Ekonomija

Ekonomija i društvo okovani lancima kriminala i korupcije (36)

Precenjenost kursa dinara

Razvojna paraliza privrede, socijalnog i društvenog sistema. Svedoci smo opšte paralize privrednih tokova i poslovanja uzrokovanih širokom virusnom (brzo širećom) infekcijom. Međutim, ova nova kriza samo je produbila probleme i otkrila sve slabosti privrede, društva i sistema na kojem funkcionišu, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

2) Glavni izvoznici i neto izvoznici - izvoz bez srpske privrede

Da vidimo ko su glavni izvoznici Srbije i njihov udeo u ukupnom izvozu. Dajemo nove podatke za 201. godinu. FAS Srbija 286 miliona evra, Hesteel Serbia 369 miliona, Tyres-Tigar 430 miliona, Philip Moris 226 miliona, Naftna industrija Srbije 482 miliona, Petrohemija 235 miliona, Gorenje 162 miliona, Viktoria grupa 173 miliona, Tetra pak 176 miliona, MK grupa 158 miliona, Yura corp. 304 miliona, Hemofarm 220 miliona, Robert Bosh 297 miliona, Leoni Wiring Systems 349 miliona. Jugoimport 145miliona.

HBIS grupa 753 miliona evra, Ciđin - Bor 750 miliona, Henkel - Srbija 370, Grundfos 238 miliona, ZFSrbija - Pančevo 216 miliona, Čukaru peki 392 miliona.

Na ovih 15 preduzeća otpada oko 55 - 60 milijarde evra izvoza ili 29% ukupnog. Bilo bi interesantno videti i njihov uvoz, da bi se video neto izvoz i pretežni izvoznici i uvoznici. Vrlo je značajno koliko su to naša, a koliko strana preduzeća koja rade kod nas i izvoze proizvode.

Samo na 15 najvećih korporacija odnosi se od 5,5 - 6 milijardi evra izvoza u 2021.godini. Nije daleko od istine konstatacija da Srbije nema Srba.

Kod ovih glavnih izvoznika interesantno bi bio videti i sve olakšice i stimulanse koje dobijaju. Preko navedenog se može razraditi i određena podsticajna politika izvoza i selektivna politika uvoza. Drugačiji pristup je obična stihija, parcijalni pristup ili politika gotovo od slučaja do slučaja.

12.Politika precenjenog kursa i gušenja privredne aktivnosti

Precenjeni kurs i produbljavanje ekonomske krize

U prethodnim prilozima se vršila analiza delovanja deviznog kursa u inflaciji, a sada se vrši analiza delovanja politike precenjenog kursa dinara na spoljnotrgovinske odnose i platni bilans.

Devizni kurs dinara i devizne rezerve (kao posledica linija odbrane od visokog deficita) sasvim opravdano su u središtu interesa ,. stručne i ukupne javnosti, posebno - eventualno u uslovima brzog klizanja kursa u odnosu na evro.

Stvarni kurs je rezultat ukupne privredne, finansijske i političke situacije u zemlji, ali i monetarne politike i platnobilansnih odnosa. Uz to i međuvalutnih odnosa na deviznom tržištu u svetu.

Ponuda i tražnja deviza se izvode (kurs je finalni „proizvod") iz ukupnih finansijskih tokova u zemlji i u odnosima sa inostranstvom. Šta se dogada sa kursom dinara koji se eventualno permanentno snižava i devalvira ili, neočekivano i naglo ojača-revalvira? Naša centralna banka je izabrala upravljivo-fluktuirajući devizni kurs kao "monetamo-stabilizaciono sidro" i važan instrument i indikator antiinflatorne (stabilizacione) politike.

Dakle, ni jedna institucija nije direktno zadužena za devizni kurs, jer naša centralna banka treba da brine o stabilizaciji cena, a da je briga za kurs samo tolika koliko utiče na rast cena. Da li se kurs dinara može održati dovoljno stabilnim i s vrlo malim oscilacijama gore-dole u odnosu na nekakav ravnotežni "tržišni" kurs kao dovoljno stabilan, koji otklanja kursne rizike i kursne razlike i rezultat je ponude i tražnje deviza? U situaciji visok deficita spoljne trgovine, velikih dospelih obaveza iz spoljnih dugova (kamate i otplate) niske ili čak u nekim godinama negativne stope ekonomskog rasta, relativno visoke stope inflacije u odnosu na glavne spoljno-trgovinske partnere i dr. teško je održati kurs dinara stabilnim.

