Preko pune linije
Ceo život za godinu
dana: poslednji dani prvog potpredsednika vlade
Tamo gde je gusto, Vučić je retko
Rok
trajanja Aleksandra Vučića je istekao. Njegova privremena evroamerička ambalaža
je nestala. Sad
je go, kao i onaj car koji je poverovao da ima novo odelo. Vladao je kratko,
svim propagandnim sredstvima, lažima, podmetanjima, verbalnim nasiljem,
pretnjama i ucenama. Kad se dovoljno osilio, sebe je postavio kao političkog,
pa u jednom momentu i kao verskog vođu, jer je, osim popovanja narodu, znao da popuje
i vladikama u sred Patrijaršije.
Posle Vučićevog neopisivog
medijskog ludila, došao je trenutak za suočenje sa istinom: reč je o čoveku
koji ima bolesnu strast prema novcu i moći, i nema te reči i te svetinje koju
nije bio spreman da pogazi, samo da bi se dokopao položaja sa koga može da
upravlja tuđim životima. Sledi njegov pokušaj bekstva iz ružne stvarnosti koju
je stvorio oko sebe.
Nikola Vlahović
Još nepriznati kralj masovnih prevara,
potpredsednik vlade Srbije Aleksandar Vučić, pokušavao je besomučnom
propagandom u poslednjih godinu dana da uveri javnost kako je on najpošteniji
čovek na svetu, da su se protiv njega zaverile mračne sile, i da mu je glava na
panju, jer hoće da očisti zemlju od kriminala. Istina je sasvim različita. U
Srpskoj naprednoj stranci se nakupilo toliko višestrukih prevaranata i
političkog otpada, da je Srbija danas kontaminirana i preti joj umiranje
u najgorim mukama, pod diktaturom običnog ološa koje je zajašilo sve
institucije, od lokalnih do republičkih.
To nije došlo "odozgo", niti je Vučićeva
politika takva postala preko noći. Ne treba zaboraviti da je to čovek koji je
godinama u svom bliskom okruženju za prijatelje, kumove ili saradnike, imao osobe
sa kriminalnim biografijama koje su ga magnetski privlačile, jer je u njima
video simbole moći i novca, baš ono čemu je on strasno težio.
Na temelju toga je i nastala i Srpska napredna
stranka, taj kontejner opasnog otpada, kojom danas Vučić upravlja. Bliskost
Srpske napredne stranke i organizovanog kriminala postoji od samog osnivanja,
pa i pre toga. Na njihovoj listi kandidata za republičke poslanike našao se
i Slaviša Kokeza, jedan od članova novobeogradske grupe
narko-dilera koja je finansirala Vučićevo političko napredovanje, još dok je
bio član Srpske radikalne stranke. Kokeza je inače u izborima 2012. godine bio
104. na listi Srpske napredne stranke, i predstavljen je kao „preduzetnik",
što je dobrim poznavaocima njegovog "lika i dela" bilo više nego
smešno. Naime, ovaj "kandidat" SNS je došao iz kriminalne grupe koja
je u MUP-u Srbije bila poznata po ubistvima, silovanjima, razbojništvima, iznudama,
krađi automobila, trgovini narkoticima...Uprkos tome što je Kokeza zbog svojih
kriminalnih aktivnosti hapšen, Vučiću je njegov novac dobro došao u vreme puča
koji je organizovao u SRS. Uostalom, novac je primao i od svakog drugog ko bi
mu ga ponudio, pa čak i od svoga zvaničnog političkog protivnika Dragana Đilasa,
sa kojim je u zemunskog restoranu "Kontakt", prilikom stvaranja SNS,
pravio zajedničke "finansijske strategije" za zajedničku budućnost SNS
i Demokratske stranke. Đilas je to dobro znao, Vučić je specifična vrsta daltoniste:
prepoznaje samo boju novca!
Tako je, uz pomoć podzemlja i tajne kafanske
diplomatije, nastala Vučićeva politička strategija, koja je živela na nedokazanim
optužbama protiv izmišljenih neprijatelja, na trgovini prljavim informacijama i
iznudama sa pozicije vlasti i moći. Kraj njegovih masovnih prevara je ubrzo
došao. Danas ga i njegovo članstvo u stranci, ono retko koje je koliko-toliko
samostalno u mišljenju, vidi kao čoveka sa psihičkim problemima, koji je,
istina, i dalje opasan, ali ne više onako kao što je to bio dok je držao sve
poluge vlasti u svojim rukama. Srećom, ona mu se otima iz
ruku.
Samo da je para
dosta
Skoro četvrt veka,
Aleksandar Vučić živi na državnim jaslama. Od kako je prvi put postao narodni
poslanik, pa sve do današnjih dana, smisao njegovog života je bio da napakosti
svakome ko mu stoji na putu, da sebe promoviše kao velikomučenika, kao pravednika
i kao borca spremnog na odricanje. Sa ovako falsifikovanom istinom, krenuo je u
osvajanje najvećih državnih funkcija. Prvi su ga prepoznali Miloševićevi
socijalisti i iskoristili kao običnog slugeranju, kao najbednijeg podanika koji
se plaši i svoje senke. Sve što su mu dali u zadatak devedesetih godina, uradio
je bez pogovora. Njegova neopisiva mržnja prema svojim nekadašnjim tutorima,
nije ga sprečila da sa njima napravi političku koaliciju 2012. godine. A to dovoljno govori
koliko drži do principa i koliko su mu novac i vlast iznad svega...
