Ispovest
Ekskluzivno: neautorizovana autobiografija
Džulijana Asanža (8)
Znam šta je izdaja
Usred bitke protiv optužbi koje
su zadirale u njegov privatni život i gnevnih osuda američkih političara,
Džulijan Asanž, glavni urednik svetski poznatog web sajta Wiki Leaksa, heroj antiglobalizma, napisao je svoju autobiografiju, čiji je original štampan
bez njegove autorizacije. Uprkos tome, reč je o izvanredno važnom svedočenju
koje ukazuje na totalitarnost lažnih demokratskih bastiona na Zapadu. Asanžova
borba protiv mračnih režima, protiv moćnih i silnih, pokazala je da još ima
nade za svet koji je potonuo u strah i beznađe. Tabloid će u sledećim brojevima
objaviti najvažnije delove ove ispovesti uz saglasnost srpskog izdavača (Albion
Books, Beograd).
Džulijan Asanž
Na putu od dvorišta do ćelije ili od
biblioteke do ćelije, primećivao bih kako ostali zatvorenici zure u mene.
Zatvorske vlasti su bile paranoidne zbog mogućnosti da me neki zatvorenik
fotografiše mobilnim telefonom. Nije trebalo da imaju mobilne, ali mnogi su ih
ipak imali, tako da su mislili da bi neka fotografija mogla lako završiti u
novinama. Zato mi je upravnik dodelio čuvara koji me je svuda pratio, „Misle da
tamo napolju svi hoće da me se dočepaju", rekao sam mu.
„Ko misli?"
„Vlasti."
„Dobro", rekao je, „svako ima svoju
cenu, a ovi ljudi nemaju ništa."
Video sam se sa katoličkim kapelanom u
jednoj od prostorija za sastanke. Nije se desilo mnogo toga u pogledu duhovne poduke,
ne zato što nisam najbolji kandidat za takve stvari već zato što je čovek bio
iz Ugande, tako da sam osetio bliskost i onda smo se smejali dok smo
razgovarali. Dok sam se vraćao niz hodnik, na polici biblioteke primetio sam Solženjicinovu
knjigu Odeljenje za rak. Poneo sam je u ćeliju i izgubio se u njoj, u
staroj mudrosti o neljudskosti i utehi te veličanstvene knjige. U priči se
pojavljuje i jedna neobrazovana žena iz srednje klase; njen muž je u radnom
logoru i ona se pita šta da kaže njihovom sinu. „'Istina može da
upropasti i odraslog čoveka, zar ne?'", kaže ona. „'Može ti slomiti rebra.
Ili treba da sakrijem istinu i pustim ga da se sam nosi sa životom? Najzad, ima
oči, može da vidi.'
'Natovari mu istinu za vrat!', uzviknu
Oleg."
Tamo napolju, prostirali su se hektari
napisa u štapi. Isto toliko sam čuo i od svojih simpatizera i to me je navelo
da se zamislim: Kejblgejt sada predstavlja najobimniji strogo poverljivi
materijal ikada objavljen u istoriji. Ali, zamislio sam se i nad cenom i
razlozima za švedsku aferu. Da li sam time što nisam ponovo zvao one žene
zaista otvorio vrata mržnji? Vreme se može odmotavati postepeno, ali ne uvek i
iskustvo. U zatvoru sam razmišljao o obliku koji je poprimio moj život, o svim
tim prilikama i krizama, i na kraju mi je misli okupirao svet iza svega toga.
Da li sam pogrešio u proceni ili je sve bilo u okvirima onoga što sam pokušavao
da postignem? Da li sam Jenkije zacepio suviše jako? Ceo slučaj će proći, posle
mnogo muka za sve umešane, pretpostavljam - ali će proći i onda ću moći da
izvučem pouku iz onoga što se dogodilo te neverovatne godine. Da. U svom
zatvorskom samovanju nosio sam u sebi dovoljno gneva za narednih sto godina,
ali moj zadatak je bio da nastavim s našim izdavačkim poslom i da se postaram
da svet na to reaguje.
Počeo sam da učim igru
Moje saslušanje povodom kaucije odigralo
se u Prekršajnom sudu grada Vestminstera, u ulici Horsferi Roud, 14. decembra.
