Preko pune linije

Vučić vodi rat protiv naroda, dobro mu ide, sve je njegovo

Celu državu je pretvorio u svoj ratni plen

Srbijom su vekovima vladali razni okupatori. Ubijali su, porobljavali, zlostavljali, pljačkali i uništavali - niko kao Aleksandar Vučić. U osvajačkom pohodu na Srbiju, Vučić i njegov kartel naneli su trajnu i nenadoknadivu štetu državi i narodu. Oteli su javne resurse, oranice, planine, reke, gradove i sela, firme i ljude. Agresija NATO-a, koju su predvodili Vučićevi današnji prijatelji i poslovni partneri Klinton i Bler, nanela je manje materijalne i ljudske gubitke nego pandemija korona virusa, koju je naprednjačka banda iskoristila za čerupanje budžeta i smrtonosno zlostavljanje građana. Za četiri veka pod Turcima, manje Srba je prešlo u islam, nego što je pod Vučićem pobeglo iz otadžbine. Ko je ostao, izložen je poniženjima, nepravdi i progonu, otimačini javnih izvršitelja i balansiranju na ivici bede. Kao i svi prethodni osvajači, Vučić će, na kraju, izgubiti rat i dobiti zasluženu kaznu. Međutim, to je mala satisfakcija, posle njega Srbija neće biti ista. S katastrofalnim posledicama te pošasti moraće da se bore i sledeće generacije. Ako već nije kasno, narod hitno mora da pruži otpor i oslobodi se tiranije.

Predrag Popović

Turci, Austrijanci, Nemci, Bugari, Albanci, milosrdni anđeli iz NATO-a, svi su ratovali protiv Srbije, ali niko tako brutalno kao Aleksandar Vučić.

Za devet godina naprednjačke okupacije, država je rasturena i opljačkana, a narod porobljen i osiromašen.

Vučić je na vlast došao prevarom glasača i trgovinom sa stranim centrima moći. Diktaturu je zaveo kad je objedinio sve tri grane vlasti. Jednoumlje, koje se, u njegovom slučaju, može nazvati maloumljem, utvrdio je širenjem uticaja na medije, četvrtu, danas dominantnu, granu vlasti. Okružio se bivšim i budućim robijašima, razbojnicima svih vrsta, opskurnim ubicama, lopovima i narkomanima, pohlepnim parazitima i manekenima društvenog taloga.

Vučić je napravio okupatorsku kastu milijardera i multimilionera, koji vladaju najsiromašnijim narodom u Evropi.

Nema zla koje Srpska napredna stranka nije nanela Srbiji. Aleksandar Šapić, poslednji konvertit koji se pridružio kartelu, nedavno je, u retoričkom zanosu, izjavio da bi bilo najbolje kad bi “opozicija jasno rekla čega to danas nema, a bilo ga je ranije”.

Šapić je to pitao u drugom kontekstu, ali odgovor se nameće sam po sebi. Nema Kosova i Metohije, nema srpskog pravosuđa i civilne zaštite, kao ni državne imovine, telekomunikacijske i energetske mreže i svega ostalog što je Vučić Briselskim sporazumom i pratećim dokumentima prepustio svojim poslovnim partnerima Tačiju i Haradinaju. Više nema ni Olivera Ivanovića, ali zato su tu Zvonko Veselinović i Milan Radojičić, pa i udovica Milena Popović. Nema ni sedmoro žrtava ih helikoptera, ali još su živi i slobodni Bratislav Gašić i Zlatibor Lončar. Nema Slobodana Tanaskovića, čuvara koga su režimski kriminalci pod fantomkama uhapsili i zlostavljali u izbornoj noći 2016. godine, kad je deo vlasti izvršio puč da bi srušio zgrade u Savamali i oslobodio prostor za “Beograd na vodi”, najveću praonicu prljavog novca u Evropi.

Nema Stanike Gligorijević, baš kao ni dva minuta snimka s naplatne rampe, na kojima je zabeležen trenutak njenog ubistva vozilom Zorana Babića. Nema ni Andree Bojanić, pa ni Ive i Nade Bodružić. Nema Milorada Nikolića, koji je umro u zatvorskoj bolnici, gde je završio zbog psovanja Vučića.

