Razaranje
Kako je klan Kulić zavladao umetničkom scenom Novog
Sada
Oni su za
posmatranje više nego za slikanje
Kako je mesto direktora Muzeja Savremene likovne
umetnosti postalo poligon za pripravnički muzeološki staž raznih opskurnih
direktora. Kome je i zbog čega smetao dolazak direktorke Radmile Savčić i njeno
nastojanje da se zavede red. Ko je samo zbog direktorskog staža poželeo zvanje
muzejskog savetnika. Kako je upropašćena Galerija Matice Srpske. Ko je poželeo
da bude funkcioner Matice Srpske. Ko još uvek ne zna jeli istoričar umetnosti,
vajar ili konzervator. Kako se Lesi nije sasvim uspešno vratio kući. Ko je
čijem mužu organizovao izložbu muzejskih škartova. Ko je ocu organizovao
skaradnu izložbu. Ko je sinu organizovao izlaganje penisa od dva metra
Stanislav Živkov
Iako je sama opravdanost postojanja novosadskog
Muzeja savremene likovne umetnosti veoma upitna, iako taj tzv muzej uopšte nema
svoju zgradu, iako taj muzej ima krajnje sporne kadrove, sve to ni najmanje
nije smetalo za čitave dramske svečanosti posvećene radnom mestu direktora ove
bizarne muzejske ustanove. Štaviše, novosadski Muzej savremene likovne
umetnosti svojevremeno je bio I poprište prave pravcijate bitke između starog i
novog, odnosno između muzeologije i rada sa jedne,i foliranja i džabalebarenja
sa druge strane.
Na barikadama su se našli tadašnja direktorka Radmila Savčić koja je
naprosto od svojih podređenih zahtevala da napokon počnu da se bave
muzeologijom što je u krajnjoj liniji i delatnost te ustanove koja je naprasno
od Galerije postala Muzej, što je samo po sebi podrazumevalo i sasvim drugi i
ozbiljniji pristup obradi i čuvanju muzejske građe čime je automatski došla u
sukob sa tri od ukupno četiri tadašnja kustosa
Muzeja. Iza svega je zapravo stajala grupa okupljena oko prethodnog
direktora Dragomira Ugrena, inače po struci akademskog slikara koji su svi
zajedno počeli sa miniranjem rada Radmile Savčić. Prvi sukob je usledio kada se
postavilo pitanje šta se uopšte i za koje novce kupuje i po kom kriterijumu
odlučuje muzejska Komisija za otkupe, jer je bilo više nego očigledno da se
otkupljuje uglavnom po privatnim kriterijumima nameštanja otkupa, a ne po
vrednosnim.
Pokazalo se da uopšte ne postoji nikakav pravilnik o radu komisije te je
do daljeg komisija ukinuta a kustosi muzeja su bili jako ožalošćeni jer su
nekako baš tada, kolekcionari iz Hrvatske navodno za male novce pokupovali još
navodniju vojvođansku avangardu šezdesetih i sedamdesetih godina, koja je, po
njihovom mišljenju, bila navodno izuzetno vredna.Nastavilo se miniranje rada
Radmile Savčić i to tako što su preko privatnih veza kustosi pokušali da
organizuju ovaj otkup ali bez rezultata. Zatim je poslata serija urgencija
najpre Bojanu Pajtiću, predsedniku pokrajinske vlade, a potom i Zoltanu
Bunjiku, tadašnjem pokrajinskom sekretaru kulture, sa zahtevom za smenu
direktorke Radmile Savčić. Za ovo je zloupotrebljen prvi i ujedno poslednji
broj Muzejskog časopisa "Anomalija", čiji je urednik bio upravo
Dragomir Ugren, a Suzana Vuksanović i Nebojša Milenković članovi redakcije.
