Podsećanje
Transkript filma "Oluja nad
Krajinom": Povodom godišnjice akcije Oluja, kojom je taj deo Hrvatske gotovo u potpunosti
"očišćen" od Srba (2)
Lanac osvete prestaje negde
drugde
Dana 6. novembra 2001. godine u saobraćajnoj nesreći poginuo je Božidar Knežević, kompletan autor filma o progonu i
stradanju srpskih civila tokom akcije Oluja od 4. do 7. avgusta 1995.
godine. Četrdesetdevetogodišnji
Knežević, tada državljanin SRJ crnogorskog porekla, koji
je kao stranac živeo u Hrvatskoj, i Borivoj Frančeski iz Zagreba poginuli su u Bruvnu kod Gračaca u Lici, u sudaru s teretnim kamionom s prikolicom
marke mercedes. Teretnjakom sa registarskim tablicama Podravske Slatine,
čija se prikolica sudarila s reno
espasom čeških tablica, upravljao je Nikola O. (navodno srpske nacionalnosti). Sudar
se dogodio u 10.35 časova pre podne.
Prvo je bilo saopšteno da je do nesreće najverovatnije došlo u trenutku kada
se prikolica kamiona zanela, prešla
u suprotnu traku i preprečila
put espasu za čijim je volanom bio
Knežević, a nešto kasnije da su na Kneževićevom autu "otkazale kočnice".
Kneževićeva pogibija izazvala je bezbroj sumnji, spekulacija i polemika,
jer je njegov film Oluja nad Krajinom, prikazan premijerno na Danima
hrvatskog filma u proleće te godine, toliko šokirao tada malobrojnu zagrebačku
publiku koja se usudila da dođe
na projekciju, da je bio u bunkeru arhive Hrvatske televizije sve do 1. oktobra
te godine, kada je konačno prikazan u
udarnom terminu HTV-a u emisiji Latinica.
Bio je prvi i jedini TV snimatelj koji je dva dana posle Oluje ušao u spaljena i uništena područja Krajine.
Na području sektora "jug", u vreme trajanja Oluje,
te prvih 100 dana nakon nje, ubijeno je najmanje 410 civila, zapaljeno preko
20.000 kuća, dok su ostale opljačkane i devastirane (Izveštaj Hrvatskog
helsinškog odbora, juna 1999).
...
Dr Franjo Tuđman,
predsednik RH: "Hrvatska vojska nigdje nije poduzela paljenja, rušenja.
Bilo je riječi o tome kako je čitav Knin u plamenu. Ja sam došao u Knin i drugi
su došli u Knin i Knin nije bio u plamenu. Nasuprot borbi i otporu, znači, bilo
je veoma malo rušenja."
General Alan Forand, UN
zapovednik, sektor "jug": "Takođe, pronalazimo tela u malim
selima, ljude koji su streljani ili im je prerezan vrat... Kakav život mogu
očekivati ako ostanu ovde?"
Žarko Puhovski, Hrvatski helsinški
odbor: "Radi se gotovo sigurno o gomili incidenata na koje su djelovale
emocije, ali su ti incidenti i te emocije bili pripravljeni godinama propagande
u kojoj se od televizije do predsjednika države i svih javnih čimbenika
uvjeravalo ljude u Hrvatskoj, a posebice vojnike, da su Srbi kao takvi, kao
kolektiv krivi, i da ih kao takve, kao kolektiv treba kazniti."
General Alan Forand,
UN zapovednik, sektor "jug": "Mislim da je to etničko čišćenje,
kako bi se osiguralo da se Srbi, koji su pobegli u Srbiju, više ne vrate. Ako
se vrate, neće imati kuće, stoku - jer je ubijena ili ukradena, neće imati
letinu - jer je popaljena, neće imati imovinu - jer je spaljena. Čemu se mogu
vratiti? Ničemu. Mislim da tako žele osigurati da se ne vrate."
Češki pripadnik snaga UN:
"Nekoliko dana nakon zauzimanja Knina, naši su vojnici u jednoj kući našli
dve starije osobe, pedesetih godina, jednu u krevetu, drugu u fotelji,
prostreljenih glava. Leševi su bili stari 2-3 dana".
Marko Milovijević, svedok:
"On je stradao 1995. godine, 7. avgusta, a 12. su iznešeni otalen pošto je
onda UNPROFOR, on je odvezao."
