https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Razaranje

Razaranje

 

Šta stoji iza navodnog ugleda slikarke kolonije Deliblatski Pesak

 

Život i poroci u kulturno-popravnom zatvoru

 

Ko je pokušao telefonom da narui sadržaj lanka. Ko je preko crvenog dresa SKJ navukao jarko žuti. Šta je panevako Potemkinovo selo. Kako je panevaki KPZ volšebno transformisan u štetoinsko udruženje graana. Na šta e grad Panevo u ovoj godini straiti milion dinara otetih od poreskih obveznika. Gde se svakodnevno na vruini vari preko 1000 slika. Ko je doajen kolonije Deliblatski Pesak. Gde se godinama organizovalo veliko ždranje. Kakav je kulturno umetniki program organizovan tokom ranijih likovnih kolonija. Ko su Stojanove robinje. Ko je jeo biber i kako je deljeno meso dobijeno od sponzora.

 

Stanislav Živkov

 

Tokom pripreme teksta objavljenog u prošlom broju Tabloida što preko mejla a što preko telefona javilo se više graana da ukaže na brojne zloupotrebe u kulturi o kojima pišemo veskoro tri godine. Me๐utim, telefonom se javio i nekadašnji panevaki drug a sadašnji gospodin demokrata Stojan Boškov da skrene pažnju autoru ovog teksta da je uo da se sprema tekst o njegovoj malenkosti i da dobro vodi rauna šta piše.

Tirada je momentalno prekinuta, a dotinom drugu vrlo eksplicitno reeno gde da ide i šta tamo da radi jer su, barem za ovog autora, vremena telefonskog naruivanja tekstova pluskvamperfekat, odnosno davno prošlo vreme, dok je sa druge strane, isti taj drug nekadašnji vrlo crveni dres sa sve petokrakom zamenio žutim. Naravno usledilo je malo istraživanje koje je samo potvrdilo da svaka stvar ima i dva lica, jedno uglancano, iza kojeg se krije drugo, mnogo mranije koje samo odslikava totalno urušavanje kako društva, tako još više  njegove kulture što se uveliko ubrzalo završetkom doba komunistikog  jednoumlja i pokušajem stvaranja demokratskog poretka u kome bi najnormalnija stvar bila demokratinost javnog komuniciranja, odnosno pluralizam mišljenja i ostvarivanje prava medija na objavljivanje istine, u ovom sluaju o pravom Potemkinovom selu beš่ašๆa, samovolje, bahatosti i lopovluka.

Podseanja radi,  Potemkinova sela su fraza koja oznaava nešto što u stvarnosti ne postoji, ve postoji samo kao privid i opsena. Ova metafora nazvana je po ruskom vojskovoi i knezu Grigoriju Aleksandroviu Potemkinu, koji je u vreme Rusko-turskog rata 1789 -1792. postao namesnik novoosvojenih krajeva (Krim) i priobalje Crnog mora. Potemkin je tada po opustelim stepama južne Rusije duž  puta kojim je carica Katarina II sa svojom pratnjom trebala da prolažna sela sa lažnim seljacima lažnim pastirima i lažnim stadima koja su premeštana po potrebi ime je obmanuo caricu Katarinu II koja je prolazei tuda 1787. na svom putu za Krim, videla lažnu sliku brze i uspešne obnove kojom je rukovodio Potemkin. Potemkinovo selo o kome je re je parazitsko udruženje graana zvanino poznato pod imenom Kulturno prosvetne zajednice Panevo u Panevu a u široj javnosti poznate kao Kazneno-popravni zavod koja predstavljaju pravi izmetastazirani karcinom, bolje reeno zaostali relikt socijalistikog samoupravljanja koji nanosi nemerljivu štetu finansijama, kulturi i ugledu grada, a istovremeno predstavlja najordinarniji atavizam, odnosno slinost sa precima, u ovom sluaju vrlo ideološku pri emu po pravilu do izražaja najviše dou najgore osobine.

Prvobitno osnovana kao prava socijalistika tvorevina, KPZ Panevo na volšeban nain u meuvremenu je preregistrovana pod visokom zaštitom žutog preduzea kao udruženje graana ija je delatnost ostalih organizacija na bazi ulanjenja sa ciljem kulture, umetnosti i razvoja amaterskog stvaralaštva!