Centralna banka tvrdi da ima "snažne devizne rezerve" i da povremenim intervencijama na deviznom tržištu može da brani tako formirani "tržišni" devizni kurs. Šta se to onda desilo sa padom kursa dinara od početka 2012. godine, a šta možemo očekivati ubuduće. Centralna banka je izvršila konverziju (prodala na deviznom tržištu) 7,5 milijardi evra iz deviznih rezervi u dinare, uz srednji kurs evra u tim godinama to iznosi 805 milijardi dinara.

Preko budžetske potrošnje (plate, penzije i druge budžetske obaveze) to je završilo blokirano u depozitima banaka, uz deo neutrošenog novca u Trezoru. To je jedan od faktora "stabilnosti" kursa. Drugi je veliko dospeće obaveza za plaćanje (tražnja i odliv) preduzeća i banaka po spoljnom dugu. To je dovelo do povećanja tražnje deviza na deviznom tržištu. Treće, centralna banka je izvukla dinarsku protivvrednost prodatih deviza iz cirkulacije, dok su devize odlivene za plaćanje dospelih spoljnih obaveza.

To je taj dvostruki negativan efekat u privredi. Prvo, odliv deviza za obaveze plaćanja inostranstvu, i drugo, smanjenje mase novca u opticaju i opšta nelikvidnost te sistem sveopšteg neplaćanja. Tako "odbrana kursa" deluje "stabilizaciono" gušeći nacionalnu privredu.

Postoji i čisto psihološki faktor koji samo pogoršava rast kursa evra, ali i eventualno smanjena ponuda deviza (doznake, novi krediti, direktne strane i portfolio investicije i dr.) koji uskoro usledeti.

Tvrdnja da svaki dinar emitovan po tom osnovu "ima svoje devizno pokriće u evrima" i da nema osnova daje Narodna banka Srbije "štampala dinare bez pokrića" - više služe za umirenje javnosti i zabavljanje monetarnih stručnjaka.

To je isto kao kada preduzeće proizvede neku robu, pri tome isplati zaposlene, plati poreze i doprinose, kupi materijal i dr. a zatim proizvod stavi u magacin. Jednostavno to ne stoji, kao ni već uobičajeni stav Narodne banke Srbije da je "novčana masa pokrivena sa 490% deviznim rezervama". Ako pogledamo strukturu, plasiranje i raspoloživost deviznih rezervi tada vidimo da taj odnos praktično ne znači ništa. O kvalitetu i plasiranju deviznih rezervi raspravljamo na drugom mestu u ovom radu.

Zbog velikih dospeća obaveza po spoljnim dugovima u 2016. godini 5,6 milijardi evra i 6,6 milijardi u 2017. godini, ali i većeg učešća obaveza iz duga od neto prirasta BDP i eventualnog izostanka sredstava od doznaka iz inostranstva (zbog produžene krize i neizvesnosti na Zapadu, ali i visoke nezaposlenosti u razvijenim zapadnim privredama), izostanka sredstava od privatizacije, a za sada visokih direktnih stranih investicija i portfolio investicija uz pristanak procesa dokapitalizacije banaka, a zatim zbog produbljavanja krize kod nas, očekivanog slabljenja „sklonosti" ka deviznoj štednji (o dinarskoj da i ne govorimo) i dr. na deviznom tržištu će postojati permanentan pritisak na slabljenje kursa dinara.

Dokle se to može očekivati? To će biti stalni proces, uz veće ili manje dnevne oscilacije kursa gore-dole, ali uz permanentni proces potrebnog klizanja srednjeg kursa i uz sve veći raskorak kupovnog i prodajnog kursa.

Da pogledamo to kretanje u prethodnom periodu od deset godina (2002. - 2011.), a zatim u novom periodu (2012.-2021.).

