Razaranje
Kako je nakon
smrti Zorana Đinđića započeta realizacija udruženog zločinačkog poduhvata rekonstrukcije Narodnog Muzeja u Beogradu
Doneto je
Mišljenje o nezamislivom
Šta je Himera i kakve su njene sličnosti sa udruženim zločinačkim poduhvatom rekontrukcije
Narodnog Muzeja u Beogradu. Ko je i kako iskoristio ubistvo Zorana Đinđića za projektovanje megalomanskog preuređenja Trga Republike. Ko je u ime Ministarstva kulture dao
saglasnost da se zatvori stalna postavka Narodnog muzeja. Kada je osnovan i
kada je registrovan Kunsttrans i da li je zaista bio jedino preduzeće koje je pružalo usluge deponovanja umetnina.
Kako je zakupljen nepostojeći magacin i sa čijim novcem je zapravo trebala da bude plaćena njegova rekonstrukcija. Kakvi su bezbednosni rizici u
magacinu smeštenom između fabrike betona, baruštine i benzinske pumpe.
Kome je promakla automatizovana kotlarnica na naftu.
Stanislav Živkov
Himera (grč. Khímaira;) je pustinjska neman i jedna od legendarnih monstruoznih zveri grčke mitologije. Himera je sačinjena
od delova mnoštva životinja. Imala je kozje telo, zmajski rep te tri glave - lavlju, kozju i zmijsku, a svi
istorijski izvori se slažu da je bljuvala vatru bar iz jedne od tih glava.
Kako se
iz dana u dan sve više pokazuje, jedna takva kleptokratska
Himera nastala je neposredno nakon ubistva Zorana Đinđića kada su se kulturološka i građevinska mafija u okviru Demokratske stranke dogovorile o
početku realizacije udruženog zločinačkog poduhvata rekonstrukcije Narodnog Muzeja u Beogradu!
Tako je grad Beograd upravo u to vreme kada je Gorica Mojović
bila gradski kulturtreger raspisala konkurs za projekat megalomanske tzv
Galerije Zorana Đinđića na praznom placu pored pozorišta i tu je izabrana
projekat nekakve stakleno metalne skalamerije koja srećom nije izgrađena. Odmah
nakon tog konkursa pojavile su se i prve simulacije uređenja kompletnog Trga sa
sve rekonstruisanim Narodnim muzejom koji je slučajno po zahtevu vd direktorke
Tatjane Cvjetičanin od 23.4.2003 godine, a koji je ona uputila a jedva da je
prošlo 40 dana od smrti Đinđića, ekspresno već 26.5. 2003 dobio saglasnost br
631-02-00146 /2003-01 tadašnjeg pomoćnika ministra kulture Jovana Despotovića da
zatvori stalnu postavku u kojoj se kaže da Ministarstvo kulture i medija
smatra da nema nikakvih smetnji da Narodni Muzej,shodno zaključcima Upravnog
odbora i Stručnog kolegijuma Muzeja, zbog neadekvatnih uslova za izlaganje
zatvori svoju stalnu postavku za posetioce počevši od 1.juna 203 i time stvori
bolje mogućnosti za aktivniji rad na poslovima vezanim za rekonstrukciju muzeja
čime je bio otvoren put za dalju realizaciju udruženog zločinačkog poduhvata!
"Slučajno" u to vreme na sceni
se pojavljuje preduzeće Kunsttrans koje tada sklapa ugovore o
poslovnoj saradnji sa Ministarstvom kulture, Narodnim muzejom u Beogradu, kao i
ostalim muzejima u Republici Srbiji, na osnovu kojih su muzejske institucije
navodno obezbedile savremen način transporta svojih kulturnih dobara u
inostranstvo.
Inače ono što pada u oči je činjenica da
je, prema podacima sa sajta Agencije za privredne registre, Kunsttrans
doo za prevoz, usluge i trgovinu Beograd osnovano 20.03. 2003, odnosno
osam dana nakon ubistva Zorana Đinđića, upravo u vreme kada je Narodni muzej defitivno
ostao bez zgrada Elektrotehne i Centrokoopa koje su nakon Đinđićeve smrti badava
prodate firmama u vlasništvu Đinđićevog savetnika Zorana Janjuševića čime je
postala urgentna potreba za obezbeđenjem prostora za privremeni depo umetnina
Narodnog muzeja o čemu će u budućnosti brižno misliti Kunstrans. Tako već 31.
