Sudanija u Nišu: slučaj izdavača "espota i njegovih kriminalnih radnji

 

Krivac je živ, ali ne postoji

 

Jedan od poslednjih velikih srpskih pisaca-disidenata, Ivan Ivanović, u svom eseju o izdavaču-prevarantu, stranačkom pravosuđu i srpskom birokratskom lavirintu, spontano je napravio kafkijanski scenario za mračni pozorišni komad u kome oštećena strana ima status okrivljenog, a stvarnog krivca nigde nema. Tabloid objavljuje ovaj književno-publicistički triler u dva nastavka.

 

Ivan Ivanović

 

1.

 

   U Nišu postoji čovek po imenu Despot Despotović. Upoznao sam ga 2005. godine, kad mi se obratio pismom za dozvolu da objavi u svom Izdavačkom preduzeću Zograf moj roman "ARIZANI". Pošto sam dao saglasnost, roman se iste godine pojavio u javnosti. Bilo je to deseto, jubilarno (što je izdavač posebno podvukao) izdanje "Arizana". Roman je brzo rasprodat i Despot mi je platio ugovoreni honorar.

   Pošto je Despot saznao da imam u rukopisu tri drame iz političkog života Niša, dogovorili smo da ih objavi pod zajedničkim naslovom "NIŠ NA KRSTU". Opet smo sačinili ugovor i knjiga se pojavila iste godine. Ovoga puta mi nije isplatio honorar, ali je platio advokata i takse sudu za tužbu koju sam bio prinuđen da dignem protiv Narodnog pozorišta u Nišu. Naime, kad je direktorka Pozorišta bila Marija Mitić Blagojević, muzičar, sačinila je sa mnom ugovor o izvođenju "ARIZANA" na  sceni Pozorišta u Nišu. Dramatizaciju romana je napravio glumac Žika Milenković, poreklom Nišlija. Ali kad je prilikom jednog od čestih političkih tumbanja na srbijanskoj političkoj sceni Marija smenjena, za novog direktora je došao Saša Hadži Tančić, književnik, koji nije hteo da prizna ugovor svog prethodnika. Da kažem da je Marija bila član Demokratske stranke, a Saša član Socijalističke partije Srbije. Uzalud sam tražio svoj novac, socijalista nije hteo da čuje da mi ga isplati. Šta mi je drugo preostalo nego da dignem tužbu i taj proces sam dobio. Pred sudom i prilikom naplate zastupao me je Despot Despotović za honorar koji mi je dugovao za "NIŠ NA KRSTU". Radilo se o kompenzaciji.

   Dotle je saradnja između mene i pomenutog Despota tekla relativno uspešno. Nevolje su nastale kad je Despot odlučio da štampa prvu knjigu mog istorijskog romana "NARODNA BUNA 1: ČETNICI". Bilo je to 2006. godine. Ovoga puta je Despot našao suizdavača u Narodnoj biblioteci Ivo Andrić iz Prištine. (Biblioteka je bila dislocirana u Beogradu.) Kakav je bio odnos između dva izdavača ja nisam znao, niti me se ticalo. Saznao sam da je knjiga otkupljena od Ministarstva kulture za potrebe biblioteka u Srbiji i da je taj novac uplaćen Zografu, kao izvršnom izdavaču. Kad sam otišao u Biblioteku, pokazali su mi da su oni svoj deo troškova štampe uredno uplatili Zografu, ali da Zograf odbija da im polovinu novca refundira. Tako smo se nagodili da mi honorar duguje Zograf.

