P(l)ikovi

Vučić je naneo nesagledivu i trajnu štetu interesima svih naroda iz ovog regiona, najviše srpskom

U istu korpu trpa sva jaja koja želi da razbije

Gde god je Aleksandar Vučić branio Srbe, tamo ih više nema. Kao generalni sekretar Srpske radikalne stranke dao je pun doprinos stradanju srpskog naroda u Hrvatkoj i Krajini, kao i u delovima Bosne i Hercegovine. Kao ministar informisanja u ratnoj vladi SPS-JUL-SRS značajno je uticao na guranje Srbije pod NATO bombe. Sad, kao apsolutni gospodar, uništava i poslednje ostatke državnih i nacionalnih interesa, jednako Srba u Srbiji, kao i onih u susednim republikama. O Vučićevom pogubnom uticaju na dešavanja u Crnoj Gori i Republici Srpskoj piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev saradnik i prijatelj.

Predrag Popović

Aleksandar Vučić je promenio sve što je mogao - ideologiju, stranku, stanove, bankarske račune, ženu, kumove, saradnike i prijatelje - ali ne i naviku da nanosi fatalnu štetu interesima Srbije i Srba. U svakoj srpskoj tragediji nalaze se Vučićevi tragovi. U meri svojih mogućnosti, ograničenih trenutnim političkim statusom, doprineo je čišćenju Hrvatske, delova Bosne i Kosova i Metohije od Srba. Danas, s neograničenim uticajem izaziva probleme u Crnoj Gori i podržava unitaristički proces gušenja Republike Srpske. Naravno, najveću štetu je naneo Srbiji i njenim građanima.

Krvavi krug, obeležen tuđim grobovima, Vučić je započeo šešeljevskim parolama o Velikoj Srbiji. Za skupštinskom govornicom, u medijskim nastupima i u svakoj drugoj prilici širio je radikalski vulgarnu verziju srpskog nacionalizma. „Srpske fukare nam se smeju kad pominjemo granicu Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, sram ih bilo", govorio je Vučić 1994. godine. Sad je suzio prostor delovanja, ali povećao je pritisak. Virovitica mu je daleko, pa se bavi proterivanjem Srba iz Beograda i okolne. „Srbi su ksenofobični, ali moraće da nauče da žive sa drugim narodima i verama. Do 2028. godine iz Srbije će otići onoliko građana, koliko će se naseliti migranata, a to će doprineti našem natalitetu i ekonomskom rastu", tvrdi predsednik SNS-a. Politikantskim avanturama Vučić je prvo unesrećio Srbe van Srbije, a potom i ove, koji od njega i njegovog kartela beže u beli svet.

Od 2004. godine, kad se rasteretio Šešeljeve kontrole, Vučić je počeo proces tranzicije u naprednjaka. Vikiliks je objavio nekoliko stotina depeša američkih ambasadora Majkla Polta, Kamerona Mantera i njegove zamenice Dženifer Braš, u kojima je opisano kako se Vučić nudi za saradnju. Pored karikaturalnih izveštaja o tome kako se, mučenik, preporučivao članovima delegacije UNICEF-a, misleći da su agenti CIA, američki ambasadori su zabeležili njegove ponude da se, u zamenu za podršku, ne protivi prebacivanju kosovskog pitanja iz nadležnosti Ujednjenih nacija u Evropsku uniju.

Amerikancima je to bilo malo. Tražili su mnogo više ustupaka, a Vučić je na sve pristao. Utvrđivanje državnosti albanske lažne republike Kosovo samo je prva u nizu preuzetih obaveza. Taj posao je, većim delom, obavio režim Borisa Tadića. Centrima moći u Vašingtonu i Briselu važniji, a za Vučića neuporedivo teži zadatak predstavlja gašenje Republike Srpske, kojim bi se omogućila unitarizacija Bosne i Hercegovine.

Vučić je kupovao vreme, odlagao je tu obavezu, ali toj igri je došao kraj. Nema mu druge, mora da udari na Republiku Srpsku. Ko se nada da u Vučićevim nacionalističkim i patrioskim parolama ima makar malo iskrenosti, neka se seti kako je zbrisana Republika Srpska Krajina.