3. 2003 pa zatim ponovo 26. 5. 2004, fantomski Visoki odbor za
rekonstrukciju donosi odluke na osnovu kojih Narodni Muzej upućuje javni poziv
za izbor glavnog projektanta rekonstrukcije Narodnog Muzeja a već 8.7. 2004,
pod brojem 78/14-2 tadašnja V.D. direktorka Tatjana Cvjetičanin donosi rešenje
kojim se za glavnog projektanta imenuje Milan Rakočević.
Trećeg avgusta 2004. dopisom br 20/69
Tatjana Cvjetičanin se obraća Ministarstvu za kapitalne investicije sa
zahtevom za izdavanje tumačenja statusa zgrade Narodnog muzeja a takođe u
avgustu 2004 Kunsttrans kupuje depo od Tehnoopreme-inženjering, A.D. iz
Beograda koji je, prema saopštenju Kunsttransa navodno i ranije služio za deponovanje
umetnina.
Ubeđen u ispravnu odluku...
Zanimljivo je istaći da je Kunsttrans tada
kupio idealni deo od 858/2619 nepokretnosti koja je opisana kao magacin,
kućica sa hidroforom, sklonište zapaljivih tečnosti i gasova na katastarskoj
parceli br 1051/20 u ulici Pančevački put 64, a u članu ugovora 14 čak stoji
kako se radi o nepokretnosti koja je sagrađena na osnovu privremene građevinske
dozvole br 351-392/85-II-02 još iz juna 1985. godine!
Pod brojem 20/82, 14.10. 2004.
godine, Ministarstvo kulture upućuje dopis upravi Narodnog Muzeja u kome
doslovno stoji sledeće:
Poštovana gospođo Cvjetičanin, imajući
u vidu dosadašnji tok poslova na pripremanju dokumentacije o stanju zgrade
Narodnog muzeja i njenom detaljnom snimanju i analizi, izražavam svoje lično
zadovoljstvo zbog visokog profesionalizma koji se iskazao u ovoj fazi što
potvrđuju i rezultati. Duboko sam ubeđen da smo doneli ispravnu odluku izborom
g.prof dr Milana Rakočevića D.I:A za glavnog arhitektu na poslovima realizacije
projekta rekonstrukcije i adaptacije objekta Narodnog Muzeja u Beogradu...
Ugovor koji ste nam dostavili, kao i prateći prilozi, jasno definišu i
preciziraju faze projektovanja i njihov okvir. Ponuđena cena je realna,
imajući u vidu kompleksnost i složenost objekta koji ga učvršćuju u najviše projektantske
kategorije...
Ministarstvo kulture je saglasno da se
otpočne realizacija ovog, po mom ubeđenju, najznačajnijeg projekta u narednoj
godini. Sa poštovanjem, pomoćnik ministra Miladin Lukić. Ono što je ovde jako zanimljivo je činjenica da je
Miladin Lukić napisao ovaj panegirik Milanu Rakočeviću u trenutku kada idejno
rešenje projekta uopšte nije postojalo o čemu govori činjenica da je direktorka
Tatjana Cvjetičanin, tek rešenjem br 56/6 imenovala komisiju za prijem
idejnog rešenja rekonstrukcije Narodnog muzeja, te da je fantomski Visoki odbor
16.3.2005 usvojio prikazano rešenje a upravni odbor Muzeja je na sastanku
20.4.2005 (zavedeno pod brojem 82/8-2) doneo odluku o usvajanju idejnog rešenja
rekonstrukcije i adaptacije objekta Narodnog Muzeja u Beogradu gde se doslovno
kaže kako je predloženo idejno rešenje rekonstrukcije i adaptacije u
stručnom, funkcionalnom i estetskom pogledu vredno pohvale.
Njegove vrline su umerenost i
uzdržanost, kao i puna kontrola nad prirodnim autorskim iskušenjem da se
nametne postojećoj strukturi i njenim imanentnim vrednostima!
Ovo skandalozno rešenje potpisala je
tadašnja predsednica Upravnog odbora dr Marica Šuput, koja je inače tada još
bila redovni profesor istorije arhitekture na Filozofskom fakultetu. Ako se ima
u vidu da je Rakočevićev projekat zapravo palatu Uprave fondova pretvarao u
šoping mol pri čemu su od zgrade ostajala dva stepeništa atrijum i goli zidovi
sa zazidanim prozorima, postavlja se pitanje zbog čega je dr Marica Šuput
pristala na totalnu kompromitaciju sopstvene struke te da li je to uradila iz
ubeđenja ili iz nekih drugih razloga?
U vreme dok je velika muzejska loža prevođena
Tatjanom Cvjetičanin uveliko realizovala svoj deo udruženog zločinačkog
poduhvata, istovremeno je svoj deo realizovao i kum direktorkinog muža, Đorđe
Branković, nekadašnji snimatelj RTS-a sa svojom ekipom.