Naravno predsednik i lice ovlašๆeno za zastupanje je panevaki doživotni društveno-politiki radnik gospodin drug Stojan Boškov, po profesiji pravnik. O tome koliko je panevaka KPZ poznata po "prosveivanju" stanovništva najbolje govori sluaj likovne kolonije Deliblatski pesak koja je idealni primer štetoinstva i lopovluka. Naime, iako ovu manifestaciju grad Panevo decenijama pomaže na više naina finansirajui rad kolonije (500.000 dinara u 2012. godini, 734.000 u 2013. godini samo za održavanje kolonije i to sa sledeim troškovima : 170.000 dinara za materijal za slikanje, 70.000 dinara za opremanje nastalih slika , dakle oko 40 mazarija, 90.000 dinara za izradu kataloga izložbe, 189.000 ishranu uesnika odnosno 8591 dinar po osobi, zatim sitnicu od 45000 dinara za prevoz na relaciji Panevo -Devojaki Bunar - Panevo od svega 72 kilometra povratne vožnje  za koju bi po ovome trebalo potrošiti 300 litara najskupljeg goriva , za elektrinu energiju za desetak dana sitnicu od 60.000 dinara, što ako se uprosee cene više i niže tarife izae oko 6200 kilovata, odnosno preko 600 kilovata dnevno te naravno premija osiguranja od svega 110.000 dinara a veliko je pitanje ko se i za koji sluaj osigurava, da li  možda ostarele i odrtavele slikarske keše od sranog udara ili šloga prouzrokovanog prežderavanjem, lokanjem ili upotrebom vijagre, možda za sluaj vaginizma kod nimfomanki...

 

Ide Mile, piša Magistratom...

 

 Sve u svemu, sam grad Panevo, nažalost, osim trivijalnih izložbi, od kolonije nema ama nijednu jedinu korist jer sve slike, osim nekoliko koje služe kao ukras u zgradi Opštine, završavaju ili zabunkerisane u totalno neuslovnom depou kolonije u nekadašnjim prostorijama PSS-a u ulici Dimitrija Tucovia 3/I gde se danima, nedeljama, mesecima a sada ve i godinama vare nezaštiene od sunca i vruine, ili u privatnim rukama.

O velikom ugledu i još veoj  poseenosti ovakvih izložbi najbolje govori injenica da je od 27 juna pa do 17. jula ove godine trenutno otvorenu izložbu slika sa prošlogodišnje kolonije pogledalo svega 195 posetilaca od ega 150 na otvaranju što samo po sebi  potvruje staru panevaku praksu da se na otvaranjima naješๆe nakupi gomila zazjavala koja doe da se ogrebe o koktel, te masa snobova koji dolaze ne da vide izložbu nego da budu vieni na otvaranju. O tome koliko je ova manifestacija zapravo bizarna najbolje govori injenica da je decenijama rukovodilac kolonije bio panevaki dozlaboga netalentovani opskurni i izvikani slikar Mile orevi, u javnosti poznatiji kao Mile Mazalo, koji naprosto nije u stanju da naslika pravu liniju, notorni grubijan koji uopšte nema diplomu Likovne akademije, koji je zbog toga 1971 godine najuren iz panevakog muzeja, samoproglašeni restaurator slika najviše poznat po pijanstvu , bahatosti, brojnim skandalima, a o tome ko je i šta je orevi najbolje govori i primer kada se "proslavio" urinirajui usred hola zgrade Magistrata samo zato jer je jedan sastanak u vezi primopredaje likovne zbirke Kazneno popravnog zavoda potrajao nekoliko sati!

 Naime, nakon promene vlasti 1997. tadašnja resorna odbornica za kulturu pokojna Borislava Kruška pokušala je da zavede red u totalni haos koji je vladao u vreme SPS-a, a kada su neviene koliine novca upumpavane u Kazneno popravni zavod te, se stoga prestalo se sa finansiranjem ovakvih Potemkinovih sela. Tada je takoe bilo planirano da organizaciju same kolonije preuzme sama gradska uprava a da postojei fundus slika preuzme Narodni Muzej emu su se pre svega opirali drug Boškov i gospodin Mazalo pošto bi time izgubilo kontrolu nad zlatnom kokom odnosno organizovanjem trivijalnih izložbi po Srbiji a verovatno i dilovanjem slika  o emu svedoi injenica da svojedobno ustanovljeno kako su navodno nepoznate osobe u navodno nepoznato vreme iz fundusa kolonije razvukle deo slika sa prvih kolonija ime je ova zbirka osakaena.

