Kragujevac

 

Niko ne zna šta će se sutra dogoditi u kamenim vremenima

 

Nema više pištaljki kod Krsta

 

 

Dabogda živeo u zanimljivim vremenima, glasi jedna stara kletva. No, mi živimo u zanimljivim vremenima, koja nisu vunena nego kamena. Kragujevačka svakodnevica to verno odslikava. Ali to nije unikat, takva je cela Srbija. Reklo bi se - ludilo. Ima li nam spasa

 

 

Miodrag Milojević

 

Trenutno je vanredno stanje. Vlast je zabranila okupljanja. Ali zabrane nemaju smisla.  Protivnici režima ne nastupaju kao demonstranti, tako je bilo devedesetih, već pojedinačno. Što se kreativnosti tiče, pojedinci su mnogo mobilniji i efikasniji nego masa. Demonstracije prvo treba zakazati. Znači, policija unapred zna gde će čekati demonstrante. Masa se, zatim,  koleba kuda će da krene. Masu treba neko da vodi, masa hoće da bude vođenja i viđena. Pojedinci nemaju taktičkih problema. 

Danas vlast lako pribegava zabranama. Šta da zabranite kad ne znaju šta će se sutra desiti?

Komunisti su imali čitalačke časove. Sediš, čitaš, razrađuješ dela Lenjina, Staljina, Marksa i Engelsa.

Tako je danas. Sada će u prepunoj sali govoriti žrtve rata. Da žrtve, svojom pričom, izazovu samilost, saosećanje i katarzu. Po Aristotelovoj teoriji. To se zove suočavanje sa prošlošću. Naravno, odabrane žrtve, određene žrtve, pričaće određene priče sa određenim ciljem. Ako neko dođe - doći se istomišljenici. Bez pomoći medija projekat je unapred osuđen na propast. Zato je uloga medija veoma važna u jednom savremenom, demokratskom društvu. Ta uloga je, naravno, propagandna.

 Na važnom mestu, na vrhu stola, sedela je Nataša Kandić. Da li će Nataša kreirati program ili će učestvovati u programu? Izazvala bi saosećanje kad bi ispričala kako joj se otac ubio  dvocevkom, lovačkom puškom? Nije u ratu, u miru 1995. godine. Ali to bi izazvalo empatiju, saosećanje.

Saznajem to u kafani. Preko puta je semafor, stepenište, zeleni park. Iz mog ugla, čaša na stolu cvetala je. Sama, dopola ispijena čaša na stolu. Zaudarala je na umor i znoj prolaznog gosta. Konobar se vrteo, njegova bela košulja šušketavo se oglašava, ispeglana, kao na čiviluku.

- Devet sati. A od jutros dva gosta su mi pobegla.

- Šta da se radi?

- Nek se ubije kao otac Nataše Kandić, ako je lovac.

- Nije lovac.

- Dobro. Služio je vojsku. Umeće da napuni dvocevku. Jedna cev je dovoljna. Druga cev - za Gej paradu!

- Lovačkom puškom. Bokerica, ruska proizvodnja.

- Razlog?

- Alkoholizam?

- Depresija.

- Teško oboljenje... Starost...

- Bio sam na sahrani. Bio sam sa njim u lovu. Oćeš fotografiju? Sedimo ja, taj čovek, dva kera lutaju na slici, sedimo, pijemo. Jedini stalni pretplatnik na Lovačke novine bio je on.

- Lažeš! Opklada!

- Opklada!

Dokazi, fotografije, enciklopedije - svega će biti u istoj kafani. Za mene, druge ne postoje.

 

 

Još jedan dan života

 

Kragujevac. Milija Sekulić direktor je bivše Zastava tapacirnice, danas privatizovane. Vlasnici Slovenci. Nakon kraćeg zastoja u radu, bilo je i otpuštanja radnica, firma se oporavila. Danas radi jastučnice za sedišta, svetske marke automobila.

Gost je lokalne televizije. Odmah, znači, čaša kisele vode. Direktor Sekulić odgovara na pitanje kolike su plate? Tada su plate bile smešno male, stizale su i do 12.000. Ni danas nisu bolje. Voditeljka se namršti, gurnula je gadljiv osmeh, kao da je pljunula žvaku.

- Ali mi plate zarađujemo na tržištu, nemamo nikakvu pomoć države! - objasnio je Sekulić.

Pogledala ga još jednom. Pogled je značio - čoveče, gde ti živiš?

Mališa Žilet, nailazi. On je radnička klasa: - Zdravo profesore... Izvinite, profesore, ja na ti... Znam da ste mi bili profesor, znam da ste Vi - Vi...

