Feljton

„Zanat špijunaže": Iz knjige Alena V. Dalsa, doajena američke diplomatije o tehnikama obaveštajnih službi (6)

OBAVEŠTAJNA POLITIKA I NJENI AKTERI

Svi dobri poznavaoci obaveštajnih poslova i špijunaže od kraja XX veka do danas, smatraju da je knjiga The Craft of Intelligence (Zanat špijunaže), autora Alena V. Dalsa, diplomate, i vodećeg američkog obaveštajca, najbolje delo iz ove delikatne oblasti. Dals je bio visoki oficir CIA (Central Intelligence Agency) u Kancelariji za strateške usluge, a bio je i jedan od osnivača ove agencije. U njoj je proveo blizu jedne decenije na dužnosti direktora. The Craft of Intelligence (Zanat špijunaže) je skoro ispovedno delo gde Dals opisuje svoja iskustva sa obaveštajnim podacima iz skoro pola veka rada u spoljnim poslovima, a pre svega suštinu tih iskustava jer objašnjava kako se obaveštajni podaci prikupljaju i obrađuju i kako dobijene procene doprinose formiranju nacionalne politike.Ovo publicističko delo je objavljeno prvi put 1977. godine, u izdanju Greenwood Press, i opravdano se smatra „udžbenikom" špijunaže, iz koga se savršeno vidi delovanje obaveštajnih zajednica za potrebe političkih oligarhija i njihovih strategija. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje najzanimljivije delove iz ove epohalno važne ispovesti bivšeg šefa američke CIA-e

Alen V. Dals

Jedan od najspektakularnijih od svih kriptografskih udara u oblasti diplomatije bio je britansko dešifrovanje takozvanog Zimermanovog telegrama u januaru 1917. godine, kada su SAD bile na ivici Prvog svetskog rata.

Posao dešifrovanja obavili su stručnjaci "Sobe 40," kako se zvao britanski pomorski kriptografski štab. Poruka je potekla od nemačkog ministra spoljnih poslova Zimermana u Berlinu i bila je upućena nemačkom ambasadoru u Meksiko Sitiju. U njoj je bio istaknut nemački plan za nastavak neograničenog podmorničkog ratovanja 1. februara 1917. godine, gde se navodi verovatnoća da će to dovesti Sjedinjene Države u rat i predlaže da Meksiko uđe u rat na nemačkoj strani i pretpostavlja da će Meksiko „pobedom povratiti svoju izgubljenu teritoriju u Teksasu, Novom Meksiku i Arizoni".

Čuveni admiral Hol, šef britanske pomorske obaveštajne službe, imao je ovu poruku u rukama više od mesec dana nakon intervencije. Njegov problem je bio kako da prenese svoj dešifrovani sadržaj Amerikancima na način koji bi ih uverio u njegovu autentičnost, ali i da bi sprečio Nemce da saznaju za britansku sposobnost za razbijanje njihovih šifri.

Konačno, i bez ikakvog zadovoljavajućeg rješenja, hitnost ratne situacije naterala je lorda Balfoura, britanskog ministra spoljnih poslova, da formalno prenese Zimmermannovu poruku američkom ambasadoru u Londonu.

Prijem poruke u Vašingtonu izazvao je senzaciju u Beloj kući i državnom rukovodstvu i stvorio ozbiljne probleme za našu vladu, kako da bez sumnje proveri validnost poruke i kako da je objavi, a da ne dozvoli da izgleda samo kao anglo-američki trik da se Sjedinjene Države uvuku u rat.

Robert Lansing, koji je tada bio državni sekretar, a bio je i moj ujak, kasnije mi je ispričao o dramatičnim događajima u narednih nekoliko dana koji su Ameriku mnogo približili ratu. Situacija se zakomplikovala činjenicom da su Nemci najpre preneli tu poruku preko svog ambasadora u Vašingtonu, grofa Bernstorfa, koji je preneo svom kolegi u Meksiko Sitiju, i da su za to koristili američke diplomatske kablovske objekte.

Predsednik Vilson je dao Nemcima privilegiju da koriste naše komunikacione linije između Evrope i Amerike na osnovu razumevanja da će poruke njihovim predstavnicima na zapadnoj hemisferi biti posvećene unapređenju mogućnosti mira jer je Vilson vrlo ozbiljno pokušavao da u tome posreduje.

