Postdemokratija

Šta da radi opozicija

Opozicija je kao konobar koji stalno gunđa protiv šefa sale, jer ovaj naplaćuje račune i prima bakšiš. Mogao bi, misli svaki konobar, i on to biti. Iste su branše, jednako umeju da podvaljuju gostima muda za bubrege i potkradaju ih. Razlika je samo u tome što šef drži buđelar, pa može konobaru da ostavi nešto od bakšiša, a i ne mora. Tako i naša opozicija, ništa ne bi menjala osim onih na vlasti, kako bi preuzela poslove koji donose bakšiš. Ali, svi su već bili u toj poziciji i toliko su dobro delovali da su najzaslužniji što su se na vlast vratili Radikali, Socijalisti i Julovci. Jedini izuzetak je PSG i zato on treba da povede kolo na predstojećim beogradskim izborima, veruje u to kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador Srbije u Tel Avivu

Mile Isakov

Pošto su iz SNS najavili izbore u Beogradu za početak decembra, vreme je da progovorimo o opoziciji koja, mada kilava, ako uopšte ima ikakve šanse, ima je u Beogradu. I da ne bude zabune, ne svojom zaslugom, šansu joj daje sama vlast svojim katastrofalnim ponašanjem i rezultatima. Zrelo je, samo treba prodrmati drvo, pa da otpadne.

Kao i uvek dosad, neće opozicija pobediti nego će vlast izgubiti na izborima, ovim ili nekim narednim. Da li će se to dogoditi već sad pri ovom glasanju, a Beograd je objektivno najslabija karika u SNS lancu, ipak zavisi donekle i od opozicije, koja trenutno ne deluje spremna da preuzme glasove koje su birači spremni da poklone nekome ko je ozbiljan oponent ove vlasti. Taj neko mora mora bar da liči na pravu opoziciju. Nije prava opozicija svako ko je protiv Vučića i SNS, prava opozicija mora biti drugačija i ponuditi drugačiju politiku, drugačije metode i mehanizme vladanja, a ljudi koji je predvode moraju biti čisti i sa dovoljno kredibiliteta da bi im se verovalo. Nije, dakle, najvažnije pitanje da li će opozicija na izbore izaći u jednoj ili u više kolona, nego šta je opozicija i šta joj valja činiti da bi zatresla stablo mafijaške familije koja vlada Beogradom i Srbijom. Ili je možda lakše dokučiti šta nije prava opozicija.

Pre nego što pokušam da odgovorim na to pitanje, važno je objasniti zašto je ono ključno kad su u pitanju ipak lokalni izbori. Jeste, izbori su lokalni ali predmet izbora nije ni malo lokalnog karaktera. I to znamo iz iskustva, ti su izbori biti ili ne biti za režim, koji ako izgubi Beograd, izgubiće ubrzano i vlast u celoj Srbiji. A to znači da će beograđani glasati o sudbini ove zemlje i svih nas. Zato, za razliku od svih drugih lokalnih izbora, na ovim neće dominirati lokalne komunalne teme. Neće ljudi glasati za ovu ili onu stranu zbog vodovoda i kanalizacije, zbog gužvi u saobraćaju ili muzičke fontane na Slaviji, nego za i protv Vučića i njegovog režima, koji je postao i tužilac i sudija i dželat, za sve i svakoga u ovoj zemlji, uništavajući sve institucije države i društva. Oni koji bi da smene Vučića, da bi oni preuzeli uticaj na institucije sisteme i medije, i naravno deo državnog kolača, nisu prava opozicija. Nisu nikakva opozicija.

Nije opozicija niko ko je već bio vlast ili u njoj duže vreme, najpre zbog toga što je ovo što imamo, što nas davi i treba da srušimo, njihova zasluga. Sistem ne valja i treba ga menjati, a sistem u kojem je uopšte bilo moguće da pobede prerušeni radikali, oni su uspostavili. Laž, nemoral i korupciju, koji vladaju ovim društvom, oni su ustanovili.