Registracije, zakupnine, petljavine...
Prema javno dostupnim podacima preuzetim
iz iz saopštenja Kunsttransa pod imenom Ko je Kunstrans i šta radi sa
Narodnim Muzejem vidi se da se u prvoj polovini 2005. godine Narodni Muzej
navodno zainteresovao za smeštaj eksponata u depo čija je adaptacija i
rekonstrukcija prema istom dokumentu navodno započela marta 2006. godine. Tako je
15. maja 2006. sklopljen Ugovor o poslovno -tehničkoj saradnji Muzeja i Kunsttransa.
Članom 2 ugovora navodi se da je
glavna obaveza Kunsttransa da najkasnije u roku od 6 meseci od dana stupanja na
snagu ovog ugovora obezbedi za predaju prostor za smeštaj kulturnih dobara
površine od oko 804 mkv (korisne površine oko 1300 mkv).
O tome da je ovaj ugovor zapravo sročen
po meri Kunsttransa najbolje govori činjenica iz istog člana ugovora po kome
rok od 6 meseci teče u okviru kalendarskih meseci u kojima se obično
odvijaju građevinski radovi iz čega proizilazi da se u enterijeru magacina
nije moglo raditi u toku kalendarskih meseci u kojima se obično ne
odvijaju građevinski radovi što je totalna budalaština jer kiša i sneg
nemaju nikakvog uticaja na radove u enterijeru. Međutim pravi galiamtijas
nastao je skandaloznim članom 13 ugovora gde doslovno piše da ugovor stupa
na snagu kada vlada republike Srbije ili drugi nadležni organ Republike Srbije
izda garanciju za ispunjenje obaveza Narodnog Muzeja iz člana 6 ovog ugovora.
Ukoliko garancije iz prethodnog stava ne bude izdata u roku od 90 dana od
dana potpisivanja ovog ugovora, Kunsttrans ima pravo da jednostrano raskine
ovaj ugovor i da od Narodnog Muzeja zahteva naknadu svih troškova koje je predujmio
za izradu glavnog projekta, kao i ostalih troškova koji su nastali na teret Kunsttransa!
Ipak ,ono što je u čitavom skandalu ostalo
nepoznato javnosti da je arhitektonsko građevinski projekat za uređenje depoa Kunstransa
izradila ni manje ni više nego eminentna, danas nepostojeća, firma Rakočević
inženjering, sa punim poslovnim imenom Biro za projektovanje i izvođenje
rakočević inženjering Ivan Rakočević preduzetnik Beograd, sa sedištem u
ulici Alekse Nenadovića 36.
Inače ova danas nepostojeća firma
osnovana je 01.02.2000. godine a prestala sa radom 29.02.2008, a kao pretežna
delatnost navedena je šifra delatnosti 7112, odnosno inženjerske delatnosti i
tehničko savetovanje, a kao poslovođa firme Rakočević Inženjering
naveden je izvesni Milan Rakočević sa jmbg 1204946710200 , inače poznatiji kao
dvorski arhitekt Cvjetičanin dr Tatjane koji je po njenim eminentnim muzeološkim
zahtevima napravio skaredni projekat devastacije palate Uprave fondova i njenog
pretvaranja u muzeološki tržni centar sa četiri kafane ispod staklene kupole.
Kako bi sve ostalo u porodici, isti taj Milan Rakočević sa jmbg 1204946710200
nešto kasnije , tačnije 01.09. 2007. godine pojavljuje se i kao osnivač i
vlasnik firme Studio Rakočević, odnosno sa poslovnim imenom Arhitektonski
biro za projektovanje, izvođenje i zastupanje studio rakočević milan rakočević
pr Beograd, Braće Nedića 20, koja će biti ugašena već 31.5. 2010, zbog
privremenog odlaska Milana Rakočevića u Australiju!
Iz ovoga se jasno vidi da je firma
Rakočević Inženjering zapravo korišćena kao paravan kako bi se od javnosti
sakrila činjenica da je upravo u vreme kada su rađeni projekti rekonstrukcije
depoa Kunstransa i zgrade Narodnog Muzeja Milan Rakočević bio profesor na
Arhitektonskom fakultetu koji bi kao vlasnik privatne projektantske firme bio u
očitom sukobu interesa! Bez obzira na sve ovo Vlada Republike Srbije je u
julu 2006. godine donela zaključak kojim podržava zaključenje ovog ugovora i
naložila nadležnim ministarstvima i organima da pri pripremi budžeta svake
godine planiraju sredstva za finansiranje ovog ugovora.