Direktorka je odgovorila udaljavanjem kustosa iz Muzeja da bi u jednom trenutku
rezultat glasio: kustos Nebojša Milenković je dobio otkaz, kustos i bivši
direktor MSLU-a Dragomir Ugren je suspendovan a kustos Suzana Vuksanović
očekivala je poziv Disciplinske komisije i suspenziju kao što joj je usmeno
najavljivano.. Direktorka je svoju potrebu za kadrovskim promenama obrazložila
optužbom da su, u stvari, u pozadini cele priče zainteresovanost sva tri
kustosa za mesto direktora a pre svega i njihov nerad. Navela je da je ustanovljeno da 315 dela nisu
inventarisana i da se za još 97 inventarisanih uopšte u to vreme nije znalo gde
su, a motiv aktuelnih dešavanja u ustanovi kojom rukovodi, Radmila Savčić
videla je u svađi između nje i kustosa. Zapravo iza svega je stajao strah
zaposlenih da će neko neutralan sa strane doći I preispitati kvalitete mnogih
izvikanih imena u jednom malom lokalu, kao što je Novi Sad ili Vojvodina. Sa
druge strane Radmila Savčić je insistirala na objektivnosti pri sakupljanju
umetnina kako bi ravnomerno bila zastupljena likovna dela XX veka pošto je
konceptualna umetnost, koliko znamo, jedan mali krajnje marginalni period sa
početka sedamdesetih godina.
Zapravo imenovanjem Radmile Savčić pomršeni su konci
mnogima. Tako recimo Suzana Vuksanović, inače pola godine v.d.
direktora Muzeja, navodno je odbila predlog da prihvati i četvorogodišnji
mandat zato što je "ne zanima karijera direktora", mada je zajedno sa
Ugrenom učinila sve kako bi omela Radmilu Savčić. Sa druge strane Nebojša
Milenković je već konkurisao na jednom od nekoliko raspisivanih konkursa ali je
odbijen zbog nedovoljno godina radnog staža otkako je Dragomir Ugren političkom
voljom 2002. godine smenjen. Inače bilo bi jako zanimljivo videti kako je bilo
moguće da Ugren, po struci inače akademski slikar, uopšte bude rasporedjen na
radno mesto kustosa jer pre svega uopšte nema diplomu istoričara umetnosti niti
položen stručni ispit što mu ipak nije predstavljalo nikakvu prepreku da odmah,
nakon smene poželi da prečicom dobije zvanje muzejskog savetnika samo zato jer
je bio direktor MSLU , ali na njegovu žalost to mu nije pošlo za rukom jer je
njegov zahtev za dodelu najvišeg muzejskog zvanja s pravom odbijen!
U čitav "slučaj" uključila se belosvetska
kurta i murta, odnosno raznorazni bizarni likovi koji su interesno povezani sa
svim mogućim svinjarijama vezanim za savremenu umetost. Tako je izvesni Miško
Šuvaković čuveni beogradski umetnički sveznadar, ukazivao da ovi događaji
podsećaju na rane sedamdesete godine kada je Tribina mladih u Novom Sadu
partijski likvidarana, a neki umetnici uhapšeni. Danima i nedeljama su svi
mogući mediji po direktivi aklamacijom podržali zahtev Tria Fantasticus odnosno Vuksanovićke, Ugrena i Milenkovića te
se nakon ovolikog spinovanja javnosti napokon oglasio i pokrajinski sekretarijat za kulturu i
obrazovanje saopštenjem da će radnik koji je dobio otkaz biti vraćen na posao
(nije precizirano o kome je reč), da će biti imenovani novi organi upravljana i
da će biti utvrđeno šta nedostaje Umetničkom fondu.
