV-a.
Alo, ovde Bane Obdareni!
Sve vreme, još od vremena Milorada Vučelića
na RTS-u, Željko inicira prepucavanja
sa Akeksandrom Tijanićem, u početku samo da bi pokazao Vučeliću da mu
je odan. Posle osnivanja lista koji je Mitrović platio, sve kulminira kada
je preko Baneta Stojanovića, koji sebe zove Bane Lav, a poznanici
mu tepaju Bane Frfjavi, „direktora" City Records-a, on
plasirao u erotske oglase telefon Tijanićeve majke koja „nudi erotske
usluge". Tijanić je došao do dečka koga je angažovao Bane i koji
je sve ispričao, njegova majka je pala u postelju zbog poziva osoba koje
su joj postavljale pitanja u vezi seksualnih usluga, i od tada rat između
Mitrovića i Tijanića traje do danas.
Menadžer Željka Mitrovića,
Mlađan Dinkić
Mlađan Dinkić je insistirao u februaru 2010.
godine, da televizija Avala angažuje Bojanu Lekić, koja tada nigde
nije radila, a mogla bi, navodno, da pravi intervju emisije, koje je nekada
uspešno radila, ili možda još i neku drugu emisiju. Treba reći da Avala
u tom trenutku nije imala nikakve veze sa Pinkom, jer je Pink u
to vreme bio uveliko na crnoj listi holivudske kompanije zbog neplaćenih
ugovora. Ona u avgustu 2010. godine pravi dogovor sa Mitrovićem i tada još
nije bilo očigledno da ne namerava da ikada više ponovo stane pred
kamere, već da gleda da nađe neko mesto u me- nadžmentu, pa se
planovi o njenoj emisiji razvlače u nedogled, da bi je Mitrović u
jednom trenutku postavio za generalnog menadžera, ma šta to trebalo da
znači. Slično kao što se šlihtala Bogoljubu Kariću, ona od tada
ne izbija od Mitrovića, pritom se trudeći da niko ne bude prisutan
tim njihovim razgovorima.
Svaka Šuša protrči kroz RTS
Posle
imenovanja Ane Šuše i za rukovodioca PGP RTS, koja se posle primljenog rešenja
samo jedanputa pojavila u zdanju PGP-a u Košutnjaku, pošto je shvatio da
će javnost burno reagovati na tu besmislenu kadrovsku odluku, generalni
direktor RTS Aleksandar Tijanić
je doneo novu odluku: Za novog rukovodioca PGP
i glavnog i odgovornog urednika imenovao je Aleksandra Pilipenka.
Pilipenko je završio Muzičku
akademiju-odsek kompozicije, u PGP-u
radi od 1976-te godine i bio je urednik za umetničku muziku i video
programe. Nije pripadao grupi Tijanićevih miljenika i na novom poslu našao
se igrom slučaja.
Neosporno
da je reč o muzički obrazovanom čoveku, koji dobro poznaje
muziku, ali kako funkcija na koju je izabran zahteva i poznavanje
„biznisa" kojim se nikada nije bavio, kao i njegovi prethodnici, gotovo je
izvesno da, nema nikakvih šansi da preporodi kolektiv koji je uništen. Reč
je o čoveku koga krase mnoge vrline i vo- leli bismo da nismo u pravu.
U
međuvremenu, saznali smo i da je generalni direktor RTS-a Aleksandar
Tijanić došao u ozbiljan sukob sa vlasnikom Zmeksa-a Veljkom Vladovićem, pa je time situacija
oko PGP postala još više neizvesnija i zamršenija.
Vozni park RTS: samo im avioni nedostaju
RDU RTS raspolaže sa oko 200 automobila,
od toga oko 100 vozila nalazi se u RTS
u Beogradu, a preko 20 najluksuznijih automobila su na raspolaganju
menadžmentu RTS. Vozni park u Beogradu opslužuje oko 120 vozača, od
kojih su 30-40 angažovani preko uslužne organizacije Dedinje sa ličnim primanjima oko 18 hiljada dinara.