Iako je tri godine vladala omerta, Magazin Tabloid je otkrio da nema ni Vladimira Cvijana. Nestao je i Dejan Jović, policijski inspektor, koji je vodio istragu ubistva bivšeg člana Predsedništva SNS-a i prvog naprednjačkog disidenta. Kad je platio reket, nestao je i Dragoslav Kosmajac.

U poslednjih godinu dana, navodno od korona virusa, nestalo je više od 10.000 ljudi, a od raka još 26.000. Danas ima 23.912 manje penzionera, nego u martu prošle godine.

Otkad je SNS na vlasti, Srbija je ostala bez oko 700.000 mladih i obrazovanih, koji su se evakuisali iz ove tragedije. Od onih koji su ostali, svakog dana četvoro izvrši samoubistvo. Malo koja normalna porodica nije nekog svog člana upisala na taj crni spisak posledica vladavine naprednjačkog kartela.

Istini za volju, treba priznati i da su i Vučićeve trupe imale gubitke u ljudstvu. Belivukova režimska pešadija je, kao što je priznao njen komandant, ubijala konkurente iz podzemlja. U ćevapima, bunarima i jamama na livadama u okolini Ritopeka nestajali su drugari deteta Danila Vučića i podstanari kuma Petra Panića. Preživeli prestolonaslednikovi ortaci su u zatvoru, a pripadnici političkog krila tog ganga, među kojima je najviđenija Dijana Hrkalović, na slobodi opstaju zahvaljujući 680 sati snimljenih presretnutih razgovora članova vladajuće porodice.

Kad se tome doda javna i privatna imovina koju su prisvojili pojedinci iz vrha okupatorske vlasti, jasni su uzroci poraza Srbije.

Ne, nije Vučić pobedio, nego su normalni ljudi odustali od borbe, predali se. Posle svih političkih avantura, koje su omogućile da se na vlasti smenjuju prevaranti svih boja, građani su se odrekli nade u normalan život i bolju budućnost. Malom broju lakovernih, koji su hipnotisani Pinkom, Informerom i sličnim fabrikama laži, priključili su se mnogi korumpirani i ucenjeni bednici.

Neki su se prodali za radna mesta, neki za zaštitu od krivične odgovornosti, a ima i onih koji su se zadovoljili predizbornim paketima. Tako je stvorena vojska od 750.000 članova kartela i 1.500.000 glasača. Nekada pošteni i vredni ljudi odrekli su se dostojanstva i pristali da na vlasti održavaju lopove bez radnog staža, časti i morala.

Malo po malo, od izbora do izbora, normalni građani su se povlačili pred alavim ludacima, prepuštajući im se na milost ili nemilost. Roditelji su pre podne ispraćali decu na put bez povratka, a popodne su trčali na mitinge SNS-a, da aplaudiraju onome od koga su njihovi najmiliji pobegli. Penzioneri su tiho i bez otpora dozvolili da im neradnik otme deo zarađene imovine.

Posle otetih 620 miliona evra, Vučić sad na penzionere, koji su morali da biraju na šta da potroše crkvavicu - račune, lekove ili hranu - šalje javne izvršitelje, da dovrše pljačku. Proleteri po ceo dan rade u pelenama, trpe mobing tzv. stranih investitora, za platu koja im je dovoljna tek da plate račune, a uveče se dive diktatorovim lažima o privrednim uspesima. Ne dive se, ali tolerišu laži njegovih saučesnika, kao što je premijerka Ana Brnabić. “Otvorili smo toliko fabrika da više nemamo dovoljno radnika, ali nema veze, zapošljavaćemo migrante”, kaže Brnabić.

Nema veze što su mladi i pametni pobegli iz svog zavičaja, tu su Sirijci, Iračani, Afganistanci, Pakistanci i ostali nesrećnici, koje je muka naterala da se zaglave ovde. Njima se raduje i Vučić. “Migranti će popraviti demografsku sliku Srbije”, kaže vođa s osmehom, veseo kao da Milicu udaje za nekog Osamu, Huseina ili Fahrija.