Koliko je daleko spreman da ode u prevarama,
ponajbolje govore i događaji tokom drugog kruga izbora za gradonačelnika
Beograda, u septembru 2004. godine, kada su počele da se dešavaju neobični preokreti.
Vučić je dobio novac da odstupi iz kampanje, da bi Bogdanović lakše dobio
izbore. Posao je obavljen bez greške. Za nagradu, Bogdanoviću je u sred
kampanje kupljen ogroman stan od 200 kvadrata na uglu ulica Jovanove i Dobračine
u centru Beograda. Vučić je o ovome ćutao, sve dok Nenad Bogdanović nije
umro. A onda mu je "zaigrao na grobu", objavljujući preko svojih
novina gde Bogdanovićeva žena živi. Istina, pokojni Bogdanović je za života bio
u dubokoj korupciji i kriminalu, ali, Vučić je nekako zaboravio da je i on bio
deo te korupcije i kriminala, da mu je iz Demokratske stranke, posredstvom
"britanskog faktora", više puta isplaćivao ogromna količina novca.
Uprkos tome, bio je stalno nezadovoljan tretmanom, uvek mu je bilo malo i
koristio je svaku priliku da svojim formalnim političkim neprijateljima stavi
do znanja da "nagrada nije adekvatna".
Ovakav odnos je trajao sve dok, na kraju svog
drugog mandata, Boris Tadić nije dozlogrdio svojim evroameričkim gospodarima,
pa je stigao nalog da se ukloni. Od tog momenta, Vučićevo vlastohleplje i žarka
žeđ za neograničenim količinama para, nije više morala da se krije iza njegovih
obračuna sa lažnim i nepostojećim neprijateljima.
U poslednjih tri godine, od kako se
"politički osamostalio", njegovim lažima i loše režiranim predstavama
nigde nije bilo kraja. Kad je Tomislav Nikolić 16. aprila 2011. godine
otpočeo svoj štrajk glađu i žeđu, Vučić je odmah sutradan taj slučaj iskoristio
za sebe, pa je napravio scenu u emisiji TVB 92, "Utisak nedelje",
tako što je u sred programa hitno napustio studio, da bi javno, pred
svima, pokazao brigu za svog "političkog oca". Ovakve i slične patetične
bljuvotine, obeležile su celokupnu Vučićevu političku prošlost u kojoj je po
pravilu, pokazivao sve znake neopisivog kukavičluka i potisnute agresije, kad
god bi napravio "poprište", pa onda prvi pobegao sa njega. Ovaj
njegov "talenat" prepoznale su i strane obaveštajne službe pa su
preko njegove beskarakterne ličnosti u najkraćem mogućem roku uradili ono što
nisu mogli čak ni sa Borisom Tadićem. Pre nego što je uopšte Srpska napredna
stranka preuzela vlast, Vučiću su, kao malom detetu, počeli da stižu pokloni od
"evroameričkih prijatelja", što je izazivalo podsmeh u svim
obaveštajnim zajednicama na Balkanu. Tako mu je komandant Nacionalne garde
Ohaja, poklonio šahovsku garnituru, sa porukom da će on kao ministar odbrane
Srbije, umeti da "uvežbava strategiju napada i odbrane"! I sve to u
zemlji koju sa američki bombarderi hteli da sravne sa zemljom, i koja je
bombama više od tri meseca zasipala i vojne i civilne ciljeve!
Čim je Vučić u centrima moći kao što je NATO
"proknjižen" kao ljigavac bez karaktera, koji je željan samo para i
vlasti, sve je dobilo lakši tok. I predaja Kosova i nova zaduživanja i nova
dugoročna međunarodna izolacija Srbije...
Svako je kriv osim njega
Od kako je preuzeo vodeću funkciju u stranci,
Vučić je sve nervozniji, sve manje trpi svoje udvorice i sve teže podnosi da mu
se obraćaju. Pre nego što je Srpska napredna stranka krenula u prošlogodišnje
izbore, izbio je skandal sa Vučićevim odnosom prema ženama koje su, kako
njegova propaganda kaže, "masovno krenule u članstvo". Pojavio se
tajni snimak sa sednice gradskog odbora naprednjaka, gde je Aleksandar Vučić osuo
paljbu po ženama, sa mržnjom koja do tada nije bila viđena. Snimak je
"prošetao" do američke ambasade, koja ga je poslala na ekspertizu i
utvrdila da je reč o autentičnom događaju. Ali, kako su protumačili njegovu
mržnju prema ženama u stranci, široj javnosti je postalo jasno tek nakon
objavljivanja njegovih "prisnih" odnosa sa Miodragom Rakićem,
bivšim šefom Tadićevog kabineta. Na jednom od snimaka koje je napravio
"uljez" u stranci, jasno se vidi i čuje kada Vučić napada
članstvo stranke i celokupno rukovodstvo naziva „moronima".