Sudnica je bila prepuna, kao i ulica ispred nje, dok sam se približavao u
policijskom kombiju. Neko je rekao da su ulice oko stanice Viktorija
izdajničke, a ja sam se osmehnuo i pomislio, „Znam šta je izdaja, prema tome,
ostavite ulice na miru". Tužilaštvo je htelo da ospori kauciju, pod bilo
kakvim uslovima, i da me prikaže kao neku vrstu opakog Džejmsa Bonda, dobro umreženog
i punog kompjuterskih trikova, koji bi mogao da lako nadmudri snage za nadzor. Ubeđivalo
je sudiju da bih mogao da hakujem sistem za praćenje. Siguran sam da bismo to
mogli da uradimo, ali, kao i obično, tužilaštvo je, kao i veći deo štampe,
padalo na jeftiniju vrstu fikcije. Bio im je potreban nitkov srebrne kose, neka
vrsta otkačenjaka koji mazi mačku u krilu, opsednutog serijskim zavođenjem i
svetskom dominacijom. Bilo je zanimljivo - i alarmantno - videti do koje mere
su dopustili da se osećaj za pravdu pomeša s brojnim fantastičnim naslovim koji
su me okruživali. Nije imalo svrhe suprotstavljati se tome. Stvoren je određeni
utisak, a ja nisam imao ni umeća, niti volje da ga odagnam. Ali sve vreme sam
bio svestan da će moji advokati morati da se rvu s tužilaštvom i štampom, koji
su se ponašali kao da gledaju neki film, iako su se zapravo igrali s nečijim
životom.
Sudija je u jednom trenutku opomenuo ljude
s galerije za javnost da ne koriste Twitter. To je bilo dovoljno simbolično.
Kada je reč o britanskim sudovima, često je prezir taj koji rađa prezir; u
središtu mog slučaja, uvek je bilo prisutno nešto što bi se moglo nazvati generacijskim
odbijanjem. (Veće staraca Vrhovnog Suda je kasnije, na osnovu činjenica iz
našeg slučaja, dopustilo upotrebu Twittera u sudnici.) Podigla se velika
prašina i oko iznosa za kauciju. Iako sam aktivista i vođa jedne neprofitne
organizacije, novinski naslovi, pisani po uzoru na filmski scenario, ohrabrivali
su sud da za moju kauciju traži neverovatnih 240.000 funti. I dalje sam mislio,
„Neću dopustiti da budem žrtva ove situacije. Nisam kriminalac". Isto
snažno osećanje me je pratilo i kada sam se tog popodneva vratio u kombi.
Kamere su opet udarale o staklo, a ja sam pogledao ka njima i podigao dva
prsta, u znak mira. Ta fotografija se pojavila u svim novinama, ali to je bio
samo impuls, pokušaj da poručim, „Nećete me pretvoriti u bednog
kriminalca". Pokušali su da me slome u tom malom zatvoru, ali tog dana u
sudnicu sam ušao siguran da priča počinje da se povezuje, ali ne pod njihovim
uslovima, već onim koje smo odredili moji simpatizeri i ja.
Doduše, i dalje sam bio u opasnosti. Počeo
sam da shvatam da je opasnost sada moje pravo boravište. Ali sedeo sam na
optuženičkoj klupi suprotstavljajući svoje osećanje pristojnosti i istinoljubivosti
njihovom; za mene je taj proces bio samo njihova predstava za javnost, i ako ne
budu mogli da nađu rupe u našoj argumentaciji, onda će moju ličnost osuti drvljem
i kamenjem. Počeo sam da učim igru. Sedeo sam na optuženičkoj klupi siguran da
me ne poznaju. Možda sam bio samo kreacija njihove prestrašene mašte; tužitelj
je, kao i mnogi političari,u mnogim zemljama, u meni video pretnju, dok je
većina običnih ljudi u našoj organizaciji videla šansu. Pogledao sam ljude s
galerije, koji su došli da me podrže, i mahnuo im.
Kaucija je odobrena 14. decembra, ali samo
zato da bi mi onda rekli kako su švedske vlasti uložile prigovor na takvu
odluku i da ću morati da se vratim u Vondsvort. To je bilo teško prihvatiti, da
ću opet morati da se odvojim od svojih prijatelja i simpatizera, da više neću
moći da razgovaram sa advokatima, da ću morati da sedim u zatvorskom kombiju
dok još jednom mili kroz masu novinara. Bilo je teško ponovo ući u zatvorsku
ćeliju i slušati kako se vrata iza mene zatvaraju. Ali, kao što sam rekao majci
pre saslušanja, okolnosti nisu pokolebale moja uverenje, niti uzdrmale moje
ideale.