Predsednikova tuga je stoga bila utoliko veća kada je otkrio sa kojim ciljem su Nemci iskorištavali njegova nastojanja da dođe do mira. Međutim, ovaj zanimljivi raspored događaja se pokazao kao velika prednost u onome što se kasnije dogodilo.

Pre svega, to je značilo da je State Department u svom posedu imao kopiju kodiranog Zimmermannovog telegrama koji je proslijedio Bernstorff, nesvesnom, naravno, njegovog zapaljivog sadržaja.

Kada je ova kopija identifikovana, prosleđena je našoj ambasadi u Londonu, gde ju je jedan od ljudi admirala Hola ponovo dešifrovao u prisustvu predstavnika ambasade, čime je bez sumnje proverio njen pravi sadržaj.

Drugo, činjenica da su dešifrovane kopije telegrama videle nemačke diplomate i u Vašingtonu i u Meksiko Sitiju značajno je pomogla da se reši veoma važan problem koji je izazvao toliko zabrinutosti admirala Hola, naime, kako prevariti Nemce o pravom izvoru iz kojeg smo došli do formacije!

Na kraju je utisak koji su na taj način stekli Nemci bio takav da je čuvena poruka procurela kao rezultat neke nemarnosti ili krađe u jednoj od nemačkih ambasada koja je dobila njene kopije. Nastavili su da koriste iste kodove, koji su odigrali izvanredan ali dobrodošao nedostatak njihove mašte. U aprilu smo objavili rat Nemačkoj.

Obaveštajna služba zahteva smernice. Opisao sam neke od mnogobrojnih aktivnosti uključenih u prikupljanje obaveštajnih podataka. Različite potrebe za informacijama i različite mogućnosti za njihovo sticanje čine imperativom da neki uredni sistem upravlja procesom prikupljanja širom sveta.

Bez odgovarajućih smernica, obaveštajni službenici na terenu mogli bi da provedu veći deo svog vremena duplirajući međusobni rad i mogli bi da ulože nesrazmerne napore u pokušaju da dođu do informacija na jednom mestu koje bi se mogle dobiti mnogo jednostavnije i brže na drugom.

Zadatak obaveštajnog štaba, sa svojom svetskom perspektivom je da uspostavi osnovne smernice duž kojih obaveštajni službenici na različitim mestima pokušavaju da oblikuju svoj rad.

Ovo se ostvaruje, dugoročno, postavljanjem liste prioriteta koji daju redosled važnosti zadataka koje treba preduzeti u bilo kojoj oblasti.

Takođe se često dešava da štab dodeli poslove „sudara" službenicima u oblastima u kojima se veruje da bi preko potrebne informacije mogle biti dostupne.

Funkcija štaba ilustrovana je kada je Hruščov održao svoj tajni govor osuđujući Staljina na dvadesetom partijskom kongresu 1956. godine.

Postoje i trenuci kada štab mora da obavlja negativnu ulogu upozoravajući svoje agente da izbegavaju određeni materijal - bez obzira koliko se to činilo vrednim - kako ne bi ugrozili neki drugi obaveštajni izvor.

Dok sam bio stacioniran u Švajcarskoj tokom Drugog svetskog rata, dobio sam instrukciju da ne pokušavam da dobijem nikakve strane šifre bez prethodnih instrukcija. Tada to nisam znao, ali nedugo pre toga pokušaj naše obaveštajne službe da dobijemo nemački kod u Portugalu toliko upozorio je Nemce da su promenili kod koji smo već čitali.

Ubrzo nakon toga, jedan od mojih najpouzdanijih nemačkih agenata, koji je razgovarao sa autoritetom, rekao mi je da ako želim, može mi dati detaljne informacije o njihovim diplomatskim kodovima i šiframa. Ovo me je dovelo u pravu dilemu.

Da nisam pokazao interesovanje, bilo bi pogrešno. Nijedan obaveštajni oficir inače ne bi odbio takvu ponudu.

Izrazio sam veliko interesovanje i koristio vreme da razmislim kako bi se to najbolje moglo rešiti. Sutradan sam mu rekao da kako sav moj promet prema Washingtonu mora ići radiom (Švajcarsku su krajem 1942. opkolile nacističke i fašističke snage) bilo bi preteško i preopasno za mene da prenesem ono što bi mi laž mogla dati o njemačkim šiframa.