Vučić ne može da obuzda potrebu da ponižava svoje žrtve. U radnoj knjižici su mu upisane samo političke funkcije, nema nijednog radnog dana staža na normalnom poslu, nikad se nije oznojio. Ko je i kakav je, pokazao je radnicima smederevske “Goše” kad su štrajkovali posle samoubistva kolege Dragana Mladenovića.

Lažni investitori, koje je Vučić doveo, kupili su “Gošu”, rasprodali što je vredelo i odustali od isplate plata radnicima. U očajanju, pošto nije mogao da prehrani porodicu, Mladenović se obesio na radnom mestu. Nekoliko dana kasnije, kad su se radnici pobunili, Vučić je došao da im objasni da su lenčuge i paraziti: “Srbi neće da rade, lezilebovići čekaju da im država sve omogući. Pa, ne može tako, mora da se radi!” Još težim rečima vređao je žene: “Eto, neće da rade! Mogu konju rep da iščupaju, ali neće da rade, lakše im je da odu na porodiljsko, pa da od države dobijaju nezarađeni novac” - ljutio se Vučić jer se iz državnog budžeta rasipaju pare na majke i njihovu decu, čak 2.500 dinara mesečno, što je, otprilike, jedna tura pića za Danila i Acu Rošavog.

Diktator nije zadovoljan nijednim segmentom naroda koji uništava. Ne valja pravoslavna vera, Nemci su pametniji i vredniji zato što su protestanti. Srpska istorija je puna grešaka i zabluda, Srbi su ubili sultana Murata, a on je bio “veliki vojskovođa, pametan i hrabar...”

Srbi su zli, prljavi i glupi, pa i nezahvalni. “Uvek smo se protivili napretku, nismo hteli da se potrudimo da nam bude bolje, ubijali smo vladare koji su imali viziju i koji su hteli da nas menjaju”, tvrdi Vučić.

Pre neki dan je optužio Srbe za ksenofobiju, ljut zbog kritika na račun vlasti, koja je omogućila “karantin-turistima” iz Indije da bez ikakve kontrole dolaze u Srbiju. Pošto se Srbija nije nalazila na crvenoj kovid-listi, strani državljani su mogli da ulaze bez ikakvog protokola. Tu bi, kao u karantinu, proveli dve nedelje i onda nastavili put u države sa crvene liste. Taj oblik “turizma” smislili su Indijci, koji nisu drugačije mogli da odu u SAD, Kanadu i većinu evropskih zemalja. Za njih je Srbija bila idealan karantin. Za ulazak im nije potrebna viza, a smeštaj u beogradskim hotelima je jeftin.

Društvene mreže su počele da bruje o dolasku nekoliko hiljada Indusa, a u komentarima je prevladavala zabrinutost zbog opasnosti od širenja delta soja korona virusa, koji je nastao upravo u Indiji.

-Ne znam kako da objasnim takvo ponašanje, treba da nas je stid. Indija je pomogla Srbiji da dobije prve kontingente Astra-Zeneka vakcine, a mi im ovako vraćamo. Nažalost, ovde su zatucanost i ksenofobija jači od poštenja i humanosti - rekao je Vučić.

Nažalost, lekovi su preslabi za Vučićeve mentalne poremećaje, usled kojih objašnjava da nije važan rizik od širenja zaraze. Pritom, ako su Srbi ksenofobični, pa mrze čak i prijatelje iz Indije, kakvi su tek Amerikanci i Nemci, koji Indijcima uopšte ne dozvoljavaju ulazak.

Početkom pandemije, Vučić je na kućni pritvor osudio i zdrave građane Srbije, a sad se čudi što su zabrinuti zbog mogućnosti zaraze novim sojem. Na kraju, pod pritiskom javnosti, uplašen reakcijom srpskih mrzitelja, vlast je uvela nove mere, kojima je obavezala indijske turiste na sedmodnevni karantin. Na beogradskom aerodromu je istog dana zadržano oko 200 Indijaca. Upali su u problem jer nisu znali da dolaze u nesrećnu Srbiju, kojom vlada oboleli populista, koji ne mari za ljude, bili oni Srbi ili Indijci.