Sevanje snega i bliceva
Posle još dve noći u zatvoru, 16. decembra
sam se ponovo našao sudnici, ovog puta pred Vrhovnim Sudom. Ta dva dana u
sudnici protekla su u razmatranju tehničkih pitanja. Nemam ništa posebno da
kažem o sudiji, osim da se sve vreme ponašao kao da mu neki dopisnik Timesa
čuči na ramenu. Ne znam kako drugačije objasniti zašto je odredio tako visoku
kauciju i tako stroge uslove nadzora. U njegovoj glavi ja sam bio neka vrsta
misterioznog, filmskog glavnog dase, koji bi svakog časa mogao da iščezne u pramičku
dima, uz pomoć helikoptera ili baraža laserskog oružja. Ali, moje stanje je
bilo mnogo običnije nego što je pomišljao. Nisam imao ni kuću, niti automobil,
jedva da sam imao neko vlasništvo, osim torbe pune telefona. Do njega to prosto
nije dopiralo i onda je odredio tu prestrogu kaznu, kao da je hteo da deluje
preventivno. Nije bilo optužnice protiv mene, a moje saslušanje tražila je
zemlja u čije sam političke motive, u tom trenutku, imao razloga da sumnjam. I
to je bilo sve.
Moji simpatizeri su na kraju sakupili
novac za kauciju, a prigovor Švedske je odbačen. Trebalo je da budem oslobođen.
Koliko će ta sloboda potrajati, to je već bilo drugo pitanje. Trebalo je da
budem u kućnom pritvoru, u kući jednog simpatizera iz Norfolka, do saslušanja o
ekstradiciji, odloženog za februar. Ali, tamo u Vrhovnom Sudu, bio je trenutak
za slavlje. Lično, osećao sam da je vreme provedeno u zatvoru bilo traumatično,
očvršćujuće i poučno; konačno sam video veličinu i razmere onoga što je WikiLeaks
postigao. Iskustvo me je navelo da preispitam svoju prošlost i potvrdilo
budućnost. Sada smo i zvanično bili u sukobu sa silama starog poretka, protiv
njegovih pretpostavki, protiv njegove moći da ućutkuje ljude, protiv njegovih
strahova.
Na stepeništu suda pojavio sam malo pre
šest sati popodne. To će biti dobra živa reportaža, za večernje vesti. Sa
svojim advokatima pored sebe, odmah sam začuo povike odobravanja i ugledao
gomilu fotografa i novinara. Bilo je mračno, ali cela scena je blistala od bliceva
fotoaparata. Bilo je toliko mnogo ljudi, da niste mogli da vidite dalje od par
metara iza njih, zbog mraka i gustog snega koji je padao. Stajao sam tamo i sve
se postepeno smirilo, a ja sam razmišljao šta da kažem. Bilo je mnogo ljudi
koji sam hteo da se zahvalim, ali, iako je, na neki način, to bila prilika za
slavlje, mislio sam na one muškarce i žene širom sveta koji su i dalje u
zatvorima, u samicama, ignorisani od medija, bez ikoga ko bi platio kauciju za
njih i bez ikakvih izgleda za oslobođenje.
Zar sneg ne ume da ublaži stvari, da smiri
užurbanost života i priguši zvuke? Tako sam mislio i samo stajao tamo, i smirenost
je došla. Sneg je iskrio pod bljeskom stotina bliceva. Gledao sam sve to svega
nekoliko trenutaka i onda, tamo na stepeništu sudnice, pomislio kao sam
prevalio zaista dugačak put da bih video toliki sneg...
A 1.
Bez imovine, van domovine...
Nisam imao ni kuću, niti automobil, jedva
da sam imao neko vlasništvo, osim torbe pune telefona. Do njega to prosto nije
dopiralo i onda je odredio tu prestrogu kaznu, kao da je hteo da deluje
preventivno. Nije bilo optužnice protiv mene, a moje saslušanje tražila je
zemlja u čije sam političke motive, u tom trenutku, imao razloga da sumnjam. I
to je bilo sve.
A 2.
Prljavi veš vlade SAD na WikiLeaks-u
Na Asanžovom sajtu WikiLeaks,
nalazi se sve ono do čega javnost nikada ne bi došla preko kontrolisanih
svetskih medija. Tu su odluke somalijske Unije islamskih sudova koji su
pozivali na egzekuciju vladinih službenika, dokumenta o Gvantanamu, podaci o korumpirannom
nekadašnjem vladaru kenije, Danijelu Arap Moiju, privatne prepiske Sare Pejlin,
dokumenta američke obaveštajne službe u kojima piše da Vikiliks predstavlja „opasnost
po armiju SAD", pa do snimka američkog napada u Iraku, koji je obišao
svet.
Video-snimak iz 2007. godine na
kome se vidi kako američki helikopter u Iraku ubija grupu ljudi koja hoda
ulicom, između ostalih i dva Rojtersova novinara, pri čemu se čuje kako se
posada smeje i naziva žrtve „mrtvom đubradi", izašao je u javnost
zahvaljujući „Vikiliksu". Američki vojnik Bredli Mening optužen je
da je ovaj snimak prosledio Asanžu i sudi mu se zbog odavanja poverljivih
informacija i ugrožavanja nacionalne bezbednosti Sjedinjenih Američkih Država.