Žarko Puhovski, Hrvatski helsinški odbor: "Ima nekoliko izvještaja, ono što je neosporno su tri stvari. Prvo,
Milivojevići nisu bili upleteni u vojne aktivnosti, oni su ubijeni kao civili,
o tomu nema spora po izvještajima koje smo dobili."
Marko Milovijević, svedok:
"On je stradao u onoj prvoj sobi, a ćaća u kuhinji ubijen."
Žarko Puhovski, Hrvatski helsinški odbor: "Potpuno je očito da se tu radilo o ratnome zločinu, o tomu da u tim
trenucima kad se to dogodilo u Kninu nije bilo nikakvih drugih mogućnosti, nego
da vojska te ljude ubije, i to hrvatska vojska, a koliko mi je poznato, stvar
do dana današnjeg nije procesuirana."
Marko Milovijević, svedok:
"Ne zna se gdje je sahranjen ni kako, nit ćaća, nit brat. Išao sam ja pet
puta, šest, i uvijek, na Novo groblje tamo, ali ja ne mogu znati, ja hodam po
onim grobovima, ali ne mogu znati ništa. Po broju, poimenično nema ništa, kako
ću onda znati?"
Žarko Puhovski, Hrvatski helsinški odbor: "Počelo se veoma precizno u skladu s međunarodnim konvencijama, tako
da su veoma uredno sahranjivani ljudi sa oznakom NN, za koje se u tom trenutku
nije znalo tko su. Ono što je međutim problem je da su nakon toga što se
pokazalo da ima veći broj leševa nego što se očekivalo, nije bilo pravih borbi
u Kninu, se sve ljude tako, s one strane, dakle, sa srpske strane, tako
pokapalo."
Grubor - Plavno, UN TV (25. avgust 1995)
Predstavnik UN: Juče smo posetili
Plavno. Našli smo se sa grupom stanovnika jednog mesta, opazili smo da s druge
strane doline mesto u plamenu. Posetili smo i to mesto. Otkrili smo da je
gotovo svaka kuća u tom selu spaljena.
Draginja, svedok:
"Mi smo se svi pokupili da idemo za Jugoslaviju ko ima kome. Ja sam se
primila da idem ćeri, ćer se primila mene i tako, mi smo sad došli da se
upišemo, vojska je prošla kraj nas, dvije partije, maskirani u onoj...
crno..."
HTV (27. avgust 1995):
"Specijalne antiterorističke postrojbe MUP-a upravo obavljaju poslednje
akcije čišćenja ovdje na terenu oko Plavnoga, 20 kilometara udaljenom od Knina.
U desetak zaselaka pronađeno je oko sedamdesetak srpskih civila koji su tražili
i dobili dozvolu ostanka ovdje u Hrvatskoj, dok ih je desetak zatražilo zaštitu
UNKRO-a. Međutim, tijekom operacije u selu Gruber došlo je i do žestokog
okršaja."
Marija, svedok: "Izišla jedna
žena da ćera konje. Konji hoće u školu da idu i vratila se strina gore naši
Grubar. I ovi sa Grubara i svi pokupili i odnećali u Grubar."
General pukovnik Ivan Čermak,
zapovednik Zbornog mjesta Knin: "Nalazimo se u selu Gruboru, jednom od
četničkih uporišta koje je u akciji čišćenja terena, kao što vidite, tu je
došlo do vatrenog okršaja između specijalnih jedinica MUP-a i zaostalih
četničkih grupa. Bilo je negde oko deset terorista koji su pružali otpor i u
tom trenutku došlo je do paljenja sela."
Draginja, svedok:
"I tu je nas ko zapalio ono selo, svi su ćutili. Ja sam rekla - ko će nego
ona vojska što je prošla ovuda. I oni su rekli nama da mi čekamo, za
zapisivanje da idemo i za Jugoslaviju, da idu oni viđet... Oni su gore našli
žene, nema ovijeh što su ostali u samijem Grubarima, nemoćni koji su ostali,
njih šestoro ostalo i oni su nekoga našli odmah mrtve, nekoga nijesu. Vratili
se bugareći, kazuju šta je bilo, ja sam tek
sutradan otišla da vidim gore brata od tetke... I kad sam ja došla sa toga
Bašinca, ja kažem - Miko, snao, gore Grubari. Ona veli - ajme meni, ubiće moga
Miću, on ne čuje i ne vidi, pitaće ga nešto i on neće znati odgovoriti, ubiće
njega. Tako je i bilo. I kad su ga ubili, on je pao sa kreveta i evo, vidite
krv, ona kaže, još nije otrata."