Automobili
u RTS su u dobrom broju slučajeva
stvarna potreba, služe za potrebe RTV ekipa i za jutarnji i večernji razvoz
(za te svrhe koriste se vozila u fazi raspadanja).
Međutim,
u vreme kada se sa tv ekrana RTS mogu
čuti kritike na račun ministara i visokih državnih funkcionera koji
se voze skupim limuzinama, u RTS, na račun pretplatničkog dinara,
najskupljim automobilima se voze direktori i drugi važni i manje važni rukovodioci,
od kuće do posla i nazad i za službene i privatne potrebe.
Istina, generalni direktor RTS na posao dolazi u svom luksuznom
džipu Volvo, ili ga u njemu
voze, ali ima na raspolaganju još tri vozila i dva vozača.
Vozači,
inače najviše vremena provode premeštajući njegov džip iz hlada u
hlad, ali ga ponekad i lično voze. Imaju i poseban zadatak da voze
Predsednika Uo, koji uzgred stanuje
dva ćoška od televizije, a jedan od vozača ima i vozilo kojima se
vozi kući, da bi bio na raspolaganju direktoru u slučaju vanrednih
zadataka.
Ti
vozači inače imaju najmanje dvostruka primanja u odnosu na svoje
kolege i naravno uživaju i druge beneficije.
Treba biti iskren, pa reći
da još neki od rukovodioca i povlašćenih novinara RTS dolaze na posao u svojim luksuznim automobilima.
U
pitanju su najčešće džipovi BMW ili srodnih klasa. Očito da se od
primanja moglo i uštedeti. Neki od njih su došli u RTS u starom jugu, a danas voze Pežo (Sandra Šuša), neki su u
međuvremenu promenili automobil, pa su
Mazdu 3 zamenili najnovijim modelom Mazda 6 (Vladan Čkrkić), a neki često sami
voze službeni automobil od kuće do posla i malo dalje, poput direktora
zajedničkih službi Zvonka Jočića (Audi 6 BG 234-434 i generalnog sekretara RTS Stanislava Veljkovića (BMW BG
172-809/.
Nižim
rukovodiocima su na raspolaganju automobili za potrebe redakcije, ali se i oni
voze od kuće do posla i obratno, i u drugim prilikama, a koriste se i za
redakciju kada šefu automobil nije potreban. I naravno za sve te automobile je
obezbeđen službeni parking.
Kada
je u pitanju vozni park posebno želimo da ukažemo na otvoreno pismo Caneta
Ličine, vozača RTS, koji se obratio nekim medijima i
postavljajući pismo na oglasne table RTS, tražeći zaštitu svojih
interesa.
Pismo
je neverovatnom brzinom skinuto sa oglasnih tabli, a objavljivanje u medijima
je zaustavljeno. U akciju se umešala i služba obezbeđenja RTS, rukovodilac voznog parka i
lično Aleksandar Tijanić, generalni direktor RTS.
Naime,
povodom izgubljenog ključa vozila RTS,
kojim je upravljao Cane Ličina, na službenom putu u Kladovo, vozač
Ličina je ogorčen sankcijom da će morati da nadoknadi štetu, a
smatrao je da on za to nije kriv, izneo činjenice o kojima su mnogi
govorili šapatom da za enormnu štetu (između 10 i 20 hiljada evra) na
službenom vozilu koje koristi generalni direktor RTS, novi skupoceni crni AUDI 8L 4,2TDI (BG 897-237), niko
nije snosio po- sledice, a da on mora da plati nadoknadu za izgubljeni
ključ.
Vozaču
Ličini je priprećeno da će izgubiti posao, ako nastavi da se
time bavi, a generalni direktor RTS
je čak izdvojio sat i po za razgovor sa vozačem Ličinom, ne bi
li ga ubedio da iznošenje tog slučaja može da „ko- mpromituje
kuću" i da će „zlonamerna glasila poput jedva dočekati da
se time naslađuju...".
