Feljton
Srbija
između Antante i Centralnih sila 1915 - 1917. (1)
Na albanskoj golgoti
Odluka
Srba da, uprkos svim iskušenjima, ostanu lojalni saveznicima i nastave borbu,
prisilila je vlade Antante da približe svoje oprečne poglede na novonastale
prilike posle gubitka Srbije i da usklade dalji rad na Balkanu. Rusi i Francuzi
su se slagali u oceni da je slomom Srbije na Balkanu izgubljena samo jedna
bitka, da se Srbima mora pomoći i da se Balkan ne sme napustiti. Oni su se
razilazili jedino u pogledu ciljeva savezničkog prisustva na Balkanu
Piše: Petar Opačić
Posle
otvaranja komunikacije Beograd-Sofija-Carigrad i odbacivanja srpske vojske u
Albaniju i Crnu Goru, Nemci su, u cilju štednje snaga i vremena, 27. novembra
odlučili da obustave njeno gonjenje. Imajući u vidu austrougarske i bugarske
teritorijalne ambicije u Makedoniji i prema Solunu i delikatan položaj grčkog
kralja Konstantina, Falkenhajn je odlučio da obustavi gonjenje Srba, pa je u
konsultacijama sa Bugarima i Turcima, 16. i 24. novembra, dobio njihovu
saglasnost da se ne preduzima gonjenje anglo-francuskih snaga preko
srpsko-grčke granice, čije prisustvo na Balkanu, posle poraza Srba, Nemci nisu
uzimali ozbiljno.
Konrad je,
međutim, energično zahtevao da se operacije nastave sa ciljem da se srpska i
crnogorska vojska unište i sprovede "potpuno proterivanje i
diskreditovanje Antante na Balkanu". U protivnom, upozoravao je on, kada
glavnina austro-nemačkih trupa ode na druga bojišta, napad Engleza i Francuza
iz pravca Soluna i Italijana iz Albanije "u vezi sa ostacima srpske vojske
i Crnogorcima", koji bi bio uperen sam protiv Bugara, mogao bi dovesti do
uspeha, koji bi uticao na Grčku i Rumuniju da priđu Antanti, što bi imalo
ozbiljne posledice po Centralne sile. Falkenhajn se oglušio o ova realistična
predviđanja, ali je, da bi "umirio" Konrada, odlučio da, pored
Bugara, u gonjenju francuskih i engleskih trupa iz Makedonije do srpsko-grčke
granice učestvuje i nemačka 11. armija, dok je austrougarskoj 3. armiji dodelio
zadatak da štiti njen desni bok. Mada nije bio zadovoljan što i austrougarske
trupe nisu bile određene za osvajanje i okupaciju Makedonije, Konrad je
prihvatio ovaj plan. Ali je, u isto vreme, protiv želje Falkenhajna, odlučio da
delom austrougarskih snaga na levom krilu Makenzenove Grupe (62. divizija i tri
samostalna odreda) produži nastupanje na jugoistok preko severnog fronta Crne
Gore s ciljem da preseče odstupnicu srpskoj vojsci ka Jadranskom moru.
On se nadao
da će bez velikih napora uništiti ostatke srpske vojske, koji su se bez oružja
i hrane uputili preko besputnih crnogorskih i albanskih planina okovanih snegom
i ledom, pre nego stignu na morsku obalu i spoje se sa Antantinim snagama. Ali
taj poduhvat nije uspeo zbog snažnog otpora crnogorske vojske duž severne granice,
teškog terena, oštre zime i nepremostivih teškoća u snabdevanju sopstvenih
trupa angažovanih u toj operaciji. Zbog toga je Konrad 5. decembra, posle pada
Pljevalja, naredio da se operacija obustavi, i izvrši novo grupisanje jačih
snaga za osvajanje Crne Gore i Albanije s težištem preko jugozapadnog bojišta i
spreči koncentracija i reorganizacija Srba na Jadranskoj obali.