Kontakt grupa, u kojoj su se nalazili predstavnici SAD, Rusije, Francuske i Nemačke, u januaru 1995. godine zaraćenim stranama u Hrvatskoj su predložile mirovni sporazum „Zagreb 4", tzv. Z4.

Vlast u RSK, personifikovana u Milanu Martiću, po nalogu Slobodana Miloševića odbila je ponuđeni predlog.

Zadatak za izazivanje haosa dobio je Vojislav Šešelj. Radikali su dva meseca kasnije organizovali turneju po Krajini kako bi uverili ljute Srbe da ne prihvate Z4.

Kao izgovor, poslužila im je uvodna odrednica plana, kojom je predviđena reintegracija Krajine u državni sastav Hrvatske. Šešelj i Vučić su tvrdili da to nije prihvatljivo, da RSK mora da opstane kao samostalna država, koja će se, čim se steknu okolnosti, prisajediniti Srbiji.

Svesno su prikrivali činjenice o pogodnostima koje su Srbima ponuđene planom Z4. Da, RSK bi ušla u sastav Hrvatske, ali sa autonomijom koja ima sve karakteristike državnosti. Prema tom dokumentu, 11 opština bi činilo autonomnu zajednicu „Srpsku Krajinu", koja bi imala demokratske institucije, samostalno bi organizovala izbore za svoj parlament i predsednika, a imala bi i simbole državnosti poput grba, zastave, himne i policije.

Hrvatski ustav i zakoni bi važili na teritoriji SK, ali samo ako bi bili potvrđeni i prihvaćeni od njenih organa vlasti. Hrvatska vojska bi mogla da uđe na teritoriju Krajine samo na poziv njenog predsednika. Krajina bi zadržala monetarnu nezavisnost, samostalno bi vodila fiskalnu politiku, sa dinarom kao vlastitom monetom. Status bescarinske zone omogućio bi ekonomski rast.

Vučić je svom snagom zagovarao odbacivanje plana Z4. „Jedini način za normalizaciju odnosa Srba i Hrvata jeste konačno srpsko-hrvatsko razgraničenje. Srbi nikada, pa ni danas, ne traže ono što im ne pripada, samo traže ostvarenje prava na samoopredeljenje, koje je priznato i Hrvatima i pravo da budu svoji na svome. Zato Hrvatska ne sme biti nagrađena za zločinačku politiku, već mora biti naterana da prihvati postojanje srpske države u onom okviru koji čini Republika Srpska Krajina", govorio je Vučić.

Vlast u RSK je odbila plan Z4, Franjo Tuđman ga je prihvatio kao polaznu osnovu za pregovore. Na taj način Hrvatska je dobila odobrenje za „Oluju". Martić i njegova svita su stigli u Beograd, a za njima, na traktorima, i 250.000 Krajišnika. Hrvatska je dobila etnički očišćenu Krajinu, a Vučić status nepokolebljivog srpskog nacionaliste, plus Miodraga Lintu i Marka Atlagića.

Za poraz radikalske politike, Vučić je optužio Slobodana Miloševića.

- Braćo Srbi i sestre Srpkinje, danas smo poniženi, uvređeni i poraženi, i to bez svoje krivice. Krivicom samo jednog čoveka. Krivicom predsednika Srbije Slobodana Miloševića. „Slobo - ustašo", to je jedina poruka koju Srbi iz svih srpskih zemalja mogu da kažu. Slobo - ustašo! On je, braćo Srbi i sestre Srpkinje, prodao Drniš, Žitnić, Knin, Gračac, Korenicu, Plitvice, Slunj, Plaški, Vrginmost, Dvor na Uni, Benkovac, Obrovac, pa i Drvar, Šipovo, Srbobran, Jajce, Ključ. Svi govore da nema više Srpske Krajine. Biće je! Vratićemo Knin! Knin će biti srpski! Nikad nije bio hrvatski i neće biti! Hoćemo samo ono što je naše, srpsko, a to su i Karlobag, i Ogulin, i Karlovac, i Virovitica. Izborićemo se za želju svih Srba, to je naš san, a to je jedinstvena srpska država. Živela Velika Srbija - vikao je ogorčeni Vučić na radikalskom mitingu u Beogradu, u oktobru 1995. godine, a pet godina kasnije, na Petom otadžbinskom kongresu SRS-a, nastavio je da srbuje: „Srpska truba je zatrubila iz tog sela Drenova i ona nas poziva na jedinstvo i slogu, ona nas poziva na borbu za oslobođenje srpskih zemalja i ujedinjenje srpskog naroda u jedinstvenu srpsku državu".