U to vreme, u Novom Sadu je održan muzički festival Egzit. Na Egzit su došli ljudi iz 70 različitih država. Četiri dana se njih 50.000 zabavljalo na određenom prostoru, a testiranje je pokazalo da niko, baš niko nije inficiran koronom. Petog dana, kad je festival završen, Vlada Republike Srbije je procenila da se pogoršava zdravstvena situacija i da treba pooštriti mere zaštite od korona virusa.

U skladu s tim, direktori nekoliko bolnica doneli su rešenja, kojima su obavezali lekare i ostalo medicinsko osoblje da, po povratku s godišnjeg odmora, ako nisu vakcinisani moraju da prilože negativan PCR test kako bi dobili pravo da rade. Za razliku od veselih gostiju Egzita, kojima je država omogućila besplatno testiranje, lekari moraju iz svog džepa da plate testove. Diskriminaciju su podržale stranke iz vlasti, koje zahtevaju da medicinski radnici budu podvrgnuti obaveznoj vakcinaciji.

-Odluka je nezakonita i nekorektna, u suprotnosti sa članom 21. Ustava Republike Srbije, koji zabranjuje diskriminaciju, neposrednu i posrednu, po bilo kom osnovu, bez obzira da li je reč o vakcinisanim ili nevakcinisanim osobama. Pretnja “nevakcinisanim zaposlenima da ne mogu započeti rad bez negativnog PCR testa, pogotovo da ga plate o svom trošku, nije samo nezakonita, nego i nezabeležena u praksi postupanja u zdravstvenim ustanovama u Srbiji. Takođe, ta odluka je u suprotnosti članu 12 Zakona o zabrani diskriminacije, koji predviđa da je “zabranjeno uznemiravanje i ponižavajuće postupanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica ili grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, a naročito ako se time stvara strah ili neprijateljsko, ponižavajuće i uvredljivo okruženje” - navodi se u saopštenju Sindikata medicinskih sestara i tehničara Srbije Univerzitetskog kliničkog centra Kragujevac, čiji direktor Predrag Sazdanović je prvi potpisao dikriminatorsko rešenje.

Za Vučića, kao i za njegove sledbenike, Ustav i zakoni ne važe. Vučić svoju vlast zasniva upravo na njihovom kršenju, čime izaziva strah, neprijateljsko, ponižavajuće i uvredljivo okruženje.

Vučić vodi rat protiv naroda. Dobro mu ide. Celu državu je pretvorio u svoj ratni plen. Sve je njegovo. Zaveo je diktaturu, osvojio sve državne institucije, a potom monopolizovao sve unosne grane biznisa. Monopolizovao je i kriminal. Osim klasičnih oblika organizovanog kriminala, poput šverca narkotika, oružja i ostale robe, pranja novca i sličnih aktivnosti, Vučić je pljačkaški pohod uveo u pravne okvire. Tu praksu je počeo sa tajnim ugovorima sa stranim investitorima, koje su ih izmestili iz pravnog sistema Srbije. Raznim modelima leks specijalisa omogućeno je misterioznim vlasnicima “Beograda na vodi” da u centru glavnog grada naprave feud, koji je imun na zakone.

Prema vlastitim pravilima, nezaintesrovani za srpsku pravnu regulativu, ponašaju se kineski investitori u Boru, Zrenjaninu, Smederevu. Pošto građani Srbije nisu pružili otpor toj praksi, Vučić je otišao korak dalje. Zakone menja u skladu s interesima svojih ortaka iz naprednjačkog klana. Poslednji primer predstavlja predlog izmene i dopune Zakona o vodama.

U skupštinsku proceduru, bez javne rasprave, po hitnom postupku ušle su izmene Zakona o vodama, kojima će se definisati odredbe o načinu korišćenja i davanja u zakup vodnog zemljišta. U praksi, to znači da će Vučićeva bratija moći neposrednom pogodbom da uzima vodno zemljište, kako bi legalno gradila objekte na rečnim nasipima i prisvajala placeve pored svojih splavova. Promenom procedure u odlučivanju o raspolaganju javnim dobrima stvaraju se uslovi za korupciju, Vučićevu omiljenu privrednu delatnost.