U prethodnom periodu nprosečan tržišni kurs evra iznosio je 85 dinara za evro,dok je ravnotežni (zbog visoke inflacije u Srbiji) iznosio 124 dinara za evro. Stopa precenjenosti dinara je visoka i dostiže 46%, a u poslednjoj godini ovog perioda (2011)oko 36%.

Ravnotežni kurs smo izračunali na osnovu razlike u stopi inflacije u našoj privredi i inflacije u zoni evra. Ta je razlika korigovana za stopu promene kursa dinara i evra u navedenom periodu. Ukoliko je razlika stopa inflacije veća od promene kursa koja to prati radi se o precenjenom kursu. Obrnuto, ukoliko je razlika stopa inflacije manja od depresijacije kursa, tada se vodi politika podcenjenog kursa.

Noviji period razvoja (2012-2021) karakteriše znatno niža inflacija i njeno svođenje na nivo inflacije u EU. Precenjenost dinara po godinama dosta oscilira, ali je njena opšta karakteristika zadržavanje na dostignutom nivou ili smanjivanje visine precenjenosti.

Precenjenost dinara se"vuče" već godinama, uz tendenciju smanjivanja u nekoliko poslednjih godina. Tako je u celom periodu iznosila 39%, a već u toku 2016. godine to iznosi 21 %. Ako se po ovom realnom kursu obračuna BDP on bi u 2020. iznosio umesto 46,4 milijardi evra svega 26,2 milijarde, dok bi penzije umesto 245 evra bile svega 146 evra, a prosečna plata umesto 564 evra svega 309 evra.

Dinar je ovih novih deset godina (kumulativno) visoko precenjen i krajem 2021.godine realni ravnotežni kurs bi (da se vršilo permanentno kursno prilagođavanje) iznosio umesto 117,6 dinara za evro 148,4 dinara. Međutim, svi dosadašnji dispariteti su „ugrađeni" u troškove i sve finansijske i platnobilansne odnose, tako da sada tražiti devalvaciju dinara od oko 36%, da bi se dostigao ravnotežni realni ku rs više bi donelo štete od neizvesne koristi.

2)Precenjenost kursa dinara u novom periodu razvoja

Precenjenost kursa dinara se, vidimo „vuče" iz prethodnih godina, jer se nije vršila potrebna „adaptacija" deviznog kursa dinara prema promenama cena i troškova poslovanja u Srbiji i u inostranstvu (glavni spoljnotrgovački partneri). U novoj dekadi razvoja (2012-2021) devizni kurs se „stabilizovao" uz manje godišnje promene. Stopa inflacije je svedena sa visokog nivoa (12,2% na 2012.godinu) na nizak nivo - gotovo na nivo inflacije u EU.

Kada bi se izvršila „ugrađena" potrebna devalvacija dinara, tada bi dinar „vredeo" krajem 2021.godine umesto 117,6 dinara za evro 148 dinara, mada bi se to kumulativno našlo na oko 163 dinara za evro.

U novijem periodu razvoja (2012-2021) kumulativna stopa inflacije je iznosila 31%, dok je u isto vreme dinar devalvirao svega 4%. To znači da je u ovom periodu dinar precenjen u odnosu na evro za 27%. Tako bi umesto 117,6 dinara za evro „realni" ili ravnotežni kurs na kraju 2021.godine iznosio 148,4 dinara za evro.

Ako je izabran koridor inflacije za godinu dana kojeg se drži centralna banka kao svog cilja (3+-(ispod + znak - 1,5%) normalno bi bilo daje zbog devizne izvesnosti i smanjenja deviznog rizika da se odredi gornja i donja granicu mogućih