Mališa je radnik je fabrike Zastava kamioni. U javnosti se čuje da firmu čeka dobra privatizacija, država gura Kamione u paketu Fijat Srbija, nudi ih italijanskom Iveku.

- Profesore, ne radimo ništa. Razmišljam da pobegnem, uznem otpremninu. Kod kuće, ovi moji, skočiše na mene. Ne radi se ništa, profesore! Proizvede se, možda, jedan kamion nedeljno, možda ni toliko. Mesečno tri-četiri kamiona. U firmi ima 200 radnika i 500 činovnika. Od radnika, radi manje od 30. Ali zato činovnici, njih 500, svi rade, primaju pune plate.

- Šta rade?

- Ništa, jednom dnevno prošetaju fascikle hodnicima. Igraju video-igrice na sat.

- Kako na sat?

- Svaka kancelarija ima najmanje jedan kompjuter. Izvlače kocku ko će prvi da igra. On igra sat vremena, zatim mesto ustupa kolegi, ovaj trećem. Tako prođe osam sati.

- Plate?

- Činovnici primaju redovno. Plate su solidne. Od 30.000 do 60.000.

- Za video-igre?

- Za video-igrice, profesore! Profesore, izvinite, ja na ti... Treba Vi... Dobro - na ti....

Vrata butika se naglo otvaraju. Sunce jako udara o vrata, provalačeći se kroz crne  telefonske žice. Boja narandžune kore, obeznanila je dečaka. Dečak je u nesvesti. Niske stepenice su mu se nudile. Dečak ulazi u butik: - Mama, mama! Idem kod Novaka Đokovića!

- Nije, nije Novak Đoković tamo.

Video je Novaka Đokovića u ogledalu, u butiku gde se prodaju kaiševi, farmerice i tange.

Jedna daska pored dostojanstveno visokih metalnih vrata prodavnice. Frižider je odbijao otmenošću i hladnoćom. Čovek je držao pivsku flašu. Javlja se.

- Poznati ste mi. Vrlo ste mi poznati. Ne znam odakle... Ne bih znao...

Lepe crte lica su se uvukle.

- Vidiš onog sitroena gore. Takav imam ja. Ide, ujeda. Vozačku dozvolu imam od 1969. godine.

Auto ide, ali ne ide.

- Registracija 19 'iljada.

- Možda ću dobiti od firme gde je radio Zastva carine 30.000. Da se kaže da imam auto. Da nešto prevezem... Nemamja, nemam za gorivo. Sramota, ova prašina, ovo je centar grada. Kod mene sve asfalt. U Šumarive. Novo naselje. Osam i po iljada ljudi! Imam kuću, imam stan kod Pozorišta. Farbam ogradu, 144 metara ograde. Dve hiljade dinara. Juče i danas. Malo. Trebalo je da tražim tri iljade.

- Malo! Najmanje četiri...

- Jebi ga.

Čovek ožive, oči zasijaše: - Toma Grobar?  Sinoć je stigo, sinoć je stigo! Tu je, tu je. Komšija, kako ne, kako ne... Uvek kad me vidi. Koje cigare pušiš? Moravu! Boks. Gajbu piva. Radio ja kod njega. Nije bilo farbanje. Sitno, rasčišćavanje. Šta košta? Ništa. Ugura mi 30 evra u džep. Dao mi sto evra. Neću! Kad da ti vratim? - Vratićeš za godinu dana... Kad budeš imao... Ja nikad nemam. Ugura mi sto evra u džep. Samo što ne kaže - ne treba da vratiš. Kuću sam napravio sedamdeset četvrte, on je došao osamdeset sedme.

- Ti si moj, glasaš moju stranku.

- Može još jedno pivo, majstore?

Ograda, ograda... Fala, k'o da sam popio. K'o da sam popio!

Da li mu je dao sto evra, ne znam. Ili pivska pena iz njega bulazni?

Reklo bi se - ludilo.

 

Majka Rada

 

 

Majka  Rada, ko je ne zna, osnivač Srpskog pokreta obnove u Kragujevcu.

Godine devedesete: - Majka Rado, da čujem tvoju želju? - rekao je Vuk Drašković.

Ličnih želja nije imala ili je zanemarila: - Želim samo da naš Srpski pokret obnove bude najjača i najveća stranka u Srbiji. Tako je i bilo.

U svoje vreme. 

Majka Rada, krivudaju naočari. Odsekli su joj struju, potpaljuje bele milikerske sveće, one se gomilaju. Danas Majka Rada prodaje na ulici plave knjige, srpske zastave, kokarde, kasete i sladoled.