Od tada je u Novom Sadu uveliko počelo da se priča
kako će direktorku Radmilu Savčić naslediti Živko Grozdanić, tadašnji direktor
Bijelana mladih u Vršcu. Ipak pravi obim nepotizma i familijarnosti prikazaće
se javnosti upravo u vreme Gerinog mandata i na najgori mogući način pokazati
koliko je svet mali, odnosno kako su glavne umetničke ustanove u Novom Sadu, a
bogami i šire, interesno i nepotistički povezane. Bez obzira na to ko je bio
direktor MSLU, tamne "zvezde" na novosadskom nebu nepotizma bili su i
ostali pripadnici najčuvenijeg tamošnjeg kunsthisteričarskog klana koji su pod
svoju kontrolu stavili čak dve novosadske muzejske ustanove: doskorašnja direktorka
Galerije Matice Srpske Branka Kulić, njezin muž Ratomir Kulić i sin Luka
Kulić,kojima se poslednjih godina u realizaciji zajedničkog zločinalčkog
poduhvata uništavanja nvoosadskog likovnog života sasvim uspešno priključio
čuveni ex-pančevački tandem "snova"- Svetlana Mladenov i njena
kćerkica Sanja Kojić Mladenov koje su uspešno zavile u crno galerijski život u
Pančevu.
Grofovsko vojvodstvo
Slučaj Branke Kulić predstavlja naidealniji primer
kako se uspešno može upropastiti uspešan muzej. Podsećanja radi ,situacija u
kojoj se danas nalazi Galerija Matice Srpske u Novom sadu nastala je odmah
nakon prerane smrti uvažene i sposobne direktorke Leposave Šelmić, kada je na
njeno mesto imenovana Branka Kulić koja se do tada decenijama neuspešno bavila
proučavanjem i zaštitom dvoraca Banata da bi posle toga još neuspešnije,
godinama urnisala Galeriju Matice Srpske da bi na kraju iz nje otišla u penziju
. Međutim, malo je poznato da je u to vreme Branka Kulić preko upravnika
Biblioteke Matice srpske lobirala uokolo kako bi po svaku cenu bila postavljena
na mesto upravnika odeljenja za umetnost Matice Srpske, što se srećom nije
desilo ali je zato nagrađena mestom u Upravnom odboru same Galerije Matice
Srpske te mestom predsednika Upravnog odbora Muzeja Vojvodine gde se svima
odreda ubrzo popela na glavu mešajući se nepozvana u poslove o kojima pojma
nema! Inače Branka Kulić je u Galeriji svojedobno zaposlila i svog tadašnjeg i
sadašnjeg muža Ratomira Kulića takođe kao kustosa, što je njega nakon nekog
vremena sve više kreativno sputavalo tako da je na kraju dao otkaz kako bi se
posvetio privatnim poslovima.
Ipak pokazalo se da poslići baš ne idu nešto naročito
dobro, te je na kraju sama Branka Kulić preklinjala prethodnu direktorku
Leposavu Šelmić da ponovo u Galeriji zaposli Ratomira Kulića. No Kulićkin
planirani projekat "Lesi se vraća kući" nije bio baš sasvim uspešan,
jer je Ratomir Kulić za kaznu raspoređen na mesto konzervatora za drvo, tako da
se on čas bavio istorijom umetnosti, čas konzervacijom a ponekad i
uramljivanjem slika što očito govori da mu je posao u Galeriji bio i ostao samo
usputna delatnost pošto je u javnosti daleko prisutniji svojim umetničkim
"stvaranjem" ali ne u svojoj matičnoj ustanovi, već u Muzeju
savremene likovne umetnosti, gde je inače na
radnom mestu konzervatora zaposlen njegov sin Luka Kulić, po struci
akademski vajar, zaposlen na radnom mestu konzervatora koji je slučajno bio
kustos za opskurnu izložbu svog oca. Inače mama Branka Kulić svojedobno je u
galeriji Matice Srpske omogućila i izlaganje kapitalnog remek-nedela svog
sinčića Luke, i to tako kada je u okviru izložbe studenata Likovne akademije
Luka Kulić na zid Galerije Matice Srpske okačio ogromnu skulpturu obrezanog
penisa sa sve testisima, dužine oko 2 metra čime je dokazano da krvi nije voda
pošto je više nego očigledno da su i Kulić Senior i Kulić Junior jako skloni
proglašavanju makar čega za umetničko delo.