Dr Franjo Tuđman, predsednik RH:
"Ali Hrvatska je nuđala tim Srbima i ove dane kad smo oslobađali svoje
krajeve, da ćemo im jamčiti i ljudska i etnička prava ako priznaju tu hrvatsku
državu. Međutim, oni su se sami odlučili i pred silom naše vojske napustili su
Knin, napustili su i dalmatinsku Zagoru i Liku i Kordun i Baniju i otišli su,
neka im je sretan put."
Draginja, svedok:
"Videla sam očima, sve mu je presečeno, gornja vilica i donja
rastavljene."
General pukovnik Ivan Čermak,
zapovednik Zbornog mjesta Knin: "U samoj akciji došlo je do oružanog
kontakta. U samom selu Grubori kod te akcije zapaljena je jedna ili dvije kuće,
uhićen je jedan srpski terorista i pronađen je jedan leš i to vjerujemo da je
to bio leš pripadnika hrvatske vojske."
Predstavnik UN: "Uveče 25.
avgusta, probili smo se u selo u kome smo našli još ljudi. Jaukali su od tuge.
Pronašli su drugo dvoje mrtvih, koji su očito ubijeni ranije tog dana. Videli smo tela. Jedna osoba je bila upucana u glavu,
drugoj je bio prerezan grkljan. Obe su bile starije osobe."
Draginja, svedok:
"Ja sam došla i stala Korajica i Jovo Grubor
(?) i oni mene pitaju je li nađena Marija - nije. Ja ušla
tu đe je ovo sad Marija, ođe ušla ja, i ja gledam puši, još vatra gori, ali mi
se nešto činilo kao panj. Ja sam došla njojzi - kuma Duška, đe je rekoh Marija
ležala. Kaže - ležala je u toj tamo sobi, ajde amo, i ona došla. Veli, ovo je
leš izgoreli.
Evo, ovo ti je sada kuća moga kuma Jove što ga nema i ova
kuhinja njegova. Sad mi ne znamo, kum je ovđe kod šporeta sedio, ostao je iza
žene svoje Milice koja je otišla na Bašinac tamo u školu da se zapiše da ide za
Srbiju, kum je ovđe ostao sjedeći. Kasnije od njega nikad ništa."
General pukovnik Ivan Čermak,
zapovednik Zbornog mjesta Knin: "Što se tiče kuća koje se stalno spominju
i paljenja, hrvatskoj državi, niti hrvatskoj vojsci nije u interesu uništavati
imovinu i budite uvjereni da to nije masovna pojava."
Draginja, svedok:
"Vojnik koji je bio u kući nešto je uzimao iz kuća, kaže - u ovome selu
nema ništa, ovo je selo hranilo četnike. A ja sam njemu odgovorila - ma, đe su
ti četnici, moj brate, kad ja nikoga živa ne vidim, nema četnika. Ima -
ima."
HTV (slika pokazuje mrtvog
muškarca u civilnoj odeći; oružje se ne vidi): "Ovom odmetniku nije
pomogao ni arsenal oružja, pravda ga je zatekla na rubu šume".
Draginja, svedok:
"Đuro Karanović bio živio u Beogradu, kad je Knin oslobođen, onda je on
utekao ozdo i tako ga uhvatili tu na Plješevici i sve mu oduzeli, jer on nije
imao ništa, a oni su kasnije rekli da je on pripucavao, a nije, jadan, imao
ništa."
HTV (27. avgust 1995): "U
zaseoku Grubor zatičemo desetak staraca kojima je hrvatska vojska već ponudila
medicinsku i humanitarnu pomoć. Svi drugi već tijekom akcije Oluja pobjegli su
u pravcu Srbije."
Draginja, svedok:
"E, on je bio, kako se zove, Čermak, on je bio. Kršan čovek, visok, debeo,
pitao nas je jesmo li gladni, da će nam sjutra doneti mleka i kruha. Ja
sutradan otišla, bome vojska zauzela, mal me nisu i ubili mene i jednoga
čovjeka. Nema ni Čermaka, nema nikoga da je donio ništa."
General pukovnik Ivan Čermak,
zapovednik Zbornog mjesta Knin: "Ako bi se bilo šta desilo što je
nezakonito, ako bi se desilo da je bilo namjerne paljenje imovine, a ne daj
Bože da je bilo slučajno ubojstva civila ili nečega, u svakom slučaju išla bi
istraga i to pod hitno i strogo."
Žarko Puhovski, Hrvatski helsinški odbor: "Meni nije poznato da je bilo koja istraga o civilima korektno
provedena u smislu da bi bila završena i da bi rezultati bili predani civilnim
vlastima."