Pošto je pokojna Kruška bila lan DSS-a tadašnji sekretar KPZ drug Stojan Boškov je pothitno prešao u DS kako bi po politikoj liniji zaštitio ovu parazitsku organizaciju od koje, umesto grada Paneva, jedinu korist imaju drug Boškov i bulumenta parazita oko njega. Tako su glavni zaštitnici druga Boškova i bulumente postali upravo isti oni koji su se kleli u demokratiju busajui se u agipropovske grudi uz parolu KPZ mora preživeti.

 Podseanja radi, drug Boškov je svoj meteorski samoupravljaki uspon zapoeo kao vrlo istaknuti lokalni društveno politiki radnik , najpre kao direktor Doma omladine Panevo koji je kako je sam rekao osnovan sticajem okolnosti, a ideja je bila prisutna desetak godina u okviru Komiteta omladine. Kao direktor, Boškov je u Domu omladine proveo etiri godine a koncepcija Doma se bazirala na nekoliko pravaca iji je cilj bio da zadovolje opšte kulturne potrebe - da se podstie omladinsko stvaralaštvo i da se organizuju omladinske zabave. Meu manifestacijama iz tog vremena treba podsetiti na festival FAM -film i akcija mladih koji je recimo bez ikakvog suvislog koncepta u uzastopnim veerima prikazivao Poslednje krike iz savane i Odiseju 2001, a drug Boškov je te 1978. godine ostao zapamen po javno izreenom pitanju šta ovde svake veeri neko nešto treba da drkelja...

 

Crvena nimfomanka na kuhinjskom stolu

 

Drug Boškov je osamdesetih godina bio lan raznoraznih radnih grupa koje su zavodile red po panevakim elijama SKJ o emu svedoe brojni sauvani zapisnici pa tako saznajemo da se drug Boškov u partijskoj eliji jedne panevake ustanove bavio obaveznom dopunom procene da bi ona što realnije odslikala stanje, te da u proceni nema mnogo samokritinosti jer se direktoru pripisuje konzumiranje alkohola u radno vreme pa bi mogao da obrazloži svoj stav mada je to vrlo neprijatno. O tome da su mnogi žalili za starim dobrim vremenima najbolje govori svojedobna izjava Mileta Mazala koji je mrtav hladan izjavio da su se stvari tako drastino promenile da je to strašno. Nekada su svi voleli Koloniju, pare si mogao da naeš gde si hteo. Sad, ujemo od Stojana Boškova: za 100.000 moraš da moliš, da kukumaviš, niko nema para. Jer kad su privatnici dohvatili stvar... Oni uvaju pare! Sve se promenilo, jako se promenilo!

Naravno da su se stvari promenile i to iz vrlo prostog razloga jer je ve i vrapcima na grani odavno bila poznata injenica da je u tzv zlatno doba likovna kolonija bila idealno mesto za zajedniki boravak slikara i slikarki, muževa, žena, švalerki, švalera, kumova i kuma, društveno -politikih radnika, kulturtregera,  uz koje su se naprosto šlihtali svi oni koji su želeli da se ogrebu o besplatan slikarski materijal: platna, etke, boje, hemikalije, a istodobno da dobiju džabe smeštaj, hranu i pie i to u lukulovskim koliinama. Da se ova tradicija nastavlja ubedljivo govori cifra od 189.000 dinara koju je organizator za potrebe tradicionalnog velikog ždranja dobio od grada Paneva ne raunajui tu brojna sponzorstva koja su esto realizovana u naturi, odnosno u kubicima mesa i gajbama piva, vina i rakiještine.

Pošto se kraom analizom ove cifre ustanovilo da je za svakog uesnika zvanino za desetodnevni boravak predviena sitnica od svega 8.591 dinar, iz toga proizilazi da bi svaki uesnik kolonije dnevno mogao da proždere kilogram mesa, ali pošto ipak treba voditi rauna o zdravlju, uesnicima e sigurno nutricionisti prirediti adekvatan meni: recimo za doruak peene ševe i kroasani punjeni tartufima i gorgonzolom, za marendu njoke sa šugom od špargli i dalmatinskog pršuta, za ruak gurmansku pljeskavicu od 25 evapa i uve kao prilog, Waldorf salatu , reform tortu i buhtle, za popodnevnu užinu palainke u šatou od belog vina, a veera bi sigurno podrazumevala biftek na žaru, peeno prase, mešanu salatu, krempite i šampite uz obavezni teni deo sainjen od ptijeg mleka i sponzorskog izbora vina, piva i vatrene vode, nakon ega bi poeo kulturno umetniki program u režiji samih uesnika. Naime Mile oreviMazalo, samoproglašeni spiritus movens „Deliblatskog peska", rekao je da je krajem šezdesetih i poetkom sedamdesetih to bila jedna od najboljih kolonija u bivšoj Jugoslaviji. U to vreme Peš่ara nije bila mesto okupljanja samo vrhunskih likovnih umetnika, nego i književnika, glumaca i muziara. Preko dana su likovnjaci slikali, a uvee se odvijao bogat kulturno-umetniki program.