Ipak,mora se priznati
da je Kulić Junior na ovoj izložbi pokazao veoma realistično poznavanje
anatomije muških genitalija koje je ipak trebalo detaljno izučiti čime je
opravdao čast koju mu je mama Branka ukazala izloživši ovu "prekrasnu
" skulpturu svog sina i "svojoj" Galeriji, a sam sin se
revanširao ocu omogućujući gostovanje Verbuma u MSLU!
U skladu sa svim pomodnim tradicijama, danima
nedeljama i mesecima se po štampi i drugim medijima talabmasilo o
"kapitalnom" umetničkom ostvarenju Ratka Kulića i bratije. Tom
prilikom iz naftalina je izvučena prastara pričica još negde iz 1966,
a možda i 1967. godine, koju je sam
Kulić navodio kao anegdotu. Sastojala se od zakopavanja, na odabranim mestima,
pločica ili nekih drugih predmeta na kojima je prethodno bila urezana određena
reč. Pominjanje ove umetničke „akcije" od pre 45 godina, čiji je autor i
jedini učesnik bio Ratko Kulić, bilo je samo opravdavanje za najnoviju Kulićevu
svinjariju, odnosno zajednički zločinački poduhvat zagadjivanja umetnosti,
realizovan sa podjednako opskurnim zagrebačkim „umetnikom" arhitektom
Mattionijem pod bizarnim nazivom Verbumprogram! Posebno bizarno zvučalo je
objašnjenje da „izložba"
predstavlja rezultat Kulićevog višegodišnjeg neokonceptualnog projekta
sačinjenog od multimedijalnih i intermedijalnih akcija i produkcije, projekta
koji je proistekao upravo iz ondašnje anegdotske akcije, dakle bizarnost
kao posledicu druge bizarnosti. Drugo, zbog svog koncepta, operacionalne
određenosti i objektnog/predmetnog smisla navedena akcija, iako tada možda nije
do kraja osvešćena kao umetnički čin, danas se može smatrati anticipacijom
kasnijeg umetničkog rada Verbumprograma (Kulić, Mattioni). O tome da su u
pitanju najobičnije budalaštine jasno se vidi iz ama baš svakog objašnjenja
autorskog dvojca i njihovih obožavatelja koji po sistemu „ja tebi grofe - ti
meni vojvodo" medjusobno dele komplimente praveći prava potemkinova sela
nadriumetnosti i nadrilikovne kritike. Bilo bi jako zanimljivo kada bi se našao
neko da pokuša da recimo objasni šta znači Načelno delovanje iz off-a, na
rubovima mainstreama, ni na margini ni u centru - kao svesno odabrana
umetnička pozicija - od početka je Verbumprogramu omogućavala takav manevarski
prostor koji, gledan sa strane, nije bio sasvim jasan niti je mnogima mogao
biti do kraja razumljiv.
O, zar se i to
može
Naravno za realizaciju ovakvog udruženog zločinačkog
poduhvata Kuliću je trebala pozamašna logistička podrška i spinovanje medija
što su mu svesrdno pružali podjednako bizarni likovi poput već pomenutog
Šuvakovića kao i sive eminencije savremene umetnosti Jovana Despotovića,
svojevremeno najurenog iz Muzeja savremene umetnosti koji je nakon promena 2000
te godine jedno vreme čak obavljao i funkciju pomoćnika ministra kulture! Ipak,
iako je Branka Kulić relativno nedavno otišla u penziju, za sobom je ostavila
adekvatnu naslednicu na mestu direktorke Galerije Matice Srpske, nekadašnju
pedagoškinju Galerije, izvesnu Tijanu razvedenu Palkovljević, bivšu članicu
poznate novosadske porodice Palkovljević čiji su najpoznatiji predstavnici bili