Dr Franjo Tuđman, predsednik RH:
"Nisu imali vremena, nisu imali vremena da pokupe ni svoje prljave pare,
devize, niti gaće."
Pokolj u Varivodama
UN TV: Varivode u Hrvatskoj.
Dvadeset osmog septembra 1995. godine devetoro ljudi je ubijeno. Svi su bili
stari preko 60 godina, svi Srbi. U Varivodama je živelo više od 500 Srba, dok u
avgustu 1995. Hrvatska nije preosvojila Krajinu. Od onda ih je ostalo samo 17.
Sada ih je pola mrtvo.
Janina Hrebičkova, UN TV:
"Mi smo saznali noću i odmah, jedan dan nakon toga smo došli na lice
mjesta i mi smo ustvari bili prva televizijska ekipa koja je vidjela šta se
ustvari dogodilo, ustvari vidjela je trag toga što se dogodilo."
Ivan Zvonimir Čičak,
Hrvatski helsinški odbor: "Jedan naš aktivist na terenu, Rogošić Mišo,
koji je cijelu stvar javio meni, ja sam u to vreme bio u Austriji, moram reći
na jednom seminaru koji je trajao mjesec dana, ja sam se vratio ovdje, nakon
toga smo uspostavili kontakt sa ljudima iz Ujedinjenih naroda. Oni su to
provjerili, bio je obavješten MUP i onda smo mi išli sa time u javnost."
Janina Hrebičkova, UN TV:
"Kad smo došli u selo mi smo ustvari odmah vidjeli njihove stvari, posle
smo ušli unutar njihovih kuća i videli smo ovu krv svugdje koja je još bila
vrlo svježa..."
Svedok: "A njih dvoje su
ovako sjedili ovđe, evo, ovđe su sjedili, ona i on, ovđe su sjedili... Očevidac
koji je vidio, ona ih je našla da sjede onako mrtvi."
UN vojnik: "Očito je da nije
bilo pucano s ulaza, nego ovdje, ovdje su rupe od metaka, to je ubojstvo."
Svedok: "Tako, išli su od
kuće do kuće...."
Novinar: "Vi niste bili
tu?"
Svedok: "Nismo, a da smo
bili ne bi sad bili ovđe. Jednoga su ubili tu, u toj kući, jednoga dolje niže
isto u svom dvorištu su ga ubili i jednoga 'amo iza, i Dukića jednoga i
Pokrajca jednoga, i gore trojicu."
Marko, svedok: "Ovi ljudi
nijesu nikome krivi, oni su bili ljudi stari, nisu bili u ratu, nisu ništa,
stariji čovjek, niti je njihov neko bio čak u vojsci toj..."
Svedok: "I djeca su im sva
većinom u Hrvatskoj."
Ivan Zvonimir Čičak:
"Tamo ništa nije odneseno, ništa nije opljačkano, ljudi nisu ništa imali, njih su prije opljačkali, prema tome se očito radilo o
osveti, a njima nisu imali šta odnijeti, to su bili goli zidovi sve. Prema
tome, ti su bili takorekuć gladni, goli i bosi i njih su njihove familije, ne
znam, iz Šibenika ili iz okolice hranili."
Svedok: "Ima postelje gdje
su spavali i sve i onda su pitali stranci zašto spavaju pri zemlji, zašto ne
idu u sobe, a Jovan pokojni rekao - neću da me pale gore, nek' me ođe pale. On
bio bolestan čovjek na noge i težak, ko će se penjati gore ako dođu, lakše ćemo
pri zemlji smaknuti se i nije htio ići gore".
Janina Hrebičkova, UN TV:
"I dva sata nakon nas, našoj ekipi je došla u selo velika ekipa hrvatske
policije, ali ne ove oficijelne policije iz Ministarstva obrane i oni su posle
nama zapretili... nisu omogućili više snimanje, ali mi smo ustvari sve snimili
do tog vremena."
Nelson Garsija, komesar UN
CIVPOL: "Kad se pokolj dogodio 28. septembra, hrvatska policija počela
je sa redovnom istragom 29. septembra, a mi smo to saznali 2. oktobra."
UN TV: "Ono što je neobično
je to što je policija odnela tela u roku od tri sata. U sličnim situacijama
trebalo bi dva-tri dana"
Tomas Hensen, vojnik UNMO:
"Stigli sam odmah sledeće jutro, pošto smo dobili informaciju. Odlučili
smo poslati tim, kako bi osigurali nepovredivost dokaza."