   Pošto mi Despot nikako nije uplaćivao honorar, zapretio sam tužbom. Ubedio me je da ima silna potraživanja od knjižara i da će honorar u celosti da mi isplati kad objavi moju novu knjigu, drugu knjigu trilogije "NARODNA BUNA 2: TOPLIČKA DRŽAVA". Bilo je to 2007. godine. Razume se da smo o tome sačinili ugovor. Knjiga je izašla, Ministarstvo kulture je i nju otkupilo, ali ja nikako da dobijem honorar. Uzalud sam pune dve godine pokušavao da dođem do svog novca, Despot je nalazio sve moguće načine da ne ispuni obavezu. Konačno sam ponovo presavio hartiju, podigao tužbu. Razume se da sam morao da najmim advokata, što je koštalo. Takođe sam morao da platim i priličnu sudsku taksu, da bi spor došao pred sud.

   Okružni sud u Nišu je, u sudskom Veću kojem je predsedavala sudija Jelena Jovanović, doneo presudu 21. 07. 2009. godine, u moju korist, odnosno uvažio je tužbeni zahtev mog advokata da mi Zograf isplati honorar od 120.000 dinara (avaj, za dve knjige od po 500 stranica, koje sam kao istorijsku građu pripremao više od 20 godina!).

   Dovde je sve išlo po zakonu i da se na tome završilo ne bi bilo ove priče, jer je banalna. Dobio sam spor na sudu, u pravnoj državi se sudske presude izvršavaju, nema priče.

 

2.

 

   Zaplet je nastao kad je moj advokat podneo Predlog za izvršenje sudske presude, koja je postala pravosnažna i izvršna. U tom Zahtevu se traži, da citiram gotovo nerazumljivi pravni jezik, da Osnovni sud u Nišu izvrši naplatu pomenutog duga "popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari dužnika, koje se nalaze u njegovoj svojini ili ma gde drugde u njegovoj državini, namirenjem poverioca iz iznosa dobijenog prodajom". Još  advokat traži da se "dužniku zabrani da raspolaže popisanim stvarima i da se upozori da postupanje protivno ovoj zabrani povlači krivicu i krivično delo oštećenja tuđih prava".

   Od osnovnog suda (valjda je došlo do reforme sudske mreže, pa su opštinski sudovi postali osnovni) dobijam predstavku da ako hoću da naplatim svoj dug prvo moram da namirim dug sudu u Nišu, odnosno da uplatim taksu, i to iz dva dela: preko žiro računa za sud i na blagajni za sudskog izvršitelja. Predstavku potpisuje reformisani sudija Slavica Folić, i tako ova žena postaje junak ove priče. Plati, ako hoćeš da ti naplatimo! Šta mi je drugo preostalo, nego da dam nove konkretne pare u zamenu za apstraktne, koje postoje u sudskoj presudi.

   Kad sam namirio ovu treću komponentu vlasti (Monteskije), nezavisno sudstvo, stiže novo pismo (predstavka) od Slavice Folić u kojem me sudija obaveštava da se dužnik Despot Despotović ne nalazi na naznačenoj adresi, Ulica majora Gavrilovića broj 1, pa mi naređuje da traženo lice pronađem, inače će da obustavi postupak mog zahteva. Sudski izvršitelj je išao na navedenu adresu, ali lica koje se odaziva na ime Despot Despotović na toj adresi nema. Nema ni Izdavačkog preduzeća Zograf. Traže od mene da postanem detektiv Kluzo!

