Su(lu)dovanje

Davno izgubljena čast srpskih sudija i državnih tužilaca, i njihova zlodela (57)

Pred sudom su svi ravnopravni, ali ima i ravnopravnijih

Srpski sudovi još donose presude "U ime naroda". I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša - nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Najgori medu njima je, svakako, ministar pravde Nikolica Selaković. Zašto se nemo posmatra propadanje i sunovrat Srbije i zbog čega je onda čudno što Evropska unija ne otvara ni jedno poglavlje u pregovorima sa Srbijom, pa ni ono o pravosuđu. O tome piše urednik Magazina Tabloid Milan Glamočanin, nekadašnji načelnik uprave u policiji.

Milan Glamočanin

Prema izveštajima koje iz Beograda šalju predstavnici stranih država i međunarodnih organizacija, Srbija se ocenjuje kao zemlja koja se nalazi u predinstitucionalnom društvu, čije institucije su potpuno urušene, zahvaljujući podršci koju srpske vlade dobijaju od pojedinih stranih državnika, kojima srpski diktatori pune džepove, a oni ih zdušno podržavaju.

Priča o otvaranju poglavlja o pravosuđu, u pregovorima sa Evropskom unijom, samo je još jedna od laži kojima banditi iz Brisela podržavaju zločinački režim, svodeći građane na roblje koje je osuđeno da skonča u logoru.

Američki ambasadori su kriminalna skupina, koja će, na kraju, doći glave i svojoj državi. Tamo gde se oni šepure, i vladaju kao protektori, milioni građana tih zemalja gledaju u Rusiju kao na oslobodioca.

Ustavni sud Srbije je najviša pravosudna institucija. U ''kući ustavne pravde'' uselili su se sudije koje je predložio bivši predsednik Srbije Boris Tadić, kao svoje kandidate, Skupština Srbije imenovala ih je na njegov predlog.

Sećamo se kobnog učinka Bose Nenadić, dok je bila predsednica ustavnog suda Srbije, te njenog naslednika Dragiše Slijepčevića.

U Ustavnom sudu Srbije danas sudi 15 sudija. Sve njih moguće je opisati kao uzdržane, oni koji se ne zaleću, koji umeju da se strpe, da ne podlegnu pritisku javnog mnjenja i zakona, kao one koji imaju uši kao radare i osluškuju šta izvršna vlast želi da oni tako i presuđuju.

Ustavne sudije, osim mnoštva sudijskih pomoćnika, savetnika i pripravnika, imaju i svoje menadžere. Ustavna pravda posebno je skupa, jer dolazi od najviše institucije.

Vlast voli kada ustavne sudije znaju da prihoduju. I vlasti su tada miliji. Svaki zakon koji vlast predloži, a glasačka mašinerija izglasa, pun je nelogičnosti i nesaglasja sa Ustavom Srbije, koji, ipak, deklarativno dozvoljava slobode i ljudska prava.

U susednoj Republici Hrvatskoj njen Ustavni sud je ukinuo pravnosnažnu presudu kojom je ratni zločinac Branimir Glavaš osuđen na zatvorsku kaznu. Proglasio je neustavnim, i vratio presude sudovima na preispitivanje, u mnogim slučajevima kada je reč o kaznama i sudskim procesima.

Ustavni sud Srbije je po tom pitanju čvrst kao granit. Istina, većina sudija ovog suda su nedokazani delioci pravde, ali su voljom Borisa Tadića tu gde su sada. A bolje da nisu.

Slučaj rešen prekoredno

Rešavanje ustavne žalbe ima svoju cenu. Tu odluku donosi Veliko veće od osam sudija, kojim predsedava predsednica suda.

Građanin Branko Slijepčević iz Sečnja proveo je u zatvorima bivše SFRJ 4 godine 11 meseci i 2o dana, počev od momenta lišenja slobode 9. decembra 1948. godine pa do puštanja na slobodu 29. novembra 1953. godine. Optužba je bila - kao poručnik JNA podržao je Rezoluciju Informbiroa i osuđen je na 12 godina zatvora. Da li je revidirao, ili je amnestiran, može se pretpostaviti. Zlo koje ga je snašlo, neopisivo je.

