Kontranapad
FK Vojvodina na lošem putu i u
lošim rukama
Dok je bilo Bate, bilo je i plate
Radisav Rabrenović, ponizni pion Ratka Bate
Butorovića, nekadašnjeg gazde i preporoditelja FK Vojvodina, danas je, na
žalost, "prvi operativac" ovog slavnog kluba, i bacio je pod noge sve
što je njegov nekadašnji šef smatrao svetinjom. O ovom i drugim fudbalskim nevoljama
piše u svojoj kolumni Miroslav Vislavski, naš urednik sporta, publicista i
dugogodišnji sportski radnik
Miroslav Vislavski
Da li je slučajnost ili usud, nepoznanica
je za novog šefa stručnog štaba FK Partizan. Ali, tamo gde se angažuje Marko
Nikolić (1979), jedan od talentovanih trenera nove generacije, ne piše se dobro
prvom čoveku Kluba. Kao da je vesnik nevolja za svoje šefove. Kada je
postao prvi čovek struke u FK Rad 2008 godine, već nakon nekoliko meseci, na
udaru istražnih organa je bio alfa i omega građevinara, Ranko Stojić.
Tužilaštvo ga je teretilo zajedno sa Draganom Džajićem, Vladimirom Cvetkovićem
i Mišom Marinkovićem za protivzakonito prisvajanje sedam miliona evra od
transfera četvorice Zvezdinih fudbalera. Za razliku od trojice funkcionera
Crvene Zvezde koji su proveli više meseci u pritvoru, Stojić nije bio zatvaran,
ali ni spokojan pred pravosudnim organima sve do abolicije kojom je predsednik
Srbije, Tomislav Nikolić obustavio krivično gonjenje i postupak koji je vođen
po zahtevu tužilaštva za privremeno oduzimanje imovine.
Kada se Nikolić odlučio da se nakon decenijskog
angažmana u Radu oproba u većem klubu, otisnuo se u Novi Sad i sklopio ugovor
sa Ratkom Buturovićem. Sedmog juna 2013. je zvanično saopšteno da je novi trener "Lala",
Marko Nikolić. Tom prilikom, kako to i priliči kada se objavljuju novi angažmani
u fudbalu, javnosti je upućena Nikolićeva poruka:
"
...Mogu da naglasim da sam zadovoljan i srećan što ću da radim u klubu kao što
je Vojvodina, tim pre kada se zna da dogodine Novosađani obeležavaju značajan
jubilej, ceo vek od osnivanja kluba. Naravno, ambicije su jasne, ciljevi
zacrtani i ide se na trofej. To je želja svih nas u klubu i svakako navijača sa
namerom na dosanjamo višedecenijski san."
Dan
kasnije, vest dana je bila da je preminuo Ratko Bata Buturović, apsolutni gazda
FK Vojvodina! Prvo javno prikazivanje pred Novosađanima, Marko Nikolić je imao
na Novom groblju prilikom ispraćaja Bate Buturovića na večni put u Kočane,
nadomak rodnog Nikšića.
Polusezona je
odrađena, Vojvodina je zauzela peto mesto, devet bodova zaostatka u
odnosu na prvoplasirani Partizan. Dakle, daleko od pozicije koju je najavljivao
Marko Nikolić na svojoj inauguraciji u FC "Vujadin Boškov"
kada je pod blicevima i svetlima kamera, razvlačio šal Vojvodine.
Istina, ostao je utisak o dobrim igrama
Vojvodine u kvalifikacijama za evro kupove. Nije završio priču o višedecenijskim
snovima Novosađana o trofeju koji bi trebao da usledi u godini obeležavanja
vekovnog postojanja. Polovinom decembra prošle godine ponovo se našao pred blicevima
i svetlima pozornice sa novim šalom, ali sada sa crno-belim i to u srpskoj
prestonici! Na predstavljanju novog trenera, Dragan Đurić, predsednik
Partizana mu je rekao da je došao u pakao, na šta je Nikolić odgovorio:
" ...Znam da me čeka pakao. Deluje mi da će ove godine biti najteže
odbraniti titula, i da se stvara velika tenzija. O pojačanjima i svim drugim
stvarima biću vam na raspolaganju narednih dana. Mislim da će nam trebati tri
ili četiri igrača više...".