   Opet advokat, opet pare. Pa taj postupak će više da me košta nego dug! Uskoro od advokata dobijam izveštaj da sudija Slavica Folić jednostavno laže. U niškom naselju Donja Vrežina postoji kuća čiji je vlasnik Despot Despotović, koji je, hvala bogu, živ i zdrav i u njoj stanuje. Jedna od najlepših kuća u tom delu grada, nadnela se nad čuveni istorijski kompleks iz Konstantinovog vremena, Medijanu. Ne samo da pomenuto lice postoji, nego se ne skida sa niške televizije! Naime, Despot je u međuvremenu postao važan faktor u političkoj partiji G17+, i kao takav postao član Gradskog (ili Opštinskog?) veća. Na televiziji je obećao, kao novi kulturtreger, procvat kulturnog života u Nišu, na kojem će mu zavideti i Veselin Ilić, i Mile Ilić, kad je Niš bio ambiciozan grad. Upravo je Zograf poklonio klavir niškim muzičarima. A Niš će da postane Nešvil! (Niš ima muzički festival Nišvil po uzoru na američki Nešvil, a grad pod tim imenom Nišvil promoviše talentovani niški pisac Zoran Ćirić, koji se prozvao Magičnim Ćirom i predstavio niško mafijaško podzemlje.) Videće Nišlije ko su i šta su potomci rimskog cara Konstantina, promotera hrišćanstva kao rimske državne religije, kad 2013. godine Niš postane svetska prestonica, na proslavi 1300 godina hrušćanstva, samo ako njega izaberu za gradskog odbornika. Šta da kažem, tip poklanja klavir a meni ne vraća dug, bar da kaže da je to i od mog priloga!

   Uskoro iz novina saznajem da je tip opljačkao mnoge pisce, samo je isplatio honorar Momi Kaporu, i to mnogo veći nego što je meni obećao! Osim što je lopov, Despot je i kriminalac! - to je napisala Jelena Tinska, ne znam šta je, valjda balerina. Naime, Despot je uzeo jedan prevod njenog oca, Aleksandra Petrovića, i objavio ga kao prevod neke studentkinje, koja to nije ni znala, kako je izjavila na sudu. Tinska je takođe dobila Despota na sudu, samo što će to da naplati malo morgen, kako bi to rekao začetnik srpske moderne mafije Slobodan Milošević.

   Javljam to sudiji Slavici Folić. Ali uskoro od nje dobijam rešenje da se postupak moje naplate duga obustavlja! Jer, u međuvremenu je zaključen "stečajni postupak nad stečajnim dužnikom Izdavačkim preduzećem Zograf iz Niša", pa je "izvršni dužnik prestao da postoji, jer je brisan iz registra privrednih subjekata, koji vodi Agencija za privredne registre, a nema pravnih sledbenika". Privredni sud koji je vodio stečajni postupak nije našao za shodno da me o tome obavesti. Sudija Slavica Folić lično je proverila to na sajtu Agencije za privredne registre. Što znači da je moje pare, kako one koje mi je prisvojio Despot Despotović, tako i ove koje mi je za takse uzela Slavica Folić, pojela maca. Reformisano srpsko sudstvo, čiju je reformu dobrim delom vodio advokat iz Niša, visoki funkcioner Demokratske stranke, Boško Ristić, od novinara duhovito prozvan Manulać, štiti interese svoje vlasti.

 

3.

 

   Pošto mi je Slavica Folić dala pravo da mogu da uložim prigovor, učinio sam to bez pomoći advokata, jer za to nemam više para, dana 13. februra 2012. godine. U prigovoru sam rekao da je rešenje Osnovnog suda u Nišu za mene neprihvatljivo, a društveno štetno. Ja sam gospođi Slavici pružio nepobitne dokaze da moj dužnik Despot Despotović postoji, da je živ i zdrav i da poseduje priličnu imovinu: veliku kuću u niškom naselju Donja Vrežina, tri automobila, platu kao član Gradskog veća. Čak se u međuvremenu, pošto je IP Zograf odjavio, zaposlio kao direktor dečjeg odmarališta u okolini Niša Divljana, i to kao kadar političke partije G17+, čiji je visoki funkcioner. Nemoguće je da gospođa Slavica Folić ne zna za njega, pa čovek je držao knjižaru u kompleksu Kalča, a sad se pojavljuje na televiziji Bel ami, kao vodeći niški kulturtreger. Da li sam ja to platio njenog sudskog izvršitelja da ustvrdi da dotična osoba ne postoji i da ne stanuje na naznačenoj adresi u Ulici majora Gavrilovića broj 1? Pa za takav očiti dil nisam morao da platim taksu! 