(dozvoljenih) oscilacija kursa u tromesečnoj i godišnjoj dinamici. Van tih

kurseva se neće dozvoliti "probijanje". Ovako formiranje deviznog kursa prema ponudi i tražnji je unapred dato kao velika i neočekivana svakodnevna, mada ne velika (0,l%-0,2%) fluktuacija. Tu nema osmišljene i vođene politike upravljivo fluktuirajućeg deviznog kursa. Doživeli bismo sličan scenario nedavnom venecuelanskom deviznom devalvacionom rašomonu. Sta i kako dalje? Mada ozbiljno kritikujem koncept monetarne politike centralne banke, ovde bi se u potpunosti složio s guvernerom u pogledu kursa dinara. Kurs dinara treba da ostanei relativno stabilan u toku godine, uz manje oscilacije i uz česte (ne dnevne, već tromesečne promene) i blagovremene intervencije centralne banke iz deviznih rezervi. Inače nisu nam potrebne tolike sterilne devizne rezerve. To su naši mrtvi kapitali. One treba da fluktuiraju gore-dole povezane s deviznim kursom i stanjem u platnom bilansu. Politika deviznih rezervi zahteva dublje preispitivanje. Da vidimo koliko je naša centralna banka potrošila deviznih rezervi u "zaštiti kursa od preteranih oscilacija".

Ukupno je prodato 8,1milijardi evra, a kupljeno 3,2 milijardi evra, masa povučenog novca (do 2021) kao dinarske protivvrednost prodatih deviza iznosi 728 milijardi dinara.Time je potpuno kompenzovana masa ranije emitovanog novca drugim tokovima.

Taj problem sam šire obradio u prilogu o monetarnoj politici naše centralne banke.

Ovde posebno treba isticati potrebu da se deo deviznih rezervi (obave rezervi poslovnih banaka) izdvoje i drže na posebnom računu banaka sa koga se snažno stimulisaii izvozni poslovi i pripreme proizvodnje za izvoz, što sada potpuno izostaje. Sada je situacija potpuno suprotna - krediti banaka za uvoz iznose 51 milijardu dinara, a za izvoz ništa. To samo ukazuje na to koliko se stimuliše izvoz preko naše monetarne politike.

13. Dinar kao nacionalna valuta i dolarizacija i evroizacija finansijskog i monetarnog sistema

Postojale su i sugestije od naših liberala o "napuštanju dinara kao nesigurnog sredstva plaćanja i prelazak na evro"

Ni sama Evropska centralna banka ne bi dozvolila da se neko "igra" sa evrom i da mu obara vrednost zbog visoke inflacije u zemlji. Tačno je i sigurno samo jedno Srbija bi time izgubila samostalnu monetarnu politiku. Odreći se monetarnog suvereniteta ili samos" monetarne politike znači odreći se i sopstvene aktivne makroekonom politike i koncepcije razvoja. Takve države potpuno gube monetarni

suverenitet. (Crna Gora je uzela evro, što joj je omogućeno iz čisto političkih razloga, ali da li to rešava bilo kakav problem ove države? Svi problem su ostali, kao uostalom u 14 od 18 članica evrozone). Nije neobično da je od 28 zemalja članica EU samo 18 prihvatilo evro kao valutu, ostalih deset nisu, jer su ocenili da im je bolje da zadrže svoju valutu i monetarni suverenitet. Upravo monetarna politika treba da ima usmeravajući i podsticajni karakter za razvoj i jačanje privrednog sektora, a ne samo stabilizacioni, što je posebno značajno za sve privrede u razvoju-kojima su potrebne visoke stope privrednog rasta- koje znače brz (oko5%) ili veoma brz privredni rast (5-8%).

Stvarno "evro nam ne može resiti problem inflacije, održati stabilnost kursa, da stabilizuje finansijske tokove i resi platnobilansne probleme". Uzmimo samo slučaj Grčke,Italije, Španije i drugih članica evro zone. Tvrdi se pri tome da bi inflacija pala na 2-3%, jer bi o stabilnosti brinula Evropska centralna banka. Pogrešno se polazi od toga da je inflacija monetarnog porekla i da bi prelaskom na evro automatski bila svedena na nivo inflacije u evro zoni (do 2%). Kada bi to bilo tačno ne bi inflacija u evro-zoni kod 18 država bila izuzetno različita od 1,2%, pa preko 8% do 16% godišnje. Pri tome ne bi se smanjio platno-bilansni deficit, kamatne stope ne bi pale na nivo u evro-zoni, javni dug se ne bi smanjio, kao ni spoljna zaduženost.