O tome šta je sve u zlatno doba podrazumevao taj bogat kulturno umetniki program najbolje govori svakojako blesavljenje u emu je prednjaio ve pomenuti Mile Mazalo koji je recimo ostao zapamen po tome što je paradirao okolo sa šnitovima pomorandži stavljenim preko oiju. Pošto se tokom ovog bogatog kulturno umetnikog programa sukcesivno smanjivao procenat tragova  krvi u alkoholu pojedinih uesnika, dolazilo je do brojnih bizarnih scena pa je ostao zapamen sluaj kada je jedan samouki akvarelist pred svima poeo da lupa šamare svojoj ženi ne bi li je oterao u Panevo kako bi se na miru posvetio preparatorskim radovima na novoosvojenom ženskom eksponatu. Takoe je pre nekoliko godina jedan zvanino prethumni slikar volšebno oživeo ne bi li izvršio preparatorske radove na nekim holanankama koje su bežale od njega kao avo od krsta. Inae javna je tajna da je meu dugogodišnjim gostima ove ovako ugledne slikarske kolonije bila jedna kvazi uprepodobljena Genofefa, a nezvanino jedna od najpoznatijih panevakih nimfomanki, inae po vokaciji vrlo crvena drugarica, koja nešto baš nije mogla da se pohvali nekom naroitom lepotom ali je taj nedostatak u skladu sa poslovicom iza Mire sto avola vire nadoknaivala na drugi nain.

Tako je svojedobno, jedan danas pokojni slikar, upitan kako može da vrši preparatorske radove kada je dotina tako ružna, mrtav hladan odgovorio: nema problema, navuem joj jastunicu preko glave pa ne gledam! Ista ta dama je tokom jedne druge kolonije bila najpre uhvaena in flagranti sa kelnerom i kuvarom na stolu u kuhinji zgrade kolonije.

 

Stojanove robinje u Ruskoj bolnici

 

Neupuenima je malo poznato da je zgrada u kojoj se održava kolonija, svojedobno sagraena kao odmaralište Državne bezbednosti koja je svoju zgradu stavljala na raspolaganje za vreme trajanja kolonija. Meutim na neki volšeban nain, Državna bezbednost se odrekla svog prava korišๆenja zgrade i to tako da ju je ustupila ni manje ni više Kazneno popravnom zavodu Paneva što dobija svoje logino objašnjenje iz prostog razloga jer do danas nikada niko nije demantovao priu koja kruži po gradu da je drug Boškov zapravo bio i ostao radnik DB-a!

Što se tie radnih prostorija, Kazneno popravni zavod je ve decenijama smešten u zgradi nekadašnje Ruske bolnice, odnosno sadašnjem Domu omladine gde koristi dve povee prostorije od jedno 50 kvadrata za koje uopšte ne plaa nikakvu zakupninu a tek odnedavna se KPZ smilostivio da makar participira u plaanju režijskih troškova. Inae u tim prostorijama uglavnom sede tzv Stojanove robinje odnosno studentkinje koje su za tzv. volontiranje plaene vrlo slabo, a esto i nikako, (recimo 6.000 dinara za pola godine)  zbog ega ih zaposleni u Domu omladine kao i drugi korisnici prostorija u toj zgradi s pravom nazivaju Stojanovim robinjama pošto dotini verovatno smatra da svako treba da se smatra vrlo poašๆenim što mu je uopšte pružena prilika da, makar i džabe, sarauje sa jednom tako eminentnom kulturnom organizacijom poput KPZ-a a koja bi trebala da predstavlja trajnu vrednost panevakog kulturnog života.

Ovde se sa pravom postavlja pitanje šta je to i kakva je to trajna vrednost o kojoj se sme govoriti samo sa strahopoštovanjem, a pravi odgovor na takvo pitanje dao je najvei svetski dirigent Sergiu Celibidache koji je upitan za Herberta fon Karajana izjavio da je Karajan trajna vrednost podjednako kao i Coca cola s tim što se Coca cola daleko lakše guta i ne zahteva gomilu para, limuzinu, kamarilu i sveanu veeru...