   Prigovor sam uputio sudiji Slavici Folić, ali i predsedniku Osnovnog suda u Nišu. Za divno čudo, ubrzo sam dobio odgovor, tačnije 30. 03. 2012. godine, od sudije Slavice Folić. U njenom novom rešenju usvaja se moj prigovor i ukida prethodno rešenje. "Ispitujući osnovanost podnetog prigovora, ceneći navode izjavljene u istom, sud je utvrdio da je prigovor poverioca osnovan, pa je na osnovu svega navedenog, sud odlučio da usvoji prigovor." U istom rešenju sudija Slavica Folić me obaveštava da je Privredni sud u Nišu vodio i zaključio stečajni postupak nad dužnikom IP Zograf iz Niša, što je za "posledicu imalo prestanak izvršnog dužnika kao pravnog lica i brisanje istog iz Registra privrednih subjekata". Još me sudija Slavica Folić obaveštava da je "imovina stečajnog dužnika prešla na Republiku Srbiju, te da se ista javlja kao poslednji zakonski naslednik" i da protiv ovog rešenja nemam pravo na prigovor.

   Šta da kažem na ovo? Sudija Folić je prihvatila moju predstavku da čovek po imenu Despot Despotović zaista postoji, da je vlasnik kuće u Nišu, da je direktor državnog preduzeća, ali da je nenaplativ, ugasio je firmu i izbrisao iz Privrednog registra.

   Ništa mi drugo nije preostalo nego da zaključim da sud ne želi da naplati moj dug. To što je Despot Despotović likvidirao svoje preduzeće, pošto ga je prethodno do guše zadužio, ne znači da on kao subjekt ne postoji. Njegovim amnestiranjem, Sud, de fakto, opravdava krađu. Svako može tako: zaduži se, onda se izbriše iz Registra, i nikom ništa! Čak je to unosan posao, jer pokazuje da se lopovluk više isplati od rada, ako se sudski amnestira. Iako ništa nisam razumeo, da pokušam da razumem. IP Zograf vlasnika Despota Despotovića (koji je živ i zdrav i ima ga u Nišu!) je likvidiran i vlasnik nema nikakvu obavezu prema meni, jer je njegova imovina prešla u vlasništvo Republike Srbije. Koja imovina? Kuća, nameštaj, automobili, novac...? Pa Zograf nije bio državno preduzeće nego privatno, i moj novac nije opljačkala Republika Srbija nego čovek po imenu Despot Despotović.

Opet advokat, ovoga puta bez para. Slavica Folić tu nije vina, njenu pravnu nauku je uništio Privredni (sad Trgovinski) sud sprovevši stečaj bez učešća poverilaca. Treba da se obratim predsedniku Privrednog suda, da ga pitam kako je stečajni upravnik mogao da amnestira Despota Despotovića, po kom osnovu?

   Pošto nemam pravo na prigovor, niti mi je dat pravni lek, ostalo mi je da dignem ruke od svega ovoga i da sa žaljenjem konstatujem da nema prava u državi Srbiji. (U vreme komunizma postojala je duhovita replika Žali se upravi Vodovoda i Kanalizacije, sad više to ne važi.) I da napišem ove redove koliko da ostavim dokument o vremenu u kojem sudstvo nije bilo nezavisno i nije bilo treća komponenta vlasti, kako je još Monteskije proklamovao.

  

4.

 

   Ali Slavica Folić mi ne dozvoljava da slučaj zaboravim. Dana 10. 09. 2012. donela je novo rešenje, identično prvom. Možda ga je samo prepisala, što da se žena muči da ponovo piše? Opet me obaveštava da je Osnovni sud u Nišu digao ruke od mog slučaja i "obustavio postupak izvršenja određen prethodnim rešenjem i ukinuo sve sprovedene izvršene radnje". Sad postoji pouka o pravnom leku, mogu da uložim prigovor.