Baš u centru grada, gde je demonstrirala, duvala u pištaljku, ispred hotela Kragujevac, kod Krsta, što je prvom pobedom opozicije vraćen na staro mesto. Tu prodaje.

Iz hotela stiže glasna, vesela muzika što razgaljuje dušu. Ništa neobično, subota je dan kad su svadbe u hotelu. Majka Rada je hitnula pogled, tanak kao zrak sunčeve svetlosti... Ili je zastavu povio vetar. Ni daleko ni blizu, u bašti, sedela je opušteno Slavica Đukić-Dejanović, zvanica na svadbi. Pred njom konobari stoje uspravno, pa se naglo savijaju kao figure od gvožđa.

Postala je pojam elegancije za Srbiju, dala je intervju Blicu kako ima stotinu pari cipela. -  Na kilogram telesne težine par cipela... Tako reče jedan što nije odavde, koji ne znam ni šta traži ovde.

Majka Rada, veteran borbe za demokratiju, sveće milikerke... Nema šansi protiv žene sa karijerom i osmehom, žene na funkciji. Pitala bi je prvo pitanje: - Zašto sad ne odete u Požarevac da odate počast Slobodanu Miloševiću?

Majka Rada je miroljubiva, ali ovde, kod Krsta, na svom je terenu. Deset godina sa tog mesta demonstrira protiv Slavice Đukić-Dejanović. Došla da oskrnavi jedno sveto mesto.

Počinje muzički rat u centru Kragujevca. Subota je, kad je prolaznika malo. Majka Rada ima cilj da muzikom sa razglasa otera Slavicu Đukić-Dejanović. Pušta četničke pesme.

Stiglo je obezbeđenje, možda da otkupi kasete četničkih pšesama. Mogla je Majka Rada nešto i da zaradi i mirno ode kući. - Vama ništa neću da prodam. Ovo nema cenu!

Između Topole i Rače ima asfalni put. Na istoj liniji puta, stoje dva susedna sela. Iz jednog Majka Rada, iz drugog sela, Đurđevo, Slavica Đukić, kćerka policajca.

- Oni, celo selo slavi Đurđevdan - reče Majka Rada.

Setila se Majka Rada, setila se čika  Milutina? - Koji čika Milutin?

- Milutin Đokić, stric Slavice Đukić, izdržao je, kao četnik, tešku robiju. Od prvoga dana član je Srpskog pokreta obnove.

Pesma je udarala na pesmu, zastave se vijore na vetru, vetar potpiruje političke strasti. A svadba traje. Pozdravljaju se preko zvučnika, ljube se. Slavica Đukić, prema priči Majka Rade, nije se povlačila, nije mogla je da se povuče. A šetnje? A pištaljke? A demonstracije?

Pada noć, muzički rat još uvek traje. Otišla je Majka Rada, možda je i Slavica Đukić prekinula veselje.

 Čika Milutin, on nije ustao iz groba, mada je Majka Rada puštala pesme što dižu iz groba.

Majka Rada radi kod Kapetana. Upravo, donese ga vetar, nailazi dečak nežne, guste kose. Teško govori srpski. Kaže da je iz Kruševca. Iz inostranstva. Kupuje manju zastavu, veća je za njega skupa. Opet će dođi. Majka Rada se podmlađuje, hitro stavlja šajkaču, smeši se pred ogledalom.

Pored suvenira, Kapetan prodaje sladoled. Sutradan, frižider sa sladoledom ležao je prevrnut naopačke. Majka Rada osluškuje, frižider zuji. Radi. Živ je!

Nisu posekli kablove, a mogli su. Sanduk sladoleda prevrnut je tako nežno da nigde nije ni ogreban.

Zašto je Majka Rada nervirala Slavicu Đukić-Dejanović kad su joj odsekli struju, ona porodaje sladoled, frižider radi na struju?

Kući kad stigne, kad upali sveće milikerke, ne vidi Slavicu Đukić-Dejanović.

Kad se upali komšijski televizor - samo onda vidi.

- Takve su žrtve demokratije. To su žrtve. Žrve su žrtve - reče neko.

- Bila sam inženjer... Najbolji stručnjak za ležajeve u celoj Zastavi. Ja sam kćerka kraljevog oficira! I ostaću! Ostajem do kraja!

Jedan reče: - Gde si, nigde te ne viđam? Nedostupan si ko zejtin u vreme Slobodana Miloševića? Izgovorio je to glasno, da svi čuju, okrenu se, da se dopadne novoj garnituri. Ali niko se ne okrete.