U retkim slobodnim medijima i na društvenim mrežama u modi je rasprava o opoziciji sa glavnim pitanjem: „…Šta da radi opozicija, kad je režim toliko moćan i praktično nepobediv na izborima"?

Da li da se ujedinjava ili da se kredibilni ljudi iz raznih stranaka okupe i prave neku sasvim novu. Koja opozicija? Koji kredibilni ljudi? Jel ona opozicija koju predvodi DS, koja je duže od decenije bila na vlasti, što u Srbiji, što u Vojvodini, dok su propadale? Koja je rušila Tadića, da bi dovela Đilasa, a onda i njega da bi za lidera opozicije postavila Pajtića, koji je u isto vreme bio vlast u Vojvodini, koju je za dvanaest godina od najrazvijenijeg dela Srbije doveo do statusa nedovoljno razvijenog područja. Na kraju i njega su zamenili sa Šutanovcem, koji ne zna da li je pošao ili došao. I da nisu ništa zasrali, da li se takvom društvu može verovati da zna šta hoće i da je u stanju da povede društvo ka boljitku? Ili ona druga, koju predvodi Boris Tadić, koji je dva mandata bio predsednik države i svega ostalog, unakazio zemlju, pa hteo i treći put? Pa rekao da mu ne pada na pamet da bude premijer, pa mu ipak palo! Rekao da nikad neće napustiti DS, pa porekao. Ne samo da je napustio, nego napravio novu, još stariju i bolju, pa sa njome jurišao na izbore protiv svoje prve i jedine ljubavi, koja mu je od Babe ostala. Ili, možda, ona koju predvodi Čeda Jovanović, koja nije ni ušla u Parlament, ali hoće da uđe u vladu? Koja bi, doduše, ušla i u udruženu opoziciju, svejedno, samo da bude u igri. Ili ona koju tek treba da formira Vuk Jeremić, profesionalni trkač za funkcijama, koji se još nije aklimatizovao na prizemne uslove života ovde posle onog u oblacima Njujorka. Ili Nova stranka, sa starim Živkovićem? Nema tu l'eba.

Pa šta, zaista, onda da radi opozicija? Jednostavno, najpre treba da sprovede Zakon o lustraciji, koji je bila donela dok je bila na vlasti, a nikad nije primenila. Sad ni ne može u državi, ali može u svojim redovima, pa, kako je i red, u promene da pođe od sebe. Da, poučena iskustvom kako se ljudi, kao vrlo kvarljiva roba, ubrzano kvare u politici i još brže u vlasti, u statut unesu klauzulu po kojoj niko ko je na partijskim ili državnim funkcijama bio duže od, recimo, deset godina, ne može da se kandiduje. Nizašta. I da to sprovede, da odmah zameni sve takve. Kao što su, kadgod, iz Sirakuze i Atine, najmoćniji ljudi bili proterivani iz države na pet i deset godina, da ne bi zloupotrebili svoju moć, ekonomsku ili političku, tako iz naše politike i vlasti treba da budu proterani svi koji su tu moć već zloupotrebili. A svi su to radili. Ako među njima, kojim čudom, ima i takvih koji nisu, neka im za utehu posluži saznanje da se u staroj Grčkoj to proterivanje nije smatralo kaznom, nego priznanjem.