Međutim ako se zna da je ugovor o polovno
tehničkoj saradnji zaključen još 15 maja 2006. godine a prema
saopštenju pravne službe Kunsttransa adaptacija i rekonstrukcija depoa i
tehnički prijem depoa su izvođeni u periodu od marta do decembra 2007. godine,
jasno je vidljivo da je Ugovorom o poslovno tehničkoj saradnji Narodni Muzej
zapravo iznajmio depo koji u trenutku sklapanja ugovora uopšte nije postojao!
Članom 6, stav 1 pomenutog ugovora precizirano je da se Narodni Muzej obavezuje
da plaća mesečnu zakupninu za korišćenje predmetnog prostora u iznosu od 35.
251. evro mesečno i to svakog petnaestog u mesecu za tekući mesec korišćenja predmetnog
prostora, a pošto Narodni Muzej nikada nije preuzeo na korišćenje depo niti je
u njega preneo umetnine, jasno je da ne postoji obaveza Muzeja da plati uslugu
koja nije izvršena! Međutim o tome da je nekome iz tadašnjeg saziva
Ministarstva bilo veoma stalo da se umetnine po svaku cenu presele u depo Kunstransa,
najbolje govori činjenica da je još krajem 2006.
Kunsttransu ponuđeno od strane
Ministarstva kulture da se plati zakupnina za celu 2007. godinu unapred iako su
radovi na uređenju tek počeli u martu 2007. godine, čime je zapravo zakupninom
trebalo finansirati uređenje depoa koji se uopšte u tom trenutku nije koristio!
Bilo bi jako zanimljivo videti ko je ispred Ministarstva vršio ovakvu ponudu.
Da li možda tadašnji pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić?
Prema saopštenju pravne službe Kunstransa
vidi se da je pre zaključenja ugovora Narodni muzej morao da se obrati
Upravi za javne nabavke, što je i učinjeno. U tom postupku je dobijeno
odobrenje da se ugovor zaključi neposrednom pogodbom bez javne nabavke, s
obzirom da ne postoji nijedno domaće pravno lice koje se bavi tom delatnošću
osim Kunsttrans-a Beograd. Međutim pregledom postojeće baze podataka
Agencije za privredne registre ustanovljeno je nešto sasvim drugo: tako je
recimo pod matičnim brojem 17463705 registrovano aktivno privredno
društvo Kunsttrans doo za prevoz, usluge i trgovinu Beograd,
Društvo sa ograničenom odgovornošću sa sedištem u Balkanskoj ulici 32/30 osnovano
20.3.2003, 8 dana nakon smrti Zorana Đinđića ali je ovo društvo registrovano
tek 8. Jula 2005 godine, dakle tek nakon 28 meseci od dana osnivanja, iz čega
proizilazi da je čitavo to vreme od svega 28 meseci Kunsttrans bio u nekakvom nedefinisanom
statusu sve dok se nije registrovao a to se dešava upravo u vreme kada je
ministar kulture bio Kojadinović a pomoćnik Lukić.
Depo radi na naftu
Takođe je zanimljiva činjenica da je
šifra delatnosti 4941, odnosno drumski prevoz predmeta, a na sajtu APRa vezano
za Kunsttrans nigde se ne spominju niti muzejska delatnost niti deponovanje umetnina.
Ako je od trenutka registracije delatnost ostala nepromenjena kako je onda
moguće da se Kunsttrans uopšte mogao baviti lagerovanjem i čuvanjem umetnina? O
tome da se na mnogim mestima nadležni nisu ni najmanje mešali u svoj posao
najbolje svedoče sledeće činjenice: pregledom podataka na sajtu APRa
ustanovljeno je i postojanje preduzeća Atelje Pale, preduzeće za
umetničku obradu slika i predmeta, trgovinu i usluge atelje pale doo beograd
(Čukarica), aktivnog privrednog društva sa ograničenom odgovornošću i
sa sedištem u ulici Blagoja Parovića 25.
Ono što je zanimljivo je činjenica
da je ovo preduzeće osnovano i registrovano još 20. Juna 2005. godine , dakle
18 dana pre Kunsttransa Beograd , a za razliku od Kunsttransa, ovo preduzeće je
registrovano sa pretežnom delatnošću odnosno šifrom 9102, tj delatnost muzeja ,
galerija i zbirki. Iz ovoga je jasno da je u trenutku sklapanja ugovora o
poslovno tehničkoj saradnji u Beogradu postojalo najmanje dva preduzeća sa
istom delatnošću, tako da je direktnim pogađanjem uveliko prekršen zakon i
jasno je da ima dovoljno argumenata za pokretanje krivične odgovornosti i
Tatjane Cvjetičanin, Miladina Lukića, Đorđa Brankovića kao i svih drugih
učesnika ovog udruženog zločinačkog poduhvata!