Sa istom odlučnošću, Vučić je odbacivao Dejtonski sporazum, kojim je okončan rat u Bosni i Hercegovini. Svoj predlog rešenja promovisao je u Skupštini, gde je pozivao da bude ubijeno sto muslimana za jednog Srbina. Ta ideja je delimično sprovedena u delo u Srebrenici.

Za rešavanje kosovskog pitanja, međunarodna zajednica je srpskim vlastima ponudila mnogo gori sporazum od Z4 i onoga iz Dejtona. Na mirovnoj konferenciji u Rambujeu, početkom februara 1999. godine, srpskim pregovaračima je ponuđen dokument kojim je predviđena demilitarizacija Kosova i Metohije, dolazak NATO snaga i, posle tri godine, referendum na kome bi stanovnici te pokrajine odlučivali o ostanku ili otcepljenju od Srbije.

Vučić, tada na funkciji ministra informisanja, odlučno se usprotivio ponudi iz Rambujea. Uz stare optužbe na račun domaćih izdajnika i stranih plaćenika, koji šire defetizam pričom da Srbija mora učiniti sve kako bi izbegla oružani sukob s NATO snagama, dodao je pretnje kletvom cara Lazara svima koji ne krenu u novi boj na Kosovu.

Pozivao je na rat, zaklinjući se u ličnu žrtvu: „Kosovo moramo da branimo do poslednjeg Srbina, pa makar ja prvi poginuo". Dok su srpski vojnici i civili ginuli na Kosmetu i širom Srbije, Vučić je najviše rizikovao kad je unosio nameštaj u stan, koji je dobio na poklon od države.

Kad je montirao kuhinju, mikrotalasna peć mu je pala na nogu. To je jedina rana koju je zadobio u svim oslobodilačkim ratovima koje je predvodio na sednicama Skupštine i konferencijama za medije.

Zna se epilog Vučićevih politikantskih avantura. Gde god je branio Srbe, tamo ih više nema. Obećavao je Veliku Srbiju, a doprineo je stvaranju etnički čiste Hrvatske, genocidnog žiga u Bosni i, najviše, ozvaničenju Velike Albanije. Nekoliko miliona stanovnika bivše Jugoslavije je prognano iz svojih domova, a više od 120.000 je ubijeno.

Briga Vučića. Na tuđoj nesreći stekao je sve što ima. Srbima iz Krajine i urbanih sredina u Hrvatskoj ostali su bez imovine vredne oko 30 milijardi evra. Vučiću nijednom nije palo na pamet da internacionalizuje taj problem i prinudi Hrvatsku da oteto vrati vlasnicima. "Vukovar nije pao, kao što govore srpski izrodi, Vukovar je oslobođen", govorio je Vučić do juče. A, onda je poslao specijalnog izaslanika Verana Matića da položi venac na memorijalnom groblju u Vukovaru i, klečeći, oda poštu žrtvama srpske agresije. To ne čudi. I sam Vučić je išao u Srebrenicu, da vidi rezultate svoje ideje "sto za jednog".

Tuđe sudbine, pojedinačno i kolektivno, nisu ništa drugo do repromaterijal u Vučićevoj fabrici prevara. Kad je imao korist od ratnog huškanja, zveckao je oružjem. Sad, kad mu je potrebna politička podrška stranih centara moći, protiv kojih je godinama ratovao, glumi mirotvorca.

Ne smeta mu kad hrvatski predsednik Zoran Milanović kaže da su Srbi "šaka jada" ili kad lider Bošnjaka Bakir Izetbegović izjavi da su "Srbi loš narod". Njih dvojica su do takvih zaključaka mogli da dođu na osnovu procene svojih predaka, ali to je njihov problem.