Složio bih se sa jednim autorom (Maks Ote) da je "evro gigantska deflatorna zamka". I pored rigoroznih zahteva Mastrihta u pogledu dozvoljene maksimalne kamatne stope, visine inflacije, budžetskog deficita, visine javnog duga u bruto domaćem proizvodu i dr. uz i dalje različito vođenje fiskalne politike, u svim zemljama postoje po svim navedenim kriterijumima zaista velike razlike (slučaj Grčke, Belgije, Letonije, Mađarske, Rumunije, Francuske, Španije, Italije, Nemačke, i dr.). Najveći deo kriterija Mastrihta je visoko "probijen", uz prećutno tolerisanje, ali i vrlo moguću reviziju tih zahteva ili njihovo "elastično tumačenje" (tolerisanje) u uslovima produžene i zaoštrene ekonomske krize.

Zagovaranje koncepta "EU sa više brzina" je samo priznanje velikih sukoba interesa i različite pozicije dve grupe država, ali i prvi korak u stvarni raspad EU.

Na kraju, ako hoćemo da izbegnemo ove kursne traume i "udare" kada smo već bili od odnosa 100:1, trebalo je hitno razraditi monetarnu reformu kao deo kompleksne finansijske reforme, brisanjem dve nule, odnos svesti na 1:1

štititi taj kurs potrebnim intervencijama centralne banke. Tada je svejedno imamo li evro ili dinar, sve se svodi na realnu ekonomiju, bez kursnih razliki rizika. Tada ima smisla voditi ne samo stabilizacionu (kursnu i cenovnu) već razvojnu politiku. Uostalom, evrozona je, kao i EU, u dubokoj egzistencijalnoj krizi, tako da od svih pet predloga za njeno očuvanje i produženje života nijedno rešenje koje se nudi ne otklanja njene fundamentalne slabosti. Velika je prednost zadržavanje nacionalne valute i samostalne monetamo-kreditne politike.

"Sa stabilnom, relativno podcenjenom domaćom valutom, za Srbiju je bolje da se ne zaleće u evrozonu. Ta monetarna unija je nezavršena priča i treba požuriti da se priča zaokruži. Evrozona mora da bude kompletirana kao bankarska unija". (Džefri Saks, isto str.36, 2014.). To je zahtev i pretpostavka njenog očuvanja i efikasnosti, ali je kao koncept neostvarivo.

14.Relativno stabilan devizni kurs

Devizni kurs je rezultat ukupne privredne i finansijske situacije u zemlji, ali i platno-bilansnih odnosa i tokova. Devizni kurs je "finalni proizvod" ukupnih finansijskih odnosa u zemlji i odnosa sa inostranstvom. U modernim privredama devizni kurs se stavlja u ruke državama da preko njega ostvaraju određene razvojne, stabilizacione ili uvozno-izvozne ciljeve. Svaka država bira i održava kurs kakav joj najbolje odgovara u određenoj situaciji i fazi razvoja.

Centralna banka je, ponovo ističem, potpuno u pravu kada zagovara relativno stabilan kurs dinara sa malim oscilacijama, uz daleko veće pozitivne od negativnih efekata. Samo se postavlja pitanje dokle se može voditi takva politika?

politike i koncepcije razvoja. Takve države potpuno gube monetam;

Međutim nije poznato koji raspon u oscilacijama kursa će braniti Narodna banka i koliko je spremna da utroši deviznih rezervi za odbranu kursa dinara. Sve se svelo na dnevne oscilacije, koje nisu velike 0,1-0,2%, ali se stalno iscrpljuju devizne rezerve prodajama na deviznom tržištu, jer tražnja deviza je redovno veća od ponude, a uvoz veći od izvoza. Ako je već određen koridor inflacije, normalno je da se odredi i koridor kamatnih stopa (i kamatna marža), kao i koridor oscilacije deviznog kursa. Tada su sve tri parametra povezana u okviru makroekonomske politike države.