UN TV: "Ali, tela više nije
bilo".
Ivan Zvonimir Čičak:
"I nije napravljena redovna dokumentacija koja se inače radi u jednoj
klasičnoj policijskoj obradi kad nekog čovjek nađe, onda se to fotografira leš,
tragovi i tako, sve ono što se radi."
Nelson Garsija, komesar UN CIVPOL: "Nismo imali nikakvih službenih spisa, zato ne mogu reći šta je
hrvatska policija preduzela.
Ivan Jarnjak, hrvatski ministar policije 1995: "Ono što je posebno u javnosti stvorilo uznemirenost je vjest o
ubojstvima u selu Varivode i u selu Gošići koja su razjašnjena."
UN TV: No, na kninskom groblju
je devet svežih grobova. Označeni su imenima devet ubijenih.
Ivan Benko, zamenik ministra policije RH: "Kriminalističkom obradom u saradnji sa vojnom policijom mi smo
utvrdili počinitelje tih kaznenih djela i priveli ih u istražni centar
županijskog suda u Zadru."
Svedok: "Jesu li ti ljudi
kažnjeni, nisu li, ko će to... o tome slabo javnost priča."
Svedok: "Mi ne znamo o tome
ništa, ni ko je, ni što je... Uglavnom, njih nema."
Žarko Puhovski: "Za dvojicu
ljudi, koliko ja znam, imamo izvještaj o tomu da su hitno demobilizirani da bi
se olakšalo to da se ne sudi vojsci i vojnicima, nego civilima, i to je u
skladu s onime što je tada bila službena varijanta o kojoj su svi zapovjednici
govorili, da zločine ne čine vojnici nego civili u vojnim uniformama."
Ivan Zvonimir Čičak:
"Mislim, incidenti u takvim ratnim situacijama su svugdje, ja ću reći čak
i normalni, ne samo mogući. Zato postoje organi jedne države pravne, to je
policija, vojna policija koja onda ureduje i osobe koje su sudjelovale u
zločinima, u mnogim slučajevima iz čistog koristoljublja, procesuira. To u ovim
slučajevima jednostavno nije bilo tako, a iz toga se onda iščitava namjera
jedne politike."
General Alan Forand, UN zapovednik, sektor
"jug": U uslovima kada više nemaju kuće, jer
su im spaljene, kada više nemaju stoke, niti od čega živeti, jer je letina
spaljena, šta im je preostalo? Vlada silna mržnja među tim ljudima, jer Srbi su
1991. godine isto ovo uradili Hrvatima, a sad se Hrvati svete. Kakav je to
život koji mogu očekivati?
Svedok: "Kakav je ovo život?
U pustome selu biti. Mi smo došli ovđe 1997. kad nije postojalo ni ptice."
Draginja, svedok:
"A ko će tu živit? Kuće zapaljene, uništeno sve, da bi se ko i vratio,
neopravljeno, narasla svaka živica nevaljala, a jadni narod, vraćao bi se neko,
ali nema đe."
Ivan Zvonimir Čičak, Hrvatski helsinški odbor: "Sjetimo se kako je to počelo 90. i 91. Srbi su govorili -
osvetićemo se za zločine iz 41. pa su onda počeli masovni pokolji nevinog
civilnog stanovništva i tako dalje. Onda, dakako su došli ovi naši dečki koji
su rekli - e, sad ćemo se mi osvetit, ne znam, za 45. pa onda za 91. E, sad taj
lanac stalno ide, pa 95. svetićemo se za 91., pa sad se pitam kad će taj lanac
prestati i hoćemo li stalno razmišljati na nivou kolektivne krvne osvete ili na
nivou individualne odgovornosti za ono što je počinjeno."
Radomir Čačić, ministar obnove i razvitka RH (Hrvatski sabor, 18. jun 2000): "Nije samo velikosrpska agresija
rušila i palila i pljačkala po Hrvatskoj, nego je više toga bilo. Zločinci i
kriminalci su se nalazili na obje strane, a o tome, hvala Bogu, ja sam
svjedok."
Predsedavajući Sabora:
"Molim vas, gospodine Šeks, hvala vam ljepa, molim vas da..."
Na području sektora
"jug", u vreme trajanja "Oluje", te prvih 100 dana nakon
nje, ubijeno je najmanje 410 civila, zapaljeno preko 20.000 kuća, dok su ostale
opljačkane i devastirane (Izveštaj Hrvatskog helsinškog odbora, lipnja 1999).