Rekao sam da bih radije sačekao da Francuska bude oslobođena - invazija Normandije se već dogodila - kako bih mogao da pošaljem njegove šifrovane informacije diplomatskom torbicom. Spremno je prihvatio taj pomalo specifičan odgovor.

Ponekad ni naizgled najzrelije špijunske „jabuke" ne treba čupati. U obaveštajnom svetu u kome toliko zemalja ima neku vrstu rezidenata u inostranstvu i gde se trgovina i putovanja odvijaju u najnepredvidljivijim obrascima, nijedna obaveštajna služba i nijedan obaveštajni oficir ne isključuje mogućnost slučajnog i neočekivanog i često neobjašnjivog događaja.

Konačna reč o veštini špijunaže kakva se danas praktikuje zahteva poređenje otvorenog i zatvorenog društva.Svaka na svoj prepoznatljiv način sadrži slabosti koje protivnička obaveštajna služba može iskoristiti, te snage koje otežavaju protivnikov posao. Sve u svemu, mora se reći da u našem otvorenom društvu olakšavamo našim pristalicama da saznaju o našim vojnim tajnama.

Informacije od Sovjeta govore nam samo o ogromnim ulaganjima ljudske moći i novca, kako bi oni mogu dobiti od nas samo ono što čitamo i ono što objavljujemo.

Pre nekoliko godina, moj prethodnik kao direktor CIA, general Walter Bedell Smith, bio je uznemiren ovom situacijom i odlučio je da napravi test. Kooptirao je usluge grupe sposobnih i kvalifikovanih akademika sa jednog od naših velikih univerziteta za neki letnji rad.

Tražio je od njih da ispitaju otvorene reklame, novinske članke, saslušanja Kongresa, vladine ponovne zakupe, monografije, govore i slično, kako bi se utvrdilo kakvu procenu američkih vojnih sposobnosti Sovjeti mogu sastaviti iz neklasifikovanih izvora.

Njihovi zaključci su ukazivali na to da bi za nekoliko nedelja rada radne grupe na otvorenoj literaturi naši protivnici mogli da steknu veoma dobru opštu ideju o našem redosledu bitke. Ali, kada je reč o tajnom prikupljanju obaveštajnih podataka, treba reći da nijedna strana ne može u potpunosti da zavisi od otvorenih podataka - jer, onda se agenti naših protivnika bore protiv FBI i drugih agencija za sprovođenje zakona u ovoj zemlji.

Naš sistem takođe pruža druge prepreke koje su inherentne i ne zahtevaju nikakav poseban napor sa naše strane - naše slobodno društvo ne rađa duboko postavljeno i široko rasprostranjeno nezadovoljstvo, kao što to čini komunističko društvo.

Iako smo imali udeo "ideoloških" komunista i slučajeva zamke, Sovjeti danas nemaju veliki bazen nezadovoljnika i mrzitelja našeg sistema iz kojih bi izvukli kadrove kada traže rezidentne agente.

Oni znaju da je lokalna komunistička partija previše pažljivo posmatrana da bi je preporučila za tajni rad.

Takođe je činjenica da zatvoreno društvo proizvodi onu vrstu izolovanog mentaliteta koji ne može da razume rad i mentalitet slobodnog društva. Isti "zid" koji sovjetski građani nose sa sobom kada odlaze u inostranstvo, što nam otežava da im se približimo, teži da ih odvoji od društava i vlada u koje žele da prodru.

Naglasio sam da u današnjem špijunski osviještenom svetu svaka strana pokušava otežati pribavljanje obaveštajnih podataka od strane svog protivnika poduzimanjem "sigurnosnih mera" kako bi se zaštitile povjerljive informacije, vitalne instalacije i osoblje od neprijateljske penetracije.

Takođe sam naznačio da ove mere, iako neophodne kao osnovne i zaštitne, na kraju postaju izazov protivničkim obaveštajnim tehničarima da osmisle još genijalnije načine zaobilaženja prepreka.