Devizni kurs dinara u poslednje vreme je u središtu interesa naše stručne i ukupne javnosti, posebno u periodu kada je kurs naglo oslabio ili ojačao prema evru (a evro slabio prema dolaru), a zatim značajno aprecirao. Slede stalne oscilacije gore-dole sa stalnom dugoročnom tendencijom slabljenja kursa. Javnost i poslovni svet se pitaju: šta je to s kursom i koliko se može održati bez ili sa intervencijama naše centralne banke.

Velika konfuzija u javnosti je stvorena zaista ekstremnim stavovima nekih ekonomista koji traže da "kurs evra slobodno fluktuira", do stava da je dinar precenjen, da mu je realna vrednost oko 166 dinara i da treba izvršiti devalvaciju, za odgovarajući procent, sve do predloga za ukidanjem dinara i prelaska na evro (kao što sada čini Hrvatska). Odmah da istaknem da je naša centralna banka izabrala upravljivo-fluktuirajući kurs i stavila ga u funkciju stabilizacione politike. To je vrlo važan instrument antiinflatorne politike posebno u privredi u kojoj je uvoz dvostruko veći od izvoza. Visoki i "jeftiniji" uvoz sigurno deluje stabilizaciono. Na početku da raščistimo dilemu: kurs dinara jeste visoko precenjen već niz godina. Da se vršilo godišnje "prilagođavanje" realni kurs bi krajem 2016. godine iznosio oko 157 dinara za evro. Međutim, svi godišnji dispariteti su već "ugrađeni" u cene i troškove, uvoz i izvoz, tako da sada zagovarati prelaz na realni ili "ravnotežni" devizni kurs (uz obaveznu devalvaciju) izazvao bi nesagledive posledice za privredu i društvo.

U sve efekte eventualne devalvacije dinara od 25-35% ovde ne možemo ulaziti, jer su veoma brojni (efekti na spoljni dug, plate, penzije, uvoz, izvoz BDP, bilanse banaka, kursne razlike i dr.).

15.Liberalizam i slobodno fluktuiranje kursa

Zagovarati slobodno fluktuiranje kursa dinara, kada to ne provodi ni jedna država u svetu (jer potpuno slobodnog fluktuiranja kursa nema) znači totalni liberalizam koji bi potpuno razorio nacionalnu privredu i uveo je hiperinflatorni vrtlog, uz destrukciju gotovo svih finansijskih tokova, ali "rasprodaju" nacionalnog bogatstva preko devalviranog kursa dinara. Da vidimo taj mogući proces. Stalna devalvacija ili "slobodno fluktuiranje kursa'. stoje u osnovi isto, doveo bi do drastičnog poskupljenja uvoza koji učestvuje u bruto domaćem proizvodu i do 51%. Sve cene uvozne robe, a zatim i domaće robe (od pijace do trgovine) odmah bi se"uskladile" sa novim kursom. Talas inflacije zapljusnuo bi, po inerciji, sva tržišta. Uvozna inflacija bi se preko tržišta prelila na sve sektore. Porast domaćih cena preko kursa vodi novom disparitetu kursa dinara i evra. Dinar mora ponovo da "klizi" na dole. Klizanje kursa postaje autonoman proces snažno podstaknuti psihokoškim faktorima.

Devalvacija i "ravnotežni" kurs doveli bi do ogromnog odliva nacionalnog bogatstva kroz budžet preko sada daleko veće dinarske protivvrednosti obaveza iz dugova (kamate i otplate) na inostrane zajmove u procesu njihove otplate. Svako slabljenje kursa dinara povećava učešće javnog duga u bruto domaćem proizvodu. Postepeno, a zatim sve brže razvija se spekulativna ekonomija.

Sigurno je da bi veće promene kursa dinara (devalvacije) otežale otplate kredita dužnicima u evroiziranim bilansima banaka i doveli do većih nenaplativih kredita, ali i odliva nacionalnog bogatstva preko devalviranog dinara. Istovremeno bii bilansi banaka doživili veliki rast deviznog dela. Deevroizacija bi bila zaustavljena, a to bi smanjilo i efiksnost monetarne politike.

