Na nišanu

 

Mržnja iz "Dnevnika Albanaca u Beogradu''

 

 

Ubistvo Srbina za Albanca sveta stvar!

 

 

 

Jedan Albanac, usred Beograda, godinama nekažnjeno blati Srbiju. Novinar Fahri Musliu, dopisnik Televizije Priština iz Beograda, objavio je 2006. godine sećanja pod nazivom Dnevnik Albanca u Beogradu. Knjiga nije sudski zabranjena, štampana je u tiražu od tri hiljade primeraka, u izdanju IGP "Štamparija Zagorac" d.o.o. Gospodin Musliu živi u Beogradu od 1968. godine, a njegova porodica u Prizrenu. On slobodno šeta Beogradom, osvaja žene, ima ljubavnice, prijatelje, pravi viceve na račun Srba... Prijatelj je Nataše Kandić, Sonje Biserko. Hvali se i da je otac jednog mladog srpskog političara, koji, istina je, i liči na gospodina Musliua. Pozivamo tužioca za ratne zločine da pročita knjigu gospodina Fahrija i da ga strpa u zatvor. Ili da ga stražarno sprovedu do Prizrena, pominjući mu i oca i majku i sve po spisku... Evo kako je izgledao 22. jun 1999. godine, prema dnevniku gospodina Musliua.

 

 

Utorak, 22. jun

Vreme je danas prilično hladno za prvi dan leta; temperatura 10 stepeni i pada jaka kiša. Odlučio sam da konačno posetim Afrima Berišu, unuka moje rođake, koji je u Vojnom zatvoru u Beogradu. U tom zatvoru nalazi se od avgusta 199., kada je uhapšen sa još deset Albanaca prilikom prelaska iz Albanije na Kosovo, kod sela Buče, kod Dragaša. Optužen je za tri teška krivična dela, ali suđenje još nije počelo.

Na prijavnici zgrade zatvora nalaze se dve devojke u uniformi vojne policije. Obraćam se jednoj od njih i kažem da sam doneo neke stvari za Afrima, ali želim i da ga vidim. Odgovara mi da popunim formular sa imenima tih stvari, a što se tiče susreta, moram imati dozvolu Vojnog suda u Nišu. Molim je da mi omogući viđenje, jer njega puna tri meseca niko nije posećivao. Vidim da ima razumevanje i trudi se da mi to omogući. Posle jednog kratkog telefonskog razgovora, kaže mi da uđem u čekaonicu unutar zgrade. Imam čudan osećaj; prvi put posećujem zatvorenika, i ne znam pravila, ali s nestrpljenjem očekujem susret sa Afrimom, koga nikad nisam video i ne poznajem ga, ali znam mu roditelje.

Nakon što sam ispušio dve cigarete, jednu za drugom, kako bih se smirio, pomenuta devojka mi je prišla i kaže da mogu da idem u prostoriju za susrete pri kraju hodnika, sa leve strane. Hodnikom idem kao sumanut i stižem do te prostorije. Iza vrata nalazi se jedan vojnik, a u drugoj prostoriji sa otvorenim vratima, Afrim. Izgledao mi potpuno izgubljen, uplašen i veoma slab. Zagrlim ga i kažem mu ja sam ujka Fahri. Ali on nastavlja da me posmatra sa čuđenjem, izgubljeno.

Sedimo za stolom i počinjemo razgovor na albanskom. Vojnik, koji je u predsoblju, uopšte ne reaguje. Pitam ga kako se drži, kako mu je zdravlje i da li ima problema. Odgovara mi neartikulisanim rečima. Pokušavam da ga hrabrim i malo da ga smirim. Kažem mu da su svi u njegovoj porodici dobro, nalaze se u Elbasanu, jer je policija proterala sve meštane njegovog sela u Albaniju. Ne treba da se sekira i treba da bude ponosan na ono što je učinio. Ali ne želim da mu saopštim da su u međuvremenu ubijeni njegov rođeni brat i brat od strica i da se njegov stric nalazi u zatvoru u Leskovcu.