   Napisao sam ponovo prigovor, isti onaj kao prethodni. Zapitao sam se: ko je tu lud a ko zbunjen?

   Prihvatam da sam ja, pisac Ivan Ivanović, lud i zbunjen, ili bar nenormalan. Da sam normalan ne bih tražio od suda da štiti pravo i poštuje zakon, u zemlji koja odavno nije pravna država i priznaje samo silu. Kakav sam ja to pisac kad nisam shvatio da "pravdu mogu da tražim samo na nebu" (ne mogu da se setim čiji je ovaj lepi stih) a ne na zemlji, pogotovo ne u državi Srbiji. Pa taj Despot Despotović je deo nove niške vlasti, neće valjda sud da ga natera da vrati dug koji je načinio? Sad je on Ursovac a URS je deo niške vladajuće koalicije. Pošto je Despot u vrhu niškog URS-a, on je zaštićen kao beli medved. Pod zaštitom je države! U literaturi je opisan kao Ostap Bender! Takvi tipovi su se muvali po Sovjetskom Savezu posle Oktobarske revolucije, opisali su ih Iljf i Petrov.

   I na ovom slučaju se pokazalo da za vlast ne važi zakon, jer vlast je zakon! Iako je Despot mali šraf niškog točka vlasti, ako se taj šraf otkine, odoše kola u tandariju, u divljanu, ako je odmaralište čiji je Despot direktor dobilo ime po divljini. Pukla bi koalicija! Pa neće, valjda, izvršni sudija Osnovnog suda u Nišu, gradu Manulaća, da ruši lokalnu vlast na taj način što će je "privesti k poznaniju ljudskih prava"?

   Gle čuda! Na ovaj prigovor dobio sam novo rešenje od sudije Slavice Folić: Usvaja se prigovor izvršnog poverioca Ivana Ivanovića iz Beograda podnet dana 05. 10. 2012. godine, pa se ukida rešenje Osnovnog suda u Nišu. "Protiv gore navedenog rešenja izvršni poverilac je blagovremeno izjavio prigovor u kojem je osporio doneto rešenje navodeći da nisu tačni navodi iz obrazloženja pobijanog rešenja da izvršni dužnik ne postoji i da ne postoji imovina iz koje se može namiriti potraživanje poverioca. Ispitujući osnovanost podnetog prigovora, ceneći navode izjavljene u istom, sud je utvrdio da je prigovor poverioca osnovan, pa je na osnovu svega navedenog, primenom člana 44.ZIO, sud odlučio kao u dispozitivu rešenja."

   Sad ne znam na čemu sam. Da li će kroz izvesno vreme sudija Slavica Folić iz Niša da donese po treći put isto rešenje i amnestira lopova Despota Despotovića, koji mi je ukrao dva honorara? Ima li kraja neodgovornosti srpskog pravosuđa? Moram li na nebo po pravdu?

        A moguće je da gospođa Slavica Folić samo  tera šegu sa mnom, izruguje se piscu kome je jedan vlastodržac ukrao intelektualnu svojinu, pa mu kao pripadniku partije na vlasti ne pada na pamet da mu je vrati? Moguće je da je žena humorista, da se bavi crnim humorom? Da se ugledala na Stevana Sremca, koji je stvorio Manulaća pre nego se rodio Boško Ristić? Grad mog rođenja a njihovog bitisanja, Niš, ugostio je najduhovitijeg srpskog pisca, prečanina Stevana Sremca, koji je postao najveći Nišlija! U ovoj državi je ionako književnost kao takva stavljena van zakona. Možda sudija Slavica Folić, ali i sudija Trgovinskog suda koji je amnestirao lopova, žele samo da dodaju svoju granu na moju lomaču, kao ona starica prilikom spaljivanja Jana Husa, kad je veliki humanista uzviknuo maksimu za sva vremena: Sancta simplicitas!