Dakle, situacija u ovoj zemlji je takva da su svi koji su deset i više godina učestvovali u donošenju političkih odluka, ili ih samo izglasavali, u političkim strankama ili u vlasti, svejedno, korumpirani. Neki manje, neki više, ali svi odreda, jer da nisu ne bi toliko dugo opstali na korumpiranoj političkoj sceni. Prosto, nije bilo moguće ostati čist u politikama, za vreme čije vladavine su država i građani tako bestijalno ponižavani i pljačkani. Nema nevinih među političarima sa tolikim stažom, jer da nisu učestvovali u otimačini i drugim marifetlucima bili bi odbačeni kao strano telo, kao nepoželjni svedoci. Svi treba da odu sa političke scene. Takvi ne treba da predvode stranke u izbornim kampanjama, nisu poželjni ni kao podrška, jer donose više štete nego koristi. A kredibilni pojedinci, ako ih ima, to će i ostati, njima funkcije nisu ni potrebne. To je jedini put za ozdravljenje političke scene, a onda i društva i države. Preduslov, da se bilo šta promeni, za bilo kakve reforme, je da u njima ne učestvuju oni koji su bili saučesnici kriminalnih politika poslednjih dvadesetak godina, jer oni ne umeju ili ne smeju drugačije. Naprotiv, trude se i trudiće se da to sabotiraju, kako se ne bi otkrilo njihovo zlodelo, jer svaki boljitak za državu i građane, biće dokaz njihove nebrige za opšte dobro, svaki častan izlaz, dokaz njihovog beščašća.

Samo tako stvoriće se uslovi da u politiku, a onda i u vlast, uđu novi, sposobni, časni i čestiti ljudi, neopterećeni starim odnosima, navikama i gresima. A, samo takvi mogu zemlju izvući iz duboke krize, koja nije samo ekonomska, nego i moralna i duhovna.

Opozicija zato postoji, da pokreće takva pitanja i takve promene. A da bi to bila u stanju, mora sa promenama početi u svojim redovima. Mora postati avangarda, a to ne može ako je predvode zarobljenici stare prakse i navika, prodavci magle i kradljivci novca i glasova. Opozicija se najpre mora sama osloboditi tog balasta, da bi mogla da počne da oslobađa društvo. Ako to postojeće partije nisu u stanju, a sva je prilika da nisu, onda možemo računati samo na neke nove. Nove, ne samo po imenu, već pre svega po shvatanju politike. Kažu, potrebni su novi programi. Nije tačno, sve što treba da piše, već piše u programima skoro svih partija, ali se ne sprovodi. To je onako, za narod, da ima čime da se maše na predizbornim mitinzima, za medije i tribine. Za njih je politika nešto drugo. Politika je najsigurniji biznis. Politička klasa je prva na hijerarhiji novog poretka, rame uz rame sa onom najbogatijom. Možda zaostaje malo sa lovom, ali zato prednjači sa privilegijama. Ko se toga jednom dočepa ne pušta i sasvim mu je svejedno da li se zove vlast ili opozicija. Važno je da je u igri. Da ubira makar bakšiš.

Stoga jedina uzdanica za predstojeće izbore u Beogradu može biti Pokret Slobodnih Građana, koji nije imao takva iskustva pa ni prilike da se pokvari. Oni treba da pokrenu inicijativu, da učine sve da se dogovore sa inicijativom "Ne davimo Beograd", pa da zajedno postave uslove za okupljanje, da predlože svog kandidata za gradonačelnika i pozovu sve koji hoće da se priključe, ali bez ikakvih uslova. Jedino mogu da daju svog kandidata za gradonačelnika i svi oni treba da budu stavljeni u vrh zajedničke liste, jer sada se glasa za liste, a ne za gradonačelnika.

Nema sumnje da bi imena kao što su Boža Prelević, za kojeg verujem da bi bio odličan kandidat PSG, dr Vesna Rakić Vodinelić, pa i Dragan Đilas, ako prihvati, dala posebnu specifičnu težinu toj opozicionoj listi i ojačala je, a o tome ko će biti izabran za gradonačelnika, lako će se dogovoriti kad se osvoji većina. Za sve će se naći mesto, ali prvo treba pobediti. Oni koji ne misle i ne žele tako, neka idu svojim putem. Neka se predstavljaju kao opozicija ili kako god hoće, onima koji bi da glasaju za pravu opoziciju biće jasno za koga će.