U julu 2006, u Institutu za
bezbednost izrađuje se dokument Depo Narodnog Muzeja u Krnjači - Analiza
bezbednosne ugroženosti lica objekata i materijalnih dobara. U ovom dokumentu
se konstatuje da je prilaz objektu moguć preko neuređenog makadamskog puta u
dužini od 150 metara, da je postojeći objekat, predviđen za rekonstrukciju pod
istim zajedničkim krovom sa firmom Tehnooprema i da je od nje odvojen pregradnim
zidom od opeke.Takođe se konstatuje da se na istoj parceli nalaze
pokriveni magacinski prostor, rezervoar i magacin za gas, sa zapadne strane
lokacije se gradi industrijska baza za izradu betonskih blokova, pri čemu
se uopšte ne spominje činjenica da se do spomenute baze prilazi putem duž
parcele Kunsttransa i Tehnoopreme preko kojega dnevno prolazi više desetina
teških kamiona. U to vreme sa istočne strane se očekivala izgradnja benzinske
pumpe (u međuvremenu sagrađena i otvorena) a sagrađen je i kompleks firme Jeep
Commerce tako da je parcela i magacin Kunsttransa sa istočne strane
zatrpan nasipom refuliranog peska od najmanje 2.5 metara koji je poduprt
betonskim zidom. U analizi se takođe konstatuje da je zadnja (južna) strana neizgrađena
i predstavlja zabaren prostor podložan plavljenju u vreme velikog vodostaja
Dunava.
Osim toga navodi se da je najbliža stanica
milicije nalazi u Borči na putu prema Crvenki i u Beogradu u ulici 29.
Novembra, dok su najbliže protivpožarne jedinice u Ovči (plinska stanica),
Pančevu i Beogradu (Mije Kovačevića). U poglavlju 2: bezbednosna ugroženost
objekta jasno se konstatuje da izolovanost objekta i njegova pristupačnost
sa svih strana predstavljaju bezbednosan problem koji mora da se rešava u
odnosu ukupnog vremena potrebnog napadaču za prodor u objekat, uzimanje
kulturnog dobra i napuštanje objekta i vremena potrebnog za intervenciju od
trenutka aktiviranja alarma u policiji i li nadležnoj službi bezbednosti do
dolaska na objekat!
U nastavku studije daju se varijantna rešenja
brojnih tehničkih problema, počevši o gradnje tampon zone u magacinu Tehnoopreme,
postavljanja dvostrukih ulaznih vrata i prepreka na krovu, ali se spominju i
pojedini bizarni detalji projektnog zadatka pa se tako vidi da prostor Depoa
ne sme da ima odgovarajući mokri čvor koji bi koristila služba obezbeđenja
što pravi značajan problem u organizaciji njenog rada . U 4. Poglavlju
se definiše višeslojna zaštita objekta depoa pa se u okviru perimetarske
zaštite predviđa postavljanje bezbednosne ograde sa odgovarajućom ulaznom
kapijom, čija konstrukcija mora da odgovara odgovarajućim pretnjama sa strane
susednih objekata (betonska baza i prisustvo teških građevinskih mašina i
potencijalna benzinska stanica i mogućnost eksplozije rezervoara sa gorivom).
Naravno ako se ima neograničena količina
novca sve je moguće, pa čak i gradnja armirano betonskog bunkera duž međa
čitavog kompleksa, ali se postavlja pitanje ko bi tako nešto trebao da plati.
Ipak ovaj i ovakav depo 19.11.2007. godine pregledala je specijalna devetočlana
komisija imenovana rešenjem direktorke Tatjane Cvjetičanin u kojoj su pored
ostalih bili i odabrani članovi njene Velike muzeološke lože iz samog Muzeja.
Očito je da je komisija ostala
zapanjena izborom boja, rasporedom i brojem polica i rafova, kliznih ormana i
ostale savremene opreme te su nakon uvida koji su im omogućili brojni članovi i
saradnici Kunsttransa izdala Mišljenje kojim se konstatuje da uslovi u predmetnom
depou odgovaraju najvišim propisanim standardima za smeštaj i čuvanje kulturnih
dobara. Jedino im je, pri tome, a i autorima bezbednosne studije, promakla
činjenica da se automatizovana kotlarnica na naftu nalazi u samom objektu.
Prava sitnica, zar ne?