Viši sud u Zrenjaninu rehabilitovao je gospodina Slijepčevića. Potom je po njegovoj tužbi za naknadu štete, sudija Vidosava Veselinović presudila da se iz budžeta Republike Srbije, Branku Slijepčeviću za neosnovano lišenje slobode, povrede ličnih prava i sloboda, isplati naknada štete od 11.500.000 dinara. Apelacioni su u Novom Sadu uvažava žalbu Javnog pravobranioca Srbije, i dosuđuje gospodinu Slijepčeviću naknadu od samo 2.500.000 dinara.

Radivoje Milutinović iz Horgoša, takođe je rehabilitovan, ali presudom Višeg suda u Subotici, tražio je da mu sud dosudi pravičnu naknadu za pretrpljenu štetu. Gospodin Milutinović je bio osuđen na kaznu zatvora od 20 godina strogog zatvora, sa oduzimanjem imovine. Izdržao je skoro 11 godina, kada je otpušten na uslovnu slobodu. Bio je optužen za proneveru, a suđenje je pratila medijska kampanja, kojim se tražilo da bude obešen!

Viši sud u Subotici, u veću kojim je predsedavala sudija Marija Rakić, odbacio je zahtev za naknadu štete kao neosnovan. Učinio je to i drugi put, nakon što je Apelacioni sud u Novom Sadu ukinuo presudu ove sudije.

Konačno, novosadski Apelacioni sud odlučuje da je zahtev za naknadu štete Radivoja Milutinovića osnovan, i dosuđuje mu 1.000.000 dinara za skoro 11 godina provedenih u zatvoru! Po 200 dinara za svaki dan zatvora. Radivoje je izjavio reviziju, ali Vrhovni kasacioni sud je odbija.Većem je predsedavao zloglasni sudija iz Požarevca Predrag Trifunović.

Ustavnom sudu Srbije, podneli su ustavne žalbe i Radivoje Milutinović i Branko Slijepčević. Ali, njih dvojica nisu isto. U Ustavnom sudu Srbije sudi Dušan Slijepčević, koji je bio i predsednik ovog suda. On je Brankov sin! A, Dušanova supruga Danijela, a Brankova snaha, doživotna je zamenica Javnog tužioca Srbije. Bože, kakva je to bila divna kombinacija!

Dušan Slijepčević je presuđivao kao sudija Vrhovnog suda Srbije, usvajajući zahteve zamenice republičkog tužioca Danijele Slijepčević - svoje žene. Umesto da završe u zatvoru, oni su miljenici svih režima.

I predsednica Ustavnog suda Srbije Vesna Ilić Prelić je prekoredno rešila slučaj oca svog kolege. Veliko veće ustavnog suda Srbije je na sednici održanoj 11. decembra prošle godine, usvojilo ustavu žalbu podnosioca Branka Slijepčevića, i poništilo je presudu Apelacionog suda u Novom Sadu, kojom je tužiocu Branku dosuđena naknada od samo 2.500.000 dinara, uz nalog da sud ponovo odluči po izjavljenoj žalbi.

I Radivoje Milutinović se ponadao da će u kući ''ustavne pravde'' i njegov slučaj biti rešen. Ali, kako ga je 17. juna ove godine, po ovlašćenju predsednice suda, obavestila visoka službenica Vesna Dabić, Radivoje Milutinović ima još da čeka. Koliko dugo, teško je reći. Sud je puno zauzet, menadžeri sa svih strana, donose ponude.

Partijski jurišnici i uvlakače

Vreme je da priznam. Presuda Ustavnog suda Srbije u slučaju Branka Slijepčevića, oca sudije ovog suda je, u svakom slučaju, zakonita. Ipak, na kom smo moralnom dnu, potvrđuje i slučaj dvojice rehabiltovanih sužnjeva. Jednom je sin sudija Ustavnog suda, a drugi je socijalni slučaj. Iako je dvostruko duže bio u zatvoru od g. Branka Slijepčevića, Milutinović je 2,5 puta dobio manje nakande. U Višem sudu u Zrenjaninu predmet g. Branka Slijepčevića je pod embargom. Da li je Apelacioni sud u Novom Sadu, postupajući po nalogu Ustavnog suda Srbije povisio naknadu, nismo uspeli da saznamo. Ali jesmo saznali, da je sudija izvestilac u Ustavnom sudu Srbije predložio da se Milutinovićeva ustavna žalba - odbije. Njegova duša je čupava, pa mu ne pripada naknada veća od dva evra po danu zatvora.