Preneo
mu je da on neće dozvoliti da on bude neosnovano kažnjen. Prema kazivanju
vozača Ličine, direktor Tijanić je bio vrlo pomirljiv, pogotovo
kada mu je Ličina preneo da poseduje dokaze o havariji Radija da će slučaj
završiti na sudu.
Poznavajući
karakter direktora Tijanića i njegovu spremnost da izgubi toliko vremena
sa jednim vozačem povodom jednog izgubljenog ključa automobila,
nameće zaključak da se slučajem havarije automobila RTS-a AUDI BG 897-237 treba pozabaviti, tim
pre jer je vozilo u rekordnom roku popravljeno o trošku osiguravajućeg
društva, (verovatno Dunav osiguranje, jer je većina vozila u tom društvu
osigurana).
Niko ne može sa Tijanićem
Da RTS ne
ispunjava svoju važnu misiju Javnog TV servisa svedoči i Robert
Nemeček, nekada prvi saradnik Aleksandra Tijanića, generalnog
direktora RTS (Tijanić ga javnosti
predstavio kao vodećeg igrača Ol
stars ekipe koju pravi u RTS),
koji je obavljao funkciju pomoćnika generalnog direktora za program i
odgovornog urednika filmskog programa. Da RTS
ni izbliza nije postao javni servis, jedan je od glavnih povoda što je
Nemeček posle pune tri godine uručio pismeni otkaz svom dugogodišnjem
saradniku.
Čak je i Gordana Suša u svojoj ispovesti
između ostalog dalje navodi: „Zamislite, vi ste glavni urednik, ime
urednika je na odjavnoj špici nove ambiciozne emisije koju realizuje ekipa
Informativnog programa, a urednik ni ne zna šta je tema, ni ko su gosti, da bi
ga posle emitovanja popljuvali u medijima kako je cenzurisao i isekao tu
emisiju, a da niko ne zna da iza toga stoji generalni direktor".
To najbolje svedoči kako i danas funkcioniše RTS i kako se uređuje program
javnog servisa!
Generalni direktor RTS
i uredništvo RTS kao najvažniji cilj
u svom radu ističu gledanost svojih emisija! Ostavljajući na stranu
ocene Agencije koja objavljuje te rezultate i sumnje konkurencije da uzorak na
kojima su zasnovane te ocene nije reprezentativan i da su istraživanja njihovih
agencija sa drugačijim rezultatima ispravna, želimo da istaknemo da su te
ocene za Javni servis RTS gotovo
beznačajne. Naime, takvim stalnim ponavljanjem ocena, više puta u jednom
danu, i čestim ponavljanjem tokom meseca stvara se iluzija da RTS ispunjava svoje obaveze zbog kojih
postoji, a da gledalištem ustvari neke druge (rivalske) televizije manipulišu!
Nema uopšte dileme da Medijski javni servis Srbije (RTS) ima mnogo značajniju i
dugoročnu misiju u društvu. Tačno je da treba stremiti velikoj
gledanosti emisija, kao jednom od projektovanih ciljeva, ali prethodno treba
obaviti mnoge prioritetnije zadatke. Jedan od najvažnijih je pro-
svećivanje nacije i stvaranje relevantnog odnosa prema pravim vrednostima
u društvu. Taj bitan preduslov kao najmoćniji medij ima svaki javni TV
servis bilo koje zemlje, kome je društvo poverilo tu, toliko značajnu
ulogu. Nije potrebno veliko znanje da bi se dokazalo da Medijski javni servis
Srbije (RTS) ne obavlja tu svoju
ulogu, za to je dovoljno prosto praćenje programa RTS.