Mnogi uvoznici (posebno repromaterijala, energenata i sirovina) bili bi pogođeni skupljim uvozom i gubicima. Šteta bi bila veća od koristi. Stoga je veća izvesnost da se umesto dnevnih prate tromesečne ili polugodišnje dozvoljene oscilacije kursa. Sa dozvoljenim oscilacijama 3±1,5% tromesečno ili polugodišnje-kada interveniše i naša centralna banka. Tada u stvari imamo upravljivo-fluktuirajući i predvidiv kurs.

Dugoročne obaveze (kamate i otplate) po inokreditima preduzeća, banaka i države u 2017. godini iznose preko 6,6 milijardu evra (u tome samo kamata iznosi 1,2 milijarde), dok će ukupan porast BDP od 1,8% iznositi oko 0,6 milijardi evra. Kada bi se izvršila devalvacija od 35-46% ili naglo klizanje kursa dinara sa tadašnjih 123 na 156 dinara, tada bi umesto 139 milijardi dinara za kamatu na inostrane dugove u budžetu trebalo izdvojiti gotovo 300 milijardi dinara. Koliki bi tada bio budžetski deficit? Naravno, javnost se boji nastanka scenarija u kojem će kurs evra nekontrolisano rasti. Tada dolazi do eksplozije cena, kamate rastu, dok bi zarade i penzije realno i izražene u evru stalno padale. Takav scenario smo imali u hiperinflaciji (1993. godina).

I sada je neto prirast bruto domaćeg proizvoda u nizu godina manji od kamata na spoljne dugove u bruto proizvodu. Došli smo u situaciju da sve što se dodatno stvori u odnosu na prethodnu godinu mora se odliti na kamatne obaveze iz inostranstva, čak ni to nije dovoljno. Država se morala u 2015. godini dodatno zadužiti za 645 milijardi, a u 2017. oko 820 milijardi dinara da bi se finansirao budžetski deficit i pokrile dospele obaveze iz spoljnih dugova.

Finansiranje budžetskog deficita preko zaduživanja kroz emitovanje obveznica duga znači i plaćanje visoke kamate za hartije od vrednosti. Kada one dospeju na naplatu tada investitori oslobođena sredstva usmeravaju na kupovinu deviza što dodatno "topi" devizne rezerve i obara kurs dinara. Istina, precenjeni kurs domaće valute dovodi i do odgovarajućeg smanjenja naplate PDV iz uvoza, što je značajno u politici konsolidacije budžeta.

Budžet bi tada otklizao, uz već postojeći, u još veći deficit. Tada nacionalna privreda ulazi u zonu velikog neto odliva kapitala i velikog siromašenja. Ako je precenjeni kurs dinara ograničavao i destimulisao izvoz, a stimulisao uvoz, treba imati u vidu daje uz ovaj kurs i gotovo dvostruko veći uvoz od izvoza omogućio jeftiniji uvoz za privredu. Svi izvoznici imaju i deo jeftinijeg uvoza i time niže troškove poslovanja. Treba sagledati kakvi su neto efe uvoza i izvoza. Veoma dobru analizu precenjenog kursa dinara i njegove efekte dao je i Nebojša Katić u radu Paradoksi jakog dinara (Politika, 24. maj 2011).

16.Slaba, neorganizovana,usitnjena i nestimulisana izvozna privreda

Naša izvozna privreda je ogoljena, slaba i neorganizovana, a posebno nedovoljno podržana drugim merama makroekonomske politike. Nikakva promena kursa ne može naglo preokrenuti negativne izvozno-uvozne tokove. Sam kurs na nepripremlienoj i neefikasnoj, ali i onesposobljenoj izvoznoj privredi, ne može biti dovoljan stimulans u oživljavanju izvoza. Umesto stalnog devalviranja kursa dinara treba ugraditi celi sistem podsticajnih mera izvoznoj privredi (od kredita, kamata, rokova, namena i dr., ali i fiskalnih stimulansa), da bi se nepovoljni efekti precenjenog kursa neutralisali. Potrebne su nove mere monetarne politike, pre svega strateška preorijentacija sa politike "otvorenog tržišta" i osnovnog odnosa centralna banka-poslovne banke na selektivne stimulativne mere izvoznoj privredi, poljoprivrednoj proizvodnji i industriji.