 

 

Čardak diskoteka

 

Muzičke svečanosti Kragujevca. Muzika Majka Rade nervirala Slavicu Đukić-Dejanović, muzika u diskoteci. Diskoteka na vrhu solitera. Na desetom spratu Gradskog doma, preko puta Opštine, radi dikoteka VIP gde se vikendom okupi kažu oko 400 mladih. Lift je jedino prevozno sredstvo. Mogao bi lift da otkaže i sruči se meso u mračnu provaliju betona.

Neko može zapucati, neki pijani gost može da krene odšrafljenom bombom, nastaje lom nogu i ruku, gaženje, postoji opasnost od požara.

Ugostiteljski objekat, zgrada je vlasništvo Zastava vozila, radi punih osam i po meseci i pored zabrane protivpožarnih inspekotora.

Kao vlasnik se pominje policajac, Nenad T., koji radi u Beogradu, ali ko zna ko je sve upleo prste i parkirao se iza tog imena. Supruga mu je, kažu, komunalni inspektor.

U noćnom klubu je došlo do tuče pa do pucnjave. Ne, nije se dogodio stampedo, klub je poluprazan. Policija je privela 3. septembra Nenada T., sudiji za prekšaje, ali klub opet radi. Danju, kad radi inspecija, klub ne radi, jedne noći opet proradi.

Prekšajni postupak koji je još uvek u toku.

To je izjava policije, kojoj ne treba previše verovati. To je samo maska. I posle pucnjave i pisanja po lokalnoj štampi, grad je oblepljen plakatima. - Brucošijada će se održati u klubu VIP u toliko i toliko sati.

Kafići, diskoteke, folkoteke... ne mogu se izbrojati. Šta mladi ljudi traže na desetom spratu? Uzdižu se na drušvenoj lestvici, lift ih diže, diže u visinu. Onda ih, u kasne noćne state, spušta i vraća u starost. Biro rada nije daleko. Pred njim svetli jedna sijalica. Čeka prvog prolaznika.

Policija, inspekcija, gradska vlast, mafija - ne odriču se svog dela kolača, ne odriču se lifta.  Ako se lift otkine i odcepi? Ako lift osnuje samostalni odbornički klub mrtvih?

 

 

Ogovaranje i pljuvanje

 

 

Novinarstvo u Kragujevcu. NOVINE KRAGUJEVAČKE.

Ženski razgovori. Kolumna. Ogovaranje. Pljuvanje. Zavist. Kako je izvesna školska drugarica, vokalna interpetatorka, pardon, oralna interpretatorka, stigla do doktorata i napravila savršenu karijeru?

Piše neka ogorčena žena: - Sa dovoljno pameti i žena može sebi da ulepša život i obezbedi udobnu starost. Biti žena - to je danas najbolji biznis! Današnji kafići puni su klinki, iskusne majke na vreme usmerile, ne samo kako treba da se obuku već i gde da izlaze, s kime da se druže, koga da merkaju i kako da ga se dočepaju. To pak ne mora da znači da treba zapostaviti obrazovanje i karijeru. Naprotiv! Dobra sponzoruša najlakše postiže poslovne uspehe.

Moja kuma propade radeći na doktoratu. Gde nađe ženu za mentora?

Da se raumemo, nije ovo razgovor ispod  nadvožnjaka, niti ispred staničnog klozeta, ovo je novinarstvo.

Onda kuma reče: - Srela sam onomad onu ribu... kako beše se zvaše... ma sećate se, talentovana provincijska vrtirepka. Imala je nadimke Smrda, Zmija - što je dobila po karakternim osobinama.

Počinje čerupanje žena: - Imala je nisku zadnjicu, konjsku vilicu, sitnooka namaznica, sa balvanastim kolenima, koja se sudaraju pri hodu.

 Iako je fotošop ne bi doterao, svoj život je sredila zahvaljujući kalkulatoru što joj viri iz očiju.

Ko gubi ima pravo da se ljuti, neuspešni su otkako je sveta i veka tražili razloge za neuspeh. Ovde se pljuska javno, kao lavor javne kuće.

- Mogli su da joj pomognu samo moćni muškarsci. A ona je sticala moć nad njima.

Udala se, kupila mužu periku, muž  je polagao ispite. - Rodila je dvoje dece. Dok je drugo bilo na putu, shvatila je da mora da promeni putanju. Nesmotreno ili namerno, muž je uhvatio u preljubi sa sve stomakom do zuba.