Ustavni sud je velika mizerija. Samo troje sudija imaju profesionalno sudijsko iskustvo. A treba da odlučuju o presudama Vrhovnog kasacionog suda, ili Apelacionog suda, kojima su osuđenima izrečene kazne zatvora od po 40 godina...

Zaštita ustavnih prava je veoma osetljiva, i treba dovesti najkompetentnije da ih kao sudije Ustavnog suda i štite.

A u Srbiji pravdu štite oni koji su izabrani kao partijski jurišnici, i uvlakači.

Iako je Ustavni sud Srbije mnogim obespravljenim poslednja nada da će i pravda po njih doći, nažalost, on je samo lažna nada. Stepen korupcije u ovom sudu je veći i od kormupiranosti sudija Apelacionog suda u Beogradu, koji je, takođe, ogrezao u najcrnjoj trgovini pravdom.

Sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu Jasmina Svorcan, uporno je tri godine pokušavala bezuspešno da zakaže suđenje u predmetu u kojem je tužena bila zamenica predsednika Apelacionog suda Nadežda Mijatović, vlasnica više stanova u ulici Narodnog fronta u Beogradu. Iznenada je ostala bez predmeta, tako što je predsednica suda sudiju Svorcan premestila da postupa u izvršnim predmetima. Predmet je zadužila druga sudija, ali joj spis nije dostavljen. Izgubio se!

Kada smo od predsednika Apelacionog suda u Beogradu Duška Milenkovića zatražili odgovor da li smatra da je njegova zamenica odgovorna za sprečavanje suda da postupa u predmetu u kojem je tužena kao stranka, i da li je moralno da takva sudija bude njegova zamenica, Milenković nam je odgovorio da je od nje tražio izjašnjenje, ali da je ona odbila da se o tome izjasni! Pogađate, gospođa Nadežda Mijatović je i dalje zamenica predsednika Apelacionog suda u Beogradu, i odlučuje u krivičnom veću.

Srpsko pravosuđe je utonulo u najcrnji oblik korupcije. Nikakvom reformom se više ne može obezbediti da većina sudija srpskih sudova dosledno primenjuje zakonitost, kao osnovno načelo pravnog sistema svake, pa i države Srbije.

Poziv izvršne vlasti da sudije, nekažnjeno, tumače zakon, potpuno je pravosuđe stavio u službu vlasti i sudijskog biznisa.

Teško je danas, na bilo koji način, ubediti većinu sudija da primenjuje zakon, a ne da ga tumači.

Kada mlađe, ili nezavisne sudije, koje žele da sude po zakonu, svojim odlukama naruše uspostavljeno nasilje, viši sudovi im odmah ukidaju sve presude, tako da su neki od njih primorani da napuste pravosuđe, ili da počnu da primenjuju uspostavljene vrednosne sisteme.

Srbija je jedna od retkih zemalja u kojoj isti sud, po istom pravnom osnovu, donese stotinu potpuno različitih odluka. I niko nije kriv. A zakon je samo jedan.

Pravo je čudo što u Srbiji nema većeg broja ubistava sudija i tužilaca. Nasilje nad građanima je premašilo svaku meru.

Izveštaji posmatračke misije Evropske unije i OEBS-a, srećom, više nisu udvorički, i nisu lakirovka, već se njima žestoko, najcrnjim rečima, opisuje stepen korupcije u pravosuđu i njegova podjarmljenost. O nezavisnosti pravosuđa, kao jednog od temeljnih uslova ulaska u Evropsku uniju, nema ni govora, kada je o Srbiji reč.

GLOSA

Vlast voli kada ustavne sudije znaju da prihoduju. I vlasti su tada miliji. Svaki zakon koji vlast predloži, a glasačka mašinerija izglasa, pun je nelogičnosti i nesaglasja sa Ustavom Srbije, koji, ipak, deklarativno dozvoljava slobode i ljudska prava.