Američka vojska navela je tada da se prema pitanju upravljanja poverljivim
informacijama odnosi veoma ozbiljno, jer je ono važno za bezbednost
zemlje.
Tu su i dokumenti o Avganistanu
koji teško optužuju NATO snage za ubistva i ranjavanje civila, a Pakistan za
dvostruku igru u kojoj zvanično sarađuje sa Amerikom, a nezvanično sa
Talibanima. WikiLeaks je objavio i podatak da se znalo za kretanje Osame bin
Ladena, koji je prisustvovao sastancima terorista na granici sa Pakistanom, ali
da NATO nije iskoristio te prilike da ga uhapsi. Posle objavljivanja ovih
dokumenata, predsednik Avganistana Hamid Karzai nazvao je Asanža neodgovornim,
a američki ministar odbrane Robert Gejts čovekom koji je „okrvavio ruke",
jer je davanjem tih informacija na uvid svetskoj javnosti ugrozio živote
američkih vojnika i njihovih avganistanskih saveznika.
Asanž je na optužbe odgovorio da
poseduju još 15.000 dokumenata koje nisu objavili upravo zato da ne bi stradali
nevini ljudi. „Sve se može dogoditi, ali ništa se nije dogodilo", odgovara
Asanž na optužbe da je doveo ljude u opasnost. „Mi nećemo prestati da radimo
ono što mislimo da je dobro zato što se može dogoditi šteta... Za četiri godine
koliko postojimo ne znamo da je iko ikada fizički povređen. Sa druge strane,
uticali smo na promene vlada i zakona i imali smo pozitivne rezultate".
Američkoj vladi nije preostalo
ništa drugo osim da moli da se ostali dokumenti ne objavljuju. Najpre je
saopšteno da podaci nisu ništa više od „hrpe neobrađenih informacija" koje
pri tom i ne otkrivaju ništa novo, ali je odmah zatim Vikiliks upozoren da je
već doveo u opasnost mnoge avganistanske porodice. „Ako su ljudi sada u
opasnosti za to je odgovorna američka vojska ", kaže Asanž. „Šokirani
smo njihovim odnosom prema svojim izvorima. Mi smo organizacija koja se bavi
zaštitom izvora i svoje savršeno štitimo. A ovaj materijal koji smo objavili
bio je dostupan svakom vojniku u Avganistanu. Američka vojska je odgovorna što
nije bolje zaštitila te informacije".
„WikiLeaks" je za nekoliko
godina koliko postoji stekao obožavaoce i mrzitelje, a Asanž je proglašen
herojem i izdajnikom, Robinom Hudom i kriminalcem, borcem za slobodu govora i potkazivačem.
Britanski „Dejli mejl" optužio ga je da je toliko neodgovoran da bi
obelodanio i savezničke planove za Dan D 1944. godine! Na to je Asanž
odgovorio: „To je nonsens, naša politika je da se šteta minimalizuje. Da je reč
o Danu D, mi bismo odložili objavljivanje."
GLOSA
Pravi test žurnalističke petlje je
protivnapad
(Džulijan Asanž)
GLOSA
Džulijan Asanaž je junak
našeg doba, jer je na svom sajtu Vikiliks obelodanio najviše podataka koje je
neko veoma, veoma želeo da sakrije...
(Ljiljana Smajlović,
predsednik UNS)
Narudžbenica
Poručite knjigu Džulijana Asanža
za 1.200 dinara na e-mejl: prodajaŽalbionbooks.rs , na telefon 061 1583374
ili pismom na adresu: Albion Books, Mileševska 35, 11000 BEOGRAD.
Za narudžbine preko Tabloida,
specijalan popust 20%.
Reč izdavača
Nijednog
trenutka se nismo dvoumili da li da se upustimo u objavljivanje autobiografije
jedne od svakako najkontroverznijih ličnosti savremenog doba. Prošlog decembra,
usred bitke protiv optužbi koje su zadirale u njegov privatni život i gnevnih
osuda američkih političara, Džulijan Asanž je počeo da piše priču o svom životu
- kaže Uroš Balov, direktor „Albiona Books-a". - Ono što je posle nekoliko
meseci rada poprimilo oblik knjige jeste ovaj rukopis iz koga saznajemo važne
detalje vezane ne samo za rad „Vikiliksa", već i za moralni i politički
razvoj njegovog osnivača: od njegovih dečačkih i mladalačkih godina u Australiji,
preko putovanja po Evropi, Aziji i Africi, sve do danas. To je knjiga koja gori
od strasti i gneva, knjiga od suštinskog značaja za razumevanje našeg doba, ali
i meditacija o samom značenju razotkrivanja - ističe Balov.