Bliski Istok

Kraj jednopolarnog veka

Ko je izgubio, a ko dobio u Siriji?

Elena Pustovojtova

Vek u istoriji sveta više nije jednak stotini godina, kako smo uobičajeno mislili. Ima dešavanja koja okončavaju jedan vek i počinju drugi, nezavisno od kalendara. Upravo takva dešavanja su ona koja se pred našim očima događaju u Siriji.

Ova dešavanja su zamagljena prašinom koju su podigli zapadni, pre svega američki, mediji. „Ako pretpostavimo da saopštenje o izlasku ruske vojske iz Sirije nije nekakav trik kao u Ukrajini, Putin je izgleda zaključio da je njegova umnogome oportunistička intervencija dostigla nekoliko instant ciljeva", piše Fajnenšel tajms. „..Ipak, u širem smislu, njegova intervencija se završila sa dva velika neuspeha. Moskva izvlači svoje snage bez obzira na to što IDIL (zabranjen u Rusiji) i dalje drži velike delove sirijske teritorije. To otkriva licemerno saopštenje Kremlja o tome da je cilj njegove intervencije bila borba protiv islamskog terorizma. Rusko bombardovanje takođe nije moglo da promeni raspored glavnih snaga na terenu... Sirijska agonija se neće završiti dok on (Putin) insistira na podršci Asadu."

Drugačije mišljenje na ovu temu praktično nećete naći u zapadnim medijima. Ali, hajde da ostavimo po strani takvu ispolitizovanu retoriku, uzimajući u obzir jednostavnu okolnost da je rat protiv Rusije u informativnom prostoru ne manje žestok od borbe Asada protiv terorista IDIL-a. I tu nema ničeg drugog do intelektualnih uvreda protivnika tokom borbe.

Lako je shvatiti šta više od svega iritira zapadne medije: oni su bili zatečeni ruskim dejstvima. Nisu pretpostavljali, nisu mislili... I to samo zato što se to nije uklapalo u logiku dešavanja po njihovim merilima: Rusija nije došla da bi ostala i nekome nešto diktirala. To što je ona uradila, nije po američki, i znači - nije pravilno. Otuda i zaključak: Rusija je iscrpljena i spremna je da preda Asada...

Ali, kada se prašina slegne, postaje jasno čak i Fajnenšel tajmsu da sa nesrećnom Sirijom, koja pet godina krvlju plaća bliskoistočni scenario SAD, počinje novi vek svetske politike. Vek demontaže američke diktature, koja nosi masku „promocije demokratije".

Dovoljno je šire pogledati na ceo azijatsko-tihookeanski region, da bi se razumelo kako se mnogo geopolitičkih interesa sukobilo oko predsednika Bašara Asada. Počnimo, na prvi pogled, izdaleka: šta je danas Šangajska organizacija za saradnju (ŠOS)? To su Indija, Kazahstan, Kirgizija, Kina, Pakistan, Rusija, Tadžikistan, Uzbekistan, države-posmatrači: Avganistan i Iran, države koje su se prijavile za učestvovanje u ŠOS-u u svojstvu države-posmatrača: Bangladeš, Sirija i Egipat.

Ako ste pogledali na geografsku kartu, odgovor je jasan. On nam daje povoda da tvrdimo da su u tom „ratu koji se vodi tuđim rukama" očigledni gubitnici - Turska i države koje „sede na nafti", koje ulaze u Savet za saradnju zemalja Persijskog zaliva - proamerička ekipa koja je zajedno sa svojim „profesorima" iz Vašingtona povela rat protiv Sirije. A da će dividende - u početku političke, a zatim i materijalne - skupiti ne samo Rusija, Iran i sirijski Kurdi. U ratu za energiju koja teče cevovodima sa Bliskog istoka u Evropu, nije nevažno kuda te cevi prolaze. Kroz Iran, Irak i Siriju ili kroz Katar i Tursku. Kao što možete da pretpostavite, u tim cevima, a preciznije u geografiji njihovog postavljanja, nalazi se uzrok problema.