Među njima, 12 najgledanijih emisija je u
produkciji RTV Pink. Osam su emisije u produkciji RDU RTS. Među emisijama šest žanrova dominira zabavni
program. Osam emisija tog žanra je među 20 najgledanijih. Sedam su u produkciji RTV Pink,a jedna RTS-a. Izuzimajući informativnu
emisiju Dnevnik 2 RTS, koji je na
trećem mestu i prenosa jednog sportskog događaja, tu nema ni jedne
jedine emisije zbog kojih je RDU RTS
stekla pravo za naplatu radiotelevizijske pretplate.
Analizirajući programsku šemu RTS može se lako uočiti da su na
Prvom programu prevashodno emisije komercijalnog karaktera.
Šeik zečjeg srca
U
radnoj knjižici Željka Mitrovića piše da je završio dva fakulteta - pravni
i ekonomski, oba u Kragujevcu! U „aferi index" on je zaobiđen, kao i
u svim drugim aferama. Verovatno i ne zna gde se ti fakulteti nalaze.
Imperija
Željka Mitrovića zadužena je sa 107 miliona evra
kredita! Banka Inteza najavila je da će u decembru da aktivira menice,
tako da će rad njegovih povezanih kompanija biti blokiran.
Spas
od bankrota Mitrović vidi u Draganu Đilasu. Njemu uskoro ističu
ugovori sa Đilasovom firmom Dajrekt
medija, i Željko računa da bi ga Đilas, sa desetak miliona evra,
mogao privremeno spasiti od propasti.
A
propast se nadvila na njegovim kompanijama, čija imovina se procenjuje na
ukupno 40 miliona evra. Đilasu je, za izbornu kampanju potrebna
televizija, i Željko računa da će se Đilas umilostiviti.
Prošle
godine Mitrović je podigao sedam miliona evra, na ime kapitalne dobiti u
kompaniji Pink. A, to su, ustvari,
bile pare Milana Beka, koje je on platio, da bi Mitrović branio Beka od
Stanka Subotića -Caneta! Taj novac je Željko stavio na svoje privatne
račune, u crne fondove.
Vlasnik
PINK imperije trenutno živi sa više
žena, osim venčane Milice. U Sarajevu je direktorka njegove televizije za BiH Lajla Torlak, koja radi šta hoće, i naplaćuje
koliko hoće od prihoda televizije na čijem je čelu.
U Bulevaru mira broj 169, Željko živi sa izvesnom
prodavačicom ljubavi iz Beča, koja je u ovom gradu radila pod
„umetničkim imenom" Anđela. Njeno pravo ime je Ivana
Bakić Bodrožić. Istovremeno je, uz pomoć kokaina, živeo i sa
Tatjanom Vojtehovski, koju je, njegova zakonita supruga Milica, uspela da otera
sa TV Pinik. I Vojtehovska je
narkomanka, a Željko je snabdeva i dalje kokainom, o svom trošku.
Kada se razboleo letos, otišao je u KBC Bežanijska kosa kod svog prijatelja
profesora Milenića. Njegova supruga radi kod Željka u njegovoj firmi za
proizvodnju žvaka.
Profesor Milenić je bio spreman da leči
Mitrovića, ali je bolest bila specifična i on je otišao na
lečenje u Nemačku, na kliniku na kojoj radi i lekara iz Srbije, koja
je ipak odbila da potpiše potvrdu da je on trovan. Jeste, ali kokainom. Inače,
Mitrović od detinjstva ima srčane probleme.
Gospodin Mitrović je računao da će mu
prijatelj Mitrović iz MUP-a Srbije pomoći da lažno optuži neke ljude
da su ga trovali, da na taj način odloži bankrot svojih kompanija.
Kako funkcioniše Javni RTV servis
Srbije najbolje je opisala Gordana Suša, bivši glavni i odgovorni urednik
Informativnog programa RTS: „Njemu
nije bilo dovoljno da bude generalni direktor, on je
hteo da bude i glavni urednik i glavni gost i glumac u TV emisijama, lektor,
reditelj i scenograf i sve što zamišlja da je radio veliki bos u važnoj firmi
iz vremena Miloševića kada je takav sistem rukovođenja
dominirao"