Zbog
propuštene prilike da se preseku odstupni pravci glavnine srpske vojske, koja
se povlačila pravcem Peć-Andrijevica-Skadar, izazvao je ogromnu ljutnju
Konrada, prema njegovom nemačkom kolegi Falkenhajnu. On je već u svojoj
imaginaciji video obnovljenu srpsku vojsku, koja se, uz pomoć saveznika, ponovo
vraća u borbu preteći da kompromituje sve rezultate koje su armije Centralnih
sila uz velike žrtve postigle u proteklim borbama u Srbiji.
Opterećen
mračnom vizijom razvoja budućih događaja na balkanskom ratištu, Konrad je
osećao da su planovi Beča o dominantnom položaju Monarhije na Balkanskom
poluostrvu, krivicom nemačke Vrhovne komande, koja mu je okrenula leđa, osetno
ugroženi. On je u tri opširna memoranduma, koja je poslao ministru spoljnih
poslova Bertoldu i carevoj Vojnoj kancelariji 7. decembra 1915. i 31. januara
1916, svaki put ponavljao tu zebnju, i u isto vreme insistirao na bezuslovnom
uništenju Srbije kao samostalne države i njenoj podeli sa Bugarskom, s tim da
se od Srbije otmu i anektiraju oni delovi koji ne pripadnu Bugarskoj, zatim da
se okupiraju i anektiraju Crna Gora i severni deo Albanije do reke Maće. Konrad
je posebno naglasio da svako drukčije rešenje ne bi imalo smisla jer
"svaki drugi izlaz, svako ostavljanje jedne ma koliko smanjene,
samostalne, nacionalne Srbije, moralo bi u budućnosti za Monarhiju da ima
najteže posledice sa pretnjom da uništi tekovine teške i krvavim žrtvama
izvojevane pobede".
U prepisci sa
Falkenhajnom, Konrad je nastojao da ga uveri da je u dalekosežnom interesu i
Nemačke da se operacije na balkanskom ratištu dovedu do kraja, da se potpuno
unište ostaci srpske vojske, okupira Crna Gora i proteraju trupe Antante iz
Soluna. Tako bi se učvrstio položaj Austrougarske na Balkanu, što bi joj
omogućilo da svoje slovenske podanike čvrsto drži u šaci i da ih, štaviše,
povede protiv Rusije, a to bi bilo u najboljem interesu nemačkog Rajha.
Falkenhajn je,
međutim, odbio zahtev Konrada da odustane od izvlačenja većeg dela svojih trupa
iz Srbije. U pismu upućenom ministru spoljnih poslova Jagovu, Falkenhajn je
saopštio da ne može tolerisati stav Konrada "koji je hteo da naše trupe i
dalje veže u Srbiji", jer su "nemačkoj Vrhovnoj komandi hitno
potrebne na drugim mestima (za planiranu bitku kod Verdena) radi što bržeg
okončanja čitavog rata".
U pismu koje
je tada uputio Konradu, Falkenhajn ga je upozorio da Nemačka takođe ima vitalne
interese na Balkanu, ali da i dalje ostaje pri svojoj odluci o povlačenju
grupne divizije sa balkanskog ratišta. Budući da su i Konrad i Falkenhajn imali
podršku svojih vlada za sopstvene stavove, dve vrhovne komande i dvojica
glavnokomandujućih generala Konrad i Falkenhajn, zbog ličnog neslaganja,
prekinuli su čak i međusobne lične kontakte što je imalo ozbiljne posledice po
odnose glavnih savezničkih država u Koaliciji Centralnih sila.
Ogorčen na
kolegu Falkenhajna, Konrad je odmah izuzeo 3. armiju iz sastava Grupe generala
Makenzena i, po odobrenju vojno-političkih krugova u Beču, naredio da se sve
trupe angažovane na severnom frontu Crne Gore rokiraju na primorski pravac radi
napada iz Hercegovine i preko Boke na Crnu Goru sa težištem prema Cetinju i
prodora prema Skadru radi uništenja srpske vojske u albanskom primorju. Cilj je
bio dalekosežan, ali i veoma rizičan: bilo je potrebno više od mesec dana da se
čitava jedna armija prebaci s jednog na drugi međusobno vrlo udaljeni
operacijski pravac usred zime i preko vrletnog terena, bez komunikacija i
podrške velikog saveznika od koga je upravo zavisio konačan ishod rata u
celini.