Ako uhvatite za prvi lanac zemalja, osetićete interese Kine, a sa njom i Rusije, koja sa Kinom metodično uspostavlja takve odnose koji garantuju bliske i dobre susedske odnose u budućnosti. Ako uhvatite drugi, dobićete „girlandu" od američkih vazala, koji su povezani sa politikom Stejt departmenta i NATO-a. Upravo tamo, u Pentagonu, pažljivo je planirano „arapsko proleće" i „sirijska revolucija", naoružavana je i obučavana opozicija, ohrabrivani su kurdski separatisti i džihadisti svih vrsta. Cilj je, kao i uvek, bio jednostavan - preći preko Sirije buldožerom građanskog rata, kako bi se na njenim ruševinama nacrtale maršrute koje odgovaraju strateškim interesima SAD - i za cevovode i za vojne baze.

Pokažite mi jedan primer gde SAD u tome nisu uspele.

Samo u Siriji. Do ovog trenutka još nije bilo snage, ili objedinjenih snaga, koje bi uspele da uravnoteže moć države koja na armiju i naoružanje troši trećinu svih svetskih troškova. Čak i Rusija i Kina zajedno, jedva dostižu do polovine sredstava koje na rat ili na pripremu za rat troši Vašington. A blok NATO je prešao trilion dolara kada je o rashodima reč. Ipak, nije NATO, već „petorka" - Rusija, Sirija, Iran, Irak, Hezbolah - ta koja je, na svoj način, promenila sliku dešavanja u Siriji. Završetak građanskog rata nije samo jedan od srećnih trenutaka za Sirijce. Taj događaj je značajniji u geopolitičkom smislu. On označava da postoje snage osim NATO-a koje su sposobne da oblikuju budućnost ovog regiona. Tog i drugih.

Složićete se, danas su čak i u Briselu i Vašingtonu uvereni da bez Rusije nema rešenja problema u Donbasu. Da bi bez Rusije, Barak Obama mogao samo da se pohvali likvidacijom hemijskog oružja u Siriji. Da se sa Bašarom Asadom, u Siriji, dogodi isti onaj varvarski irački ili libijski scenario - mi nismo dali. Da naše vojne baze u Siriji ostaju zato da bi Moskva imala mogućnost da brzo zavede red u tom regionu. Da turski avioni (i ne samo oni) ne mogu da narušavaju granice Sirije - opet smo mi zaslužni...

Ali, glavna stvar koju smo dobili u Siriji, a to predstavlja specifičnost filozofije novog veka u međunarodnoj politici, Rusija je iskoristila svoju vojnu snagu, ne da bi uzela, već da bi vratila Sirijcima - svima, i onima koji podržavaju Asada, i opoziciji - mogućnost uspostvaljanja mira i formiranja organa vlasti u svojoj zemlji, na način na koji oni sami smatraju da treba i da je pravilno. I to je suštinska razlika u odnosu na sve revolucije, intervencije, promocije demokratije i druge raznobojne pokrete za nasilno skidanje sa vlasti nacionalnih lidera i vlada, čemu svedočimo poslednjih decenija.

Američki Stratfor, specijalizovan za istraživanje i analizu, sada prebrojava koliko je aviona odletelo iz aviobaze Hmejmim, a koliko je ostalo, kako bi nam dokazali krivicu. „Kao što može da se vidi na fotografijama (sa špijunskih satelita) morske baze u Tartusu", piše Stratfor, „ne primećuje se utovar. Iako se tamo nalaze vojna vozila, spremna za transport, među njima se ne vidi teška artiljerija i oklopna vozila. To ukazuje na mogućnost da se Rusija sprema da pruži kopnenu podršku sirijskoj vladi"...

Jednom rečju, to nije dobro! Dobro je kada pola godine 65 zemalja predvođenih SAD, iz dve baze bombarduju teroriste u Iraku i Siriji, a teroristi prevoze sirijsku naftu za prodaju u Turskoj. Da nije Putina...