Dobila je razvod, apanažu i krenula dalje. Našla je profesora, dvadesetak godina starijeg od sebe, koji je znao da prepozna njenu oralnu interpretaciju.

Sve to ide u novine, tečno, zavist, duševna bolest. Preko profesora za oralnu interepretaciju, doktorirala sa desetkom. Našla je špansku keramiku, kožnu garnituru, nemačke tapete i ostalo.

Sve su školske drugarice lepe, graciozne, vitke, tanke. Mana im je što su moralno visoke a oralno tanke. - Jedino svoj izgled nije mogla da promeni. One koje dobro izgledaju ionako nisu dobre u krevetu. Jer ne moraju da budu.

Posle je našla i posao. Pre uglednog gospodina što je već imao ženu i ljubavnicu.

Izmislila je trudnoću, kao Draga Mašin, i uspela.

Koja je interpretacija najbolja? Oralna, naravno.

Oralna interpetacija, Smrdlja, Zmija i ostalo. Sve je to život, sve je to novinarstvo.

Kraj novinarstva u Kragujevcu. Završena kolumna.

Može neko biti i neuračunljiv, to je njegovo pravo. Ali ko bi pustio u novine ljute suparnice, školske drugarice, koje zadižu suknje, čupaju se kosu?

Takvi razgovori ne pristaju železničkoj stanici. Ali to su kolumne.

 

 

 

Pet tangi za 100 dinara

 

Posle otkazivanja Gej parade organizatori se nađoše na muci. Šta da učine sa  atraktivnim, ekskluzivnim rekvizitima uvezenim za ukras ove manifestacije? Zapremina ogromna. Čekati drugu priliku, ili ih, po logici tržišne ekonomije, dati u slobodnu prodaju?

Sposobni trgovci su namirisali priliku. U prodavnicama u Kragujevcu na rasprodaji tange, cena nezamislivo jeftina. Pet komada - kao paklo loših cigareta.

 Na ljubičastom izlogu - reklama. Pet tangi za 100 dinara - toga nema od kolevke pa do groba. Ako je vlasnica prodavnice gej, ona je tange dobila besplatno! Kao propagandni materijal.

- Iskoristiti trenutak. Kupićemo poklone za 8. mart. Kupićemo poklone za 300 dinara, da poklanjamo doživotno.

- Ali 8. mart je sledeće godine, ovo je mesec septembar?

- Trenutak je da se za male pare ekskluzivnim poklonima odužimo svim ženama.

- To, pobratime! U pravu si! Ali šta ako su  ovo gaće sa Gej parade? Šta ako nas žene odbiju?

- Garantujem, ovu su kvalitetne gaće. Poklon su sa Zapada.

- Poklon za bolji život, pun ponosa!

- Nisu to gaće za svaki dan, za fabriku, za šetnju  parkom, nego samo za praznik, za  paradu i ambasadu.

- Jeftinije nije bilo niti će biti. Kupićemo, probaćemo, proverićemo.

- Šta ako se gaće prodaju uz ličnu kartu? Pa posle dobijemo poziv za Paradu.

- Šta? Ništa. Krenućemo ponosno. Mi hoćemo u Eropu pod našim uslovima. Ove gaće nisu uslov.

 

 

 

Smotan ko sajla

 

Osuđen na devet i po godine zatvora, Kragujevčanin koga treba što pre zaboraviti. Iz Rajfajzen banke, u bivšem hotelu Dubrovnik, gde je imao dobar posao, izneo tašnu sa parama. Milion i po evra. Uzbuna je nastala u večernjim satima, tek sutradan. Umesto da beži, okrenuo se baštovanskom zanatu. Kese sa evrima zakopavao je po poljima. Radnici, koji su dizali lamperiju sa letnjikovca u parku na periferiji i stavljali novu, nađoše neku kesu. Dali su mu dovoljno vremena da beži, ali on jednostavno nije za to rođen. Predstavio se konobaru u kafiću kao kriminalac, zamolio ga da pozove policiju.

Postao je gradsko i medijsko ruglo - što krade kad ne zna? Jedino su ga psiholozi uvažavali. Ima ličnih problema. Žena ga je napustila, izvršio je pljačku da fascinira tatsta koji živi u Americi, čist Amerikanac, nije Japanac, tamo pere sudove u ekspres restoranu.

Kad je pušten da se brani sa slobode, pokušao je damskim pištoljem pljačku menjačnice, građani ga sapleli, uhvatili: - Da ga nisu sapleli, sam bi pao, smotan ko sajla!

I dodeliše mu devet i po godina. Nije za banku, nije za kriminal, nije za pljačku, nije ni za šta.