 Što se tie velikog ždranja u koje se redovno pretvarala kolonija, odavno je poznato da je održavanje likovne kolonije Deliblatski pesak zapravo idealan paravan za nenamensko trošenje para, što je pre desetak godina i potvreno kada je finansijska inspekcija utvrdila da je prema raunima kojima su pravdana dodeljena sredstva, za 15 dana trajanja kolonije potrošena sitnica od svega devet kilograma bibera u zrnu, što je Mile Mazalo objašnjavao time da su miševi krali i jeli biber dok su im suze išle na oi!

Inae pod vidom sponzorstva esto su nabavljene nesluene koliine svakojake hrane i pia, a o tome šta se i kako radilo najbolje govori sluaj kada je panevaka mesara Mala Srbija za potrebe održavanja Kolonije poklonila toliku koliinu mesa da je veliki deo podeljen zaposlenima u Kazneno popravnom zavodu, kao deo plate u vreme hiperinflacije!

 Meutim i tada je do izražaja došla prava demokratinost druga Boškova pa je meso deljeno, ne prema broju lanova porodice zaposlenih, ve prema visini plate! Tajko je drug Boškov sebi dodelio najviše mesa jer ima najveu platu a najmanju porodicu. Bilo bi takoe jako zanimljivo kada bi se neka od nadležnih službi, recimo finansijska policija i poreska inspekcija pre svega, malko zainteresovala i proverila recimo gde sve Kazneno popravni zavod, osim u nekadašnjoj Privrednoj banci Panevo, ima otvorene raune i sa kojih rauna i prema kome se vrše najvei transferi novca. Druga sluajnost koja je dosta simptomatina je injenica da drug Boškov ve godinama ide na more odmah nakon završetka slikarske kolonije, pa bi stoga bilo jako zanimljivo videti kome se sve i kolike dnevnice isplauju za vreme trajanja kolonije, pre svega zbog injenice da je Devojaki bunar, deo Peš่are u kojem se održava kolonija udaljen svega 36 km od Paneva, a puna dnevnica od 2500 dinara po zakonu se ne isplauje za službena putovanja ka odredištima bližim od 50 km.

 

Meny sa kanibalskim piktijama

 

Što se tie dodele sredstava od strane grada Paneva, potrebno je naglasiti da je za 2013 godinu Kazneno popravnom zavodu dodeljeno još 200. 000 dinara zbog navodne obrade novih slika u zbirci KPZ. Oito je neko u komisiji za dodelu sredstava bio slep, gluv i nem kada je ovako nešto omogueno jer je više nego oigledno da e i ovde doi do prepumpavanja para na pitaj boga šta. Naime, poznato je da zbirka slika sa kolonije broji oko 1200 radova od kojih je pre desetak godina najvei deo kao tezgu muzeološki obradila jedna od kustosa Muzeja savremene umetnosti iz Beograda. Pod pretpostavkom da ima 200 neobraenih slika, postavlja se pitanje koliko je vremena potrebno da se urade sve potrebne radnje pri obradi: uzimanje dimenzija, fotografisanje, popuna rubrika u kartonu predmeta (ako se uopšte popunjavaju) i upisivanje podataka u inventarnu knjigu (ako uopšte postoji).

Pošto je re iskljuivo o novim radovima za jednu sliku ne treba više od pola sata ukljuujui tu i njeno uzimanje i vraanje sa improvizovanih polica, iz ega proizilazi da bi za pretpostavljenih 200 slika bilo potrebno najviše 100 sati, odnosno nešto više od polovine satnice jednomesenog radnog vremena za koje e samo u 2013. godini grad platiti sitnicu od svega 200.000 dinara a zauzvrat nee dobiti ništa. Struktura same zbirke tie je pria za sebe, jer se tamo osim radova doista eminentnih slikara poput Stojana Trumia, i Dobrivoja Vojnovia,  tamo nalaze i kojekakve mazarije, a da bi se realiti šou Veliko ždranje realizovao do kraja trebalo bi ovako eminentnu slikarsku koloniju obogatiti prisustvom Marinu Abramovi da raznorazna škrabala i mazala nahrani svojoj orbicom od smrdljivih kostiju, gosn Zorana Todorovia da meny obogati kanibalskim piktijama a takoe da se pobrine za higijenu uesnika sa svojim kanibalskim sapunom za pranje ruku, kao i za njihovo zdravlje donosei za preparatorske radove na ženskim eksponatima ebad od ljudske kose. Jedino ostaje nejasno ko bi trebao da se pobrine o kriminalu. Da li možda Žuto preduzee?

 

podeli ovaj ่lanak:

Natrag
Na vrh strane