Stradanje
Srba uzbudilo je štampu i javno mnjenje u savezničkim zemljama protiv
sopstvenih vladajućih krugova zbog nemarnog odnosa prema hrabrom savezniku i
još jednom porazu na Balkanu, što je izazvalo pad francuske vlade premijera
Vivijanija i promene u vojnim i vladinim vrhovima Engleske i Rusije.
Odluka Srba
da, uprkos svim iskušenjima, ostanu lojalni saveznicima i nastave borbu,
prisilila je vlade Antante da približe svoje oprečne poglede na novonastale
prilike posle gubitka Srbije i da usklade dalji rad na Balkanu. Rusi i Francuzi
su se slagali u oceni da je slomom Srbije na Balkanu izgubljena samo jedna
bitka, da se Srbima mora pomoći i da se Balkan ne sme napustiti. Oni su se
razilazili jedino u pogledu ciljeva savezničkog prisustva na Balkanu. Rusi su
se zalagali da se Balkan pretvori u snažan placdarm za odlučan udar protiv
Austrougarske, dok su Francuzi smatrali da savezničke snage na Balkanu treba da
ostanu u isčekujućem stavu i da vezuju što jače snage neprijatelja do raspleta
ratnih događaja na velikim bojištima. Italijani su bili za to da Antanta ostane
na Balkanu, ali ne i da oni angažuju svoju vojsku izvan okvira koji su njih
interesovali u Albaniji. Englezi su smatrali da je Balkan definitivno izgubljen
i zahtevali da se savezničke trupe odmah evakuišu iz Soluna.
Englezi su
naime očekivali da će Nemci i Turci u toku zime izvršiti napad na Egipat i da
bi njihov upad u dolinu Nila, ako uspe, mogao pokrenuti ustanak u Indiji i
severnoj Africi protiv britanske kolonijalne uprave, te je Odbrambeni savet 1.
decembra 1915. odlučio da se sve britanske trupe iz Soluna prebace u Egipat.
Sličan stav zauzeo je i Ministarski savet na sednici 3. decembra. To je naišlo
na oštro protivljenje pariske vlade, te je na njen zahtev dogovoren zajednički
sastanak predstavnika dveju vlada koji je održan u Kaleu 4. decembra. I na ovoj
konferenciji Englezi su se kategorički izjasnili protiv daljeg zadržavanja
njihovog korpusa u Makedoniji. Tada je izvršenje odluke odloženo na zahtev
novog francuskog premijer Aristida Brijana koji je insistirao da se prethodno
zatraži mišljenje Rusije i Italije. Žofer je bio mišljenja da evakuacija ionako
ne može početi za nekoliko sedmica, jer su transportni brodovi zauzeti za
evakuaciju trupa sa Halkidikija, pa je podržao Brijana da se ne donosi odluka o
napušatnju Soluna, već da se sačeka razvoj događaja. Ipak, Britanci su ostali
pri svom gledištu: oni su želeli "da što pre povuku ekspedicione
korpuse". Sutradan, Brijan je telefonirao u London moleći "britansku
vladu da još jednom odmeri posledice od izuzetne važnosti koje bi imala
evakuacija Soluna i da se, pre nego što konačno donese odluku, dogovori sa
svoja tri saveznika čija su gledišta različita od njenog". Edvard Grej je
uvideo da je potrebno konsultovati ostale saveznike, ali je ministar rata
Kičiner - smatrajući da je diskusija o ekspedicionom korpusu okončana - izdalo
naređenje da se obustavi iskrcavanje novih jedinica u Solunu koje su se
povlačile sa Halkidikija.
Konačno, sva
pitanja o budućnosti solunske ekspedicije pretresana su na međusavezničkoj
konferenciji predstavnika generalštabova u Šantijiu 5, 6. i 7. decembra 1915.
godine, kojoj je predsedavao general
Žofr. U uvodnom referatu francuske Vrhovne komande izložen je pregled i ocena
razvoja situacije na svim frontovima, od prve savezničke vojne konferencije u
julu do kraja novembra 1915. godine. U odnosu na Balkan, rečeno je da je
Antantu "napad Nemačke na Srbiju zatekao nespremnu, a trebalo je da smo tu
mogućnost proučili blagovremeno, da smo za to imali gotovo rešenje i da smo ga
primili prema razvoju događaja. U referatu, koji je podneo general Žofr, jasno
je istaknuto da su saveznici odgovorni za poraz Srbije koji je došao zbog
"naše neodlučnosti i zadocnjenja u izvršavanju potrebnih mera", pa je
"srpska razbijena vojska bačena u planine i gudure Crne Gore i Albanije, a
naša ekspediciona vojska počela je da se povlači ka grčkoj granici".