narodni heroj Boško Palkovljević Pinki (poginuo u II svetskom ratu) i nekadašnji
vojvođanski ministar policije Petar Palkovljević Pinki, ubijen devedesetih
godina. U skladu sa svime ovime, Palkovljevićka, podjednako uspešno je
nastavila sa urnisanjem Galerije Matice Srpske, pored ostalog organizujući, u
okviru skaradne manifestacije Noć Muzeja, još skaradniju izložbu „ Četiri
muzejska predmeta" koja predstavlja najidealniji primer kako se od govana
pravi torta, a istovremeno zamlaćuje šira javnost! Naravno autor ove izložbe
bio je Ratomir Kulić, koji u samoj Galeriji uopšte nema nikakvu zbirku i za
koga se uopšt ne zna šta zapravo radi. Zvanično, izložba Četiri muzejska
predmeta realizovana je u okviru ciklusa autorskih izložbi u Galeriji Matice
srpske, ali kada se pogledaju sama izložba i istoimena publikacija postavlja se
najobičnije pitanje kakve to ima veze sa likovnim umetnostima i kako je moguće
da se od ovakvih krajnje trivijalnih stvari pravi gromoglasna halabuka. Fakat
je da se radi o neobičnim predmetima sačuvanim u kolekciji Galerije: Kamenom sa
fosilom školjke, Kućicom puža, Zubom i Kasicom. Nepoznatog porekla i
neadekvatno obrađeni podstakli su Kulića na zanimljiv način izlaganja i
razmatranja. Kreirajući imaginarnu priču o odnosu kustosa i predmeta, autor je
ukazao na mnogobrojna muzeološka pitanja i probleme. Teza o četiri muzejska
predmeta i višeslojnosti muzejske delatnosti predstavlja najobičniju podvalu
javnosti jer to uopšte nisu nikakvi muzejski eksponati pošto uopšte nisu
upisani u inventarnu knjigu.
Pošto se muzejske zbirke formiraju planski i praćene su dokumentacijom,
gde je muzejski predmet fizički deo zbirke, a dokumentacija njen intelektualni deo,
ova četiri relikta, prema svim pravilima struke, mogu biti ponuđena na
poklon i poklonjena nekom drugom muzeju koji u svom sastavu ima adekvatne
zbirke, ili, pak, izručena na neki drugi način. Umesto toga, ovi relikti se
putem izložbe
i publikacije fetišiziraju,
proglašavaju
i proizvode u muzejske predmete. Pasivnost koja karakteriše bilo koji
muzejski predmet, prevaziđena je izmaštanom aktivnošću -
predmetni predmeti obraćaju se kustosu Ratomiru Kuliću (koji se
takođe
presvlači
po volji, kameleonski, malo kustos-malo konzervator- malo vajar-malo-mnogo
(?)-umetnik, istoričar
umetnosti, kako mu dođe a da ni sam ne zna šta je!!!
Moć obraćanja dodeljuje ovim predmetima svojstva bića, tačnije
proizvodi ih u fetiše.
Uostalom, kako da ih drukčije obradi istoričar umetnosti, s obzirom na to da se
radi o reliktima, a ne o umetničkim delima? Posao istoričara umetnosti i kustosa, između ostalog,
je da se bavi umetničkim
tvorevinama, da ih interpretira, tragajući za smislom, kontekstom u kojem su
nastajala i/ili širom
slikom u svakom pogledu. Ipak pokazalo se da Kulić ima podužu
kameleonsku karijeru tako da je tokom jedne od svojih stvaralačkih faza čak u Muzeju
Savremene Likovne umetnosti , na zaprepašćenje posetioca izložio čitavu
seriju svojih fotografskih autoportreta uključujući tu i autoakt, dakle izložio je svoju
nagu fotografiju na kojoj se vidi njegova „graciozna" figura
skrivajući
pri tome viseće
delove tela!