Vučićeva predizborna matematika je već tada bila
jasna: među prvih sto kandidata na listi SNS nalazi se 21 nesposobni poslanik,
30 nesposobnih žena i 11 članova Predsedništva kojima je, kako tvrdi Vučić,
poslanička funkcija važnija od života. Samo njega nigde nije bilo u ovim
"počastima". Istina, niko mu i nije odgovorio na pravi način. Niko se
nije našao uvređen niti mu se ko usprotivio kada je konstatovao da većina
kandidata SNS na listi za poslanike ne zaslužuju da budu u parlamentu. Od dana
kada ih je nazvao "moronima", pa sve do danas, Vučićev stranački i vanstranački
preki sud, poznaje samo princip otkupa. Za velike pare. Oni koji nemaju
mogućnosti da mu, kao turskom paši, "donesu kesu", nemaju čemu ni da
se nadaju.
Ipak, nekima je već
prekipelo. Nedavno je u Nišu osvanulo na stotine plakata sa likom Aleksandra
Vučića i Tomislava Nikolića, na kojima je pisalo "Mala je ovo zemlja
koliki su ovo izdajnici". Vučić je hitno tražio da policija ispita ko
je lepio te plakate, a iz Policijske uprave u Nišu su lakonski odgovorili da
"niko nije prijavio policiji da je video da su plakati lepljeni ili da je
video eventualne počinioce". Pobuna članstva je na vidiku, čeka se
jesen...
Vučićeva
(samo)ubistva i nagle bolesti
Na dan kad je
odlučio da proglasi "odlučnu bitku protiv kriminala i korupcije",
Vučić je objavio u svojim medijima aferu o pokušaju atentata na njega. To je
bio početak histeričnih napada na "nepoznatog neprijatelja" koji je
krenuo na njega! Njegov bilten "Informer" se pobrinuo da mu
udovolji, pa objavljuje da je "...jedan srpski tajkun pre nekoliko dana
u Beču tražio od jednog albanskog narko bosa da „ukloni" potpredsednika
srpske vlade Aleksandra Vučića...". Da sprdnja bude veća "Informer"
se pozvao na informaciju koja je potekla "od crnogorske tajne policije a
koja je o ovome odmah obavestila srpsku BIA". Vrh komedije je bila i
"informacija" da je albanski bos odbio da „odradi" Vučićevu
likvidaciju.
Onda su Vučićeve
bezbednosne službe "dobile informaciju" da je Šešelj organizovao
ubistvo Nikolića i da je za ovaj zločin angažovan Luka Bojović! Ove informacije
otkrio je uhapšeni član „zemunskog klana" Miloš Simović, od koga je
Bojović tražio da ubije lidera SNS! Brzo je stigao i odgovor od
Šešeljevih pravnih savetnika, da su podaci koje su Vučić i Nikolić u medijima
plasirali, obična laž, te da je Vučić kontaktirao sa advokatima Simovića i na
taj način je pripremljena akcija: "...To je učinjeno s ciljem da se
oteža položaj Šešelja u Hagu, da se njegov postupak odugovlači, da mu se
dodatno ugrozi život, kao i život njegove porodice."
Više ovakvih
"atentata" organizovao je Vučić na sebe, pa su iz okruženja Tomislava
Nikolića, pojedini ljudi počeli ozbiljno da sumnjaju da je u pitanju Vučićeva
smicalica, te da ga on planski zastrašuje, kako bi dao sebi na važnosti i
istakao svoju ulogu njegovog "zaštitnika".
1.
Veber je poznavao
njegovu vrstu: bezličan
Polovinom
marta meseca 2012. godine, u jednoj televizijskoj emisiji, Aleksandar Vučić je
obznanio da mu je omiljeni autor, nemački pravnik, ekonomista i sociolog Maks
Veber. Mada nije znao da kaže zašto baš Veber, treba reći da je ovaj veliki
mislilac u pet elemenata objasnio šta to birokratiji daje moć:
hijerarhija autoriteta, podela rada, pisana pravila, pisana komunikacija i bezličnost!
Mogao je "prvi potpredsednik" da se prepozna u barem dva od ovih pet
elemenata, ali ga "bezličnost" najbolje opisuje!
A 2.
Moralno i mineralno
Kada je krajem juna
meseca 2009. godine, Vučić nije mogao da se seti sa kim se sastajao u hotelu
"Ric" u Parizu (a sastao se sa Milom Đukanovićem i Stankom Subotićem)
ali se setio šta je pio: "...Ako imate o meni nešto protivzakonito,
recite. Neću nikome da se pravdam zbog čega sam i koliko dugo bio u Ricu.
U
tom hotelu smo popili samo kiselu vodu. Imali smo para i platili, a cena nije
bila previsoka..."