Što se tiče
daljeg angažovanja na Balkanu, Francuzi su se trudili da ubede Engleze u
važnost Solunskog fronta i da ne povlači svoje trupe iz Makedonije. U isto
vreme oni su ruskom generalštabu morali da obrazlažu da taj front nije glavni.
Naime, general Aleksejev, novi načelnik ruskog generalštaba, uputio je 21.
novembra notu predstavnicima Engleske, Francuske i Italije u kojoj je izložio
svoje poglede na dalje vođenje rata. On je izneo misao da je "teško
očekivati da se postignu strategijski uspesi na frontovima u Francuskoj i Rusiji,
gde je neprijatelj nagomilao najveća odbrambena sredstva", pa je predložio
da se tamo "ostavi moćna zaštita i da se glavni udar koalicije prenese na
tačku gde je neprijatelj najmanje pripremljen da je primi", i to u
pozadinu Centralnih sila, preko Balkana. U tu svrhu, po njegovom predlogu,
Engleska i Francuska trebalo bi da upute na Balkan "najmanje deset armijskih korpusa", koji bi odbacili
austro-nemačku vojsku na levu obalu Dunava, a zatim bi "stvarajući od
Srbije bazu za svoje buduće operacije, nastupali ka Budimpešti. Srpska vojska
bi je štitila od Bugarske.
U isto vreme,
jedna ruska armija, jaka najmanje deset armijskih korpusa, preuzela bi ofanzivu
pravcem Karmaraš-Siget-Kolašvar i nastupala bi prema Budimpešti u susret
francusko-engleskoj armiji. Italijani bi, prema ovom planu, dejstvovali ka
Beču. Predlog generala Aleksejeva nije prihvaćen, jer je, kako su Francuzi
smatrali, u sebi nosio "suviše rizika". Francuska Vrhovna komanda je
smatrala da treba ostati u Solunu da bi saveznici mogli da ispolje svoje
delovanje u ovom regionu, a u prvom redu na Rumuniju, Grčku, pa i Bugarsku.
Francuzi su se zalagali da saveznička vojska "ostane u okolini Soluna u
očekujućem stavu sa nadom u povoljne događaje" na drugim frontovima kako
bi saveznici bili spremni da "od toga izvuku koristi". Sa ovakvim
izbalansiranim gledištem složili su se predstavnici svih generalštabova osim
engleskog. General Mijer izneo je mišljenje da treba evakuisati Solun zbog
opasnosti kojoj je izložen ekspedicioni korpus i da se njegove divizije prebace
u Francusku, gde će se rešavati sudbina rata, i u Egipat da bi se otklonile
pretnje napada na Suec...
(Nastaviće se)
Naredba vojvode Radomira
Putnika
Atanta nije
pomogla odbranu Srbije 1915. godine, pa je srpska Vrhovna komanda 25. novembra
uputila svim trupama grupisanim na Kosovu naredbu o povlačenju celokupne vojske
preko Albanije i Crne Gore u Jadransko more, gde su saveznici obezbedili njen
prihvat i zbrinjavanje. U naredbi se kaže: "Nastao je trenutak kada se
sticajem prilika moramo povlačiti kroz Crnu Goru i Albaniju... Potrebno je
vojnicima da se objasni cilj ovog našeg povlačenja i da se oni ubede o njegovoj
potrebi. Kapitulacija bi bila najgore rešenje, jer se njome gubi država, a naši
saveznici bi nas sasvim napustili, i onda ne bi imao ko o nama da vodi računa,
da nas snabdeva novcem, oružjem i svim potrebama, niti da zastupa naše
interese. Mi bi bili sasvim izgubljeni. Jedini je spas iz ove naše teške
situacije povlačenje na Jadransko primorje. Tu će se naša vojska
reorganizovati, snabdeti hranom, oružjem i municijom, odelom i svim ostalim
potrebama, koju nam šalju saveznici, te ćemo opet predstavljati jednu
činjenicu, sa kojom će naši saveznici morati da računaju. Država nije izgubila
svoje biće, ona i dalje postoji, iako na tuđem zemljištu, dokle god je tu
vladalac, vlada i vojska, ma kolika njena jačina bila.