Jasno, ako neka zemlja želi da se zaštiti od neprestanih zadiranja neprijateljskih obaveštajnih službi, ona mora da učini više od posmatranja stranih putnika koji prelaze njene granice, više od postavljanja stražara oko njenih "osetljivih" područja, više od provere lojalnosti svojih zaposlenih na osetljivim pozicijama.

Takođe, mora da sazna šta obaveštajne službe neprijateljskih zemlja traže, kako postupaju i koje ljude koriste. Najbolje može da izvrši ove zadatke onaj ko prodire u unutrašnji krug neprijateljskih službi gde se prave planovi, biraju i obučavaju agenti, i, ako se poslom može upravljati, dovođenjem na svoju stranu "insajdera" iz drugog tabora.

Operacije koje imaju ovaj poseban cilj pripadaju polju transšpijunaže, i informacije koje su izvedene iz njih.

Kontrašpijunaža je inherentno odbrambena operacija. S obzirom na prirodu komunističkih ljudi, međutim, kontrašpijunaža na našoj strani neizbežno podrazumeva otkrivanje tajne agresije, subverzije, sabotaže, kidnapinga, čak i atentata.

Iako takve informacije nisu, poput klasične špijunaže, od direktne su koristi vladi u forumima politike, a često i upozoravaju vladu na prirodu njenih protivnika i područje u kojem je planirano političko djelovanje.

Dana 30. oktobra 1962. godine, američki i venecuelanski zvaničnici "nisu vodili tajni kubanski radio signal koji je usmeravao terorističke akte na venecuelanskim naftnim poljima."

Pre nego što su se mogli uzeti adekvatni preventivni AC-1 saboteri, za koje se veruje da su komunisti, uspeli su napraviti ozbiljnu štetu pogonima za proizvodnju nafte.

Ovdje je kontraobavještajna služba pomogla u ublažavanju štete i minirala kubanski izvor prijetnje. To je omogućilo da se preduzmu bolje akcije za budućnost. Funkcija kontrašpijunaže dodeljuje se raznim američkim vezama, od kojih svaka ima posebnu oblast odgovornosti.

CIA ima glavnu odgovornost za špijunažu izvan Sjedinjenih Država, čime predstavlja liniju odbrane od strane špijunaže - pokušava da prekine operacije neprijateljske obaveštajne službe pre nego što agenti napadnu svoje mete. Svaka grana oružanih snaga takođe ima obaveštajnu službu čija je svrha uglavnom zaštita njenih komandi, tehničkih ustanova i osoblja u zemlji i u inostranstvu od neprijateljske penetracije. Koordinacija agencija zavisi od efikasnosti ove podele rada, posebno nakon rođenja zasebnih agencija i brzog širenja kontraobavještajnih informacija iz jedne u drugu.

U tom smislu je zanimljiv i ovaj događaj...

Bliski saradnik i saradnik sovjetskog pukovnika Rudolfa Abela u Sjedinjenim Državama bio je na putu nazad u Sovjetski Savez da podnese svoj izveštaj.

Dok je bio u zapadnoj Evropi, odlučio je da prebegne. Kontaktirao je američku obavještajnu službu gde se osećao da je siguran da to učini, pokazujući Amerikancima pasoš dobijen na osnovu lažnog rodnog lista.

Ispričao je priču o velikoj špijunaži u Sjedinjenim Državama, uključujući spekulaciju o tajnim novčanim sredstvima, komunikaciji među agentima i određene lične detalje.

Sve ove informacije odmah su prenete u Washington i poslate u FBI na proveru. Priča o agentu prihvaćena je sa saosećanjem i poštovanjem. Vraćen je tiho i nevoljno u razorene države.

Čim je stigao do nas i naših ljudi, zbog odgovornost za vođenje istrage i pravnih postupaka slučaj je prebačen u FBI i Odsek za strance. Slučaj je potekao iz inostranstva sa CIA-om koja je nastojala da se bavi svojim stranim uglovima.

Tradicionalni ciljevi kontrašpijunaže su "lociranje, privlačenje i neutralisanje" opozicije. Preciznije rečeno, njegova sredstva da sazna gde i ko je neprijateljski špijun - i eventualno - špijun - takođe - kako bi osujetio njegov rad, pa čak i illy da ga izbaci iz posla.