Srpski problem je što Vučić ličnim primerom dokazuje da su u pravu. Vučića ne zanimaju uvrede na račun Srba. Nema ni protestne note, nikakvog diplomatskog angažmana, ništa... Međutim, kad neko na društvenim mrežama napiše da je prestolnaslednik Danilo pijanac i da je princeza Milica kljakava, Vučić će ga spakovati u zatvor. On može da u javnim nastupima optužuje Ramuša Haradinaja za zverska ubistva, a da tajno razvija ortačke kombinacije u švercu oružja i droge, pa i građevinskim projektima, koje albanski ratni zločinac razvija u Beogradu i Novom Sadu.

Vučić nije zapostavio ni Makedoniju. Dok je bio radikal, tu republiku je nazivao "Stara Srbija", a Skoplje rodnim gradom srpske srednjovekovne države. U novom evroatlantskom odelu odrekao se toga, ali ne i namere da uvlači Srbe i Srbiju u političke odnose u Makedoniji.

Za odbranu Nikole Gruevskog, svog političkog i poslovnog partenra, Vučić je angažovao službenike srpske ambasade u Skoplju, kao i pripadnike Bezbednosno informativne agencije.

U maju 2017. godine, kad su demonstranti upali u zgradu Sobranja, u masi je primećen i savetnik ambasadora Goran Živaljević, bivši zamenik direktora BIA. Nije otkriveno zašto je Živaljević bio tamo, ali zna se da su operativci BIA pomogli Gruevskom da automobilom, skriven u gepeku, preko Crne Gore i Srbije pobegne u Mađarsku.

Ksenija Vučić, bivša supruga predsednika SNS-a, posetila je Gruevskog u Budimpešti, malo zbog intervjua za Televiziju Pink, a malo više zbog podele plena iz poslovnih akcija Gruevskog i Vučića.

Po Vučićevoj agendi, na red je došlo gašenje srpskih nacionalnih interesa u Crnoj Gori i Republici Srpskoj. I taj posao obavlja po starim običajima, kako je navikao u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu i Metohiji.

Razbacuje se nacionalističkim parolama, predstavlja se kao zaštitnik ugroženog vaskolikog srpstva, a iza kulisa spletkari u ličnom interesu.

Sa istančanim osećajem za politikantske intrige, Vučić je reagovao čim je Crna Gora, pre 25 godina, pokrenula kampanju u kojoj se predstavljala kao "ekološka država". Odmah je optužio Mila Đukanovića da priprema razdvajanje "dva oka u glavi".

Đukanovića je etiketirao kao najvećeg mafijaša na Balkanu, švercera duvana i narkotika. Pred crnogorski referendum o otcepljenju od Srbije, Tomislav Nikolić je pretio da, ako do toga dođe, kod Brodareva treba da se podigne svoj "kineski zid" i da svim Crnogorcima zabrani školovanje, lečenje i poslovanje u Srbiji. Vučiću se taj predlog sviđao sve dok, 2009, u pariskom hotelu Ric nije sa Đukanovićem napravio politički i poslovni pakt. Taj sporazum traje i danas, bez obzira na pad Demokratske partije socijalista s vlasti.

- Srbija se meša u unutrašnje stvari Crne Gore - rekao je nedavno Đukanović.

Vučić je to javno demantova, a tajno je svom partneru Đukanoviću poslao dokaze za tu optužbu. Crnogorska policija je krajem januara na graničnom prelazu Ranče uhapsila trojicu članova Srpske napredne stranke, među kojima i Nemanju Stajića, šefa beogradskog Sekretarijata za legalizaciju građevinskih objekata.

Kod Stajića, najbližeg saradnika Gorana Vesića, i njegovih ortaka pronađeno je 11 državnih zastava Srbije, nekoliko lap topova i 26.500 evra. Do hapšenja je došlo posle dojave iz Beograda. Vučić je svoje stranačke kolege opremio novcem i zastavama, poslao ih u Crnu Goru, a onda javio svojim saradnicima s one strane zida gde da ih ulove. Eto dokaza da se srpska vlast meša u unutrašnja politička pitanja u Crnoj Gori.