Nepunih mesec dana kasnije, 13. januara,
mediji su saopštili da je u tužilaštvu saslušavan Dragan Đurić, vlasnik
"Zekstre" i predsednik FK Partizan povodom privatizacije
Veterinarskog zavoda koji je 2005. godine pripao njegovoj kompaniji. Određena mu je mera za državanja
48 sati, a nakon toga 30 dana. Umesto Nikolića, pakao je počeo za Đurića! Mada
se radi o slučajnosti, iz ovih činjenica i primera proizilazi da je mlađani
Marko Nikolić fatalan za gazde klubova. Ali, fatalan je i za klubove u kojima
je radio. Iz Rada je otišao pre pola godine, a ekipa je zacementirana na
začelju Jelen super lige sa svega 11 bodova.
Vojvodina od
najavljene borbe za šampionsku titulu ove sezone sigurno neće dosanjati snove o
kojima je navijačima i novosadskoj javnosti poručio bivši šef stručnog štaba.
Pogotovo što se lično pobrinuo da najbolja trojka iz redova Vojvodine presvuče
dres u crno bele boje. Miroslav Vuličević, Petar Škulentić i Branislav
Trajković, trojica trenutno najboljih igrača Vojvodine su istovremeno
pristupili Partizanu. Samo glupi bi pomislili da je reč o slučajnosti i da
Marko Nikolić u tome nije imao udela. Naprotiv, po tvrdnji Radisava Rabrenovića,
na žalost prvog operativca "Stare dame", Nikolić je od trenutka kada
mu je signaliziran interes "Grobara" za njegove usluge, počeo
da priprema "paket" kojim se osigurao da će pojačati redove svog
budućeg kluba, a istovremeno ozbiljno oslabiti Vojvodinu.
Istorija
pamti da su iz Vojvodine u Partizan odlazili ponajbolji igrači. Manje ih je
bilo u obrnutom smeru, s tim što je reč bilo o igračima na koje Partizan više
ne računa. Jednom se dogodilo da su četvorica vrsnih vojvodinaša
prešli u tabor partizanovaca. Bilo je to vreme udara na sve što je vojvođansko
pod "jogurt revolucijom" kada su pod Miloševićevom politikom razjurene
hiljade kadrova sa istaknutih privredno političkih i drugih društvenih
pozicija. Njihov progon je usledio zbog poštovanja Ustava države u kojoj
smo živeli, a zvala se Jugoslavija! Tako je tada i FK Vojvodina ostala bez
uprave, a grabljivci su je očerupali do gole kože.
Šampionski
tim iz 1988/89 je rasturen za par meseci. Tada su u Partizan došli igrači
reprezentativnog potencijala kao što su bili Slaviša Jokanović, Budimir
Vujačić, Ljubomir Vorkapić i Dejan Joksimović, nekadašnji Zvezdaš koji se
iskazao upravo u šampionskom sastavu Vojvodine. Oni su došli u Partizan u
razmaku od par meseci u redovnom i mini prelaznom roku. Komšije iz Ljutice
Bogdana 1 su na Marakanu tada doveli Sinišu Mihajlovića i Miroslava Tanjgu.
Međutim, sve do ove godine u kojoj Vojvodina slavi jedinstven jubilej, nije se
desilo da se direktnom rivalu u borbi za naslov šampiona isporučuje paket sa
trojicom ponajboljih igrača.
Kao što je u
Vojvodinu doveo iz RAD - a Nikolu Lekovića, Marko Nikolić je obradivši Vošina
tri musketara, najdirektnije "pomogao" Vojvodini da po svemu sudeći
na kraju sezone u kojoj puni 100 godina života, "overi" petu
poziciju, što je najslabiji plasman na polusezoni u proteklih sedam godina. To
je jedna dimenzija prljavog srpskog fudbala, koja oslikava loš i prevrtljiv
karakter, lažna obećanja, zaklinjanja u vernost i dugoročne ciljeve i
planove...
Drugo što se
može zaključiti iz nastale situacije u redovima Vojvodine, jeste da je pokopavanjem
Ratka Bata Buturovića, "tvorca nove Vojvodine" kako su isticali
njegovi idolopoklonici, sahranjena i politika koju je on promovisao i uspešno
sprovodio. Jedan od njegovih principa je bio da se prekine sa pojačavanjem
beogradskih crveno i crno belih, igračima iz Srpske Atine. Za vreme Buturovićeve
vladavine, ni jedan igrač nije prešao u redove naša dva najbolja kluba direktno
iz Vojvodine. Mogli su samo u inostranstvo, nikako u Beograd!