Gotovost saveznika
da nas do kraja pomognu i neiscrpna njihova snaga, na kraju će slomiti
zajedničkog neprijatelja, a naša Otadžbina opet će biti slobodna i uvećana.
Ubedite sve da je ovo povlačenje državna potreba, spas države, i da je u ovim
teškim danima naš spas u istrajnosti, strpljenju i krajnjem požrtvovanju sviju
nas, sa verom u konačni uspeh naših saveznika i da stoga treba u borbi
istrajati do kraja."
Intervju Nikole Pašića
Džonu Ridu
Dž. Rid: A da
Vam, recimo, Austrijanci i Nemci ponude mir?
N. Pašić: A,
ovaj, šta da za njega ponude? Ovaj, da ne damo Makedoniju Bugarima, koji su već
sa njima?!
Dž. Rid: To
ne. Ali da vam ponude više od onog što su vam nudili saveznici, da date
Makedoniju Bugarima, da dođu na njihovu stranu dok su mogli... A vama celu Bosnu
i Hercegovinu, celu vojnu granicu u Slavoniji, Baniju, Liku, Dubrovnik i veći
deo Dalmacije...
N. Pašić:
Gospodine Dž. Rid, ovaj, Srbija nema dva odgovora, ako bude Nemačke ponude o
miru...
Dž. Rid: Ako
bude? A on je?
N. Pašić: Ako
bude, ako prihvatimo nemačke ponude o separatnom miru, a oni će nam sve te
ponude bez ikakvog obzira oduzeti - ono što su obećali. I više: uništili bi
našu samostalnost, jer nas mrze, jer im je cilj da nas satru. U slučaju da
saveznici pobede, strašno bi nas kaznili za izdaju. Ni oni ne praštaju. Samim
tim naše nacionalne težnje bile bi bespovratno upropašćene. Mučno je da i u
samom Beču računaju na toliku glupost srpskih državnika. Zato i kažem da mir ne
primamo.
Dž. Rid:
Hvala Vam, gospodine predsedniče. Neću Vas pitati: da li Vam je gospodin
Mihajlo Banković doneo izjavu lorda Herbeta Kičinera, ministra rata Velike
Britanije: "Balkanski front je mrtav za mene, jer je nepodesan da se na
njemu okušaju operacije većeg stila".
N. Pašić:
Gospodine Rid, odgovor prepuštam Vama. Stav Vlade Srbije i Vrhovne komande je:
kapitulacija je najgore rešenje. Jedini spas iz ove teške situacije je
povlačenje na Jadransko primorje.
Petar Opačić rođen je u Plavnu, Knin. U Beogradu je završio gimnaziju, Filozofski fakultet, postdiplomske studije
i odbranio doktorat iz istorijskih nauka na Beogradskom univerzitetu. Učestvovao je u oslobodilačkom pokretu od 1941. do 1945. U JNA je obavljao razne dužnosti u trupi, bio je novinar i urednik u armijskoj štampi, dopisnik sa Sinajskog poluostrva, nastavnik u Višoj vojnoj akademiji, vodeći istoričar i naučni savetnik u Vojnoistorijskom institutu, pukovnik JNA u
penziji. Učestvovao je na više međunarodnih naučnih skupova i na Svetskom kongresu istoričara (Vojna konferencija) u Štutgartu 1985. godine sa dva referata.
Tabloid objavljuje delove knjige "Srbija između Antante i
Centralnih sila 1915 - 1917" autora Petra Opačića, pukovnika u penziji, doktora vojnih nauka i jednog od
naših
najvećih
vojnoistorijskih stručnjaka.