"Neutralizacija" može potrajati mnogo dugo. U Sjedinjenim Američkim Državama uhapšeni špijun može biti pozvan samo u skladu sa zakonom. Jer, čak i kao i strani obaveštajac on treba da ima kontakt sa drugim agentima, pod uslovom da ima diplomatski imunitet.

Ako ima imunitet, može samo da bude izbačen.

Ali, postoje i drugi načini neutralisanja agenasa, od najboljeg je izlaganjem ili pretnjom izlaganja. Špijun koji nije od velike koristi kada njegovo ime, lice i priča budu u lažnim papirima. Operacije kontrašpijunaže često se upoređuju sa šahom, i sovjetskim špijunom Rudolfom Abelom u svojoj ćeliji u federalnoj sudnici u Bruklinu, Njujork, nakon što je optužen u avgustu 1957. godine. Do otkrivanja i hapšenja pukovnika Abela došlo je koordinacijom između CIA-e, koja je prvi put dobila dojavu U Evropi, i FBI-a i Ministarstva pravde, koji su se bavili slučajem U SAD-u su Sovjeti notorno dobri šahisti. Ove operacije zahtijevaju ogromno strpljenje i drskost.

Redl je bio pod ozbiljnim optužbama, u svojoj karijeri na osnovu dve slabosti - homoseksualnosti, a onda je revolucionarna grupa morala da uradi nešto ekstremno, neku vrstu korupcije.

Danas, kada su sedišta obaveštajne službe "neprobojna" kao što najbolji umovi dodeljeni zadatku mogu da ga naprave, kontrašpijunaža obično ima za cilj pristupačnije i ranjivije mete. To su uglavnom kancelarije i jedinice koje službe u inostranstvu održavaju u stranim zemljama iz kojih su usmerene njihove terenske operacije u špijunaži i kontrašpijunaži.

U slučaju Sovjeta, te se kancelarije često nalaze u ambasadama, konzulatima i trgovinskim delegacijama. Ove lokacije pružaju "pokriće"; tj. prikrivaju obaveštajnu jedinicu i istovremeno svojim članovima priušte zaštitu diplomatskog imuniteta.

Faktor koji kontrašpijunaža iskorištava je potreba i želja suprotne strane za informacijama, za pozitivnom inteligencijom.

Ako stranac uđe u ambasadu u Slobodnom svetu i sa zabrinutim izrazom lica priđe recepcionerki i promuklo joj šapatom kaže da ima neke važne informacije koje bi želeo da stavi u ruke "prave osobe," verovatno će pre ili kasnije razgovarati sa "pravom osobom."

Nijedna obaveštajna služba ne može sebi da priušti da odbije takvu ponudu informacija, bar ne bez pažljivog ispitivanja. Neke od najvažnijih obaveštajnih podataka koje su ikada dobili dostavili su ljudi koji su neočekivano jednog dana ušli u ambasadu na ovaj način.

Zbog toga kontrašpijunaža često pokušava da "podmetne" agenta protivničkom službom tako što će ga fiksirati informacijama koje će ga učiniti korisnim. Nada se da će agenta dugoročno angažovati opozicija, o da će postati sve više i više poverljiv i da će mu biti sve osetljiviji zadaci. Sovjeti su koristili ovu metodu protiv savezničkih obaveštajnih službi u Zapadnoj Njemačkoj i Austriji tokom 1970-ih. Izbeglice sa istoka su u to vreme bile toliko brojne da je bilo potrebno zaposliti bolje obrazovane kako bi pomogli u skriningu i ispitivanju svojih kolega izbeglica. Sovjeti su odlučili da iskoriste ovu situaciju i pametno ubacili agente u izbeglički kanal, pružajući im informacije o stanju iza „gvozdene zavese" koje su izgledale od velikog interesa za zapadnu obaveštajnu službu.

Kao rezultat toga, kasnije se ispostavilo da su neki ljudi zaposleni kao ispitivači i pomoćni mravi bili sovjetski agenti. Njihov zadatak za Sovjete je bio da saznaju za naše metode i mete, da se upoznaju sa našim osobljem i da prate bezbroj izbeglica koje su im nevino ispričale svoje priče. Provokacija se često koriste kao ozbiljnije od održavanja tajnih sastanaka. Kao rezultat toga, susrećemo se sa nekim neverovatnim situacijama u savremenoj Rusiji.

(Nastavak u sledećem broju)