Licemer
Radisav Rabrenović, "verni" Buturevićev pion, koji
je nakon njegove smrti preuzeo sve poluge u vođenju kluba, zabio mu
je mrtvom nož u leđa. Lukavo je instalirao pokojnikovog sina Balšu za
predsednika Kluba. Ali, neiskustvo mladog Butorovića u vođenju
institucije zvana FK Vojvodina, posebno neobjašnjiv potez sa velikim
ovlašćenjima koja su preneta Mateji Kežmanu kao sportskom direktoru,
su ga vrlo brzo pomerili sa mesta čelnika. Veliku prazninu, dugove koji
su se množili, Rabrenović je pokušao da rešava sa svojim kumom Milenkom Jokićem,
vlasnikom preduzeća "Investinženjering" o kome se
govori kao poštenom čoveku i privredniku i sa Zoranom Pavlovićem,
trgovcem fudbalerima, kome je izmišljeno mesto u klubu pod nazivom
"menadžer za sportska pitanja u FK Vojvodina"! "Obrisao" je
Rabren višegodišnjeg saradnika Bata Buturovića, potpredsednika kluba Dušana Vlaovića,
koji se zalagao za neka druga kadrovska rešenja, a pominjani su privrednici Zoran
Šćepanović i Minja Bolesnikov.
Sledeći korak
je bila rasprodaja igrača i to onih koji su u kategoriji najboljih: Vulićevića,
Škuletića, Trajkovića - svu trojicu u Partizan, Kaluđerovića u kiparski AEL,
Vukčevića u grčki Levadijakos, Vukovića u turski Konjasport, Delač
se vratio u Čelzi, a na putu ka novoj destinaciji je i Nikola Leković.
Najveće nezadovoljstvo u fudbalskom Novom Sadu, organizovanim grupama navijača
posebno, izazvala je odluka da se trojica najboljih, prodaju Partizanu. Na taj
način, Rabrenović i rukovodioci su direktno udarili na temelje Buturovićevih principa
i politike u transferisanju igrača: džaba im što su na udarnom zidu tribine na
jugu stadiona Vojvodine postavili veliki crtež sa likom pokojnog predsednika i
zakletvom da ga nikada neće zaboraviti. Bacili su pod noge sve ono što je
Buturović kao čovek vremena koje je na sceni, inače predodređen za takvo vreme,
vratio dostojanstvo Vojvodine kao ravnopravnog kluba sa Partizanom i Crvenom
Zvezdom.
Kada su pre
nekoliko dana pred novinarima iznosili (svoju) "istinu o Vojvodini", neinformisani
bi prihvatili blanko i pokazali razumevanje za sve što je izneo Radisav Rabrenović.
Oni koji ga znaju i pamte njegovu misiju, prvo bi ga pitali: Šta ćeš ti
ovde štetočino i parazitu jedan? Čovek koji u svojoj karijeri nikada
nije samostalno radio, uvek se šlepao za autoritete ili bio uz pobednike, koji
ne ume da sačuva ni dve crtane guske, dobio je (prigrabio) mandat da upravlja i
vodi fudbalsku instituciju, najstariju u elitnom srpskom fudbalu.
Sa druge
strane, Jokić i Pavlović ističu probleme u životu kluba koji nema potporu
lokalnih vlasti i ukazuju da svoj novac ulažu u klub. I to je za poverovati. Ali zašto to rade ukoliko nisu
spremni da prate očekivanja javnosti i zahteve tradicije. Šta će njima Vojvodina i ko su
oni da bi morali biti u Vojvodini? To što su prijatelji pokojnog Buturovića, ne
daje im pravo da svojataju klub bez titulara. A prijateljstvo sa Rabrenovićem
ili Čabrićem na koja se pozivaju, još su slabiji argument koji opravdava njihov
status u klubu. Za vođenje kluba po sistemu prodaje igrača, spremni su i
oni koji nemaju kapital ili menadžerske poslove. Oni koji su mnogo veća i
značajnija imena u istoriji kluba, većeg autoriteta...
I oni
bi mogli na takav način, rasprodajom igrača da vode klub. Očekivanja javnosti
su sasvim rezonska i razumljiva - svi oni, klupski bezimeni kada dođu na
čelo takve institucije i vrednosti, moraju dati više od zatečenog. Model
srpske tranzicije koji ne vodi boljitku i napretku, preslikava se i u
Vojvodini. Bezimeni postaju "autoriteti", a devastacija istorijskih
autoriteta je formula za devizu istorija počinje sa mnom i
opravdanje za bezimene!
Ako su najvatreniji
sačuvali klub pre osam godina kada su na čelo doveli Ratka Buturovića, treba da
primene recept i u godini velikog jubileja Vojvodine. Dakle omladino, alat u ruke i - akcija!