Za devet godina vlasti u Srbiji, Vučić nijednom nije otišao u zvaničnu posetu Crnoj Gori. Posle pada DPS-a, ne dozvoljava ni premijerki Ani Brnabić da prihvati poziv kolege Zdravka Krivokapića. Vučić kaže da to nije moguće jer Brnabićku na aerodromu ne bi dočekao srpski ambasador, koga je bivša vlast proterala iz Podgorice.

Još jasniju poruku novom crnogorskom režimu, Vučić je poslao napadom na Midraga Daku Davidovića. Nikšićki biznismen i politički i finansijski sponzor Krivokapićeve opcije najavio je formiranje Narodnog pokreta, političke organizacije koja će uzeti glasače Demokratstkog fronta i na marginu gurnuti Andriju Mandića i Milana Kneževića, Vučićeve marionete, koje u Crnoj Gori glume Zvonka Veselinovića i Milana Radoičića, šefove kosovske tzv. Srpske liste.

Dok su Mandić i Knežević imali ulogu lidera opozicije, Đukanovićeva vlast je bila bezbedna. Pod pokroviteljstvom američkih i nemačkih diplomata, a uz blagoslov mitropolita Amfilohija i episkopa Joanikija, Daka Davidović je u presudnoj meri uticao na sputavanje Vučićevih favorita. Ako istraje u tom procesu, politička scena u Crnoj Gori trajno će se promeniti, bez mogućnosti povratka Đukanovića i njegovih lažnih opozicionara. Da se to ne bi desilo, u pomoć im je pritekao Aleksandar Vučić.

Do prošle godine, Davidović je u Srbiji predstavljan kao uspešni biznismen, dobrotvor Srpske pravoslavne crkve, Srbin s dna kace. Preko noći, čim je zasmetao Vučiću, postao je švercer cigareta i oružja, koji iz senke povlači sve konce, vedri i oblači.

Naprednjački mediji pokrenuli su kampanju kojom Davidovića prikazuju kao zaštitnika Đukanovića i "političko-bezbednosno-kriminalne strukture unutar DPS-a". Naravno, to nije dovoljno, pa nepodobnog političkog konkurenta Vučićevi mediji prikazuju i kao "vladara iz senke", koji se angažovao "u pravcu sticanja presudnog uticaja na političke prilike u Crnoj Gori, Republici Srpskoj, pa i u Srbiji".

Naprednjačka mašinerija za satanizaciju protivnika štancuje tekstove u kojima objavljuje "operativne podatke" da Davidović "nije nikakav filantrop i borac za slobodu i demokratiju", već se politikom bavi "samo da bi zaštitio sopstveni biznis, tj. legane i nelegalne poslovne aktivnosti".

Napadom na Davidovića, Vučić pokušava da spreči promene na političkoj sceni Crne Gore. Slabljenjem Đukanovića i, s druge strane, lidera Demokratskog fronta, slabi i Vučićev uticaj.

Takav proces pokrenuo je, pre četiri godine, Oliver Ivanović na severu Kosova i Metohije. Suprotstavljanje tzv. Srpskoj listi, filijali SNS-a, zaustavljeno je sa šest metaka u Ivanovićevim leđima. Na Daku Davidovića je ispaljen samo jedan, u decembru 2019, dok je u beogradskom hotelu Hajat sedeo s vladikom budimljansko-nikšićkim Joanikijem.

- Ne zaboravite, Davidović i Joanikije tada su bili u društvu sa Perom Simićem, savetnikom Milorada Dodika - istakao je nedavno Aleksandar Vučić.

Naglašavanjem veze između Davidovića i Dodika, Vučić namerava da u istu korpu stavi sva jaja koja želi da razbije. Kao Davidović u Crnoj Gori, tako mu Dodik smeta za izvršenje obaveze da uništi Republiku Srpsku. U tom poslu nije mu dovoljno da ih kriminalizuje. Javnost u Srbiji nije mnogo zainteresovana za sumnjive crnogorske biznismene. Uostalom, čak i da je tačno sve što objavljuju naprednjački bilteni, u percepciji prosečnog Srbina Davidović je čist kao planinski potok u odnosu na Đukanovića.