Blokirana sredstva devizne obavezne rezerve treba postepeno oslobađati i kontrolisano usmeriti u podsticaje izvoznoj privredi. Monetarni mehanizam treba temeljno rekonstruisati i staviti ga u funkciju privrede i razvoja, a ne unutar bankarskog sektora (odnos centralna banka-poslovne banke) i tekuće potrošnje. Kamatnu stopu na kredite banaka trebalo je oboriti, ali i referentnu kamatu, kao što to čini i EU kojoj težimo. Jer, ni u EU se kamate ne formiraju slobodno (ograničene su i limitirane) i sa ovako visokom kamatnom maržom.

Sa ovakvom kreditnom i kamatnom politikom, kakva se vodi kod nas, ni jedna privreda nema šansu da se razvija, a još manje da izvozi i bude konkurentna. Konačno, nije formirana nikakva uvozno-izvozna strategija. Izvoz je da ponovo naglasim, dugoročna investicija-koju treba „negovati", čuvati i razvijati svim podsticajnim sredstvima.

17. Devizne rezerve - prva odranbena linija protiv deficita spoljne trgovine

formiranju,strukturi, upotrebi i plasmanu deviznih rezervi vrlo malo se zna u

Javnosti. Stoga ćemo poći od tokova njihovog formiranja, a zatim njihovog angažovanja i korišnjenja u odbrani kursa dinara i međunarodnim plaćanjima.

Da pogledamo iz kojih se izvora formiraju devizne rezerve i u koje svrhe se troše.

Zlato se i dalje računa u devizne rezerve mada je od 1976. godine demonetizovano od strane MMF (Skupština u Manili). Ono predstavlja potencijalne devizne rezerve, čijom prodajom može da se dođe do stranih deviznih rezerv za potrebe plaćanja.Centralna banka prati samo plasman ili angažovanje deviznih rezervi prikazujući oblike u kojima se devizna sredstva nalaze, ali ne i njene izvore i strukturu po sredstvima iz kojih se formiraju.

Iz navedenog pregleda se ništa ne vidi, posebno kakva se vodi politika deviznih rezervi. Jer,samo konstatovanje ukupne visine i promena ukupnih rezervi (centralne i poslovnih banaka) praktično ne pokazuje mnogo. Ne vidi se šta je dovelo do promena deviznih rezervi, po kom osnovu, iz kojih sredstava (izvora) i dr. To se može videti iz tokova priliva i odliva deviznih rezervu.

Veoma je važno prikazivanje i praćenje izvora deviznih rezervi, kao i njihovog plasmana. Mada je to uglavnom "pokriveno" velom poslovne tajne, ne vidi se kod kojih je prvoklasnih banaka izvršen plasman u hartije od vrednosti i pod kojim uslovima, kod kojih i koliko je oročeno, gde je efektiva u inostranstvu. Najveći deo deviznih rezervi, tvrdi se često, plasiranje u prvoklasne hartije od vrednosti banaka sa najvišim kreditnim rejtingom. To su hartije od vrednosti SAD, Nemačka, V. Britanija, Kanada, Holandija, Finska i Austrija.

U toku 2013. devizni priliv ostvaren od prodaje HOV Srbije od 2.625 miliona evra, od čega je 1.848 miliona realizovano na međunarodnom finansijskom tržištu, a 778 miliona na domaćeg finansijskom tržištu. Istovremena je došlo i do odliva iz deviznih rezervi od 1.813 miliona evra, tako da je porast iznosio 812 miliona. Da li se sredstva dobijenih kredita u inostranstvu (MMF i banke) oročavaju ili plasiraju u HOV i pod kojim uslovima, a pod kojim su dobijeni krediti? Sve to treba imati u vidu ipratiti da bi se mogla voditi efikasna monetarna, platno-bilansna, likvidna i optimalna politika deviznih rezervi?

Isto tako, fiskalni sektor nisu samo penzije i lična primanja, već ukupni prihodi i rashodi. Tu je potrebna duboka rekonstrukcija i prihodne i rashodne strane, ali i totalna kontrola javnih tokova. Privreda i društvo su u dubokoj krizi koja se operacijama deviznim kursom ne može prevladati.