Pita me da li ima šanse da se oslobodi brzo. Kažem mu da treba da zna da će se sada stvari ubrzati. (Siguran sam da će ga osuditi na višegodišnju robiju jer je optužen za ubistvo jednog oficira - kapetana Vojske Jugoslavije). U jednom trenutku kaže mi: "Ujko, napravio sam veliku grešku". Uzvraćam odlučno: "Cilj je bio viši, i ima rezultata, a tebi je pripala ta obaveza. Čovek greši, ali treba da se drži muški. Na kraju krajeva nisi u zatvoru za nemoralna dela, već za sveta, i treba da budeš ponosan". Opet mu dajem nadu da ću se zalagati da se što pre oslobodi. Nudim mu još jednu cigaretu. Uvlači je kao sumanut, opet me gleda čudno očima punih suza.

Kažem mu da sam mu doneo dva boksa cigareta, veš i neke prehrambene namirnice. Pitam ga da li zna šta se događa van zatvora, da li sluša radio, čita novine. "Pomalo čitam, jer slabo razumem srpski, a nemam ni para da kupujem novine". Pitam ga koliko mu para treba. Skuplja ramena i opet me gleda čudno i uplašeno. "Da li ti je dovoljno 300 dinara (100 DM)"? "Da", kaže. Novac sam deponovao na prijavnici zatvora.

Dok smo mi pričali, u prostoriju je ušao muškarac srednjih godina u civilu. Pružio mi je ruku i predstavio se kao direktor zatvora. Ali, ime nisam registrovao. Kaže mi da je Afrim jako dobar dečko. To je ponovio dva puta. Dodao je da će se ovo brzo završiti i da će i Afrim i on biti slobodni... Zahvaljujem mu na ovim rečima.

Afrim me pita šta da kaže "kada me budu pitali ko si ti". "Kaži im da sam ti brat od ujaka i da radim ovde u Beogradu, ali nemoj im reći da sam novinar".

Iako vreme posete nije isteklo, nisam mogao više da ostanem jer sam osećao veliku tegobu. Obećavam da ću mu doneti stvari koje su mu potrebne i posetiću ga čim se budem vratio iz Prizrena. Moli me da prenesem pozdrave svima u njegovoj porodici. Rastajemo se snažnim zagrljajem i sa velikom tugom. Devojka na portirnici kaže mi da treba da ponesem neke Afrimove stvari na pranje. Uzeo sam dva džaka stvari i sa velikim bolom pohitao taksijem do mog stana.

Zbog te duševne patnje, nisam mogao da ostanem u stanu, krenuo sam po utehu u grad, a prestala je i kiša, koja je padala kao iz kabla. U Knez Mihailovoj srećem neke prijatelje sa kojima se pozdravljamo, ali i oni primećuju da sam dosta uznemiren. Dok sam hodao udubljen u misli oko 13,15 zazvonio mi je mobilni. Javlja se Mira, Linditina zaova iz Austrije. Nakon što me je pitala kako sam, saopštila mi je vest koju čekam danima: "Baca Fahri, Lindita je rodila sina, neka vam je sa srećom. Dobro je i ona i beba. Ne brinite". Obuzelo me je uzbuđenje, ali nekako sam se uzdržao i zahvalio joj na radosnoj vesti, i brzo završio razgovor. Od radosti ali i sreće, oči su mi se napunile suzama i samo što se nisam zaplakao. Srce mi poskakuje od sreće, ali najviše zbog toga što će se radovati moja stara majka, koju i Lindita zove mama, iako joj je baka, jer je porasla u njenim rukama. Malo sam stišao emocije i radost hteo da podelim sa Sašom. Zovem je i kažem joj da sam postao deda. Jako se obradovala, čestita mi od srca.

Zovem je na ručak što je prihvatila sa zadovoljstvom. Malo kasnije u kafiću "Ajša" srećem Duška Janjića, Slavka Milosavljevskog (ambasador Makedonije) i Milenka Markovića. Sednem i kažem im šta žele da piju jer danas sam postao deda. Svi su mi čestitali i naručili po viski za zdravlje mog prvog unuka. Medutim, sada patim zbog toga što nemam kako da saopštim ovu vest porodici u Prizrenu, pošto nema telefonskih veza. Zvao sam Špresu i saopštavam daje Linda dobila sina, i radost podelio i sa njom. Koliko je čudan život. Pun iznenađenja.