S druge strane, prekodrinske, Dodik je već toliko kriminalizovan da mu Vučićeva kampanja ne može naneti značajniju štetu. Zato napad na njih može da bude efikasan samo ako ih se prikaže kao neprijatelje Srbije. Za potrebe takvog spina, Vučić ih je doveo u vezu sa episkopom Grigorijem.

"Daka Davidović je ovih dana krenuo u pravu ofanzivu s ciljem da razbukti opoziciono raspoloženje prema vlastima u Beogradu. Saveznike je potražio i u Republici Srpskoj, pa je organizovao tajni sastanak s Miloradom Dodikom, a sastanku je prisustvovao i vladika Joanikije. Dodik je, kako je procurilo u javnost, nedavno imao još jedan neobičan tajni sastanak s vladikom diseldorfskim i cele Nemačke Grigorijem, koji sve otvorenije nastupa protiv vlasti Srbije, pa čak i figurira kao mogući predsednički kandidat opozicije na narednim izborima. Davidović i episkopi Joanikije i Grigorije nameravaju da Dodika okrenu protiv Vučića", navodi se u optužnici koju je napisao predsednik SNS-a, a objavio njegov blatoid Kurir.

Vučić još ne sme otvoreno da udari na vladara Republike Srpske. Ne sme da otkriva njegove sporne poslovne kombinacije, jer se iza svake krije rep Andreja Vučića.

Dodik je svakakav, samo nije naivan. Aleksandar Vučić još nije ni naučio sve političke trikove, koje je Dodik odavno savladao i upotrebio. I pre nego što je prigrlio Vučića, laktaški laktaš počeo je da pravi izlaznu strategiju. Znao je da će doći trenutak za svođenje računa, zato je u svoj sivi biznis uvukao Andreja Vučića. Izgubio je deo novca, ali to je shvatio kao investiciju, koja će ga odbraniti od napada.

A, došlo je vreme za obračun. Priteran uza zid, Vučić više ne može da odlaže napad na Republiku Srpsku. U Vašingtonu i Briselu davno je formilisana strategija po kojoj samo unitarna Bosna i Hercegovina može da pokrene proces priključenja Evropskoj uniji.

Zbog prečih problema, EU nije insistirala na tome, ali Dodikova saradnja sa Rusijom je postala prevelika smetanja da bi se ignorisala. Zato je Vučiću naređeno da ubrza akcije na obaranju Dodika, bez koga će, kako pretpostavljaju mešetari iz SAD i EU, biti mnogo lakše uterivanje RS u BiH.

Iako i danas, na sebi svojstven primitivan način, povremeno širi nacionalističku euforiju, Vučić dosledno radi na uništavanju interesa srpskog naroda u regionu. Suprotstavio se planu Z4, koji je Krajišnicima garantovao državu u državi, a sad se hvali obećanjem da će na Kosovu dobiti tzv. Zajednicu srpskih opština, čija ovlašćenja neće biti veća od onih koja ima svaka nevladina organizacija.

Umesto Velike Srbije stvorio je Veliku Albaniju. Na Makedoniju je zaboravio, a svim silama pokušava da u Crnoj Gori očuva uticaj kriminalaca iz DPS-a i kompromitovanih lažnih opozicionara iz DF-a. Ako mu pođe za rukom, pa obori Dodika i Republiku Srpsku, poslednji zadatak biće da dokusuri Srbiju.

Vučićeva politička karijera obeležena je srpskim tragedijama. Njegova senka je nad svakim grobom, srpskim ili bilo čijim, iz ratnih devedesetih, kao i u većini kriminalnih i korupcionaških afera iz mračnog perioda aktuelne vladavine.

Vučić je naneo nesagledivu i trajnu štetu interesima svih naroda iz ovog regiona, najviše srpskom. Na Srbima je da demantuju Milanovića i Izetbegovića i da dokažu da nisu šaka jada i loši ljudi, iako ih trenutno predstavlja takav politikant. Dok je on na vlasti, Srbija ne može da se nada oporavku, a Zapadni Balkan miru, saradnji i normalnoj budućnosti.