Sistemska korupcija je već legalizovana raznim zakonima i propisima, koji su omogućili, recimo, vlasnicima mini hidroelektrana, kakav je Nikola Petrović, da nekažnjeno ugrožavaju životnu sredinu, a vlast ih za to nagrađuje višom cenom otkrupa struje koju proizvedu na rekama uguranim u cevi. Po istom principu, u skladu s interesima naprednjačkih kumova i tajkuna prilagođavaju se propisi u građevinarstvu, trgovini, sportu, pa čak i u lokalnoj samoupravi, čiji budžet se koristi kao krava muzara. Najbolji primer te vrste ozakonjene pljačke je grad Beograd.

Trećina beogradskog budžeta, oko 340 miliona evra, predviđeno je za usluge po ugovoru i specijalne izdatke. Drugim rečima, Goran Vesić je dobio diskreciono pravo da sa tih 40 milijardi dinara raspolaže kako hoće, bez obaveze da obrazlaže način i kriterijume trošenja bez konkursa, mimo Zakona o javnim nabavkama.

-Standard građana je ozbiljno ugrožen i povećanjem cena komunalnih usluga, povećanjem poreza na imovinu i drugim nametima, a vlast bezobzirno trši novac Beograđana na zapošljavanje partijskih kadrova i netransparentne nabavke. Po istom modelu čereče se i budžeti svih beogradskih opština. Tako je nedavno uhapšeni predsednik opštine Palilula Aleksandar Jovičić diskreciono raspolagao sa 111,73 miliona dinara za usluge po ugovoru i sa 37 miliona za specijalizovane ugovore. Na uštrb investicija, modernizacije uprave i socijalne pomoći najugroženijim sugrađanima nenormalno se povećavaju troškovi za usluge, bez ikakve kontrole i uz izbegavanja zakona - tvrdi ekonomista Borislav Borović, predsednik Odbora za privredu i finansije Gradskog odbora Narodne stranke.

Ozakonjavanje pljačke i prevara nije Vučićev izum. To je primenjivao i njegov mentalni dvojnik Adolf Hitler. I nacisti su postupali u skladu sa zakonima, koje su sami donosili, ali to ih nije oslobodilo odgovornosti. Naprotiv, posle poraza, bez obzira što su tvrdili da su “samo radili svoj posao u skladu s važećim zakonima”, mnogi su zaplesali na konopcu.

Ipak, mora se priznati da Vučić ima isti odnos prema javnim resursima i privatnoj imovini. Otima sve.

Stvorio je zločinački sistem, koji ne proizvodi nikakvu dobit, već troši osnovnu supstancu. Naprednjački mehanizam podmazuje se krupnim pljačkaškim projektima, ali i naoko sitnišem koji se izvlači iz džepova građana. Na taj način banke nezakonito naplaćuju obračun kredita, a javna preduzeća čak i slanje računa.

Elektroprivreda Srbije je u septembru 2014. godine počela da naplaćuje “trošak garantovanog snabdevača”. Na račun za potrošenu struju i ostale troškove, nalazi se i stavka TGS, koja mesečno iznosi od 121 do 142 dinara. Pojednostavljeno rečeno, EPS naplaćuje izdavanje računa, što je zabranjeno Zakonom o zaštiti potrošača. Račun za pružene usluge obuhvata samo pruženu uslugu. On ne sme da kupca optereti davanjima za one radnje koje nisu deo pružene usluge.