Naravno, poslednjih osam godina, klan Kulić u samom
Muzeju savremene likovne umetnosti ima i svog čoveka za rad na licu mesta, a to je
Luka Kulić
sin Branke i Ratomira, po struci akademski vajar a zaposlen na mestu
konzervatora, koji je za potrebe održavanja skaradne izložbe svog
oca, naprasno postao čak kustos, iako sa strukom istorije umetnosti nema ama
baš
blage veze. Tako je u MSLU stigao već spomenuti VERBUM PROGRAM, zajednički zločinački poduhvat
i režiji
i izvođenju
autorskog dvojca koji čine već spomenuti tata Ratomir Kulić i
arhitekta Vladimir Matteoni pod nazivom izložbe „Modus operandi"
Verbumprograma, kojom je u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (MSUV) u Novom
Sadu predstavljena tekuća produkcija tog umetničkog para, koji radi zajedno od
sredine 70-ih godina.Izložba je zasnovana na utvrđenim "verbum"
principima rada (Verbum principima: Verbum model, Verbum postav, Verbum
situacija, Verbum metoda, Verbum produkcija i Verbum program), ukratko rečeno
Verbum budalaština! U svakom slučaju novosadska javnost se već godinama
zabavlja doživotnim trakavicama Jedna od
njihe sigurno je rešavanje brojnih problema sirotog Muzeja Savremene Likovne
umetnosti, koji se nakon kratkog rada Radmile Savčić, ubrzano urušio za vreme
direktorovanja gdina Gere, da bi za sada dno dosegnuo dolaskom vrlo „in"
direktora Vladimira kopicla čime se samo dokazuje da u muzeologiji danas
dominiraju kadrovske kuhinje. Druga trakavica je zajednički zločinački poduhvat
Branke , Ratomira i Luke Kulića koji su očito uspostavili jako dobru interesnu
spregu na relaciji Galerija Matice Srpske - MSLU kako bi gde god je to moguće
organizovali svoje skaradne manifestacije. Na žalost, još se nije pronašao neki
novosadski Heraklo da počisti novosadske savremene Augijeve umetničke štale.
Ma šta kažeš!
O tome da Verbumprogram predstavlja najobičnije preseravanje (a i ta reč
je blaga), najbolje govori sledeći citat iz prikaza Jovana Despotovića: Reč je
o novoj, odnosno tekućoj praksi - u smislu vremena u kojem nastaje, ali ne i u
metodološkom i teorijskom smislu. Izložbu tako čine i novi radovi, i oni koji
su generisani iz ranijih projekata. Verbumprogram je svojevrsni fenomen -
"više od pojedinca, a manje od grupe". Njegov rad
svrstavan je u polje nove umetničke prakse, konceptualne umetnosti,
dematerijalizacije umetničkog dela, nove geometrije... iako ni njegovi segmenti
ni rad u celini ne pripadaju tim umetničkim pojavama. Kako autori navode,
Verbumprogram je smešten "pre istorije i nakon umetnosti", i mada po
određenosti ne pripada određenim umetničkim pokretima, sa aspekta problematike
i funkcionalnosti može se posmatrati paralelno sa srodnim umetničkim
stvaralaštvom. U praktičnom smislu, projekat se bavi filozofsko umetničkim
istraživanjem na relacijama umetnik - delo - umetnost, isključivo u okvirima
sopstvenih interesovanja - umetničkih, teorijskih i filozofskih. Osnovno
sredstvo Verbumprograma je tekst, dok produkcija umetničkog objekta predstavlja
određenu materijalizaciju ideje sadržane u tekstu. Tekst je manifest, ali i medij.
Pritom je vrlo teško, ako ne i nemoguće posmatrati Verbumprogram kroz medije,
jer je izbor medija zasnovan na njegovoj materijalnosti i podobnosti za
izvođenje rada. Sam medij bez konteksta i sadržaja nije fukcionalan.
A muzej, a muzej!
O bizarnosti Verbum projekta najbolje govore kratke biografije autora preuzete iz najave događanja:
Ratomir Kulić, rođen 1948. godine u Rumi, završio je Filozofski fakultet u
Beogradu (odsek istorije umetnosti). Od 1964. do 1970. bavio se ispitivanjima u
oblasti poezije i jezika, a od 1967. do 1974. procesa mentalnog opažanja.
Vladimir Mattioni, takođe iz Rume, rođen 1943. godine, završio je Arhitektonski fakultet u
Beogradu. Od 1962. do 1967. bavio se ispitivanjem u oblasti scenskih rešenja i oblikovanja, a od 1967.
do 1970. u oblasti filmskog medija.