Prodavac, shodno zakonskim odredbama, nije ovlašćen da naplaćuje izdavanje i slanje računa, to je trošak pružaoca usluga i može padati samo na njegov teret. Tako stoji u Zakonu, ali kad bi se on poštovao ne bi bilo krađe građana. U Srbiji ima oko četiri miliona brojila. Za sedam godina, otkad je uveden taj pljačkaši sistem, svaki potrošač je oštećen za oko 14.000 dinara. Dakle, EPS je suprotno Zakonu od građana uzeo više od 400 miliona evra. Pljačka je organizovana iz vrha države, po Vučićevoj zamisli, u čijoj realizaciji su učestvovali resorni i ostali ministri, kao i menadžment EPS-a, predvođen Miloradom Grčićem. Ne zna se kako su razbojnici delili plen, koliko je pripalo Vučićima, koliko ostalim saučesnicima, a koliko je otišlo na plate naprednjačkih parazita koji su udomljeni u EPS. To će morati da utvrdi neka buduća istraga, posle oslobođenja.

Okupacija Srbije traje dugo, Vučić je samo poslednji u nizu zlikovaca, koji su porobljavali i pljačkali narod. Još pre 25 godina, o tadašnjim okupacionim trupama, čiji relikti su i danas na vlasti, govorio je Zoran Đinđić.

-Stanje naše države i nacije je katastrofalno. Da li je ovo okupacija? Jeste! Šta su okupatori radili sa srpskom privredom pre 50 godina? Izvozili su pšenicu, drvo, rude... Šta radi današnja vlast sa prirodnim bogatstvima Srbije? Isto to. Jesu li ovo okupatori? Jesu. I danas nam okupatori planiraju budućnost. Oni našu budućnost hoće već danas da potroše. Prošlost su nam potrošili, sadašnjost nam troše, hoće da nam potroše i budućnost. Šta nam oni nude u toj budućnosti, šta su nam obećali na svom balu vampira? Rekli su, ako sve bude u redu, ako budu vladali bez problema, imaćemo duplo više nego danas. Pozivam vas, izvadite svoje novčanike, prebrojte šta imate u njima. Kažu, imaćete duplo više. Da li od toga može da se živi? Da li za to vredi da se živi? Ako oni prebroje pare u svojim novčanicima, delegati na njihovom balu vampira ustanoviće da se nalaze u 23. veku. Mi smo u 15. veku, oni u 23. Očigledno među nama nema pomirenja, ili Srbija ili oni, ili mi ili oni - rekao je Đinđić 1996. godine, na godišnjicu devetomartovskog protesta, opisujući stanje kakvo vlada i danas.

Od tada, svi oslobodilački ustanci su propali, samo su se povremeno menjali okupatori. Đinđić nije oslobodio Srbiju, Vuk Drašković je postao kolaboracionista, a socijalisti su i dalje na vlasti. Na nesreću, konvertiti iz svih stranaka pridružili su se Aleksandru Vučiću, najgorem i najbrutalnijem okupatoru u istoriji Srbije. Združenim snagama uništavaju budućnost naroda kojim vladaju. S druge strane, na sreću, biografija Aleksandra Vučića se sastoji isključivo od poraza. Izgubio je sve političke i privatne ratove, izgubiće i ovaj, koji sad vodi protiv Srbije. Što pre, tim bolje i za njega i za normalne građane.

Mudri Brana Crnčević, vrhunski cinik sa istančanim političkim instinktom, pre 12 godina, tuđim stihovima je dao predikciju Vučićeve sudbine. Na potkoricama svoje knjige “Crni đavo, crveni rep”, koju je poklonio Vučiću, u posveti je citirao nekoliko stihova iz Puškinove pesme “Sećanje”: “U tišini noćnoj, sećanje preda mnom svoj dugi razvija svitak, i sa gnušanjem čitam život svoj, i drhtim i proklinjem, i gorko žalim i gorke suze lijem, ali tužne stihove ne brišem...” Crnčević je dobro pogodio prirodu Vučićevog ludila, zato je precizno najavio ono što ga čeka.

Vučić se već sad gnuša svog života, drhti i proklinje svoj pokvareni i podli karakter, ali džabe, više ne može da obriše tragove zločina, koje je izvršio u pohodu na Srbiju.

Tek će da lije suze kad bude čitao optužnicu, koja će ga na duže vreme odvesti u odgovarajuću kazneno-popravnu ustanovu. Vučić je sam, vođen svojom pohlepom, pred Srbiju postavio ultimatum o kome je Đinđić govorio - nema pomirenja, ili Srbija ili oni, ili mi ili oni.